Стазама јасеновачких мученика 2015.

Posted: 14. септембар 2015. in Срби Хрватске
Ознаке:

Не верујем да постоји особа на овом нашем поднебљу где живимо већ вековима, ми и наши преци, а да није чула за појам „Јасеновац“. Шта људи заиста мисле и шта се дешава у њиховим главама када неко изговори то име, наслов заиста не знам. Зависи од тога шта су научили у школи и(ли) код куће.

Превалих три и по деценије преко леђа, а јасеновачки камени цвет сам гледао само преко слике. Оно пре рата и распада бивше нам државе, док сам ишао у основу школу, на екскурзију су нас водили само једном у 3. разреду и то је била нешто као рекреативна настава на Крањску Гору, подно Триглава, на некадашњој тромеђу Југославије, Аустрије и Италије.

Два пута смо се очешали о Јасеновац, једном када смо ишли до Словеније, а једном када смо се враћали. Ниједном нисмо свратили у Јасеновац. Нагодину се већ заратило… Чак ни старије генерације из моје школе нису ишле у Јасеновац. Зашто и како, годинама ми није било јасно. Касније, када човек прочита неколико књига, поразговара са ученим људима, онда и схвати да је незнање најјаче и најмоћније оружје борбе против „малог“ односно слободног човека. И да све ове ствари нису случајност.

Другар Пане ми пре две недеље саопшти да постоји неки добар човек, рођен преко Дрине и да је вољан да води људе бесплатно у Јасеновац 13. септембра. Хм… „Бесплатно?“, размишљам у себи. Не волим када је нешто бесплатно, а живо ме занима ко је тај тип и какве су њему заиста намере са овим путовање. Ово ме живот научио последњих година да сумњам у беспланте ствари или пак он јефтине, јер управо на тим „јефтиноћама“, се крију идеје које се (пре)скупо плаћају. Тако да сам одмах и позвао господина Радована са жељом да се распитам о чему је реч.

Спомену он да нема у овој причи никакве политичке позадине, а и да је вољан да плати ако треба и два аутобуса, само зато да људи виде шта значи Јасеновац. Да то није само некакв мит, како покушавају задње две деценије, ако не и више да нам замажу очи, нити је то само једно сеоце на тромеђи Славоније, Баније и Босне. Већ да тај појам представља још милион других појмова. Упитах га само још, да позовем још неколицину људи из мог окружења за које сам претпоставио да би ишли на овакво поклоничко путовање, на шта добих потврдан одговор.

За пар дана десетак људи ми је дало потврдан одговор… и још пет дана пред пут Радован ми саопшти да нема места више у аутобусу, који је полазио из центра Београда. Хоћу да кажем и ово да је само једна особа из нашег друштва била у Јасеновцу два пута. Остали нико, никад. Поред тога, са нама у аутобусу су били и чланови братства из православног манастира Сланци.

Још тада док су се правили планови за пут, рекао сам ја Радовану да ћемо ми носити наше црне мајице, на коме је исписан текст везан за Јасеновац и његове жртве 1941-1945. Пошто њему то није ни најмање сметало, понето је свих 15 комада колико смо имали.

Због страха од задржавања на граници ми смо одлучили да се на пут крене у три сата изјутра, што је многима дошло као идеја да се ипак не спава, јер сан од два или највише три сата више би донео штете него користи. Тако да смо отишли у насеље Бусије, где нам је приређен испраћај. У тој вечери нам се неким чудом придружио нови саборац Срки са Кордуна.

Нешто пре 03:00 сата, на паркинг код Сава центра дођох са Оливером где нађох и далматинце Мију и Пеђу. Нама прилазе крупни људи са јакнама, капуљачама, црним брадама и брковима… све је указивало да се ради о мигрантима. Кад један од њих пита: – „Да ли ви идете у Јасеновац?“…

– „Да, наравно“, одговарам, чудећи се како „мигранти“ причају српски. Заправо сетих се да монаси и свештена лица се не брију.

У наредних пола сата скупило се још људи, негде око 35 (што значи да нас је неко испалио у својој намери да иде), па је одлучено да се крене у највећи српски град под земљом – Јасеновац.

На путу до границе нисмо имали никаквих проблема, а на граничном прелазу Батровци је наше задржавање потрајало скоро сат времена. Не због Турака који се враћају у земље Европске Уније, већ зато што су хрватски полицајци имали „дојаву“, да један наш члан наводно носи оружје!? Јесте наш другар полицајац по професији, али није једини. Ово је само изазвало непотребне сумње са наше стране.

Након границе смо имали једну паузу где сам коначно и упознао људину Радована. Хтео сам ја да то буде и раније, односно претходних дана, али пословне обавезе, како мени, тако и њему нису то дозволиле.

Креће се даље…

Прво смо ишли у село Јасеновац, где смо отишли на Свету архијерејску литургију, коју су држали владика Атанасије и епископ славонски г. Јован, заједно са свештеницима Српске Православне Цркве, за јасеновачке новомученике. Мала црква, кућа Божја била је препуна верника који су дошли на празник, 700.000 светих јасеновачких новомученика.

Овако нешто у Јасеновцу се одржава више од три деценије, а ја нажалост ове године тек први пут чујем за тај дан, односно 13. септембар. Знам да је концентрациони логор Јасеновац основан 21. августа 1941. а затворен 22. априла 1945. Тако да ме овај датум мало и забунио.

Литургија је баш и потрајала, а након тога је уприличен један оброк за посетиоце. Оно по чему су нас многи људи спазили јесу мајице. Поред тога, што су се људи занимали како да их набаве, Зоки је био упитан од једног човека (вероватно полицајца у цивилу) из које смо ми организације или покрета, вероватно је мислио да је у питању нешто што медији популарно називају „десничарске организације“, па да смо дошли да правимо инциденте и проблеме. А нама то није било ни на крај памети, иако сам размишљао баш мало о томе, да је само наше присуство тамо провокација.

После јасеновачке цркве и литургије, отишли смо до меморијалног спомен-парка који се налазио мало даље, где се налази музеј, локомотива и вагони и чувени камени цвет, дело Богдана Богдановића, архитекте из Београда.

У самом музеју поставка је одрађена прилично сиромашно и неозбљно додао бих… недовољно да странци, а и домаћи посетиоци схвате на прави начин зашто је Јасеновац најмрачнија, најтужнија и најтрагичнија прича српске историје последњих два-три столећа.

Након посете музеју, отишли смо до Каменог цвета. Успут смо срели једног старца Милоша Ћирића, који има око 80 година, пореклом је са Козаре, а преживео је концентациони логор Јасеновац, јер му је један немачки војник Вермархта спасио живот. Са њим смо направили и једну заједничку слику.

Пошто јасеновачки логор из времена Независне Државе Хрватске (НДХ) обухвата и Доњу Градину, тако смо ми још раније имали договор да посетимо и тај меморијални комплекс. Међутим, то је значило да морамо опет прелазити границу са БиХ, тачније у Републику Српску. На граничном прелазу опет проблем са Пеђом. Тачније ми смо сви „зелени“, а он је „црвен“… нисмо успели сазнати зашто је то тако.

Један већи део наше групе је имао водича свештеника, који им је у шуми показао како је то мучилиште пре седам деценија изгледало. Док је мања групица заостала чекајући Пеђу па смо не знајући за њих (мрежа у ромингу је правила проблем), отишли да посетимо свечану академију, која се одржавала у једној кућици, поред шуме. Стизале су нам поруке да је време за покрет, па смо морали раније да напустимо предавање.

Кренуло се назад аутопутем јер је ваљало да се још спремимо сутра за пословне обавезе. У аутобусу после одређеног времена кренула је и песма, што нас је додатно зближило са људима из сланачког манастира. Мене је одушевило њихово извођење светосавске песме о Растку Немањином.

Када смо улазили у Београд, то је кренуо и неки ватромет. Шала је била на рачун нашег другара, који није смео да иде на ово путовање, да нам је то он спремио дочек, што смо се вратили читави.

Мислим да је многима из нашег аутобуса било драго што смо отишли на овакво путовање, јер смо тако имали прилику да видимо и чујемо оно што нам је било ускраћено, што кроз кућно, што кроз школско васпитање ранијих година.

Овим путем једно ВЕЛИКО ХВАЛА Радовану, човеку, без кога овог путовања не би било, бар не за нас. Просто ми је невероватно да неко има толико развијену националну и духовну свест, а у исто време је спреман да то подели са нама, њему „непознатим“ људима.

Извор ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s