ПИШИ КАО ШТО ЗБОРИШ

Posted: 18. јуна 2015. in Срби Црне Горе

Огњен ВојводићПосле дугогодишње расправе црногорских лингвиста око стандардизације новоименованог црногорског језика, присталица јотоване и нејотоване варијанте, правописа са 32 и тридесетједним словом, дошло је до непомирљивог сукоба. Савјет за стандардизацију црногорског језика се разишао, а прије пола године се и институционално раздвоио. Прошле године деветог септембра свечаношћу у Краљевском позоришру ,,Зетски дом” на Цетињу је обељежен почетак рада Факултета за црногорски језик и књижевност на Цетињу, основаног одлуком Владе, на којем ће се изводи студијиски програм заговорника јотоване варијанте и нове гране славистике Монтенегристике.

pravopis-cg-209x300Поједини професори катедре за црногорски језик и књижевност на Филозофском факултету у Никшићу оснивање новог факултета и одлуку Владе су назвали ,,ненаучном и нацистичком културном политиком.” Министарство просвјете Црне Горе као разлог оснивања факултета је навело насталу потребу за ,,стварање научног потенцијала који ће изучавањем црногорског језика, као и обезбјеђивањем адекватног наставног кадра за образовање црногорских ђака и студената, службеног језика у нашој земљи”.

Који је прави разлог оснивања Факултета за црногорски језик и књижевност? Да ли је то потреба за цензурусањем ”србизама” из ”црногоског” језика, и прављење вјештачких језичких разлика унутар дијалекта једног језика? Ко познаје повијест хрватске језичке политике, од Бечког књижевног договора, а посебно од почетка Другог свјетског рата у НДХ, која је од 1990. године у Хрватској обновљена, и ако имамо у виду да је декан новооснованог факултета на Цетињу Аднана Чиргић изабран за доцента за ,,Сувремени црногорски језик” на хрватском Свеучилишту у Мостару, јасно му је шта је навело поједине професоре катедре црногорског језика у Никшићу да нову званичну језичку политику Министарства просвјете упореде са нацистичком.

Да ли ће новоотворени факултет школовати кадрове државне комисије која ће, као у Хрватској, контролисати државне службенике и лингвисте, подучавати их ”правилном говору”? Да ли је потреба за утврђивањем новог службеног говорног стандара стандардизовање карактеристичнијег дијалекта, простонароднијег од оног који је најраспрострањенији у Црној Гори? Дијалекат изабран за стандард не мора бити увијек најраспрострањенији говор, већ најчистији. Такође, говорни стандард не мора бити једнак једном дијалекту, и најчешће није, већ је формирана варијанта говора прилагођена друштвеним потребама.

Али, поред наведених могућих узрока завођења такве језичке политичке, мотивацију црногорских језикословаца да се прихвате таквог културно-политичког задатка свакако чини привилеговани статус који стичу новим ангажманом, нова овлашћења, друштвена важност која им се придаје, политичка популарност, те материјална и политичка потпора, додатни послови…

Међутим, оно што је одувијек руководило лингвисте у формирању језичке и правописне политике, а што се по правилу у Срба већ сто година прећуткује и превиђа, јесу религиозне и духовне основе предања једног народа. Тако је однос према одређеном историјском и духовном узору руководио и актуелну црногорску партију на власти у формирању језичке политике. Међутим, религиозни и културни узори не морају бити наслијеђено предање предака, већ туђи наметнути или усвојени узори услед процеса дугогодишњег културног колонијализма.

И ако одређена атеистичким наслеђем једопартијског комунистичког система, црногорске партије на власти духовно усмјерава римокатоличка религиозна идеологија, дијелом прихваћена због политичког опредјељења за чланство у Европској унији, али и као дио југословенског наслеђа. Наиме, као последица социјалистичке титоистичке прохрватске културне политике и непосредне мисије Ватикана на простору Црне Горе. Увођење монтенегристике као нове гране славистике управо представља програмски наставак римокатоличке мисије у Црној Гори, а не повратак запостављеном ”аутохтоном” језичком наслеђу.

Као и кроатистика, и монтенегристика представља примјер практичног прозелитизма унијатске мисије, подстицања латиничног писма, а потискивање православне ћирилчне традиције словенске писмености. Заправо, наставак наслеђа прозелитских језичких пројеката унијатске мисије на Балкану, као што је Бечки књижевни договор 1850. године, културни колонијални пројекат аустромађарске монархије, којим су одређене смјернице будуће југословенске језичке политике балканских Словена. Идеја Бечког књижевног договора је била да се србизацијом хрватског мањинског дијалекта и двоименовањем српског језика у српско-хрватски, постепено изврши унијаћење православног српског становништва као већинског у односу на римокатоличку мањинску хрватску заједницу, тј. ”хрватски” дијалекат којим је говорила релативно мала хрватска заједница, који се сматрао дијалектом словеначког језика – говор Загораца је заправо дијалекат словеначког језика.

УЗРОЦИ НОВОЦРНОГОРСКЕ ЈЕЗИЧКЕ ПОЛИТИКЕ

10492059_828382063860465_823712027045470165_nПитање српског језика и ћириличног писма у Црној Гори је данас политичко и културолошко питање у оноликој мјери колико је то било и прије сто година при успостављању језичке политике Краљевине Југославије – пројекта троименог народа и језика. Историчарима је познато да је до формирања КСХС, касније Краљевине Југославије, службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица.

Мало је ко знао какав се креација крије у пакету југословенског монархо-масонског државног и културног пројекта. Југословенским пројектом са мапе свијета су нестале двије православне Краљевине, Србија и Црна Гора, али је у Уставу нове државе и српски језик троименован, као српско-хрватско-словеначки. Увођењем двоимено-троименог језика је и први пут у Србији и Црној Гори званично српска ћирилица изједначена са хрватском латиницом, чему се православни народ у Црној Гори вјековима одупирао колико и отоманском ропству.

Дакле, да бисмо данас просуђивали о питање српског језика у Црној Гори морамо га сагледавати у историјском процесу југословенског стогодишњег политичког језичког пројекта, али, и његове предјугословенске идолошке припреме, то јест од ,,азбукопротреса” Сава Мркаља, преко Бечког књижевног договора, до Вукове реформе српског језика и правописа. Језичка политика црногорске власти данас доследно користи југословнску језичку политику вишеименовања српског језика, и вуковски упрошћен принцип њемачког граматичара Јохана Кристофа Аделунга: ,,Пиши као што говоришш”, који су Вукове присталице програмски приписивали Вуку Караџићу. Наиме, истиче ”примитивно право” да се пише као што се говори, игнорише ауторитет и аргуменате струке и науке, праволсавну цркву и историјске књижевне споменике, намеће ново име језика, управо како је рађено на Бечком књижевном договори и у Вуковој реформи.

Правопис присталица искључиво јотоване варијанте, како истичу, утемељен је на ставовима лингвисте Војислава П. Никчевића, који је себе називао ”црногорским Вуком Караџићем.” У уводнику новог правописа црногорског језика се наводе следећи језички принципи: ,,Главна начела постављена у приручнику Пиши као што збориш (ЦДНК, Подгорица, 1993.) Војислава Никчевића: 1. Пиши као што збориш, а читај како је написано! 2 Држи се употребне норме црногорске ,,опћене правлности”! и 3. Туђе пиши као своје! –Смтрали смо као валидним и искористили их као полазишну основу за овај правопис.”
Заист, ако је исте принципе језика и правописа могао самоувјероно захтијевати Вук Караџић без било каквих овлашћења у културној политици тадашње Србије, противно хиљдугодишћем православном предању ћириличне писмености, и био протјериван од српске власти, анатемисан од цркве и нападан од Матице српске, какво је чудо ако исте принципе спроводе лингвисти које подржава државна власт?

Vuk_Stefanovic_Karadzic_(1787-1864),,Вуков Рјечник је речник реалија села (“далеко од градова”), и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе”, како пише Меша Селимовић у својој студији ,,За и против Вука”. Сукоб српско –југословенских ”језика” и данас није друго до сукоб различитих речника ,,реалија села”, рат дијалеката, наречја и нагласака, пресељеног у градове као ”основа националне културе”. Новоцрногорска лингви- стиика такође не иде за Његошевим узорима писам и језика, као што није ишао ни Вук и његове присталице, већ за ,,просто-народним овчарско- говедарским говором”,како га је називао митрополит Стеван Стратимировић, највећи противник Вукове реформе, који је тада имао достојанство српског патријарха.

Као што су у Вуковој реформи избацивана слова првобитне ћирилице, у правописе новоименованих језика се убацују нова, али са истим циљем, ради прављења правописног дисконтинуитета; некада са српском сталешком и православном књижевношћу и правописом, а данас са остацима православног правописа, у циљу раскидања са сваким синонимом православне писмености. Али, наравно, и ради племенског престижа, као последице уистину ”азбукотреса” српских ”великих” реформатора којим је стопедесет година помјерено тежиште смисла српског језика и писмености.

Заправо, у језичком српско-црногорском сукобу присталице вуковских принципа срећемо на обије зарастрћене стране. Намеће нам се зато питање, у којој мјери је противљење новоцрногорском правопису и језику одбрана вуковске и југословенске језичке политике, а у којој српске и православне? Као да је дијелу Срба мање битно преименовање српског језика и латинизација писма од јотовања и додавања два слова и гласа у правопис, која у Црној Гори сви, а и ван ње многи Срби користе. Зар нам то не указује на југословенску српско-храватску усмјереност Срба, а србијанско-црногорску примитивно-племенску нетрпељивост православних сународника?

Српско-црногорске језичке расправе се своде на навијачка надгорњавања, међусобно омаловажавање, изругивање другачијем дијалекту и нагласцима, без потребне за договором, већ вуковским принципом ,,утук на утук”, да се супарничко племе и наречје утуку. Што је такође једна од тековина вуковског наслеђа, полемика путем подсмијеха, којом је Вук побјеђивао противнике, а не научним аргумантима. Наиме, као што се ни Вук Караџић није обраћао ученом сталежу, већ паланачком просјеу, читачима жуте штампе, антицрквеној револуционарно насторјеној интелигенцији, и издавачим као и данас жељних скандала. Тако је поред простонародног језика у наш културни живот унесен манир простачког понашања, примитивних порива, полемике путем подсмијеха, утемљњене на пакости; што је додатно онемогућавало разрешење српског језичког питања и подстицало нове подјеле.

Замислимо да су се Срби у доба Вукове реформе супроставили првом двоименовању српског језика у српско-хрватски и избацивању ”сувишних” ћирличних српских слова из правописа одлучношћу којом се боре против именовања српског језика црногорским, или, сангом којом се крве наши сјеверњаци Брђани и црногорске нахије око локалних говора и нагласка, или, племенском преданошћу и нетрпељивошћу којом београдски медији сто година ревносно екавизују ијекавске текстове Срба из Црне Горе, Босне, Херцеговине, Крајине, Републике Српске, чак и у цитирању управног говора, данас сигурно не бисмо имали племенске проблеме и подјеле око српског језика и правописа.

VUKOVAR-TABLA-CIRILICA-SKIDНажалост, постоји довољно лингвистичког утемељења у стопедесетогодишњој пракси југословенске језичке политике на коју се могу позивати новоименовани југословенски језици. Монтенегристика још треба да учи од београдске југословенске језичке школе и праксе спровођења Бечког књижевног договора. Свједоци смо, и после ратног распада Краљевине и социјалистичке Југославије, фаталистичке оданости Србије југословенској језичкој политици.

Док се у Хрватској протјерују преостали Срби, ломе ћирилични натписи, враћају поштанске пошиљке насловљене ћириличним писмом, праве петиције, скупштински предлози и јавни протести за забрану ћирилице, у Београду се у протекле три године уклоњене скоро све табле са ћириличним натписима улица и постављене нове са двојезичним натписом – ћириличним и латиничним. И данас Институт за језик Српске академије наука и уметности ради на Речнику српско-хрватског језика, а да парадокс буде већи, директор тог Института је деведесетих протјеран из Хрватске јер је Србин. Сјетимо се и предлога министра културе Србије у Влади ДОС-а, да се назив предмета српског језика у образовном програму преиначи у предмет Матерњи језик и комуникације.

После распада Југославије све републике су увеле своје националне школске програме матерњег језика и писам, а у Србији и Црној Гори је настављена настава, од првог разреда основне школе, равноправног учења латиничног и ћириличног писма. Дакле, ни економски интереси нису српску власт и културну политику окренули српској ћирилици, већ упорном одржавању југословенског тржишта на подручју Србије, за хрватску и бошњачку књижевну продукцију, док је хрватско и босанско тржиште за српску ћирилицу давно затворено, као у СФРЈ због антићириличкног става, а данас законом и због непознавања ћириличног писма генерација школованих послије распада Југославије.

ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ ИЛИ ЈЕЗИЧКИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ И ПЛЕМЕНСКИ НАЦИЗАМ

bosanski-jezik4334,,Разговор о језику је увијек политички”, писао је Меша Селимовић. Поготову на простору бивше југославије, попришту југословенског језичког пројекта, питање језика је политичко питање првог реда.Једном дато право засебног језика једном дијалекату српског језика довело је до политичког коришћења српског језика као средства спровођењa различитих политичких пројекта. Соцјалистичка Југославија је разра- дила језички пројекат Бечког књижевног дого-вора и Краљевине Југославије према пројекту СФРЈ-политичком програму новопроглашених југословенских република, покрајина и народа.

Дијалекти и наречја су именовани и проглашени засебним језицима. Подстакнут је племеменски престиж, као основа политичког национализма, лишеног духовног и историјског предања, и негације културно-историјског национализма. Наиме, политички национализам, као средство сваког револуционарног рушилаштва, али и залог подложности културном колонијализму и колонијално-племенском најамништву.

Југословенске нације, продукт римокатоличког прозелитског и југословенског језичког пројекта, у потрази за својим ”аутохтоним” језицима, разочаране чињеницом о српској језичкој основи својих језика, посежу за претхрићанском историјом, а спремни су на повратак у предцивилзацијски примитивизам; али не у тренду новопаганског повратка предхришћанским вјеровањима, већ у еуфорији атеистичког, југословенског бјежања од свега праволавног, црквенословенског, ћириличног, источно-византијског, а тежње ка свему римокатоличком, латинском, западноевропском.

11407119_992741474089785_442909738211932317_nДискурс југословенске културне политике формиран је на антиправославном дискурсу, прво по пројекту југословенског екуменизма, а касније југословенског комунизма. О духу и дискурсу језичке хрватске политике, коју копира ”монтенегристика”, најсликовитије пише Мелита Richter Malabotta, социјолог из Загреба, која већ двадесет година живи у Трсту: ,,У потрази за легитимирањем на сваком пољу посегнуло се за архаизмима , ковањем нових ријечи, ради се што год је могуће, како би се из језика избрисало све што би могло подсјетити на заједничку прошлост јужних Словена. Питање језика постаје питање државе, народа, његовог идентитета и чак опстанка. Нови аксиом гласи:хрватски и српски су различити језици, а ако та разлика није видљива,треба је направити«.

,,Етничко чишћење се увијек прво одвија у главама, тј. на подручју језика и симбола”, написао је Urs Altermatt. Поготову ванисторијске хибридне политичке нације и културе спроводе фанатичну ”културну” контролу својих грађана. Режим Национал-социјалистичке партије Адолфа Хитлера је обуставио контроле лингвистичке комисије која је спровођењем германског пуризма почела отежавање практичне комуникације, као што је команда Вермахта оптуживала режим НДХ као кривца за побуну Срба, јер је вршила геноцидни погром над њима, а што је угрожавало освајачке планова снага Вермахта на истоку.
У Црној Гори је на срећу по сриједи, за разлику од Хрватске, истрага ”нецрногорских” ријечи, језичко, а не етничко чишћење. Ниме, пошто ијекавско нарјечје није само црногорско и хрватско, већ и других дијалеката српског језика, авнојевске нације конструишу карактеристике својих квазијезика. У једном случају то су оживљенице, што је по себи добар обичај, а у другом то су насилне кованице.

Племенско политикантство и повлађивање римокатолицизму јуословенског језичког пројекта КСХС у давању права засебног имена и језика ‘хрватском’ дијалекту, који је преузети српски јужноштокавски дијалекат и говорни стандард, се огледа и у односу на македонски дијалекат, којем није дато право језика, а који није мање ”неразумљив” говорнику српског говорног стандарда од словеначки дијалекат. Колико је идеологија и религија превасходнија од етничке припадности у формирању националног и језичког идентитета јасно нам говори и политика ”бошњачког” језика, тј. исламизованих Срба, који у циљу прављења разлика са српским језиком, поред преименовања језика, те коришћења турцизама, користе орјенталну фонетику, арапске грлене и назалне полугласове, карактеристичне за семитске арапске језике, који у словенском језику праве карикатуралну какафонију са призвуком нељудских морбидних мутација.

znaci-gorski-vijenac-zemun-izdanje5Код Срба нема језичког пуризма, али нити бриге за језик и писмо. Код савремених Срба је присутна друга крајност, старија историјска индоктринациј, истрајавање на погрешним полазиштима правописа и језика, принципима реформе која је управо омогућили преимено – вање српског језика и латинизацију српског писам. Новоговор настао на вуковским принци- пима промовисања простонародног говора, без правописног и књижевног канона који би онемогућавао ерозију културе језика, еволуирао је у принцип подстицања простачког говора.

Језички говорни стандард се формира договором лингвиста, а потом учи у школама, али у Срба после стогодишњег практиковања вуковских принципа он је мутирао и спроводи се обрнутим редом тј. увођењем простонародног, а данас језика улице, у школу и књижевност. Истим принципом се данас и школовани Срби прилагођавају ”народном језику”, прихватајући жаргон и улички говор као језички манир ”живог” језика ”у сталном развоју”. Наиме, истрајава се у извјесном фатализму југословнеске језичке политике, политичко-историиској својеврсној српској самоанестезији, под којом се више од сто година сецирају и преузимају дјелови српског језика и књижевности, традиције и територија, а Србима препушта могућност простонародног, ”природног” и ”изворног”, простора револуционарне и стваралачке ”слободе”.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s