АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ – Викар усташа

Posted: 23. јун 2015. in Срби Хрватске
Ознаке:

pavelic_copy21380

Аутор – Игор Премужић

Алојзије Степинац је тешка табу тема. Алојзија Степинца се не дотиче у јавности нитко.
Јадовно. Готово сваке године сам тамо. Усташко стратиште, мјесто гђе није никада било чврстог објекта, зграде, бараке, захода или било чега. Само издвојена ледина ограђена бодљикавом живом. Ту су довођени људи да би их погубили. Јадовно и комплекс логора је сустав тридесетак јама у којима је погубљено око 40 000 људи. Према некима пуно мање, „само“ 26 000….у тај комплекс се убрајају и губилишта на отоку Пагу, Метајна и увала Слана….мјесечева површина на којој и усред љета није угодно нити у јакни. Цијело подручје око увале је препуно људских остатака, мјесто је стравично. Толико стравично да су га талијански фашисти затворили чим су га виђели. Након тога усташе су отвориле Јасеновац….гђе је и завршила посљедња група преживјелих затвореника. Прича стравична, у Хрватској готово непозната, неиспричана и неопјевана. Ове године је било као и сваке године, крај Шаранове јаме вјерски обред, паљење свијећа, код споменика полагање вијенаца. Споменик је ове године добио и ново постоље. Били су ту узваници, представници антифашиста, Српског народног вијећа, саборски заступници…и србијански министар Александар Вулин.

Вулин је дошао за говорницу и, театрално као и увијек, одржао говор. Још за вријеме трајања његовог говора ми је било јасно да ће његове ријечи запјенити уста јавности Лијепе наше. Вулин је завапио и упитао се гђе ће душе жртава Јадовна, ако постане свет Алојзије Степинац, усташки викар…..Јасно ми је било о чему ћу писати, а јасно ми је било да ће „усташког викара“ тешко пробавити баш сви у Хрватској. Усташки викар, Алојзије Степинац, је тешка табу тема. Алојзија Степинца се не дотиче у јавности нитко. То је особа о којој никада не причају политичари, а клер када га узима у уста бира ријечи али и пригоде када ће га споменути.

Папа Пио XII је именовао Алојзија Степинца усташким викаром, о чему је овај извијестио Анту Павелића 20. сијечња 1942.

Прве реакције које сам чуо на радију говориле су о лажи које је србијански министар изговорио. Но, то је само показало потпуну неукост представника ХДЗ-а и СДП-а. Александар Вулин говорио је истину. Папа Пио XИИ је именовао Алојзија Степинца усташким викаром, о чему је овај извијестио Анту Павелића 20. сијечња 1942. Исти тај усташки викар данас је „блажени“, а Каптол и Ватикан здушно раде на томе да „блажени“ Алојзије Степинац постане и „светац“. Наводно је то готова ствар, проглашење светим Алојзија Степинца, како наводе упућени извори, смо је питање дана. Но, кога то заправо Ватикан и Каптол, уз беспоговорну потпору свих људи, организација, политичких странака и Хрватске у цјелини (ту је заједништво видљиво као у ријетко којој ствари) проглашава свецем, светим човјеком?

Кренимо редом….“Независна држава Хрватска“ проглашена је 10. травња 1941. Славко Кватерник је 12. травња 1941., на велику суботу, посјетио надбискупа Степинца. Католички лист тада извјештава како је надбискуп Степинац „изразио своја честитања пригодом успоставе НДХ“. Већ 16. травња 1941. Алојзије Степинац се састаје с „поглавником“ тзв. НДХ Антом Павелићем. Напоменимо само да је Павелића поставила Њемачка окупацијска власт и да је он тамо постављен да служи Хитлеровој Њемачкој, да проводи расне законе и учини окупацију Хрватске што мање проблематичном за нацистичке злочинце. У Католичком листу од 28. травња 1941. на страници 197 – 198 надбискуп Алојзије Степинац позива свећенство да се спремно одазове „на узвишени рад око чувања и унапређења НДХ“, те одмах иза тога подвлачи: „Познавајући мужеве који данас управљају судбину хрватског народа, ми смо дубоко увјерени да ће наш рад наићи на пуно разумијевање и помоћ.“

То је само почетак, али почетак који говори о Степинцу као поборнику НДХ и окупацијском силом наметнуте квислиншке владе коју је предводио Анте Павелић.

О злочинима и депортацијама, расним законима и свему што се догађало у НДХ „блажени“ Алојзије Степинац знао је све, те је у то био упућен од зачетка злочина. У писму поглавнику од 21. српња 1941. године, након што је из Загреба депортирано у логоре смрти преко 2000 Жидова, протестира против “нечовјечног и окрутног поступања с неаријевцима”. „Блажени“ Степинац одмах прихваћа усташку и расистичку терминологију, па и више од тога: “Чујем с више страна да се ту и тамо нечовјечно и окрутно поступа с неаријевцима пригодом депортирања у сабирне логоре, а и у самим тим логорима; што више, да од таква поступка нијесу изузета ни ђеца, ни старци, ни болесници.” „Блажени“ Степинац ни овом приликом не доводи у питање депортације, него се залаже да се оне изводе на “хуман” начин: дакле, тражи бољи поступак тијеком депортација у логоре смрти, а сам чин „блажени“ Степинац не доводи у питање. Степинац се никада није појавио у Јасеновцу, иако је знао што се тамо догађа. Његов ауторитет, као и ауторитет цркве био би довољан да спријечи масовне егзекуције и страдавање – ако никога другог онда оних 20 101 дијете млађе од 14 година које су усташе побиле у Јасеновцу.

Надаље, надбискуп Алојзије Степинац је, уз сугласност и под надзором опата Јосипа Рамира Маркона, папинског легата у НДХ, сазвао Бискупску конференцију у Загребу од 17. па до 20. студеног 1941. Конференција је била посвећена пријелазима грко‐источњака (тако су тада звали православне Србе) на католичку вјеру. На конференцији је тада изабран и посебни одбор који ће руководити акцијом прекрштавања Срба. У одбор су изабрани надбискуп Степинац, предсједник Бискупске конференције, бискуп сењски монсињор Виктор Бурић и администратор крижевачке епархије, монсињор Јанко Шимрак. Након конференције, сви судионици на челу са Степинцем посјетили су поглавника Анту Павелића и предали му једну представку о својим одлукама. Тијеком ратних година преко 240 000 људи је под пријетњама насилно прекрштено. За то је „блажени“ био суђен, те на крају и осуђен. Судски процес ФНРЈ је „блаженом“ Алојзију Степинцу доказао конкретна ђела и поступке – као што су планско, насилно и суставно прекрштавање, скривање усташких дужносника на Каптолу, па и помагање усташких терориста након свршетка рата. Пресуда је одлуком Сабора поништена на самом почетку „самосталности“ Републике Хрватске. Судски поступак никада није објективно анализиран, ђела која су Алојзију Степинцу стављена на терет никада нису правно побијена него су чистом политичком вољом проглашена „комунистичким монтираним процесом“.

Степинац се 1943. залаже за опстанак „НДХ“ унаточ расним законима, масовним злочинима и диктатури злочинца којег је поставила окупацијска сила.

Алојзије Степинац пише извјештај 18. свибња 1943. гђе моли св. Оца Папу Пиа XII да се заузме за одржање НДХ сљедећим ријечима „…млада Хрватска Држава, рођена под најтежим и најстрашнијим околностима него иједна држава кроз више вјекова, очајнички се борећи за свој опстанак, унаточ томе показује у свакој прилици да жели да остане вјерна њеним сјајним католичким традицијама и да осигура бољу и свјетлију перспективу католичкој цркви на овом дијелу земаљске кугле… По природној нарави ствари, ако Бог не би учинио неко велико чудо, напредак католицизма је најуже повезан с напретком Независне државе Хрватске, његов опстанак, њезин спас – његов спас. Свети Оче! Дубоко вјерујући у Божанску Милост и Провидност Божју, чији сте изабраник, препоручујем Вашој очинској бризи и Вашим молитвама Независну Државу Хрватску, увјерен да тиме у исто вријеме препоручујем на најбољи начин свету вјеру у својој домовини и на Балкану.“

Степинац препоручује „НДХ“ иако зна за Јасеновац и све логоре. Степинац се залаже за опстанак „НДХ“ унаточ расним законима, масовним злочинима и диктатури злочинца којег је поставила окупацијска сила. Данас и даље слушамо о „монтираном политичком процесу“ Степинцу, то је тешки табу…..тема која се не отвара.

Поступака и пропуста од стране Степинца је било још, али и ово наведено је чисто довољно да се таквог човјека не проглашава блаженим, а још мање светим. Само на Јадовном, у комплексу од 30 јама је погубљено 73 православна свештеника – сваки трећи ликвидирани свештеник СПЦ у НДХ. Тамо је убијен и епископ горњокарловачки Сава Трлајић и митрополит сарајевски Петар Зимоњић. Ексхумација тих људи никада није обављена, а жртве сахрањене. Познавајући како црквене институције функционирају, врло је мала вјеројатност да надбискуп Степинац није знао за убијање православних свештеника, а ипак никада нисам видио осуду или било какву реакцију на те догађаје.

И што нам је овај догађај на крају показао, што нам је Вулин својим говором учинио? Отворио нам је очи, показао нам је у каквом друштву и времену живимо. Није на крају ове приче битан нити Степинац, а нити црква. Они ће прогласити Степинца свецем да би спрали крв жртава II свјетског рата с руку Католичке цркве. Да спере ту срамоту неће јој помоћи нити десет лажних светаца и блаженика. Вулин је нехотице показао колико вриједи истина у овом друштву и како се прама њој односе они којима би истина, борба за опћи бољитак и просперитет требала бити светиња. Како би ти људи који су се тако спремни понашати због изрицања истине могли истину вољети и имати као идеал којим ће свима нама направити боље и праведније друштво. Људи који су спремни тако лагати и тако се пред истином неугодно осјећати нису и не могу бити предводници било чега, а камоли државе.

Након свега, видљиво је да је истина у Хрватској најгоре што можете изрећи. Прозвати усташког викара – усташким викаром је „скандал“. Говоре „мудре главе“ како није пристојно, није по кућном одгоју. Говори тако „крема“ да није Јадовно добро мјесто за такве осуде. А које је мјесто онда погодно за осудити проглашење Алојзија Степинца светим, ако не мјесто масовних злочина управо оних које је тај „блаженик“ шкропио светом водом. У Хрватској очито истину није никада пожељно говорити нити писати. У земљи лажи, пријеваре и троличности истина је најгоре што можете изговорити. У земљи којој тепају да је демократска, а по слободи медија је иза Намибије, Гане и Коста Рике истина је посљедње што жели чути јавност, али и обични грађани. Истина је у Хрватској увијек безобразна, скандалозна, протународна, протудржавна и утужива. У Хрватској није никада вријеме за истину, али јест увијек за обману. Обмањујте се и даље, лажите себе и све око себе….истину је за то баш брига. Она је ту и видљива је. Само требамо отворити очи.

Извор H-ALTER

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s