Успомене из партизана… Миљуша Јовановић

Posted: 20. јула 2015. in Други светски рат, Историјске личности, Комунизам

Miljuša JovanovićМиљуша Јовановић

Ја сам рођена у Пипере 1917. године. Отишла сам у парти­зане ја, управо брат мој, ја и моја снаха Сенка, Арсова жена. Мајка нас је испратила ријечима: (она је, иначе, била много хра­бра и врло честита жена, не зато што ми је мајка, и много је била ли­јепа жена) и овако, не каже, ни склоните се, ни сачувајте се, ни немојте истрчават, него се овако измакла, исправила се и рекла – „С образом, ђецо. Па ако живис – с образом, ако погинеш – с образом“. Дакле, да се не осрамотимо. То значи у Црној Гори с образом ђецо. Тако смо отишли. Прво смо ишли на Пљевља, ту је била грдна погибија. Не знам, али о томе ћу касније.

Имали смо ми од прилике од самог почетка туђмана у војсци више, ја ћу то испричати све што ми се десило у војсци. Ту је била грдна издаја и ту је њих доста погинуло. Неки су се вратили за Црну Гору, а ми смо отишли даље. И Арсо је био тада позват, није био са мном и са Сенком, био је Бора Божовић доктор, касније је постао и професор, он је био у Ужице, у Врховни штаб код Тита. Кад је видео мене и Сенку тамо, он се згрануо. Рекао је: ви то не можете изржати. Каже, боље је да останете на терену. Ја нисам хтела, а није ни Сенка хтела и отишле смо са војском, иако ме је све бољело, крила сам и говорила да ми ништа није. Дошли смо у Рудо. Ту се организовала Прва пролетерска бригада, на чијем челу је био Коча Поповић, комесар Фића Кљајић. Одатле смо кренули даље преко Романије.

Дошли смо у многе градове, водили смо грдне борбе, ја и не памтим сва та мјеста, тек морали смо преко Игмана. То ви је прича дуга и страшна, требало је преко планине проћи. Питам се увек зашто смо бас морали преко Игмана, зашто нисмо ишли са Врховним Штабом, са Титом, тако да се на то питање увек враћам кад о томе размишљам. Сећам се упала сам у воду. Ту су пролазили коњи, заправо то је био лед и тај лед су коњи провалили, и ми смо се смрзли. У мене се, како сам руком држала пушку, рука се заледила и залепила за пушку. Били смо гладни јер ништа пре тога нисмо јели. Додуше пре тога су нам говорили да ћемо имати један велики марш и припремали су нас за тај марш. Али хране није­смо имали и није нам се могло дати, морали смо трпјети.

Кад смо били преко Игмана, ја сам имала руксак на леђима и ја сам једноставно некако пала, наслонила се на онај руксак и тако сам почела да спавам. Ја сам тада виђела и шпорет и пије­тла, онај сељачки шпорет, такав смо имали на селу, па се види оно како тутњи ватра, а нигде ватре. Сећам се неки Спадијер, Црно­горац наишао је пита – Миљуша што си ту? Ја сам му онако дрско рекла – шта се тебе тиче што сам ја ту, прођи се. Он није хтио да ме прође, него ми каже – Ево иде Рајо. Рајо је био командант батаљона и мене је било срамота да ме Рајо нађе ту, то је био Раја Недељковић, наш чувени војсковођа. Почела сам да се дижем, али нисам могла, но сам почела падати. Онда је Рајо наишао и кад је то видео пришао ми је па су њих двојица, један с једне, други с друге стране, покушали су да ме дигну и тако су ме повели.

Код нас у Пипере, боље рећи ми смо Приморци, код нас је одмах ту море. Ово ти говорим како бих ти објаснила да ми није­смо навикли на такав снијег. Е Црногорци горе у планине, они су ти на то навикли. Код нас у Пипере кад падне снијег то ти је слав­ље. Ја кад сам била мала и ми као ђеца смо се веселили кад пад­ не снијег, тако да ја нисам научила на ту велику зиму. Ја сам имала и некакве ципеле, али све је то било слабо и ја сам се смрзла. Они су мене тако повукли до некакве школе. Ту је било нас доста смрзнутих. Ми смо били у пратећој чети, заправо у Крагује­вачком батаљону. И тако колона иде полако, па људи не могу, па падају, па га дижете, то су биле муке Исусове, али има и виших мука од тих, Голи оток, на пример, био нам је много виша мука од тога.

Тако смо дошли до те школе. После су нам притрчали лекари Бора Божовић, Гојко Николић, Краус и други и хтели су да ме изу­ју, али нису ме могли изути, па су ми поцијепали на тој лијевој нози ципелу и тако су ме изули.

После тога смо пребачени у Фочу. Тамо смо билл, богами, дуже времена. Мене су одрезали на лијевој нози тачно пола сто­пала, а на десној испод прстију. Руке ми нијесу одрезане, али ја немам снаге у рукама, мени испадају ствари из руку. Ту сам добила и бронхитис, јетра ми је обољела и због неправилног хода кичма ми је страдала. Учили су ме да ходам. Рекли су – неће моћи ходати, а ја сам се бојала штапа и штака, па нисам хтијела ни штаке ни штап прихватити, но сам уза зид ишла док сам научила хо­дати.

У рату сам била, у несрећи због тих мојих ногу, комесар болница и послије сам хила комесар војно-санитетске школе, која је била у Јајцу, политички комесар. Нама су држали и те политичке и партијске школе. Послије сам пребачена у Гравину са рањеницима да будем политички комесар војне болнице у Гравину у Италију. У Гравино сам отишла онда када је отишао и Врховни штаб на Вис. То је било 1944. године. Иначе, свуд сам, цео рат сам прошла. На­ређење је било од Врховног штаба, наводно да смо ми били велики борци, звали су нас херојима и по том наређењу Врховног штаба требало је да имамо коње. Али не можете ви имати коња кад ви­дите да је гори неко од вас. Ја сам се милион пута скинула с ко­ња да се други попне. Тако сам на петама ишла, научила сам тако да ходам. Пошто су ми одрезали ноге, ја сам бројила после тога око 27 костију су ми извадили из мојих ногу. То су кидали коњским клијештима. Прво та клијешта скувају у воду и онда кидај. Још ако доктор не може сам, онда му неко ко има јаке руке помаже и прихвати с њим. Није било ни реци о некој наркози. Боже сачувај, него онако мораш трпити, друге нема, трпети или умрети, избора нема.

Мене су оперисали на живо, морали су, избора другог није би­ло. Ми смо се драли од болова, али се морало.

Морам признати да ми је било жао ногу, жао ми је било да останем без ногу. Али шта, тако ми се десило. Понеки пут сам знала да заплачем и кад ме питају, јел ти жао ногу, кажем – је­сте. Сећам се тада ме је страшно увредио један друг, звали су га Феђа, иначе Крагујевчанин је био. Био је политички комесар, па је рекао – Нећеш моћи да носиш ципелу оволику, нећеш моћи да плешеш. Ја му кажем – Феђа, то није то, радије бих да сам изгуби­ла руку иии око. Ноге су крила човекова, поготово су у рату ноге крила. Јер у рату остати без ногу, то је пропаст. Вас остављају, морају вас оставити, ко ће вас носити. Ми смо носили и спасавали колико смо могли, али колико их је остало, ја сам била очевидац.

Сада, на пример, Сутјеску славе! На Сутјеску не бих отишла по цијену живота. Јер на Сутјеску треба ићи и наглас кукати. Питам се и дан данас ко је довео толике људе, толике рањенике, толика носила на Сутјеску!? Ко је то учинио, тога би требало стрељати? За­ то ја увијек кажем, ко је наредио да се толики рањеници, толика војска, толика носила, све болнице у тој котлини нађу. Ја не знам како они славе Сутјеску. То је водио нико други до Тито, мога брата ту није било. Мој брат је био у Словенији послат, а војску је тада водио лично Тито. Отуда нас је он водио. Ко му је помогао и то се зна. Али Арсо тада као начелник генералштаба, који је био војни стручњак и стратег, не измишљени, но прави војни стручњак, био је војсковођа за примјер, он је био у то време послат у Сло­венију. Код мене су другови свраћали и све шапатом питали – а де је Арсо, де је Арсо?, ја им не смијем казати да је он у Словенију отишао са 15 пуковника да диже устанак.

На Сутјеску су довели све могуће рањенике и покретне и непокретне и носила. То је била велика жалост, вриска, кад каже: другарице, ја бих тада заплакала наглас, другарице, не остављај ме! То је жалост била. А они иду да славе Сутјеску а ја кажем на Сутјеску треба кукати из свег гласа, а не славити. То је била издаја. Нико ми не може казати да издаје није било. Ја нијесам војни стручњак иако сам кроз рат прошла, али тврдим да је то била издаја. Ја сам била на Сутјесци и све сам видела. Ја сам дала мога коња Тоши Срдановићу, он је био рањеник и тифусар, био је тежи случај од мене у то време и дала сам му свога коња. Ја сам загазила у Сутјеску да би охрабрила људе. Говорила сам – немој­те се плашити, прођите, а Сутјеска је носила 1јуде, не зато што је ве­лика била, но више од страха људи су падали, од глади су падали, али тако је било. То је био ужас. Кад сам прешла на другу страну, пи­тала сам једног, по дијалекту сам га препознала да је Црного­рац и питала сам га – Друже, куда ћемо? Каже – четири ти стране свијета другарице! Овако ми је рекао. Ни дан данас не знам ко је то био, али ми је тако рекао. Био је изван себе, као лудак се по­нашао, јер је видео шта се чини од људи. А носила до носила и вичу: другарице не остављај ме!, друже убиј ме! – ми сви наоружани, пушке имамо, пиштоље имамо. Ја сам тако ишла и како сам гази­ла у воду, оне ципеле су ми се рашљопале и све су отишле. Ја сам нашла неке крпе и замотала око ногу и тако сам ишла. Стално сам плакала, па пошто су ми руке биле прљаве, готово сам лице инфици­рала. После ме је та снаха, Арсова жена и Зина Пенезић, оне су радиле у Врховни штаб, она је дошла и све је пљувала у неку крпу и брисала ми је лице. Питала ме је: што си прљава и што плачеш? Ја кажем – Сенка, па знаш ли ти колико је људи остало на Сутјесци?! Ја бих данас плакала кад се тога сјетим. То што је остало све је то побијено. Видела је онда оне крпе замотане око мојих ногу и хтјела је да ми ципеле своје да, али ја нисам пристала. Мене је но­га већ била натечена и рекли су да зову доктора Данија. Била нас је једна групица која се издвојила. На нас је плотун осуо, ми смо се бацили на земљу, трчали смо једно преко другог. Негђе кад сам се извукла из Сутјеске и прошла, неки Вита, унук, то ти је вели­ка паган била, Вита Цветковић се звао, политички комесар и каже – види наше Миљуше! Био је политички комесар санитета. Каже – знали смо ми она је лафица она це изаћи и почели су да ме дижу увис и та­ко. А ја од жалости не могу да живим, колико је народа на Сутје­сци остало, да ви не причам.

Нисам Тита виђела. Он је глумио рањеника. Сликао се за историју. Он се није дао виђети, ми обични борци га нисмо могли виђети. Можда су га виђали ови у Врховни штаб, али ја га виђела нисам. Знам да су ме многи борци питали – а гђе је Арсо? Ја сам тада многе ствари чула и виђела. Грозне ствари су се дешавале. Кад ово кажем мислим на те погибије, на командовање од стране појединих командира који појма немају о ратним вештинама и ратној стратегији, па онда људи гину, а нијесу морали погинути, итд.

Ја сам ишла са исеченим ногама. Мене су оперисали 1942. и даље сам без стопала ходала, тако сам навикла а навик­нут сам се морала, друге није било. Ја и сада идем ко војник, још не носим штап. Ја немам никакве протезе, то је обична ципела у коју ја ставим вату у овај празни део ципеле. Ја ту вату често мењам, чим почне да ме жуља, ја стављам другу. Наша ти је ортопедија на нивоу нуле, а ја нисам могла у иностранство поћи, јер ја немам пасоша!

Та Сутјеска ме страшно боли и то никад нећу заборавити док живим. Страшно ме вријеђају они који иду да је славе. Ми ту нисмо победили. Интересантно, тада, у то вријеме ја то нисам знала, ишао је Коча Поповић, Кочић, Милован Ђилас и Велебит на преговоре са Нијемцима.

Требало је да се договоре да се ми удружимо са Нијемци­ма, ми партизани, и да заједно се боримо против четника, и тако. Јер то је био прави братоубилачки рат. То су они ишли да се споразу­меју. Али ја сам сигурна да мој брат Арсо за те преговоре није знао.

Знала сам да је Совјетски Савез рекао: удружите се са сва­ким ко је за народноослободилачку војску, ко је против окупато­ра па макар то био и црни ђаво, био то не знам ко, а послије рата ћемо изабирати владу…

Извор АУДИО И ФОТО АРХИВ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s