НАЈВЕЋА ПРОТИНА ЖЕЉА ЈЕ БИЛА ДА СРБИН ИМА ШТО ДРУГИ НЕМА

Posted: 12. августа 2015. in Православље

Као да се испуњава највећа жеља проте Стеве Димитријевића да СРБИН ИМА ШТО НИКО НЕМА, која се у њему родила далеке 1899.г. када је био ректор чувене Богословско-учитељске школе у Призрену.

И Србин има стварно ове, 2015.године, оно што други немају, има најбоље спортисте на планети. Има једну нову, разиграну младост, која свима нама треба да покаже како се треба борити за своју Отаџбину.Кад видим како многи међу нама одустају од Србије ја се искрено растужим и сетим се како прота Стева никада није одустајао од Србије и живота.


На његов животној лествици смењивали су се тонови туге и радости. Био је несрећан због тешког живота и ропства српског народа, а ти тонови били су често појачани и његовим личним трагедијама. Све то није га сломило, већ је појачало његову жељу за тоновима радости које је с великим жаром утискивао у срце сваког српског човека. До краја живота није га напуштала жеља да Србин има што други нема. Да сем слободе Србин има веру и љубав, да има лепоту душе пред којом ће сви бити опчињени и да има знања којима ће себи крчити пут до успеха и благостања.


Вера , љубав и нада одржале су га и у најсуровијим данима његовог живота. Ни сазнање да су му буграски лекари у Нишу отровали јединицу Десанку, док је тамновао у бугарском логору Ески Џумаја ( данашње Трговиште) са својим ђацима Призренске богословије и осталим српским свештенством, није у њему убило вољу за животом. Из његовог дневника, који је водио тамо, сазнала сам колико је био мучан живот у логору. Дању је, поред осталих послова,крпио себи мантију и обућу, баш као што је то много година касније радио и његов студент, блаженопочивши патријарх српски г. Павле. А ноћу је, док су остали спавали, тихо јецао за својим изгубљеним чедом, својом љубимицом Десанком.


Често човек у својој тузи постаје себичан , што се за проту Стеву никако није могло рећи. Његова туга га је на неки чудан начин ојачала, дајући му снаге да се бори за сва остала српска чеда, која тек треба да направе први лет на свом животном небу. И до краја свог живота стварно се борио за савку лепшу мисао, за свако ново јутро, за сваку вредност која ће нас Србе, као народ вере и љубави, репрезентовати у пуном сјају. А највећа вредност за њега, за коју се борио до краја свог живота ( 1866-1953), је био манастир Хиландар, који је по њему био непрвазиђено „чистилиште душе“ у коме данас, више него икада, многи траже прочишћење своје душе.

Аутор – Зорица Пелеш

Advertisements
коментари

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s