Српски јунаци од Јукатана до Ханоја

Posted: 25. августа 2015. in Занимљивости, Историјске личности

Прошли су ратишта од Тексаса, Гетисбурга, ровова у Француској и Белгији, све до Гвадалканала, Кореје и Вијетнама. Неки од њих остали су уписани златним словима у историји америчке војске. Ово су њихове приче.

„Радо иде Србин у војнике, где зелене бере ловорике“ – каже песма коју је компоновао Јосиф Руњанин. Откад је света и века, ставити се на располагање својој држави била је велика част за сваког Србина. Нажалост, неретеко у нашој историји, околности су чиниле да то не буде у униформи српског војника већ неког туђинског. И поред те несрећне околности, Срби су увек извршавали своје дужности и ратовали кроз векове за многе империје, на свим странама света. Доста је оних, који су „трбухом за крухом“ из сиромашних крајева Далмације, Крајине, Црне Горе и Косова током 19. и 20. века одлазили преко океана тражећи бољи и лагоднији живот. Велики број њих и тамо, преко Атлантика, није заобишао ратни вихор, те је током два века колико Срби настањују САД, кроз војску ове земље прошло око 160.000 наших сународника. Прошли су ратишта од Тексаса, Гетисбурга, ровова у Француској и Белгији, све до Гвадалканала, Кореје и Вијетнама. Неки од њих остали су уписани златним словима у историји америчке војске. Ово су њихове приче.

Ђорђе Шагић„Отац Тексаса“

Када се спомену амерички Срби, неизоставна је прича о Ђорђу Шагићу, првом познатом Србину у Америци. Он се родио 1795. у Стоном Београду односно Сехешфехервару у данашњој Мађарској. Напушта богословију у Сремским Карловцима да би се прикључио Карађорђевим устаницима, а одмах по слому устанка приступа аустријској „Славонској легији“, састављеној од Срба који су ратовали у Италији, међутим брзо је рапуштена. Он се после једне године лутања Европом из Амстердама упућује ка САД. 1814. долази на филадефијску обалу, бежећи са брода„Делавер“, јер није имао новца за карту. Претпоставља се да је његово америчко име Џорџ Фишер отуда што се на почетку свог живота на другој страни океана прво бавио рибарским занатом. Одатле му је име, али то наравно није једина делатност којом се овај изузетно способни и виспрени човек бавио.Убрзо након тога је прешао у тада мексички Тексас. Ту почиње његова невероватна животна прича. Радио је разне послове, од цариника, судије, издавача, писца, трговца, дипломате, па све до одборника и комесара за доделу земље досељеницима. Променио је чак 23 занимања. Такође био је веома утицајан и међу масонима, био је у врху више ложа а између осталог био је и секретар Велике Ложе Тексаса. Много грчких емиграната је захваљујући његовој наклоности и знању грчког језика добило земљу. То му је омогућило да га грчки краљ Ђорђе I, прогласи за почасног конзула Грчке у САД, а он је омогућио да се оснује грчка црква и православна епископија на тлу Калифорније.

Средином тридесетих година 19. века учествује у покрет за отцепљење Тексаса од Мексика, у чијој милицији касније постаје мајор. Учествује поред тога још у многим подухватима, између осталог и у Америчко-мексичком рату од 1846-1848, а потом је и ратни дописник из Америчког грађанског рата 1861-1865. Учествује све то време и у разним другим активностима, сад већ као легендарни Амерички патриота. 1850. бива уврштен на листу 30 најзнаменитијих Американаца. Био је редак пример интелектуалца у то време, знао је све о историји европских земаља, а много му је помогло и то што се родио са великим даром, знао је чак 14 светских језика (српски, латински, грчки, енглески, немачки, руски, пољски, чешки, словачки, мађарски, француски, португалски, шпански и италијански), те се такође сматрао највећим живим лингвистом Америчког континента. Да је био испред свог времена говори и то што је био велики противник ропства те је категорички и са гнушањем одбио позив да приступи „Кју Клукс Клану“. Поред свега тога био је и председник „Немачке уније“, филантропског друштва основаног 1840. Учествовао је у изградњи Панамског канала, а такође је стигао и до Јукатана, где је и упознао познатог археолога Џона Лојда Стивенса, који је поводом тог сусрета оставио и занимљиво сведочење о Ђорђу Шагићу:

„Било је чудно у том удаљеном и забаченом месту срести човека из још удањенијег краја и чак још мање знаног, некога ко говори сваки европски језик, који познаје сваки кутак европе, зна историјат сваке владајуће династије, територијалне границе сваког владара, а у исто време је грађанин толико држава. Његова приврженост последњој домовини била је дубока, осећао се Тексашанином.“

Умро је 11. јуна 1873. не доживевши да види своју Србију званично независну. Међутим, никад је није заборавио. Целих тридесет година водио је преписку са знаменитим Србима свог времена и живо се интересовао за стање у Матици. Дописивао се Његошем, Симом Милутиновићем Сарајлијом, Глигоријем Возаревићем. Данас, постоји иницијатива да једна од београдских улица понесе његово име и да се тиме врати сећање на овог знаменитог човека нашег рода.На слици са десне стране се налази каплар Џејк Алекс

На слици са десне стране се налази каплар Џејк Алекс

„Херој са Шар-планине“

1917. уласком у Велики рат, САД постају глобална сила. Један од хероја америчке војне победе био је и наш човек, Анђелко Мандушић, односно у американизованој верзији имена, каплар Џејк Алекс. Рођен је 1887. у засеоку Пејчићи у Средској жупи подно Шар-планине, али због тешког живота, како због природних услова а што због општег тешког стања хришћанског света на Косову крајем 19. века, Анђелко или Александар (постоји недоумица), одлази у Америку. Настањен у Чикагу, он се пријављује у америчку пешадију лажирајући притом име, те је од тада познат под именом Џејк Алекс.

Истакао се јунаштвом у бици Чипли риџа 9. августа 1918. Био је то један од сталних призора из Великог рата, константни јуриши и беспотребно изгубљени животи. Тако су и амерички војници, његови саборци јуришали на немачко митраљеско гнездо, готово су сви изгинули или били избачени из строја, чак и официри, тако да је по командној дужности, команду над водом преузео каплар Џејк. Он се борио храбро, као прави косовски јунак, док је имао муниције пуцао је а потом је користио само бајонет и њим је усмртио петорицу непријатељских војника. Бајонет се током борбе поломио, а Џејк је наставио да се бори кундаком своје пушке успевши да сам, без икакве муниције зароби 15 немачки војника. Због овог чина невероватне храбрости ушао је у Dziajdzojacисторију америчке војске. Одликован јеКонгресном медаљом части, највећим одликовањем америчке војске, а у његову част се Центар за обуку војника у руковању бајонетом у Форт Ноксу назива „Велики Џејк Алекс Мандушић“. Није се до краја живота враћао у своју Отаџбину, али је мислио на њу. Остало је забележено да је послао захвалницу уреднику Чикаго Хералд Америкена, због поштеног извештавања у мучком убиству и неправедном суђењу ђенералу Дражи Михаиловићу. Данас, постоји документарни филм „Каплар Џејк“, који је режирала холивудска глумица Наталија Ногулић, иначе Мандушићева унука. Умро је 1959, о чему је писао и магазин Тајм. Сахрањен је у Манастиру Светог Саве у Либертвилу.

„Џиајџојац – то је Крајишник !“

У градићу Шарлерој у Пенсилванији 1918. родио се Михаило Пејић односно Мичел – Мич Пејџ. Родио се у породици пореклом из Крајине, која је, поготово његова мајка, веома неговала српску народну традицију. Увек када је причао својој раној доби, причао је о слици Косовке девојке која је висила у кухињи њиховог дома. Сећао се мајчине приче, коју је често причала њему и брату Петру (Питу), о Косовском боју и јунаштву српског ратника. Можда је то и одредило његов животни пут. 1936. он се придружује Маринском корпусу САД, те после 5 година активне службе бива премештен на Пацифик. Ту је заслужио да његово име остане златним словима уписано у историји САД али у свим књигама посвећеним јунацима.

25. октобра 1942. током битке за Гвадалканал његова јединица је бранила аеродром Хендерсон филд од Јапанаца који било чак и до десет пута више. Одбрана аеродрома је зависила од одбране једног брда на којем и Михаило био стациониран са својом јединицом. Као и Џејк Алекс, Михаило је остао сам, сви његови су саборци су махом побијени, а мањи део њих је теже рањен. Остао је сам против читаве јапанске војске, али је такође остао и прибран схвативши да је све остало сад Божија воља. Наставио је да пружа отпор са четири тешка Браунинг митраљеза, на четири различита положаја, која су му једино остала од оружја. Није сигурно, али се мисли да је послужио као инспирација за амерички филм Рамбо. Јурио је читаву ноћ, пуцао и одржавао привид да има још америчких војника на положајима, да није остао сам. Ујутро је добио појачање у виду 17 маринаца, са чијом помоћи је одбранио аеродром Хендерсон филд. Кад се битка завршила, пребројени су јапански лешеви, Михаило је сам побио преко 200 јапанских бораца. Ова битка је ушлSijan Awardа у историју као Битка за Пејџово брдо. За овај јуначки подвиг добио је Конгресну медаљу части и Пурпурно срце за рањавање у истој бици. Касније је учествовао и у Корејском рату где је такође више пута одликован.

1964. његов лик је послужио као инспирација за популарну играчку – лутку америчког војника Џи-Ај-Џо, која је код нас, поготово код деце моје генерације била позната каоЏиајџојац. Михајло Пејић је пезнзионисан у чину маринског пуковника. Умро је 2003, доживевши да његова Домовина бомбардује његову Отаџбину.

„Јунак из џунгле“

Српско јунаштво, нажалост, показао је још један херој Америке, Лазар Ленс Шијан, од оца Слободана. Рођен је 1942. у Милвокију у породици досељеника из Србије Слободана и мајке Џејн, ћерке ирских емиграната. Имао је брата Марка и сестру Џенин. Као и отац био је добар рагбиста, али није кренуо тим животним путем. Као добар спортиста и чврст момак, физички и психички, био је као предодређен за каријеру професионалног војника. Већ 1965. завршава Ваздухопловну академију и добија чин потпоручника, те постаје пилот на млазном ловцу Ф4Ц. Убрзо је послат у ваздухопловну базу Да-Нанг у Јужном Вијетнаму.

Током његовог 52. борбеног задатка и бомбардовања положаја у Северном Вијетнаму, Лазар је погођен, авион је експлодирао а он се иако тешко повређен катапултирао. Пао је усред непроходне вијетнамске џунгле, за њим је кренула потрага од стране Вијетнамаца. Америчке власти су га после једног дана прогласиле за несталог у акцији. Лазар је чак 46 дана, изнемогао и изгладнео успео да избегава заробљавање и то са поломљеном руком, ногом и напрслом лобањом. На 5км од места пада су га ухватили Вијетнамци на Божић 1967. Убрзо је чак успео да побегне да би опет био ухваћен. Спроведен је у злогласни логор Вин, где је био изложен монструозној тортури, али није ништа одао сем свог имена и чина, онолико колико му то дозвољава Женевска конвенција. Понашао се онако како му је то причао отац Слободан, као српски војник, надалеко чувен по јунаштву. Показао је и чојство и јунаштво.

Измучен до крајњих граница, он бива пребачен у затвор Хоа Ло, тзв. „Ханој Хилтон“. Ту му је био крај. Није сигурно да ли је умро од последице запаљења плућа или од мучења током испитивања, али је једно сигурно, да је својим херојским чином учинио себе бесмртним. Гроб му је откривен 1974, а његови остаци се сад налазе на гробљу америчких херојАрлингтон Парк у његовом родном Милвокију. Сличну судбину, али са разликом да је преживео, имао је амерички сенатор и републикански кандидат за председника САД Џон Меккејн. Он је у својим мемоарима зажалио што није упознао Ленса Шијана. Нажалост, није зажалио што је подржао и свесрдно учествовао у агресији на Лазареву Отаџбину 1999.

Постхумно је унапређен у чин капетана и одликован Пурпурним срцем, Медаљом ратних заробљеника и Конгресном медаљом части. У његовој средњој школи основан је стипендијски Фонд са његовим именом, а и једна спаваоница на Ваздухопловној академији носи Шијаново име. Такође америчко Министарство одбране најхрабријим војницима сваке године додељује награду „Ленс Шијан“.

Поред четворице поменутих, знаменитих српских хероја САД, чије су приче делимично написане, треба споменути и остале, који су ништа мање верно служили своју Домовину, а увек су у својим мислима били уз своју Отаџбину. Неки од њих су: Лујо Чукеља, Џорџ Вујновић, Џорџ Мусулин, Раде Грба, Мел Војводић, Џон Минић, Џејмс И. Мештровић, Стеван Мандарић, Тереза Ђурић, Гери Батинић и многи други…

Процентуално, Американци српског порекла су у самом врху по броју носилаца највећих војних одликовања САД. То није случај само са Србима у Америци, већ се поменута слика може пресликати на скоро сваку земљу са значајном српском дијаспором. То говори да су Срби, одговорни грађани где год да живе. Приче ових људи, иако неће променити политику САД према Србији, могу барем да додатно морално осуде политику САД, којој су Срби, иако мали бројем, дали много већи допринос, него што је она дала нама. На крају крајева можда се на то и не треба освртати, јер онда чојство не би ни постојало међу Србима. Нек им је вечна слава !

Аутор: Милош Димић
Извор: Српски Академски Круг

Преузето Магацин

Advertisements
коментари

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s