Још се помиње „стандард“ и „леп живот“ у време комунистичког злочинца Ј.Б.Тита – А овако је било…

Posted: 7. маја 2015. in Комунизам

„СРБИ НА ОКУП“ Косовска Митровица

11225588_353278324868433_1112604831_nСве што је „највећи син наших народа и народности“ правио, правио је од кредита. Кредит Њемачке који је у ствари био ратна репарација он је отписао и прихватио да 320 милијарди марака не буде одштета него кредит с грејс периодом од 15 година. Отплата је почела ’87. кад и сва пропаст. Значи отписао је ратну одштету и прихватио то као кредит који и дан данас СРБИЈА враћа, јер је правни насљедник Југославије. Нама је уништио наредних 50 година. 80 посто Хрватске и Словеније изграђено је баш од тог кредита, који Срби враћају и враћаће.

Одбивши понуђено учешће у Маршаловом плану обнове послијератне Европе, Југославија почиње да се укључује у источни блок. Мада на западним јаслама, совјетским сателитима почиње да помаже обилато, све у знаку пријатељства. Албанији даје неколико фабрика, железничку пругу и знатну новчану помоћ, а Бугарској опрашта репарације. Румунији, Чехословачкој и Пољској испоручује 17.000 тона жита!

У периду од 1949. до 1955. године Југославија је добила, а требало је само СРБИЈА, укупно 1.812.000.000 долара, што је за ондашње прилике огроман новац, јер је долар из 1952. вриједио 4,4 пута више него данашњи. Како је новац дијељен – знају архиве. Према неким сведочењима актера тадашњег доба, све је рађено намјенски.

САД су 1954. дале 20 милиона долара. Од овога је за изграђена лука Копар и железничка веза Копра са Љубљаном. Динарска противвриједност од 1,3 милиона тона жита била је намењена за изградњу Јадранске магистрале. И тако редом …

САД су такође дале лично Титу око 100 милијарди долара за очување његове тираније као и за куповину информација од рата па до његове смрти.161

Долари са Запада углавном су се сливали у западне крајеве земље. Позајмице, кредите и камате отплаћивали су сви, сходно удјелу становништва републике и њеном друштвеном производу. Формула западне политике „одржати Тита изнад воде“ изгледа да је одговарала формули братства и јединства: сви смо дужни, али су неки вриједнији па имају више и треба их зато наградити.

Уследио је низ закона којима „народ“ одлучује о расподели и пресељењу државних добара, а веру у нову власт крунише дарујући јој готово неограничена овлашћења.

Судбину погона опредељивале су углавном констатације „Југославији је потребно“, па се тако наједном у државним рукама нашло 82 одсто цјелокупне индустрије. Задаци су се дијелили, примјерице, овако: Бироу за реконструкције Генералне дирекције савезне индустрије мотора наређује се да направи пројекат домаћег трактора точкаша, са ослонцем на „политичку свијест, национални понос и ентузијазам“. У том стилу слиједи изјава Андрије Хебранга, тада предјседника Савезне планске комисије, да се индустрија Србије између два рата најбрже развијала и да, у започетом планском периоду, треба да има најспорији раст. Политика споријег привредног развоја Србије услиједила је само мјесец дана послије иступа Благоја Нешковића у којем је критиковао и реалност откупа, тврдећи да то није план Србије, јер је донет без њеног учешћа.

Било како било, национални доходак, индустријска производња и буџет НР Србије су остали на нивоу 1948. године. Све инвестиције су биле готово стопиране, а сукоб са Совјетским Савезом дочекан је у Србији с гладним устима. Јер, на удару су најприје били погони за производњу хране.

До 1949, из Србије је однето тридесетак млинова, неколико крупара, уљара и шећерана. „Помор млинова“ задесио је још у то време Суботицу („Маргит“), Бачку Тополу („Србија“), „Моравицу“ из Старих Моравица, „Задари“ из истог места, Чантавир („Дожа“ и „Кирхенмајер“), Кикинду („Ленхард“ и „Доби Јанош“) … Пресељени су највећим дијелом у Босну и Херцеговину, седам млинова је однето у Хрватску, неколико је стигло до Македоније и Црне Горе, а Задружни млин из Кањиже завршио је чак у Албанији.

После хљеба најважнији је кров над главом, па су од бројних српских циглана пренијете 4 механизоване. Комплетна производња намештаја „Гај“ из Панчева пресељена је у Црну Гору, а прерада дрвета „Полет“, у којој је радило седам стотина радника, у Хан Пијесак. Фабрика намештаја „Шипош“ је, такође, удомљена у Албанији.

Из Србобрана је однета електрична централа у неко мјесто код Крања, а из Панчевачке електричне централе однета су два дизел мотора и гатер у Никшић. Исто су прошле и централе из Ловћенца и Зрењанина. Сличне судбине су били и произвођачи хемијске индустрије. Године 1946. из Суботице је у Осијек пренијета фабрика сапуна, следећег љета, такође из Суботице, у Загреб бива пресељена фабрика батерија „Југотипер“.

gorenje_panorama.5174340

Ко данас не познаје „Горење“? А ко зна да су Горење изградили пошто су тамо преселили продукцију из Ободина у Никшићу?

Графичка индустрија је доста огољена. Поједини уређаји и машине су однети из 16 штампарија, ау цјелини је дато 6. Опет је једна од њих завршила у Албанији. Крађа стољећа задесила је такозвану „грану 117″. Пресељене су: Фабрика ножева браће Јанез из Руме, у Сарајево је стигла Суботичка Ливница (три стотине вагона опреме и материјала), Кулска фабрика плугова ПОЛИХЕМ и Варге, фабрика сатова из Апатина, а „Југоалат“ је из Новог Сада доспио у Требиње.

Према свједочењу инжењера Драгојла Ивановића, августа 1950. године су из Министарства пољопривреде Југославије наредили телефоном да се цијела ергела преда Словенији – без накнаде. Инжењер је бар покушао да се распита ко је у Србији дао сагласност за такву одлуку. Испоставило се да у Министарству пољопривреде Републике о томе нису ни обавјештени, али да су, ипак, оћутали: „Предајте је кад је тако наређено.“

Тих година је из Србије у друге републике пренето опреме у вриједности од 74,170.143 динара, или 44,2 одсто више него што је у њу допремљено. За само двије године неповратно је реквирирано 45,415.070, а удијељено тек 26,228.598 динара! Већ током 1947. забиљежени су следећи преноси: из Комбината врења и шећера Београд две парне машине додијељене су Креки, Фабрика вагона из Краљева упутила је предузећу „Тито“ у Сарајеву 4 струга, а из Фабрике хартије у Чачку пребачене су двије локомотиве зеничкој жељезари

Судећи по архиву Председништва Владе ФНРЈ, током 1948. из Србије су пренијети и неки погони „савезног“ значаја. На примјер, млин чекићар из зрењанинског „Луксола“ у сарајевски „Лекобиље“; двије пресе из београдског Предузећа за дубинска бушења, без назнаке примаоца; велика количина материјала, сврстана у 37 ставки, из жељезаре у Смедереву у „Елку“ – Загреб; 3 котла и још три друга уређаја из Фабрике вунених тканина Вучје у Белишћу; уређаји за производњу цемента из Беочина у Сплит.

Из Србије су пут Марибора, Крања, Љубљане ишли возови натоварени опремом за производњу камиона „Пионир“, уређајима за ваљање жица и трака, алатних машина и чега све не … Чак је и 8 српских фабрика дало опрему за зенички „Нови живот“ смештен у зеничком затвору, за производњу бицикла и шиваћих машина. Из земунског „А. Ранковић „пренети су 6 пећи и један кран у мариборски ТАМ, а читава фабрика аутомобилских свјећица из београдске Индустрије прецизне механике отишла је у Индустрију аутоприбора Брчко.

У архивској грађи нису пронађена рјешења о преносу опреме између фабрика лаке индустрије, нити је регистрована вриједност уређаја. Нису унијета ни евентуална пресељења фабрика и технолошких линија проистекла из „плана за евакуацију“, разматраног у прољеће 1951, према којем би још стотинак фабрика завршило ко зна гдје, а српски капитали занавијек затрти. На срећу, широки план евакуације није остварен, а лако је могао бити потписан. Судећи према записницима Координационог комитета, политички врх Србије се чак, у принципу, није ни супротстављао предузетим мерама, укључујући ту и могуће потапање Србије.

Само захваљујући руководствима неких фабрика и локалних органа који су наишли на подршку Светозара Вукмановића Темпа и Коче Поповића сачувани су београдски „Никола Тесла“, „Пролетер“ и „Борац“, новосадски „Југодент“, „Фрушка гора“ и „Петар Драпшин“, нишки „Делиград“, фабрика окова из Бачке Тополе и „Истра“ из Куле. Нису сељени ни Тањуг, Радио Београд и „Борба“, чија су нова сједишта најпре требало да буду у Ливањском пољу, а затим негдје у Далмацији.

Харангу, међутим, није избјегла војна индустрија. Највеће предузеће у прератној Југославији – Војни завод у Крагујевцу – био је током рата готово сасвим уништен. Захваљујући делимичној обнови машина и уређаја, опреми из репарација и повратку стручњака, Завод је врло брзо почео производњу неких традиционалних артикала и неколико важних система оружја. Наравно, све је било пресечено када су ти програми отишли у такозвани стратегијски простор западно од Србије. Пресељен је највећи дио Артиљеријске радионице, угашен Институт број 11, некуд је послата Оптичка радионица.

Авио-индустрија је посебан случај. Са произвођачима какви су били „Змај“, „Икарус“, „Утва“, „Рогозарски“, Фабрика аеропланских мотора у Раковици и слично предузеће Влајковића и компаније, затим „Телеоптик“, „Микрон“ и „Нестор“, београдски басен ваздухопловне индустрије и пратеће производње истицао се високим технолошким нивоом, релативно комплетним програмом, сарадњом са најистакнутијим европским произвођачима и добрим стручњацима. Већ 1920. српска авио индусртија је постала убједљиво најача у југоисточној Европи.

До 41. године Срби представљају велику и снажну групацију у Загребу. Прије свега, Срби имају институције вриједне поштовања, имају моћну организацију која се зове „Привредник“, коју је основао Владимир Матијевић, да би обезбиједио даровити подмладак у занатству. Затим, имали смо најјачу банку у Југославији, осим Народне банке, наравно. То је била Српска банка, у Јуришићевој улици. Српски банка била је једина која је пребродила крах берзе тридесетих година, када је пропала и Прва хрватска штедионица.

Значи, Срби су имали врло велику економску базу, а имали су и јаке интелектуалне снаге на Универзитету: председник Југословенске академије био је Србин Гавра Манојловић.

Затим, Срби су у позоришту имали серију великих глумаца који су били обожавани, носили репертоар. На примјер Љубишу Јовановића који у Загребу почиње каријеру. Ту су и Страхиња Петровић, Мила Димитријевић, Дејан Дубајић, Александар Биницки, Иво Рајић, Срби који су квалитетом својих људи могли да импонују, а не да имају инфериорну улогу, без обзира на то што је постојао латентни антагонизам клерикалних кругова и франковаца који су роварили.

Рецимо у Илиџи, где су низ великих, моћних трговина држали Срби, најбоље штофове могли сте купити у радњи „Бачић и Вурдеља“. Најфинији деликатесни дућан, био је „Брадић и Ћикара“.

Најбоља кожна галантерија у Загребу била је Милана Пуђе. И црквена општина била је врло јака, са сјајним свештеничким кадром, попут старог проте Димитрија Витковића, црквеног писца и историчара.

Исто тако Словенија. Ко данас не познаје „Горење“? А ко зна да су Горење изградили пошто су тамо преселили продукцију из Ободина у Никшићу? Или Соко у Мостару где су се градили југословенски хеликоптери и авиони, зар то не беше Икарус из Земуна? Због чега су комунисти растурили Икарус и продукцију пренијели у Мостар?

А колико су Србија и Црне Гора могле да створе капитала да је цијела продукција Горења и Соко Мостара остала у Србији и Црној Гори? Или Застава у Крагујевцу која је педесетих година од сопственог трошка набавила тада највећу металну пресу цијелог Балкана, да би се иста преса пар година касније пренијела у бродоградње Сплита, док сама Застава није добила никакву надокнаду за то? Другим ријечима: Застава је учестовала у финансији највећег бродоградња цијеле Југославије, а да није ништа добила од тога. Таквих примјера имамо доста.

Сељаци у Србији су по завршетку другог светског рата живели горе него пре његовог почетка. Јели су отприлике исту количину хлеба, али мање меса и масноће. Били су лошије одевени, а у неким крајевима, због последица ратних разарања имали су лошије стамбене услове.

Ријеч и појам биједа била је и остала, без обзира на све промјене, везана за село и сељаке. Сељацима је недостајало обуће, одјеће, соли, шећера, пољопривредног инвентара и свега осталог. Сељак је тако и послије револуције наставио да живи животом којим је живио прије рата. Међутим, поред свих обећања у првој години слободе, сељаке, бар оне који су нешто имали и производили преко својих потреба, обузимао је страх и неизвесност за своју имовину. Неспокој душе уносило је и раслојавање у самој породици између оца и сина, оца и ћерке, као и нагло одбацивање традиционалних вриједности као што су морал, поштење и славе.

А онда је уследило „партијско освајање села“. Масовни терор, малтретирања и хапшења домаћина само зато што нису имали да предају држави онолико пољопривредних производа колико је она тражила од њих. Локални активисти батинали су недужне људе, ударали им главом у зид, чупали бркове, терали их да сатима голи стоје на киши и снегу… а потом су сељаци осуђивани на вишегодишње робије, присилан рад и конфисковање целокупне имовине.

Само у првој половини 1951. године кроз КПД „Забела“ прошло је 86.000 „житара“. Ослободилачки и грађански рат у Југославији, а посебно у Србији и међу Србима, унесрећио је српско село и мирно стање замијенио немирним и неизвјесним. Са слободом, којој су највише допринели као борци, скојевци или комунисти, српски сељаци су стицали завидне положаје у партијској и државној хијерархији (обично милицији и војсци), и били захвални за то новој власти и Титу.

Скоро сваки засеок у Србији има стратиште у којем су закопани углавном цивили, жртве комунистичког режима, убијене без суђења, чије се кажњавање и данас наставља, јер још немају право на сахрану. Ово тужно поглавље историје Србије почело је септембра 1944, а тек 65 година касније држава је смогла снаге да, доста стидљиво, успостави „Државну комисију за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 12. септембра 1944. године“ чији је задатак да утврди тачан број жртава и попише ове гробнице.

Комисију је Влада Србије основала 9. јула 2009., а тек 29. априла 2010. године, Влада је донијела одлуку о скидању ознаке поверљивости са спискова особа стрељаних без суђења. Након тог датума чланови Комисије су добили прилику да претражују архиве, па су тако у архиви БИА пронашли наредбу 1253 од 18. маја 1945. којом тадашње Министарство унутрашњих послова Демокартска федеративне Југославије прописује да локације свих гробница „народних непријатеља“ постану тајна.

Према докуметима до којих је дошла Комисија, стрељање су била планска, по директивама и одлукама тадашњег војног и партијског врха уз постојање детаљних спискова политичких и класних непријатеља које треба ликвидирати. Многи од тих спискова стрељаних су и пронађени. Разлози због којих су партизанске јединице, како је Комисија утврдила, без суђења стрељале људе и бацале тела у необележене гробнице, углавном су били идеолошки. Међутим, како показује историјска грађа коју су користили и чланови Комисије, жртве су биле и они за чију су се имовину интересовали тадашњи војни и комунистички лидери, чак и они који су носили иста имена као „народни непријатељи“, па су убијени због замене идентитета.

Тако је, на пример, настрадао Радислав Радић рођен 1921. у селу Доња Мутница, који се звао исто као председник локалног равногорског одбора. Иако су припадници Озне (Одељења за заштиту народа) утврдили да су Радића стрељали грешком, само су дописали у списак убијених, до кога је дошла Комисија: „И он је био непријатељ данашњице“, што је била формулација за све особе стрељане због замене идентитета .

Међу жртвама су, како се види у откривеним списковима, била и дјеца уз чија је имена уписивано да су били припадници покрета неистомишљеника, као на пример „ДМ“, што је значило да су припадници, симпатизери, или најчешће само чланови шире породице припадника Југословенске краљевске војске у отаџбини, чији је командант био ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. Међу стрељаним је било и много жена уз чија је имена најчешће уписивано „шпијунка“, „јатак“ и „проститутка“. Докази да су некада убијања била мотивисана безочним користољубљем налазе се у списковима жртава, поред чијих је имена тачно наведена и њихова имовина, која је касније, како су утврдили законски наследници жртава, прешла у руке тадашњих моћника.

Пронађене су и „Књиге стрељаних“, које је под тим именом Озна водила, а у којима су имена људи из појединих тадашњих округа Србије убијених без да је против њих поведен било какав судски поступак.

Преузето СРБски ФБРепортер

Advertisements
коментари
  1. jana каже:

    pa ko je bio ovaj huligan?

  2. Borislav каже:

    treba mu grob pretvoriti u javni WC.

  3. Игор каже:

    При томе, поред свега овога (експлоатација Србије), најнеразвијенији делови Југославије су под комунизмом постали етнички српски крајеви у БиХ и Хрватској – Крајине. На тој огромној територији, од Книна до Петриње, од Дрвара до Крупе, није формиран ниједан већи град, ниједна индустрија није пребачена, па су се Срби одатле масовно исељавали у Србију или у друге делове и градове где су остали мањина, и протерани су 1991/1992. Титоизам је највеће зло за српски народ, нема дилеме!

  4. Petar каже:

    Nemojte ga nazivati zlocincem ovo nije radi njega vec zbog VAS I NAS OSTALIH radite suptilno kako to vekovima cine protiv SRBIJE. inace nije bio zlocinac bio je monstrum ili imate neku prikladniju rec ne samo za zivota vec i posle smrti obmanjuje srbe.Inace proglasen za sveca od vatikana i cinjenica PRVI MAJ SE POJAVLJUJE KAO PRAZNIK JOSIP RADNIK posle njegove smrti.LAKO PROVERLJIVO

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s