Заборављени великан српске историје

Posted: 23. јула 2015. in Други светски рат, Историјске личности, Православље

otac mitrofan maticНедавно је изашла из штампе најновија књига универзитетског професора из Руме, проф. др Ђорђа Ђекића, која носи наслов: Отац Митрофан Матић: један живот–једна прича.

Највећа вредност ове књиге јесте у томе што је аутор сачувао од заборава личност Митрофана Матића и српском народу поклонио духовно благо које окрепљује душе и чисти мисао пред озбиљношћу политичких прелома у ова страдална и тешка времена данас, која умногоме подсећају на доба у коме је отац Митрофан живео.

Да би у овоме успео, аутор је несумњиво уложио велики напор, материјална средства и стрпљење, али је ипак успео да објави књигу прелазећи преко бројних препрека.

Живот и дело оца Митрофана

Отац Митрофан Матић је неправедно заборављена личност наше новије прошлости. Рођен је у Банату 20. августа 1911. године. Одрастао је у богомољачкој породици, као млад је ступио у манастир – када је имао само 17. година, а са 18. је замонашен – и завршио је живот као игуман манастира Чокешина близу Шапца.

Најпознатији за време живота био је као песник, али је писао и прозне текстове. Своје песме, њих укупно деведесет и четири, отац Митрофан Матић није стигао за живота да објави у једној збирци, већ их је објављивао је у бројним листовима и часописима. Био је дакле, веома активан као православни мислилац и песник, при том је водио интезивну преписку са бројним савременицима.

Оно што представља врло важну страну његових активности јесте чињеница, да је отац Митрофан, иако монах и настојатељ једног манастира, био друштвено-политички активан као припадник политичке организације Југословенски народни покрет Збор, чији је председник био Димитрије Љотић.

Отац Митрофан је био политички активан на подручју околине Шапца и оставио је велики утицај на омладинце Збора, тзв. „Беле орлове“, који су му често долазили у посету у манастир Чокешину, на све њих он је снажно утицао духовно и идеолошки.

Када је Збор забрањен одлуком Министарства унутрашњих послова 16. новембра 1940. године, а чланови хапшени и слати у Логор у Брусу, отац Митрофан је Збору остао веран. На слободи је покренуо лист Нова отаџбина, алудирајући насловом на најзначајније зборашко гласило Отаџбина, такође слао је писма заробљеним саборцима.

Један од његових најближих сарадника и аутор неколико текстова о њему Боривоје Карапанџић забележио је да је отац Митрофан често говорио: „Борим се за светлу и узвишену мисао за коју не бих жалио ни живот дати“.

Погибија

Убиство оца Митрофана је континуирани резултат црвеног терора који је владао у време ране немачке окупације.

Оцу Митрофану Матићу се најпре јавио пријатељ комуниста и отворено му рекао да га је Партија осудила на смрт и да је он лично одређен да тај задатак изврши. Пријатељ и његов будући убица га је преклињао да се негде склони, јер задатак Партије мора да се изврши.

Отац Митрофан је потом отишао у Београд да би се посаветовао са председником своје странке. Из свега што је тада речено, Димитрије Љотић никако није могао да схвати да је претња смрћу реална. Отац Митрофан је био монах, који се комунистима супротстављао само идеолошки, никада се никоме од њих лично, нити Партији, није било чиме замерио, осим тиме што је разносио мисао Збора. На крају, Димитрије Љотић је остао чврст у ставу да отац Митрофан треба да се врати у свој манастир и да политичка припадност није довољан разлог за ликвидацију.

Отац Митрофан је онда консултовао мишљење осталих другова збораша, чији су ставови углавном били неодлучни. Разочаран тиме што нико није био спреман да га задржи у Београду и сачува му живот, а нарочито Љотић, отац Митрофан је свесно пошао у смрт, рекавши: Остајте ми здраво ја одох да испијем своју чашу“.

На повратку из Београда, у близини његовог манастира, пресрела га је комунистичка тројка, која је направила заседу у кукурузишту. Зауставили су га, убица је пришао и рекао да му је наређено да га убије, отац Митрофан му је одговорио: Чини што ти је наређено. Убица је онда прислонио пушку на његове груди и пуцао му у срце, 11. августа 1941. године. Отац Митрофан Матић је прва жртва комунизма из реда свештенства Српске Православне Цркве. У тренутку када је убијен фалило је само још девет дана да напуни тридесет година.

Његово мртво тело три дана је лежало несахрањено, јер комунисти то нису дозволили, а манастир су опљачкали и у њему сместили свој штаб. Тек после три дана извршен је удар четника Косте Пећанца на манастир, комунисти су протерани, а игуман достојно сахрањен. Његов убица је ухапшен пет месеци касније и заслужено кажњен.

Последице погибије

Аутор књиге се осврће и на последице овог убиства. Отац Митрофан је убијен само зато што је био политички активан и врло угледан у свом крају, где су га мештани поштовали. Комунисти су у њему видели претњу само због тога што је представљао ауторитет у народу свог краја. Требало је једну такву личност уклонити како би касније они могли да се наметну као ауторитет, зато га је Партија у Шапцу осудила на смрт.

Аутор књиге сматра да је тек са убиством оца Митрофана Димитрију Љотићу, а преко њега и осталим зборашима и другим антикомунистима постало јасно шта њих очекује ако комунисти дођу на власт или у прилику да одлучују о њиховим животима. Они су схватили, да их је њихов академски антикомунизам, већ осудио на смрт и да ће једини начин да преживе у отаџбини бити да поразе комунисте.

Управо је такво понашање комуниста натерало антикомунисте да образују своју, Недићеву владу и своје оружане формације. Припадници Збора су основали своју прву војну формацију 16. септембра 1941. године (Српски добровољачки корпус), 37 дана након што је отац Митрофан био убијен. Српска државна стража је основана 22. фебруара 1942. године. Према томе, евентуална оптужба за сарадњу са некаквим издајницима, није могла бити аргумент за убиство оца Митрофана.

Аутор сматра је да је управо ово најважнија последица убиства оца Митрофана и још неких сличних убистава тога времена, будући да су се у време када је био убијен, против партизана борили само четници Косте Пећанца.

Култ Митрофана Матића

Посебно поглавље у књизи аутор је посветио истраживању историјске димензије светитељског култа Митрофана Матића. Будући да је отац Митрофан свесно и својом вољом пошао у смрт, страдавши као мученик за веру, врло рано су настајали текстови који су на тај начин посматрали крај његовог живота и покушали да од његовог имена створе култ новог српског свештеномученика. У прилог формирању светитељског култа иде и чињеница да је један каснијји хиландарски монах узео име по оцу Митрофану Матићу.

После детаљне анализе култних текстова и могућности за канонизацију оца Митрофана, аутор у наставку књиге доноси његове до сада необјављене песме, затим поједине прозне текстове, који представљају ваљан извор за истраживање друштвене историје међуратне Србије, два писма и текст Хрвата Крешимира Самодола, његовог друга из Збора, написан као сећање на убиство оца Митрофана.

Општи утисак

Треба превазићи негативан став према политичком опредељењу оца Митрофана да би се разјаснила његова биографија и разумело његово дело. Професор Ђорђе Ђекић је добро упознат са одбојним ставом који и данас влада према организацији Збор, зато у свом раду није ни желео да се бави правдањем његовог политичког избора, већ је пажњу читаоца скренуо на књижевно стваралаштво тог монаха, које још увек чека свог истраживача. Његову поезију анализирао је својевремено Радомир Константиновић, писац Филозофије паланке, али његови критички ставови данас су застарели и били су идеолошки. Зато поезија Митрофана Матића тек чека свог књижевног критичара.

Овом књигом, професор Ђекић успео је да сачува од заборава једну истиниту српску причу из братоубилачког грађанског рата, рата који у многим облицима и данас траје, што прилазак овој књизи чини вишеструко тешким. Тим пре, већа је похвала ономе ко је смогао снаге да напише и обелодани ово значајно сведочанство из наше прошлости.

Монографија професора Ђекића долази данас као преко потребан мелем на све ране наше националне апатије и духовне клонулости, које нас одвајају од истинске борбе за опстанак нашег народа и државе. Она нас подстиче да дубље истражујемо историјско доба оца Митрофана Матића и да искрено преиспитамо наш лични однос према Богу, отаџбини и крвавим жртвама предака.

Аутор: Милош Павловић
Извор: Српски Академски Круг

Преузето – Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s