Да ли смо ми данас у бољем или горем стању од Срба пре 800 година који нису могли даље без Светог Саве?

Posted: 28. августа 2015. in Православље

nenad ilicЗа нас овакве, данас, није на одмет подсетити се још једном на велике узлете наших отаца. На време кад се Србија између Истока и Запада заувек уписала на културну мапу Европе и света, кад су постављени темељи вечите Небеске Србије. Међутим, можда би нам данас било корисније да се позабавимо – нама какви смо данас.

Србија осиромашена, гладна. Никако да залечи ране из тешких међусобних сукоба. Једни и даље вуку ка Западу, други ка Истоку. Оно мало преосталог народа изједају сумње и безнађе. Нема ко ни земљу да ради.

Дуго је народ силом био ратнички – своје наслеђе бранио и од суседа и од великих сила, борио се, страдао, побеђивао и губио а увек гинуо и, најзад – уморио се. Уморио се и од ратова, али и од слободе. Први са снажном вољом који би наишао могао би све да узме и однесе. Кога поведе поведе, а који остану – за мало хлеба прихватили би туђа правила, туђ језик, туђе писмо… туђу веру. Уморили се Срби од слободе и сад би да је принесу под ноге првоме ко ће их нахранити – и оставити на миру. Једино што нико ни не жури да откупи српску слободу. Посматрају и чекају кад ће Срби и Србија постати најјефтинији. У међувремену, ту и тамо још по мало роваре да поткопају где год се удружи оно нешто јадне преостале српске воље за опстанком.

Владар с муком одржава равнотежу између Запада и Истока, сад се приклањајући једној, сад другој страни. Победио је брата који је вукао ка Западу, али сад се и сам приклања рекло би се јачем – Западу. Походи га болест, слабост. И тада владар, Стефан, поново зове свога млађег брата, великог испосника и молитвеника, светогорског монаха Саву, да остави Царство Небеско на земљи – Свету Гору и да се врати у Србију. Да помогне.

Сава је већ њиховом оцу, великом жупану Немањи – по силаску са престола постао је монах Симеон и упокојио се код Саве, на Светој Гори – обећао да ће се вратити у Србију и да ће духовно старати о браћи. А сад је време сазрело. Тешка срца, Сава са очевим моштима напушта свето место у коме је нашао све што му је икада било потребно и у сред зиме полази за Србију. У Хвосну, делу потоње свете Метохије, на којој ће тек нићи предивне цркве и манастири, чекају га брат Стефан и окупљени Срби. Господа и сиротиња. Пред Савом и Симеоновим мироточивим моштима, сви заједно падају на смрзнуту земљу, ридајући. Сузе покајања отапају лед и буде нову наду.

И почиње величанствена прича немањићке Србије!…

За нас овакве, данас, није на одмет подсетити се још једном на велике узлете наших отаца. На време кад се Србија између Истока и Запада заувек уписала на културну мапу Европе и света, кад су постављени темељи вечите Небеске Србије. Међутим, можда би нам данас било корисније да се позабавимо – нама какви смо данас.

Да ли смо ми данас у бољем или горем стању од Срба пре 800 година који нису могли даље без Светог Саве? Тешко је рећи.
Можда је лакше наћи одговор на питање – да ли је и нама данас исто тако потребна, неопходна помоћ Светог Саве као што је била и њима?
Онима који, без обзира на све скорашње поразе и пад који траје непрекидно већ десетинама година, и даље желе да остану Срби – Сава је неопходан. А то смо ваљда ми – овде окупљени. И Срби и сви други који живе у Србији, Србији коју је Сава за вечност поставио на истинске јеванђељске темеље, и чији опстанак само на тим јеванђељским темељима има смисла.

Лепо је што га славимо. Било је времена кад га нисмо ни славили, покушали смо да га заборавимо. Али да ли је сада важније да га славимо или да му се искрено обратимо за помоћ?
Да ли га ми заправо само заробљавамо у сентименталне оквире који нас само успављују.

Можда, али како да добијемо помоћ од Светог Саве? – запитаће се по неко.
Лако је било Србима у његово време, они су могли са њим заједно да раде да га додирну, да га питају замоле…

Да а Христос – апостоли…

Наравно пре свега – призовимо помоћ Светог Саве, нашег заступника пред Христом молитвом. А онда опет питања – па да, али ни Црква данас није сасвим чиста. Ето свашта се чује, свашта се чита, има свештеника и оваквих и онаквих, епископа…
Да решимо те сумње и проблеме довољне су нам и речи Светог Саве.

„Да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби, која је корист? Ако је поп грешан, али молитва његова није грешна, а његова веза је сила од вишње благодати. Да, ако ће се ко саблазнити, но ти се не саблазни, јер доћи ће Господ и неће закаснити, и да чујеш онај глас: “Добри и верни слуго, у малом веран, над многим поставићу те; уђи у радост Господа свога!»

Нисмо увек ми у мантијама онакви каквима би био Свети Сава задовољан. Срби често воле да се понашају као трајно малолетни. Хоће да се разочарају, да се саблазне, више него да преузму одговорност. Тако рећи – да ли у цркву идеш попа ради или Бога ради? Свако нека уради свој део, а коме је већа одговорност – њему ће бити теже на крају, при сабирању рачуна. А Црква су сви – и епископи и свештеници и ђакони и верујући народ.
Једноставно – неће нам повремене мане у црквеном животу онемогућити да приђемо Светом Сави. Оне пре могу да нам послуже као оправдање за лично нечињење…

Нико не зна од кога ће највећи талас духовне обнове потећи…

Тешко је у оваквом времену буке и гнева, сукоба и код нас и у целом свету чути Савине одговоре ако се и напрегнемо да му поставимо питања – рећи ће многи. Па рашчистимо ту буку. Пронађимо довољно мира да можемо да чујемо оне важне ствари:

«Не мешај се са безумнима. Тражи премудрости, да поживиш. Исправи сведочанства у разум. Јер онај који кори зле примиће себи досаду, а онај који обличава нечастивога, порећи ће себе. Не обличавај зле, да те не омрзне. Обличавај премудрога, и заволеће те. Укажи премудроме на кривицу и биће мудрији, а праведнику поуку и наставиће да је прима. Почетак премудрости је бојазан Господња и савет светих је разум, а разумевати закон добра је мисао. Јер оваким добрим обичајем много ћеш поживети и продужиће ти се године живота»

То су речи светог Симеона у његовом житију које је написао Свети Сава. Он духовни отац свих нас, пажљиво је памтио речи његовог оца, памтимо и ми његове.

Кажу да је политика српски усуд. Политичке страсти и сукоби тако јаки да растурају и породице. Атоме друштва.

«Уклони од себе оштра уста и увредљиве усне далеко од себе одбаци. Очи твоје нека право гледају и веђе твоје да мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својима и испољавај путеве своје. Не скрећи ни десно ни лево, јер путеве који су десно зна Бог, а они с лева су развраћени. А ти учи оно што је право, а хођење твоје у миру да буде.»

Такође из Симеоновог житија које је написао Свети Сава. Одавно нас је упозорио да је само Христов пут исправан пут. Сви остали су магла идеологије.

Исток – Запад – Николај, највећи после Светог Саве најбољи његов тумач…

Економија и Социјалана политика, Николај опет – Средњи систем…

Духовно и практично – Сава као личност.

Неодољив. Узор младима, али само ако га ослободимо сентименталних окова у које смо га сами ставили. Наша обавеза…

Сава и Симеон заувек су спојили Небеску и Земаљску Србију. У идеалној равнотежи. Заборав пуних димензија светосавске равнотеже довео је до лошег тумачења, злоупотребе Косовског мита до презирања материјалног и потпуног жртвовања зарад Царства Небеског. У тумачењу атеиста то постаје позив на самоуништење српског народа.

Пошто је оно што смо на почетку рекли о тадашњој Србији могло да заличи на данашњу Србију и тако многе да доведе у забуну, прочитајмо сад мирно поново, да се сетимо повратка Саве у Србију.

Србија осиромашена, гладна. Никако да залечи ране из тешких међусобних сукоба. Једни и даље вуку ка Западу, други ка Истоку. Оно мало преосталог народа изједају сумње и безнађе. Нема ко ни земљу да ради.
Дуго је народ силом био ратнички – своје наслеђе бранио и од суседа и од великих сила, борио се, страдао, побеђивао и губио а увек гинуо и, најзад – уморио се. Уморио се и од ратова, али и од слободе. Први са снажном вољом који би наишао могао би све да узме и однесе. Кога поведе поведе, а који остану – за мало хлеба прихватили би туђа правила, туђ језик, туђе писмо… туђу веру. Уморили се Срби од слободе и сад би да је принесу под ноге првоме ко ће их нахранити – и оставити на миру…

Тада је Србима био потребан Свети Сава. Данас је сасвим другачије и можда нам он није толико потребан. ..

Мени, а верујем и многима овде и у Србији јесте. Итекако. Свети Саво, помози. Молитвама Светог Саве српског и свих његових духовних наследника, свих светих подвижника и безбројних мученика који су сачували српски историјски пут, увек по ивици провалије, Господе Исусе Христе помози нам да нађемо пут из ове магле по којој тако дуго лутамо.

* Светосавска беседа о. Ненада Илића: Сава, узор младима, али само ако га ослободимо сентименталних окова у које смо га сами ставили.
Извор: Православни наставник

Преузето Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s