ЖИВИ СКЕЛЕТ (Казивање Чедомира Поповића)

Posted: 16. октобар 2015. in Први светски рат

12122933_1647177362219098_5119783962929004798_nУ то време, од јануара 1916. године, једна слика је обилазила свет. Преносиле су је новине, свуда је изазивала сентиментално расположење, јер је уз слику ишао овај потпис: „Овај војник је симбол патње и страдања српског народа . Речено је, при том, да је слика начињена на острву Видо, које ће убрзо добити још један назив – Острво смрти…

… То је била слика авети: на гомили костију комади одеће, шињел допире до земље, о рамену торба… На глави велика, ко зна чија, шајкача, покрила чело, допрла до обрва. Лице испијено, мученичко, сломљено недаћама… На том лицу огледала се историја патње народа. На рањавим ногама које клецају од глади и умора, опанци везани опутом…

… Име тог младића који није имао ни двадесет година, није објављено. А и да јесте, свету не би ништа посебно значило, јер аветињски лик је – рекао све. Ту слику је начинио један француски лекар…

Чедомир Поповић, земљорадник из села Барзиловице код Лазаревца, чувао је своју фотографију, али је никоме није показивао. Преживео је све недаће, напустио је острво Видо, отишао на опоравак у Бизерту и одатле на Солунски фронт, где је у првим борбама, у септембру 1916. године био рањен. Једанаест година по завршетку рата, на једном скупу ратних војних инвалида у Лазаревцу, кад му се учинило да и највеће људске муке падају у заборав, Чедомир је извукао своју годинама чувану фотографију и узвикнуо:

– Овако смо изгледали! Ово сам ја, да знате, на острву Видо. Сликао ме један француски лекар, више са жељом да има успомену на страшне дане, него да њоме гане свет…

… Кад је оне несрећне 1915. године почело повлачење војске и народа, кренули смо и ми регрути. Неки још нису били стасали за војску, али су морали да крену да не би пали непријатељу у руке. Водили су нас резервни официри. О нама се није бринуло као о борачким јединицама. Ми никоме нисмо могли да пружимо отпор. Нисмо имали ни оружје. Једини наш задатак био је да сачувамо главе, како би несрећна земља, касније, ако јој се укаже прилика, могла да рачуна на нас…

… Колико нас је било? Ко би то могао да зна. Можда историчари. Они који и сада претурају по папирима и трагају за детаљима који много говоре. Прича се да је око двадесет хиљада младића заувек остало у албанском кршу… Завејали су их снежни ветрови. Био сам сведок њиховог нестајања, њиховог тихог умирања…

… И ја сам посустајао, заостајао, вукао се, спавао у ходу, грицкао зрневље кукуруза. Ледило ми се тело, ледила ми се душа, уста сам пунио снегом да бих заварао глад… Али, ишао сам даље. Ложили смо уз пут ватре – да се мало огрејемо и да, кад смо имали ретку срећу да добијемо мало брашна, замесимо тесто кишом и запретемо га у ватру. Како је то било страшно! Једне вечери, сећам се, после тродневног гладовања, добили смо мало брашна. Прегршт на четворицу. Искупили смо се поред ватре, док је киша помешана са снегом сипала. Један је замесио тесто, а ми смо буљили у ватру, чекајући да се испече. Мљацкали смо устима и унапред уживали у залогајима врућег хлеба… Скрхани умором, заспали смо… Пробудили смо се узору. Вагра је догоревала. Наш хлеб се претворио у угљевље… Ишли смо све даље и даље, ношени само једном мишљу: има ли краја нашим патњама…

… Кретали смо се споро вукући се по снегу, и ја сам, не знам зашто ни како, мислио о зеленим ливадама Барзиловице. Причињавало ми се да видим јагањце како се играју крај једног бунара. Проверавао сам у таквим приликама себе – да ли сам при чистој памети. Гласно сам изговарао своје име, презиме, годину и место рођења, помињао име мајке, оца, својих другова… После сам схватио зашто то радим. Многи од ових младића који су били у тој немој колони, били су толико изгубљени да ни своје име нису знали да кажу. Тако су остали у снегу као незнане жртве глади и зиме…

… Знате ли колико сам пешачио од Лазаревца до Валоне, где су нас укрцали у бродове? Тачно три месеца и шеснаест дана! Али, морам да испричам један детаљ, један догађај који ме и данас мучи. Били смо у варошици Фијери. Сећам се: Божић… Добили смо на тај дан – качамак. Очима да једеш… Топао, па још са маслом… Како је све около мирисало, као да смо се одједном нашли у некој раскоши… Замислите: качамак са маслом, па још врућ, пуши се… Смажем једну порцију… Знам, немам право да поново станем у ред, али – гладан сам… Види се то, чини ми се, из мојих очију, по покрету руку. Гладан сам… Станем у ред… Примети то један официр, па мени – шамар! Пао сам као свећа, нисам могао да се подигнем дуго… Лако ме је тада било срушити, био сам кост и кожа… Нешто касније, управо који дан наког тог догађаја, сликаће ме онај Француз… Никад тај шамар нисам могао да заборавим… Ипак, погрешио сам: то је било туђе следовање. Да сам га узео, други војник би остао гладан. А да није било шамара, сигуран сам да би још неки изгладнели војници следили мој пример…

… Зачудо, можда, све сам запамтио. Знам да су нас укрцали у лађу, памтим чак и погледе француских морнара – били су пријатељски. Можда су нас жалили, можда су мислили да је наша младост заувек угашена, да никад више нећемо моћи да будемо људи и војници, да је у нама сломљена снага… А ми се нисмо дали… Памтим и долазак на Крф, па краћу пловидбу до Вида… Боже, шта сам све видео на Виду – какве слике ужаса и несреће… Како су умирали моји другови, двадесетогодишњаци, који још нису научили ни да рукују оружјем, никога нису убили ни уцвелили… Сваког дана на стотине мртвих… Причали су нам да су их сахрањивали ту, на обали, на малом гробљу… А гробље је било мало, више није било места, па су их бацали у море…

… Оног дана, кад сам стигао на Видо, заустави ме један Француз. Хтео да ме слика. Нисам се противио, мада сам једва стајао на ногама. Чудио сам се зашто ме слика – шта је то на мени необично. Нисам имао огледало, па нисам могао да видим како изгледам… После неколико дана, док сам лежао у шатору, у некој болници, донео ми је слику. Нисам је ником показивао…

… А тај Француз је био добар човек, био је лекар и сваког дана сам га виђао. Долазио је до мог кревета, загледао ме, гледао како једем… Сваког јутра се осмехивао, било му је мило што се опорављам. Доносио ми је поморанџе…

… После, кад сам мало ојачао, отишао сам у Бизерту. Ту смо, најпре, били под шаторима, па после у лепим зградама. Храна је била одлична. Вежбали смо, марширали, учили гађање, спремали смо се за позив ратника. Наша жеља да се нађемо на фронту била је јача од свега, чак и од оних слика страдања које смо носили у себи… До нас су допирале приче с фронта о тешким борбама које воде наши војници и ми смо желели да у њима учествујемо…

… После опоравка стигли смо на Солунски фронт. Нашао сам се у првој чети другог батаљона 14. пешадијског пука. Ону фотографију нисам хтео да покажем ником, чак ни командиру чете Алекси Ружичићу, који је био диван човек и који ме је много волео. Слику сам умотао у марамицу и нисам је вадио. Учинио сам то само једном, кришом, уочи битке на Горничеву. Гледао сам слику и говорио себи: кад си преживео Албанију и Видо, преживећеш све битке… А ова на Горничеву била је страховита. Јуришали смо на бајонет, и ја сам, другог дана битке, био рањен у руку…

… После опоравка и лечења у болници, нашао сам се поново на фронту. Али, судбина ми није била баш наклоњена. На положају Старков Гроб био сам поново рањен у руку: шрапнел ми је однео део шаке – и нисам више могао да се служим пушком. Био сам инвалид. Моје ратовање је било завршено…

… Нисам имао срећу да са борцима делим радост пробоја Солунског фронта. Нисам био међу онима који су јуришали у отаџбину, разбијајући и гонећи оне који су говорили да је српска војска заувек уништена, да је њен подмладак остао у беспућу албанског крша… Дошао сам касније, у конвоју инвалида…

… Не треба се чудити што сам ону фотографију са Вида годинама чувао, не показујући је ни својим укућанима. Па, знате, ја сам имао двадесет три године, био сам момак, и бојао сам се – хоће ли ме хтети девојке кад виде како сам раније изгледао… Али, кад су људи почели да заборављају муке које смо претрпели на путу кроз црногорски и албански крш, кад је Видо почео да тоне у заборав, извадио сам ту аветињску слику и показао је.

(Антоније Ђурић, „Солунци говоре“, Просвета, Београд, 1988.)

Преузето Приче из Великог рата

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s