ШТА МИСЛЕ РУСИ о српској русофилији

Posted: 10. април 2015. in Срби и Руси

БОНДАРЕВА: Морамо у Москви саградити Српски културни центар

Rusija-staje-uz-Srbiju-Aleksandar-Karadjordjevic-Car-Nikolaj-Drugi

  • Постављањем споменика Србија жели да врати дуг нашем Владару за његову помоћ у Великом рату. То је, ван сваке сумње, значајан догађај како за историју Србије тако и за историју Русије. Не усуђујем се да судим за кога је значајнији – за српски народ или за руски   
  • Руси после Октобарске револуције и грађанског рата у Русији нису случајно долазили у Србију и Југославију. И, нису у њима случајно остајали  људи монархистичког и конзервативног кова, како би се сада рекло – државотворни. Јер, у Београду је владао православни монарх
  •   Најпознатији премијер Србије, а затим Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – Никола Пашић (у периоду од 1891. до 1922. године он је 22 пута био на месту премијера!) – оставио је завештање, према којем је молио да се сва његова средства дају на подизање у Србији споменика Николају Другом
  • У Србији је постојало и мушко и женско руско монаштво. Срби су им давали своје манастире. Управо у Србији је руско православље сачувано у пуној мери. Тек после Другог светског рата појавио се центар у Америци, било је подигнуто и ново духовно огњиште – Свето-Тројицки манастир у САД (Џорданвил
  • Нигде нису председника Русије тако од срца дочекали као у Београду, без обзира на то што за такву „непослушност” Србија може скупо да плати      
  • А Црна Гора се придружила санкцијама против Русије, тобоже, није могла да одбије. Како одговорити на то? Лично имам предлог: не треба ићи на одмор у Црну Гору, јер претежно за рачун руских туриста и постоји та мајушна земља

         ДВА патријарха – руски и српски – осветиће у Београду споменик последњем руском императору Николају Другом.

         Значајне заслуге за то имају московски Фонд историјске перспективе и директор његовог Центра друштвених и издавачких програма – доктор историјских наука, стручњак за руску имиграцију Јелена Бондарјева.

         Факти преносе интервју који је дала ауторитетном сајту stoletie.ru.

  • Јелена Анатољевна, недавно је у Београду био постављен споменик руском Цару-Мученику Николају Другом. Овај догађај се десио уочи посете председника Русије Србији. Примајући из руку председника Србије Томислава Николића  највише државно одликовање – Орден Републике на великој огрлици, Владимир Путин је рекао да „ћемо се увек односити према Србији као према нашем најближем савезнику и рођаку”. Нама је познато да сте и Ви тих дана боравили у Београду и да имате директне везе са постављањем споменика…

         – У историји везаној за тај споменик има пуно симболике. Рецимо, симболична је и сама чињеница да се и његово настајање, и постављање одвијало под покровитељством председника Србије Томислава Николића. Симболично је и само место постављања споменика – преко пута председничке палате, недалеко од Руског дома (Руског центра за науку и културу) и Скупштине Србије.

         Почетком 20. века баш на том месту се налазила амбасада Руске империје. У периоду између светских ратова у тој згради је био смештен Руски научни институт, који су формирали наши научници у имиграцији, а зграду је 1944. погодила немачка бомба, погинули су Руси, а зграда после тога није била обновљена…

         Не треба да заборављамо да је ово место у центру Београда нераскидиво повезано са Русијом. Зато је било симболично и исправно са историјске тачке гледишта поставити споменик руском императору баш на том месту. Српски вајар Зоран Туцић осмислио је и израдио Спомен-камен, који управо обележава историју Руског изасланства и чини јединствени ансамбл са спомеником императору Николају Другом.

         Аутори монумента су одлични мајстори А. Н. Коваљчук и Г. И. Правоторов, њихов уметнички савез донео је сјајне резултате. Председник Удружења уметника Русије – вајар Андреј Коваљчук -рекао је да је надахнуће за рад нашао у историји, јер су Русија и Србија одувек биле братске државе. Академик Генадиј Правоторов – познавалац Србије, њене историје и културе, истакао је да је споменик посвећен оном императору ког су у своје време више ценили у Србији него у Русији.

         Узгред, до данашњег дана у Београду су постојала два меморијална места везана за последњег руског Цара, а постоји и улица, названа именом последњег нашег монарха.

         На београдском Новом гробљу руски ветерани Првог светског рата 1935. године су подигли меморијал „Руске славе”, где пише: „Вечно сећање на Императора Николаја Другог и 2.000.000 руских војника у Великом рату”. У крипти монумента, у капели почива прах руских војника, погинулих на балканским фронтовима. Овде увек има свежег цвећа… Њега доносе и потомци руских имиграната и Срби, који свето поштују Цара-Мученика.

         У Руском дому је 2013. била постављена биста Николаја Другог. Постављањем новог споменика Србија жели да врати дуг нашем Владару за његову помоћ у Великом рату. То је, ван сваке сумње, значајан догађај како за историју Србије тако и за историју Русије. Ја се не усуђујем да судим за кога је значајнији – за српски народ или за руски.

  • Хајдемо да почнемо од Србије…  

         – У том случају мало предисторије. Као што је познато, формални разлог за почетак Првог светског рата био је аустријско-српски сукоб. У суштини, догодио се сукоб жеље српског народа да уједини све своје делове подељене између Аустро-Угарске и Турске са српском Кнежевином, која је добила независност још средином 19. века, са противљењем овом процесу уједињења, који, на несрећу, није завршен ни до данашњег дана (српски народ је и даље подељен народ у Европи – део народа живи у Хрватској, део у Босни).

         Премијер Србије Никола Пашић сажето је рекао: „Аустро-Угарска као авангарда Немачке објавила је нама рат како би уништила Србију и отворила Немачкој пут ка Константинопољу и Истоку…”. Пуцањ у Сарајеву отворио је „Пандорину кутију”. Аустрија је 23. јула предала српској влади ултиматум од 10 тачака, који је био апсолутно неприхватљив за независну државу.

         Како се не бисмо удубљивали у овај сиже, навешћу цитат оцене коју је овом документу дао министар спољних послова Велике Британије Едвард Греј: „Никада до сада нисам видео да једна држава упућује документ такве тежине другој независној држави. Захтев ултиматума број 5 нарушиће суверенитет Србије, ако буде значио да ће Аустро-Угарској бити дато право да поставља државна лица, која поседују власт унутар Србије”.

         Шта је могла да супротстави мала Србија моћној Аустро-Угарској империји чије је становништво било 12 пута бројније, а да не говоримо о њеној војној моћи?

         Велике државе су тада заузеле ишчекујућу позицију. Принц регент Краљевине Србије Александар послао је узнемирен телеграм императору Николају Другом. Цитирам: „Ми не можемо да се бранимо. У то молим Ваше Височанство да нам пружи помоћ што је пре могуће…Племенито милосрђе које је Ваше Царско Височанство често показивало према нама, улива нам велику наду да ће Ваше великодушно словенско срце још једном услишити наше молбе.”  Кроз три дана руски император је послао у Србију одговор: „Док постоји и најмања нада да се избегне крвопролиће, сви наши напори треба да буду усмерени ка том циљу. Ако пак, упркос нашим искреним жељама, не успемо у томе, Ваше Височанство може да буде уверено, да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије”.

         Краљ Александар је узвратио са захвалношћу: „Тешка времена не могу а да не учврсте везе дубоке привржености, којима је Србија везана за свету словенску Русију, а осећај вечне захвалности за помоћ и заштиту Вашег Височанства свето ће се чувати у срцима свих Срба”.

         Фактички је Први светски рат започео 28. јула 1914. године, када је Аустро-Угарска објавила Србији рат.

         Тај рат је оставио трагичан и веома дубок траг на судбину свих европских народа. Међутим, највеће жртве међу становништвом ратујућих држава поднела је управо Србија. Она је изгубила трећину свог становништва!

         У јесен 1915. године на страни Аустрије и Немачке које су продрле на територију Србије иступила је и Бугарска, а српска војска је почела са повлачењем. Зими, извршивши веома тежак прелазак преко албанских планина – што је названо „српском Голготом” – остаци војске су стигли до обала Албаније, коју су окупирале италијанске јединице. Савезници-Италијани су одбили да помогну у пребацивању Срба на острво Крф.

         Српским војницима је претила смрт, гладна и хладна. Ту се император Николај Други поново умешао. Он је упутио савезницима телеграм – краљу Британије Џорџу Петом и председнику Француске Рејмону Поенкареу.

         Смисао његовог обраћања био је следећи: ако српска војска не буде евакуисана са албанске обале и не буде спасена, Русија излази из Антанте. Штавише – спремна је у таквом случају да потпише сепаратни мир са Немачком.

  • Задивљујућа чињеница, да ли многи о томе знају?  

         – Стручњацима је та чињеница, свакако, позната. То је била крајња мера. Пре тога је ишла бесконачна дипломатска преписка, а било је потребно да се спаси српска војска. Руска војска је задржавала Немачку и Аустро-Угарску на свим фронтовима, и то је била веома озбиљна претња из уста императора. Француски бродови су превезли Србе на острво Крф. Пошто је српска војска била спасена, њу су вратили на континент, и догодило се чудо: војска, коју су савезници Русије, може се рећи, отписали, ободрила се, попунила се новим војницима и до јесени 1918. године ослободила своју државу. Николај Други је, када се обраћао Џорџу Петом, пророчански писао: „…помозите да се спаси српска војска, још ће нам бити од користи у заједничком подухвату”.

         Након Октобарског преврата, као што је познато, Русија је била искључена из броја земаља-победница, у чему је, у ствари, и био смисао тог преврата. Са мапе света су нестале три империје – Отоманска, Аустро-Угарска и Руска, и ми жалимо за судбином наше земље и наше династије.

         Можда је за нас једини позитивни резултат у Првом светском рату био формирање на Балкану нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

         Треба напоменути да је Николај Други тежио стварању на Балкану стабилне државне творевине, сасвим суверене и пријатељски расположене према Русији. О томе сведоче документа, зато, када кажу да је руски цар – творац Краљевине јужних Словена, то није само фраза. Он је лично учествовао и у смештају у Русији српских избеглица, између осталог и деце.

  • Србија није остала дужна?  

         – Прошло је свега неколико година и дошао је ред на Србију. Спасавајући се од револуције и црвеног терора, стотине хиљада Руса су били принуђени да напусте Отаџбину. И управо мала Србија, осиромашена и разорена у рату, показала је према њима милосрђе. Краљ Александар Први је лично штитио руске имигранте. Они су у њему видели православног монарха, а он је веома добро познавао Русе, јер је принц Александар, подсетићу, кумче цара Александра Трећег, школован у Царском лицеју правних наука, а затим у Пажевском корпусу, а када се већ вратио у Београд, завршио је пун курс обуке, тако рећи, екстерно.

         Његова рођена сестра, Јелена Карађорђевић је била удата за кнеза Јована Константиновича Романова, кога су у Алапајевску заједно са Јелисаветом Фјодоровном 1918. убили бољшевици. Јелену Петровну је спасао и одвезао из Русије С. Смирнов – географ, библиофил, који је остао у Београду да служи династији.

         Као што се види, краљ Александар и његова породица су одлично познавали руско друштво и догађаје у Русији. Познате су следеће његове речи: „Мало је да се Русу да храна и кров над главом, ако Рус нема своје позориште, своје књиге, своје новине, то није Рус, без тога Руси не могу!”. И он је издвојио новац за Руски дом у Београду, који постоји до данашњег дана, стално је издвајао средства на специјалне стипендије за руске писце, уметнике, научнике, чак и оним, који нису стално живели у Србији, као што су, например, Мержековски и Гипиус, који су живели у Паризу.

  • Очигледно је Руси нису само због доброг односа монарха према њима давали предност Србији пред другим земљама, мада је управо улогу краља Александра у томе немогуће преценити?  

         – Русе су у Србији звали „избеглице”, али никако „имигранти”, пошто су им одузели Отаџбину. На врхунцу руског исхода преко територије Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, прошло је преко сто хиљада Руса. Долазили су бродови из Константинопоља, довозили су Русе. У Србији су их прихватали, сагревали, смештали. Они су долазили к себи, након чега су многи одлазили даље, у Европу. Међутим, веома је занимљиво, ко је остајао.

         Остајали су, по правилу, људи монархистичког и конзервативног кова, како би се сада рекло – државотворни. И то није био случајни избор, када су поред Француске, Немачке или Енглеске, односно „цивилизоване” Европе давали предност, тако да кажем, „забаченом” Балкану. Зашто? Овде је владао православни монарх, и та чињеница је за многе имала одлучујући значај. У Александру Карађорђевићу, руски имигранти конзервативног, монархистичког, државотворног кова су видели православног монарха и надали су се да ће, служећи њему, искупити грех убиства цара.

         Као што знамо, краљ Александар Карађорђевић је поделио трагичну судбину императора Николаја Другог. Кроз тачно двадесет година после почетка Првог светског рата, тридесет четврте године, у Марсеју је био убијен док се возио у аутомобилу заједно са министром иностраних послова Француске Лујем Бартуом. Према предању, његове последње речи су биле: „Сачувајте ми Југославију!”. Није била сачувана…

  • Можемо само да дубоко жалимо због југословенске трагедије… 

         – Краљ је често називао Русе „моји четврти Словени”. Југославија је била троједина држава Срба, Хрвата и Словенаца, али треба рећи да је сваки од ова три народа на различите начине тумачио своје место и улогу у новој држави. Срби, носиоци државотворне идеје, схватали су Југославију као наставак историјске традиције средњовековне државе. Хрвати и Словенци, који нису имали своју државност, већ су увек били део неке друге државне творевине, исто су се тако осећали и у новој држави, мада је у њеном називу било „…Хрвата, Словенаца”.

         Управо због тих центрифугалних чинилаца, када је већ постојала социјалистичка федерација, која је после 1945. године заменила краљевину Југославију, 90-их година 20. века није могла да буде сачувана. Са једне стране су деловала дубоко усађена сепаратистичка расположења, а са друге су се чуле млаке „комунистичке мантре” које нису могле да буду државне копче.

         …Но, вратимо се нашој историји! Када је у Београду 1934. године био отворен Руски дом – центар Руског света у изгнанству – то је била велелепна зграда, која није случајно носила назив „Руски дом императора Николаја Другог”. Данас је враћен назив Руски дом, али у њему нема речи „императора Николаја Другог”. То је историјска неправда. Зашто се то догодило? Због истих оних предрасуда које до данашњег дана постоје у нашем друштву у вези са личношћу императора Николаја Другог.

  • Шта се данас „инкриминише” последњем руском монарху? И „ко су судије”?  

Краљ Александар Карађорђевић

         – Главна оптужба против Владара је била у томе да он, тобоже, није сачувао Руску државу. По правилу, такве оптужбе се чују из уста симпатизера „борбе против аутократије”. Извините, али зар нису њиховим напорима рушена начела Русије у току, минимум, 100 година? То је исти онај сој интелектуалаца нихилистички расположених према својој држави, слој који љуља, изједа и исисава снагу државе. Њихови претходници су припремили октобарски преврат, оправдали су убиство цара, приказујући то као велику победу људског духа над опскурантизмом.

         У току читавог двадесетог века они се прерушавају у најразличитије одоре. И они, који су срушили државу, оптужују Владара што није успео да је сачува! У таквој атмосфери много поштеније изгледа признање народног комесара Луначарског. Када су му, у оквирима Плана монументалне пропаганде, предложили да постави споменик Ф. М. Достојевском као заштитнику „јадних људи”, он је иронично приупитао: „А шта ћемо на њему да напишемо? Фјодору Михајловичу од злих духова?” Знао је одакле је поникао.

         Ови одсјаји бољшевистичке оцене фигуре последњег руског православног монарха до данашњег дана сметају истинитом схватању његове трагичне личности у нашем друштву. За разлику од Србије.

  • Али, управо је Русија поставила споменик Николају Другом у Београду.  

         – То је заиста тако. Споменик је направљен на иницијативу председника Србије на средства која је издвојило Руско војно-историјско друштво са чијим се представницима од првих дана овим пројектом бавио и наш Фонд историјске перспективе на челу са Наталијом Алексејевном Нарочницком. И, ми смо морали да надјачамо, између осталог, и старе предрасуде, и скептичну интелектуалну елиту. Важно је да је споменик у центру Београда постављен. Он има, колико год парадоксално то звучало, своју дугу историју.

         Најпознатији премијер Србије, а затим краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – Никола Пашић (у периоду од 1891. до 1922. године он је 22 пута био на месту премијера!) – оставио је завештање, према којем је молио да се сва његова средства дају на подизање у Србији споменика Николају Другом… Генерално, идеја постављања овог споменика била је доста распрострањена у српском друштву, та идеја је просто лебдела у ваздуху у периоду између ратова.

  • Јелена Анатољевна, стичем утисак да се идеја канонизације царске породице родила у Србији…  

         – Паралелно су текла два процеса. То су: сазревање идеје канонизације царске породице међу руским емигрантима, пре свега међу оним православним људима који себе називају конзервативцима. Затим је идеја изашла ван оквира средине емиграната. Појавио се још један покрет, и то међу обичним народом, што је типично за Србе – за признање Николаја Другог светим, процес спонтаног обожавања ширио се у српском народу.

  • А шта се у том тренутку догађало са Руском православном црквом у имиграцији?  

         – Овде је настала јединствена ситуација: на канонском подручју Српске православне цркве било је дозвољено постојање друге православне цркве – Руске. Ништа није сметало да се каже: ви сте православци, као и ми, идите у наше храмове. Међутим, српски патријарх Димитрије, а затим и његов наследник – патријарх Варнава, схватали су да је важно сачувати управо Руску православну цркву. Митрополиту Антонију (Храповицком) била је додељена резиденција у Сремским Карловцима. Умногоме захваљујући моћи фигуре самог владике Антонија Руска православна црква је истрајала у иностранству. У одређеним историјским тренуцима то је била једина истински слободна православна црква.

         У Србији је постојало и мушко и женско руско монаштво. Срби су им давали своје манастире. Управо у Србији је руско православље сачувано у пуној мери. Тек после Другог светског рата појавио се центар у Америци, било је подигнуто и ново духовно огњиште – Свето-Тројицки манастир у САД (Џорданвил). Због тога је руска имиграција у Србији – феномен чије је значење за Русију до краја није проучено и није оцењено.

         Треба подсетити да је у Русији Николај Други био канонизован 2000. године, у Руској заграничној цркви – 1981. године, а у Српској православној цркви је настао масовни покрет за канонизацију царске породице још крајем 1930-их година, и Србија је била прва држава која је донела такву одлуку. Српски монарх Александар Први и српски патријарх Варнава су учествовали у уређивању храма-споменика последњем руском цару у Бриселу посвећеном Јову Многострадалном, на чији је дан рођен Николај Други. Храм се звао „У сећање на Цара-Мученика Николаја Другог и све руске људе који су за време смуте богоборачком влашћу убијени”.

         Руски Београђани: истакнути архитекта Николај Краснов, византолози-историчари Окуњев и Муратов направили су пројекат, а 1929. године су добили благослов српског патријарха и митрополита Антонија (Храповицког), међутим темељ је био постављен тек 1936. године, а храм је отворен тек после 1945. године и први његов игуманбио је био отац Јован (Максимович) –   подвижник православља у 20. веку, који је нераскидиво био везан за Југославију и за  поштовање царске породице, након смрти је био проглашен за свеца.

         У српском народу се поштовање према последњем руском цару ослања на захвалност за „братску жртву”. Како се тачно изразио Светитељ Николај (Велимировић) у свом слову о императору Николају Другом: „Може човек да буде дужан човеку, може један народ да дугује другом… Николај Други и његова породица – то је Други Лазар и Друго Косово!”.

         Међу Русима се поштовање према Николају Другом оснивало на покајању и схватању свог греха.

  • Руски имигранти су заиста сматрали себе саучесницима у том страшном греху?  

         – Тако је! Руска имиграција, мада касно, али у својој маси је схватила грех убиства цара као свој сопствени грех. Често се у преписци имиграната срећу речи Николаја Гумиљева: „Мучна је, мучна ова срамота,// – Живети, изгубивши цара!”.

         Император и његова породица, мада су они, сада то знамо, имали могућност да спасу своје животе ван граница Русије, одбацили су тај пут, свесно поделивши судбину своје земље. Такав избор нису многи начинили, и већина је погинула. Само преживевши слом Добровољачког покрета, ужасе црвеног терора на Криму и евакуацију војске Врангела, Галиполис, Лемнос и остало, многи су успели да појме смисао жртве нашег последњег монарха…

         Тај грех су многи преживљавали цео живот. Неко је о томе говорио јавно, неко је то доживљавао ћутке, али то је било тако. Добро су познате строфе Сергеја Бехтејева који се 1920-их година нашао у Југославији и објавио у њој неколико збирака песама.

         Бехтејев је завршио исти Царски Александровски лицеј као и Александар Пушкин. Он је 1917. посветио песму Великим књегињама и успео је да преда ове строфе њима у затвор.

         Велика кнегиња Олга је преписала ове стихове и због тога су их касније сматрали за њене…Чак и у предворју могиле//надахни кротке рабовe своје//вишом од човечанске силе//за непријатеље да се моле…” .

         Иначе, управо је Сергеј Бехтејев изразио општи однос руских људи према словенском монарху у стиховима, који су посвећени „Његовом Височанству Краљу Александру Првом” и зову се „Племенитој Србији”:

         „Где су ти што су уз нас били// Где су нам бивши пријатељи?// С презрењем су се уклонили// цареви, народи, кнежеви силни.// И само родна Србија, зна се,// о добру памтећи предања,// не изневери –тим што нас спасе,// сестру схрвану невољама.”

  • Да ли се према нашем невино убијеном Владару Срби односе са истим трепетом?  

         – Поновићу: императора Николаја Другог у Србији виде као православног монарха који је потпуно извршио свој хришћански дуг. За њега је заштита браће по крви и вери и православне државе – једини исправни корак. Међутим, постоји још један моменат, значајан аспекат деловања руског императора.

         Николај Други је више пута иступао са спољнополитичким иницијативама у вези сазивања међународних конференција. Например, за разоружавање. Само се у Хагу одржало неколико таквих. За њега су били веома важни међународно право, међународне институције и могућност спречавања уз њихову помоћ крвавих сукоба. То је наилазило на одјек у хришћанској души. Може се рећи да је он на одређени начин претекао време у којем је живео. И није наишао на разумевање код западних савезника, који су гајили потпуно супротне планове – за нова колонијална освајања, прекрајања територија, сфера утицаја, и не само у Европи, већ и у читавом свету.

  • Дозволићу себи да приметим да многе међународне иницијативе руског императора до данашњег дана нису реализоване…  

         – Свакако, мада је постојала Лига народа, постој еУН, међународни суд у Хагу, али свака идеја може да се изобличи… То се догодило, например, са трибуналом у Хагу, који је, што је иронија историје, постао политичка Голгота управо за српске политичаре и војна лица након распада СФРЈ и НАТО бомбардовања Југославије 1999. године.

Никола Пашић

  • Званични Београд одбија да подржи западне санкције, оставши, у суштини, једини пријатељ Русије у Европи, мада су представници ЕУ директно изјавили да ће то негативно утицати на перспективе евроинтеграција Србије.  

         – Нигде тако нису председника Русије тако од срца дочекали као у Београду, без обзира на то што за такву „непослушност” Србија може скупо да плати. Штавише – одједном се у Србији, коју су разорили америчким напорима, по први пут у последњих 30 година одржава војна парада, у којој учествује руска авио-група „Стрижи” и којој присуствује Владимир Путин и никога више од странаца тамо нема! Нећу ни да говорим о енормним притисцима који су вршени на српску страну како преко америчке амбасаде у Београду, тако и непосредно преко администрације председника САД.

         Уочи посете Путина, потпредседник САД Бајден је трипут разговарао са премијером Србије Александром Вучићем. Разлог за такву „узнемиреност” био је, разуме се, јасан, али Србија је очито показала свој однос према дешавањима око Русије.

         Узгред, исти став показала је и Мађарска, док се Црна Гора придружила санкцијама против Русије, тобоже, није могла да одбије. Како можемо да реагујемо на то? Ја лично имам само један предлог: не треба ићи на одмор у Црну Гору, јер претежно за рачун руских туриста и постоји та мајушна земља. Мислим да ће људи у том случају престати да подржавају отворено антируску позицију своје владе, која се коси не само са њиховим убеђењима, већ наноси штету и самој Црној Гори.

         Притисци Запада на Србију излазе ван граница здравог смисла. Србији говоре: желите да приступите ЕУ, онда не треба да испоручујете пољопривредне производе Русији. Међутим, Србија још увек није приступила Европској Унији, и сумњам да ће је тамо примити: косовски проблем ће то спречити. Као што неће ни Украјину, због проблема са Донбасом.

  • По свему судећи, може се закључити да осим Србије Русија више нема савезника у Европи. Да ли је то тако?  

         – Дубоко сам убеђена да Русија има савезнике у Европи – то су европски народи. Наравно, то нису елите. А што се тиче Србије, стиче се утисак да је овде русофилија– масовна појава. Када се завршила војна парада 16. октобра, ми смо, заједно са вајарима, ауторима споменика, узели такси и кренули у хотел. Таксиста је, наравно, чуо да причамо руски и када смо стигли рекао је да Русима неће да наплати. Моји сапутници су одговорили: да се са њима тако нешто није догодило ни у једној земљи, да нас је таксиста бесплатно возио само због тога, што смо Руси, зато смо платили дуплу цену. Он је одбијао да узме новац, а они су га једноставно оставили на седишту. Били су ганути до суза…

         Споменик се веома допао Србима, Београд га је већ прихватио. Званично отварање се планира у новембру, када ће Србију посетити Његова Светост патријарх Московски и целе Руси Кирил.

         Још једном да истакнем да је споменик Цару-Мученику  буквално поклон руских вајара и Руског војно-историјског друштва, које је финансирало овај пројекат. Фонд историјске перспективе разрадио је концепт споменика, његову идеолошку и филозофску оправданост. Нама су активно помагали сарадници Руског института за стратешка истраживања. Тесно смо сарађивали са две амбасаде – Русије у Републици Србији и Србије у Русији. Непроцењиву помоћ у овом раду пружио је  изванредни и опуномоћени амбасадор Србије у Русији Славенко Терзић, доктор историјских наука.

  • Јелена Анатољевна, рекли сте да имате идеју коју бисте желели да реализујете после званичног отварања споменика. Ако није тајна, о чему се ради?  

         – Све је и једноставно и компликовано у исто време. Већ дуги низ година, више пута, Срби се обраћају у руску амбасаду са молбом да се у Москви отвори Српски културни центар. Он би се бавио свестраним активностима, јер на таласу патриотизма, који се подигао у Русији, многи Руси се интересују за Балкан и живот православне Србије. Патриотски импулс не може дуго да траје, али он треба да се искористи, а интерес према Србији ће бити сачуван дуги низ година. Различитим културним центрима у Москви не зна се број, и нису баш увек пријатељски расположени према Русији. А питање Српског културног центра у руској престоници, никако да се реши, мада, како смо се данас присетили, у Београду постоји прекрасан Руски дом и таква се питања обично решавају на паритетној основи. Испред Српског културног центра у Москви нашао би своје историјско место и споменик краљу Александру Првом Карађорђевићу.

         И то је – наш дуг.

         Превела, Марија Петрова

Преузето ФАКТИ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s