ДЕЧИЈИ ЛОГОР У СИСКУ: Комплекс страве и ужаса у НДХ из ког се чуо плач и дозивање мајки

Posted: 23. јун 2015. in Срби Хрватске
Ознаке:

PictureУсташко-немачки логор у Сиску је основан 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за децу избеглица“. Дечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дечијим прихватилиштем“ било је у рукама усташе и др Антуна Најжера.

Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана сестара св. Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени односно једној од шест барака сабирног логора. Сви ови објекти су били крајње неприпремљени за становање и живот деце. У згради Сокола није било ни врата, у дворани Рајс је била промаја, јер је била подешена за сушење соли.

Деца су овде, па и она најмања, стара неколико месеци, морала лежати на поду, тек с танким слојем сламе, без одеће и покривача.

Први транспорт у Сисак стиже 3. августа 1942. са укупно 906 малишана. Дан после долази још 650 деце, а у трећој групи, која је у Сисак допремљена 6. августа, налазило се 1.272 деце. У Теслићевој стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се општи сабирни логор за мушкарце, жене и децу. Овде је током августа и септембра 1942. од родитеља који су одабирани за присилни рад у Немачкој одузето 3.971 дете.

Тако је од 3. августа 1942. – 8. фебруара 1943.у Сиску било заточено 6.693 дечака и девојчица, Срба са Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније.

Упркос акцији Дијане Будисављевић и групе неуморних праведника – Јане Кох, Вере Лукетић, Драгице Хабазин Мајке, Љубице и Вере Бецић, доктора Камила Бреслера, Анте Думбовића, других истакнутих појединаца и сестара Црвеног крста, свакодневно је у логору умирало од 30 до 40 деце.

О незамисливим условима на логорским локалитетима сведочио је и доктор Лазар Маргуљес, доктор из Осијека: „Приметио сам да од пошиљки боље хране које је слао Црвени крст из Загреба, ништа од тога нису добивала деца. Прегледавајући децу најчешће сам обилазио ова места: недовршену Соколану, у којој су деца лежала на голом бетону или, у најбољем случају, на нешто мало сламе. У тзв. Болници, у малој школи у Старом Сиску, у којој није било кревета деца су лежала на подовима са мало растресене и загађене сламе, улепљене крвавим изметинама и прекривене ројевима мува. Деца су била гола и боса, без покривача. Кад је и у Соколани избио пегавац, доктор Најжер је наредио да се заражена деца пренесу у тзв. Болницу, у којој још заразе није било, те је тако проузроковао велики помор деце.“

Из обиља потресних сведочења издвајамо и сведочење Јане Кох, тадашње секретарице Црвеног крста Хрватске.

„Бараке су биле повезане ходницима на којима су стражарили усташе. Подаље од амбуланте, из неке друге бараке, чуо се тужни плач деце. Ту је било смештено на голом поду четири стотине деце: новорођенчади, деце од неколико недеља и месеци, до десет година старости. Колико је деце долазило, и куда су их отпремали, није се више могло сазнати. Деца у дечјој бараци су неутешо плакала и дозивала матере, које су биле на само неколико кораја удаљене од деце, али које до њих не пропушта фашистички злочинац. Већа дјеца причају нам кроз сузе, како не могу умирити малене, јер су гладни, нема их тко превити и како се боје да ће сви помрети. Та деца још нису навршила нити десет година, заклињу нас: „Ајде, сестро, доведи нам матере, доведи барем мајке овим маленима. Видет ћеш, ако им не доведеш матере, угушит ће се, већ од самих суза.“

Довести матере овој деци није за нас било једноставно, а ипак нам је успело и то извести. Било је то у ноћи 10. на 11. октобар када смо све припремили да тај транспорт деце још исте ноћи отпремимо у Загреб.

Требало је да мајке задњи пут надоје своје дете и да га тим умире, а онда да га можда заувек оставе, како би ми иза тога могле лакше децу отпремити. Ко да опише радост деце, кад су угледале мајке. Њихове мале ручице овиле су се око мајчиног врата, а тешки јецаји још дуго и дуго били су јека пређашње туге. Из тих малих, узбуђених груди излазили су дубоки и тешки уздаси. Њихова похлепна уста прибила су се уз мајчина прса, а на косицу деце капале су крупне сузе матера које су ћутале. Када је и последње дете, преморено тугом, заспало, оставиле су матере своју децу и тихо нестале у супротној бараци. На вратима свака се још једном окренула, топло нам е загледала у очи и пришаптала: “Чувај нам децу, чувај их рођена.”

Транспорт са 550 деце отпремили смо у Загреб и једино што смо могли као утјеху рећи тим матерама, била је адреса где да потраже децу кад се врате из туђине. Њих су све још исте ноћи отпремили у Немачку.“ (Драгоје Лукић: „Родитељ покошеног нараштаја“ Музеј жртава геноцида, Београд, 179 стр.)

Према евиденцији Анте Думбовића, из логора је враћено родитељима или најближим рођацима 1.200 деце, док их је 2.200 предано грађанима Сиска и околине на „прехрану“. Никада нећемо моћи са сигурношћу утврдити тачан број умрле деце. Према сведочењу гробара Фрање Видеца број умрле деце у мртвачким сандуцима је увек био већи од броја који је стајао у евиденцији. Осим тога мала деца нису нити пописивана. Више је могућих и релевантних извора. Према књигама евиденције Анте Думбовића у логору је за пет месеци 1942. године умрло 1.630 малишана. Према подацима мртвозорника, др Давида Егића у Сиску је покопано 1.152 деце.

Истраживања Нарцисе Ленгел Кризман пак говоре о 1.214 умрле деце са могућим одступањима у неколико десетака умрлих. На споменику на дечјем гробљу стоји податак да је ту сахрањено око 2.000 деце. У сваком случају број укопа на месном гробљу би био много већи да није било спасилачких акција и „колонизирања“ отете деце. Некада су те акције значиле тек одгоду умирања – било због неповратне исцрпљености деце, било због повремених усташких акција у којима су тражили ту децу те убијали и њих и њихове хранитеље. Услед изостанка било каквог систематског истраживања након рата није могуће са сигурношћу утврдити нити приближно тачан број умрле деце.

Крајем рата се већи број људи вратио из заробљеништва те су кренули у потрагу за најближима. Картотека коју је водила Дијана Будисављевић могла се користити тек кратко време. На захтев нове власти у Загребу, Одељења за заштиту народа (ОЗНА), Дијани Будисављевић је одузета „картотека козарачке деце“ и албуми с фотографијама из усташких логора. Рад на картотеци је убрзо сасвим замро, а на хиљаде деце и њихових родитеља тражит ће једни друге још дуго, најчешће без успеха.

Процењује се да је кроз логор прошло око 5.000-7.000 деце до његовог затварања 8. јануара 1943. Према подацима мртвозорника у логору су умрла 1.152 детета, док други наводе да је 1.631 дете умрло у логору Сисак.

Грађани Сиска и околине покушавали су помоћи узимајући из логора најмлађу и болесну децу.

У историјским уџбеницима не може се сазнати пуно о страдању најмлађих.

Извор http://srbski.weebly.com/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s