ГРЕГОРИЈАНСКИ ГЛОБАЛИЗАМ

Posted: 30. марта 2015. in Занимљивости
Ознаке:

images (29)Аутор – Огњен Војводић

У ери информатике, технолошког напретка космичких размјера, свијету премреженом рачунарским системима, добу биотехнолошког модификовања природе и човјека, програмирања човјекове прошлости и будућности, надања и памћења, стварање гломазног глобалног синкре- тистичког сурогата једне свјетске религије је непотребно. Старозавјетни вавилонски пројекат је превазиђен, архитекте нововавилонског пројекта су заобишли религије и језике.

Ново вавилонско нивелисање није стапање језика и народа, већ брисање ”старог” и програ- мирање новог памћења – преиначење историјске свијести. Наиме, брисања старих, а учитавања нових историјиских ”истина”, једнобразног сјећања, до глобалне једнакости у памћењу, заправо забораву.

Као по Орвеловим ријечима:”Ко контролише прошлост, контролише садашњост,а ко контролише садашњост, креира будућност”. Многе империје у историји су спроводиле своје пројекте политике памћења, а тиме претпоставке и препоруке пожељне политичке будућности. Јединствен примјер историјског инжињеринга, наиме – архетип савремених система програмирања друштвено-политичке свијести, управљања човјековим временом и животом, памћењем и будућношћу, представља папска промјена јулијанског и установљавање новог, рачунски ”тачнијег”, грeгoријанског календара папе Гргура из 16. вијека.

Папски пројекат памћења, кроз промјену јулијанског календара, под изговором наводног прецизнијег временског прорачуна, и данас представља парадигму савремених пројеката историјиског инжињеринга и ревизионизма. Наиме, програма ,,брисања ‘старих’ историја и календара” древних народа и религија, и наметања ”нове” глобалне историје и памћења ( као у 16. вијеку, тако и данас) кроз наметање грегоријанског календара представља средство наметања папског поглаварства, папске воље ,,како на земљи,тако и на небу”, неприкосновене земаљске и духовне власти, римокатоличке историје и политике.

Наводно тачније рачунање времена је и данас повод, док је сврха римокатоличке реформе календара успостављање глобалног грегоријанског ”рачунања” историје, а не само времена. Данас бисмо казали, медијског монопола планетарног опсега на наметање глобалне политике памћења – учитавања прошлости, а тиме контролисања садашњости и креирања будућности.

Заправо, питање промјене календара је да ли ћемо прећи на туђи, а не тачнији календар. Да ли ћемо одрећи православну, а прихватити ”нову” историјску истину? Прихватити друге религиозне и политичке ауторитете прошлости, а тиме и будућности. Питање календара је са ким ћемо, а не када ћемо славити вјерске празнике. Очување поретка јулијанског календара је како питање историје, али и питање заједнице – саборности Цркве, националне и културне политике, а на последњем мјесту питање ”научно” прецизног рачунања времена.

ПРОПАГАНДА  НОВОКАЛЕНДАРСТВА

satСавремена пропаганда новокалендараца глобалног једнокалендарства подилази човјековим приземним поривима: указује на законе природе, прогреса, потрошачког друштва, вољу већине,”свијета”, друговјерних, невјерујућих, а на првом мјесту вјерски равно- душних. Пропаганда новокалендараца питање црквеног календара своди на другоразредно политичко питање, са богословско-историјског, на ниво научног договора и политичке одлуке, на став јавног мнења. Данашње заговарње новокалендарства међу православнима више нема предзнак прозелитске пропаганде, наметања других религио- зних и историјских ”истина”, већ начела прагматизма, потрошачког и конзумерског избора економичније религио- зности, својеврсног економског екуменизма.

Питање грегоријанског календара се више не поставља ни као потреба наводно тачнијег мјерења времена, већ као демократско питање, ствар принципа већине , али одређене, пожељне геополитичке већине. А та надмоћна страна за поједине наше политичаре и пастире није православна Русија,која чини већину православних вјерника, већ папско-протестантска страна, и оне православне помјесне цркве – то јест државе– које су после преласка на папски календар постале и чланице евроатланског војног пакта.

У новокалендарској пропаганди нема помена Руске православне цркве, која чини деведесет одсто православних вјерника, као што Грузијску, Јерменску и Коптску цркву, те Јерусалимску патријаршију, које такође поштују јулијански календар, активисти новокалендарства не помињу. Нехришћанске намјере новоклалендарске пропаганде се посебно разоткривају у непомињању Свете Горе Атоса, као језгра православног вјероисповиједања, гдје се до данса поштује јулијански календар, а грегоријански одбацује као папска новотарија.

Охрабрени силом војно-политичке евроатланске алијансе, као јединим аргументом својих ”научних” и ”богословских” тврдњи, политичари и пастири прозелитизма позивају православне Србе да се придруже евроатланској и духовној унији. Пастир прогреса поручује православним Србима: -Не можемо постављати, како ни политичке, тако ни вјерске услове на путу европске будућности.

*
“Хришћани који се придржавају грегоријанског календара сјутра славе Бадње вече”, ”хришћани који славе по грегоријанском календару сјутра славе Васкрс”, ”све хришћанске цркве које су усвојиле грегоријански календар сјутра ће одржати богослужење”, тако се на јавним медијским сервисима Србије и Црне Горе 25 година најављује римокатолички Божић и Васкрс, као да је по сриједи временско-следствена, формално-религијска разлика прославе истовјетних, вјерских, папско-протестантских празника у односу на православне, који су у истом атеистичком рјечнику-појмовнику названи као”хришћански вјерници и цркаве који се придржавају Јулијанског календара и источног обреда.”

Таквом се медијском мисијом и методологијом вјерски необразованим православним Србима у Србији, Црној Гори и Републици Српској, намеће погрешна представа хришћанске вјере – то јест, да између Православне Цркве, римокатолика и протестаната, нема суштинске, духовне и догматске разлике, осим временско-календарске. Заправо, ствара се илузија да православни, римокатолици и протестанти поштују иста духовна начела, догматски и канонски утврђене исте истине вјере, као да је православље са римокатолицизмом и протестантизмом у свему исто осим у неусаглашености календарских рокова, као последице календарског неспоразума метереолошко-математичке природе.

Сходно томе, православним вјерницима се препоручују и религиозне евроатланске интеграције, да у процесу политичке транзиције пређу и на други црквени календар, да нас уз остатке једнопартијске прошлости прође и православље. Дакле, да се учлањењем у политичко-економске европске институције учланимо и у унију старог-новог папско-протестантског религиозног поретка.

Oд како је фебруара 2012. године Европски савјет донио одлуку о додјели Србији статуса кандидата за чланство у Европску унију прозелитско дјеловање папских прелата на подручју Србије је појачано. Београдски надбискуп у празничним посланицама отворено позива православне Србе на духовно и политичко јединство у Европској унији, на прихватање заједничке европске прошлости и будућности,  и ,,без обзира на различите датуме прослављања вјерских празника”.

ЈУГОСЛОВЕНСКО  ПРИХВАТАЊЕ  РИМОКАТОЛИЧКОГ КАЛЕНДАРА

images8Стогодишње југословенско наслеђе, ванисторијиског и ванрелигиозног братства и јединства, у душама југословенских нараштаја релативизовало је вјеру. Покољења одвојена од своје лако прелазе на туђу и ”нову” историју, на нови и туђи календар. Генерације православних Срба одрасле у духу југословенског екуменизма или комунистичком култу неопозивог, иновјерног и иноплеменог вође, лако прихватају култ ”непогрешивог” римског поглавара – папе; универзалног свјетског ”тате”, као сурогат изгубљеног небеског очинства, а папски календар као сурогат одбачене историје отаца.
У формирању Југославије, државне творевине ”троименог” више- религиозног народа, увођење грегоријанског календара, као реви- зионистичког пројекта, је у склопу југословнеског пројекта имало кључну улогу. Југословенски екуменизам је подразумијевао преина- чење ”старе” српскоправославне историје, и успостављање хибри- дне југословенске српско-хрватско-словеначке заједничке прошлости и памћења,а тиме и претпоставки заједничке југословенске будућности

У Краљевини СХС грегоријански календар је званично прихваћен Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. године објављеном у првом броју „Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом одређено је да у држави на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и да се даном 28. јануара 1919. године, уводи рачунање времена по грегоријанском календару. У Краљевини СХС 1919. године, након 14. јануара по јулијанском календару на Савиндан, освануо је 28. јануар по папском календару.

Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатолици, већ упражњавали папски календар, увођење грегоријанског календара од стрне Краљевине Југославије је практично представљало прелазак Краљевине Србије на грегоријански календар. Потом је услиједило наметање грегоријанског календара и уније Српској православној цркви. Познато је учешће српскојугословенске делегације на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године, који је сазвао наметнути цариградски патријарх Мелетије Метастакис, експонент евроатланске стратегије на Босфору, ”источни папа” како га је назвао Свети отац Јустин Поповић, са циљем превођења православних цркава на грегоријански клаендар.

На том скупу су биле присутне три православне аутокефалне цркве, Грчка, Румнска, и Српска са југословенским предлагачима, а најближе цркве, Антиохијиска, Јерусалимска и Александријиска, нијесу хтјеле присуствовати конгресу. Грегоријански календар су потом под политичким притиском прихватиле Грчка и Румунска црква. Нетачно је да су Александријиска и Антиохијиска црква затим добровољно прихватиле папски календар, напротив, већ под немилосрдним политичким притиском.                                                                                        *
Заиста је наивно мислити да је разлог папске промјене календара било прецизније рачунање времена, будући да јулијански на 128 година акумулира грешку од једног дана, или грегоријански ту грешку прави тек на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског итд. Како су нажалост мислили и учени Срби у Краљевини Југославији, те су на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду, као допринос вавилонском уједињењу свијета нудили Миланковићев најпрецизнији календарски прорачун.

Допринос Милутина Миланковића светској науци је признат, ( његови прорачуни цикличних климатских промјена на Земљи, и теорије ледених доба), али уступати мјесто богослова физичару и космологу, ”професору небеске механике”, да као астрофизичар арбитрира у питањима вјере, изједначавањем православног и римокатоличког календара увођењем у оба додатне ”тачности”, типичан је примјер екстремног југословенског ванхришћанског интернационализма, идеологије вавилонског масонског мијешања народа и култура, до стапања и јединства у једнобразности.

Југословенски протагонисти новокалендарства у прозелитском подвођењу православних су наводили и економске разлоге за прихватање грегоријанског календара, указујући на то да би преласком на грегоријански календар било „избјегнуто прослављање дуплих празника које наноси огромну штету привреди, што се више подносити не може”. Нажалост, и Милутин Миланковић није био само занесен астрофизиком у негирању црквених и историјиских разлога код предлога за увођење новог календара већ и идеолошко-политичким програмом. У званични извјештај унесене су и ове двосмислене Миланковићеве ријечи: Делегате су имале разне грчке, румунска, српска, а ,,испосничка лица представљале су несрећну руску цркву”.

Југословенској делегацији није сметало што је грегоријански календар увела и бољшевичка власт, али јесте што на то није приморала Руску цркву. У Русију односно Совјетском савезу грегоријански календар су увели бољшевици, а у Србију односно Краљевну Југославију југословенска влада и Краљ Југославије.

Југословенски екуменизам је кулминирао конкордатом Југославије и Ватикана, који памтимо по Крвавим литијама и убиству тровањем српског патријарха Варнаве Росића који се супроставио кокордату. Југословенски грађански рат у Другом свјетсом рату, као и у распаду СФРЈ, такође су последица сукоба идентитетских пројеката, сукоба нових етногенеза и историјиских календара југословенских нација са историјиским српско-православним предањем.

И данас се у Србији и Црној Гори питање ”старог” и ”новог” календара поставља као питање евроатланских интеграција, као још једна православна препрека на путу евроамеричком глобализму. И као осамостаљене државе, југословенске нације промовишу своје квазиисторијиске календаре негирањем своје православне прошлости. У школским програмима и на јавним медијским сервисима се емитују прегледи националних календара, учитава новог памћење, супротног ”старом”, али не југословенском, већ православном памћењу.

УВОЂЕЊЕ ПАПСКОГ КАЛЕНДАРА У ГРЧКУ ЦРКВУ

Јединство православних цркава није нарушено преласком на гргоријански календар до 1923. године, када је политички наметнути цариградски патријарх Мелетије прихватио папски календар, а потом га наметнуо Грчкој цркви. О политичко-прозелитском притиску под којим је грчка црква увела папски календар се мало зна, пропаганда новокалендараца такве чињенице прећуткује, а грчко нонокалендарство предочава као препоруку прихватања грегоријанског календара православним црквама.

,,Грк Емануел Метаксакис (1871-1935) у монаштву наречени Мелетиос, слободни зидар, а формално православни монах, био је цариградског патријарха од 1921. до 1923. године, када је покушао попут папе да првенство части, замијени првенством власти. ,,Свети синод Грчке цркве је 9. децембра 1921. свргао Мелетија Метаксакиса због низа сличних прекршаја Канонског права, као и због проузроковања шизме.Упркос оваквој одлуци Мелетије је устоличен у трон Цариградских архиепископа 24. јануара 1922. године, а затим је, под великим политичким притиском, пресуда о Мелетијевом свргавању повучена 24. септембра исте године.”, пише свештеник Србољуб Милетић у свом тексту,,Мелетиос(Метаксакис) митрополит,архиепископ, папа и патријарх”
,,Убрзо,уз подршку цариградског патријарха Мелетија, на атинску патријаршијску катедру је изабран архимандрит Хризостом Пападопулос, који је већ 16. априла 1923 године сазвао Архијерејски Сабор, на коме се разматрало о питању промјене календара, и одлучено да јулијански календар буде ”исправљен” путем пребацивањa за 13 дана унапријед, а да Васкрс и мјесоцослов остану неизмијењени.”

Патријарх Мелетије сазива такозвани ,,Свеправославни конгрес” у Цариграду, од 10. маја до 8. јуна 1923. године који, противно црквеним саборским одлукама, доноси одлуку да цариградска патријаршија пређе на други то јест промијени јулијански црквени календар. ,,Митрополит Хризостом 24. децембрy исте године потом сазива Архијерејси Сабор којем предложе ‘средње‘ решење: озваничити грегоријански календар са старoм Пасхалијом. Сав je посао обављен у таквој журби, да је већ 20. јануара,1924 године прибавиo константинопољску сагласност. Тако је Свети Синод Грчке Православне цркве прешао на „новојулијански календар“, хибрид између Црквеног и папског календара, по коме се задржава пасхалија по Црквеном календару, а усваја папски мјесецослов за све непокретне празнике.”

У православним земљама ”Свеправославни конгрес” је протумачен као напад на вјековно православно литургијско јединство. Одлука о преласку на папски календар је изазвала незадовољство православних вјерника, а у Цариграду и уличне немире. Незадовољни православни Грци су демолирали патријаршију, а патријарх Мелетије је задобио физичке повреде. После обављеног задатка увођења грегоријанског календара Мелетије је напустио Цариград и трон патријарха.

У представци Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, од 7.5.1977. године о цариградском патријарху Мелетију и његовом ткз. Свеправославном конгресу , архимандрит отац Јустин Поповић пише: ,,Питање припремања и одржања новог ,,Васељенског Сабора” Православне Цркве није ни ново ни скорашње у овом нашем веку историје Цркве.То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метастакиса, познатог уображеног модернисте, реформатора и творца раскола у православљу, на његовом такозваном ,,Свеправославном конгресу” у Цариграду 1923. године. ”

О драматичним догађајима насилног превођења грчке државе и цркве на грегоријански календар пише и почивши српски Патријарх Павле, у свом раду ,,Став СПЦ према старом и новом календару”:,,Јединство празновања Васкрса по јединственој пасхалији и јулијанском календару прекинуто је реформом папе Григорија XIII , којом је, поред новог календара, усвојена и нова пасхалија, а по њој римокатолици могу да славе Васкрс и заједно са јеврејском Пасхом, па чак и пре ње. Све до 1923. године, принцип заједничког прослављања не само Васкрса, него и непокретних празника, био је у везности у целој Православној цркви. Када је фебруара 1923.године грчка држава увела григоријански календар јасно је речено да у Цркви остаје и даље јулијански календар. Међутим, неочекивано, новизабрани архиепископ Хризостом, већ 10. марта 1923. године, износи Сабору грчке јерархије потребу преласка и цркве на нови календар.Сабор одлучи да се о тој ствари треба озбиљно посаветовати са свима правосла- вним црквама, особито са Цариградском патријаршијом. Ствар је пошла убрзаним током, те је децембра исте године сазван Сабор грчке јерархије на коме је закључено да за непокретне празнике буде у важности грегоријански,а за покретне остане јулијански календар.

Сабор Цариградске цркве са тим предлогом се сагласи 20. јануара 1924. године, и Грчка црква прелази на нови календар прогласивши 10. март 1924. године за 23. март. Овакав необично брзи, и потпуно неприпремљени прелаз на нови календар, изазвао је тешки старокалендарски раскол у Грчкој цркви. Који су разлози деловали на Архиепископа и Грчку цркву да без припреме свештенства и верних, и без претходне измене мишљења са другим православним црквама, тако нагло пређу на грегоријански календар?

Правосалвни Грци који нису хтели да пређу на папски календар прогласили су не само Грчку цркву отпадником од православља, него и све православне цркве које су остале при јулијанском календару, али имају канонску и литургијску везу са Грчком и оним црквама које су доцније примиле нови календар. Покушај да се овај раскол силом угуши само је још више продубио расцеп између њих и званичне Грчке цркве.”

Грчки богослов Александар Каломирос у својој књизи ,,Против лажног јединства”, пише о прихватању грегоринанског календара у Грчкој: ,,Литургијско јединство Цркве је ризиковано у корист политичких интереса. Промјену календара је слиједило нарушавање литургијског склада између Грчке Цркве и осталих Православних Цркава, које чувају стари календар до данас. И не само да је ствар у нескладу литургијског живота воинствујуће Цркве, већ је и хармонија литургијског живота између воинствујуће и торжествујуће Цркве такође нарушена.

Кад у Грчкој црквена звона звоне и зову вјерне да славе Божић и појци пјевају,,Христос рождајетсја, славите”, милиони наше православне браће широм свијета и на Светој Гори су још у посту предстојећег доласка Спаситељевог и они не чују звона и нити пјевају с нама Божићне пјесме. Отуђени смо тако не само од других православних, већ и од свих православних који су нам претходили, од торжествујуће Цркве оних који су уснули у Христу и од светитеља који су славили и служили литургију по старом календару који смо ми одбацили”.

РЕВОЛУЦИОНАРИ  И  РИМОКАТОЛИЦИ  ЗА  ГРЕГОРИЈАНСКИ  КАЛЕНДАР

vre08013aЗашто се нерелигиозни астрономи и рево- луционари брину због непрецизности религиозних календара? Зашто су атеистисти у паници због мимоилажења православних и римокатолика. Атеистичка тактика релативизовања религиозних разлика и истина у наше вријеме достиже вавилонски врхунац. Изгледа да ”аполитичне” астрономе не забрињава ”непрецизност” црквеног календара, колико то што православни Срби вјерске празнике не славе у заједници Европске уније, са римокатолицима и протестантима, и мањином православних који су прешли на гргуријански календар и у НАТО пакт, већ са православном већином – Русијом и Русима.

О политчиичком смислу увођења грегоријанског календара говори и револуционарна историја. Све револуционарне владе, од  јакобинске, до бољшевичке, уводиле су грегоријански или своје револуционарне календаре, а укидале јулијански. Зашто би револуционари и атеисти одбацивали јулијански ”пагански”, а уводиле папски ”хришћански” календар?

Први револуционарни календар је уведен за вријеме Француске револуције, национални конвент под контролом јакобинаца га је усвојио 24. октобар 1793. године. Вријеме Револуционарног календара почињало је бројањем година од 22.септембра 1792. када је проглашена Прва француска република – дан после укидања монархије. Јакобински календар је имао 12 мјесеци од по 30 дана, подијељених у три десетодневне декаде, а десети дан је био дан одмора, који је замијенио седми дан недјеље. Недјеља, као дан Васкрсења, замијењена је даном распусништва, а празник Васкрса прославом нове године. Револуционарни календар је укинуо Наполеон, првог јануара 1806. године. У вријеме Париске комуне 1873. године покушан је повратак на револуционарни календар.

У Совјетском Савезу Лењин је декретом увео гргуријански календар, одмах после Октобарске револуције, али је паралелно уведен и револуцонарни календар, који је коришћен од 1. октобра 1929. до јуна 1940.године. Сви мјесеци су имали по 30 дана, а преосталих пет дана године били су револуционарни празници, уметнути као дани независни од мјесеца или недјеља. Недеље су имале по пет дана, због избјегавања седмог дана Васкрсења то јест укинуте су седмице, а уведене петодневице. Револуционарни календар је укинуо Стаљин, када је и враћена седмодневна недјеља.

Руска црква је до данас очувала јулијански календарски поредак. После Мелетијевог конгреса 1923. Руска црква је била обманута од режимске ткз. ”живе цркве”,док је патријарх Тихон био у затвору, да је руска правосалвна црква прешла на грегоријански календар, али, када је патријарх Тихон сазнао право стање ствари обавијестио је своју цркву да треба остати при јулијанском календару.

И у Грчку цркву папски календар је уведен под паралелним притиском револуционарне власти и папско-протесатантске стране. У Краљевини Грчкој на пресолу је била страна и иновјерна династија, која се залагала за прелазак мна грегоријански клендар. О спрези римокатолика и револуционара свједочи и чињеница да је цариградски патријарх Мелетије за званичну признао режимску бољшевичку ткз.”живу цркву”, која је прихватила његове одлуке о папском календару, док је руски патријарх Тихон био у комунистичком затвору.

У Бугарској држави грегоријански календар је уведен 1945. године, а у цркви је под  неразјашњеним околностима 1969 . године пред саму смрт патријарха Кирила. Једна друга римокатоличка кућа Кобург је владала Бугарском.У Румунији је 1860.године свргнут и убијен последњи народни владар Александар Кузе. Послије њега па све до 1946. године земљом је владала туђинска, римокатоличка , њемачка владајућа кућа – Гот. Први владар те наметнуте папске породице Гот је био Карол. Румунска црква је под притиском Двора усвојила латински календар пред Први свјетски рат. Римокатоличка кућа Гот је укинула и румунску ћирилицу,и увела латински календар за вријеме краља Фердинанда Гота.

O римокатоличком утицај у Румунији довољно говори податак да је румунска патријаршија 1942. године једина у Православном свијету признала тзв. Гермогенову „ХПЦ“ и послала митрополита Банатског (Темишвар) Висариона (Пују) на устоличење у Павелићев Загреб због чега је чувар Пећког трона, мјестобљуститељ патријаршијског пријестола – митрополит Скопски Јосиф прогласио у име Сабора , потпуни прекид канонског општења са Румунском црквом.

Свим православним земљама, осим у Србији која је имала југословенску вјерски мјешовиту српско-хрватско-словеначку Владу, у увријеме увођења грегоријанског календара су владале римокатолчке династије, што је значило чланство у тадашњој Европској унији и НАТО-пакту, или револуционарна власт, која је такође заговарала прелазак на грегоријански календар.

Дакле, револуционарној доктрини је одговарао папски календар, као сурогат хришћанства и прекид континуитета са јулијанскими царским и православним календаром, јер је средњовјековна Европа била утемељена на рационалистичкој идеологији и раскиду са суштином хришћанских начела друштвеног живота. Истовремено, на Истоку револуционарни покрети су рушењем правосалвних монархија расчишћавали терен за папске мисионаре. Грегоријански календар идеолошки и начелно уједињује револуционарне и римокатоличке тежње, као и протестснтске реформације, револуционарним раскидањем са историјиским континутетом православне историје Цркве.

РИМОКАТОЛИЧКИ  РАСКОЛ  КУЛМИНИРА  РЕФОРМОМ  КАЛЕНДАРА

Papa na Fejsbuku, foto 1Већ у осмом вијеку папство се издвојило у засебну политичко-религиозну институцију са самопрокламованим религиозним кодексом, утемељеном на догмату о папском примату, о папи као божијем намјеснику на Земљи; одакле папизам изводи право прејемства на духовну и политичку васељенску власт. Од тада је Циљ римокатоличке мисије на Земљи – наметање политичке и религиозне поглаварске позиције римског папе, а једно од средстава је и наметање папског календара.

Злоупотребом почасног првенства,,,први међу једнакима”, додијељеном римском епископу на четвртом Васељенском Сабору у Халкидону, папство присваја права римских царева – васељенску власт Василевса. Послије пада Цариграда и погибије последњег римског византијског цара, наследника достојанства римских царева, последњег такмаца идеји папског примата, папство присваја сва знамења царске васељенске власти, од којих је једно и царско право одређивања васељенског календара.

Папски раскол 1054. године достиже врхунац промјеном јулијанског календара 1582. године, као и формалним раскидом са ”старом”, не само предхришћанском, већ и предпапском историјом. Раскол који је направио папа Гргур VII у 11. вијеку значио је одрицање саборности Цркве, Васељенских Сабора и Предања, а реформа календара Гргура XIII означава и календарски дисконтинуитет са предпапским предањем црквене и царске власти. Као и ”филиокве” (filioque – ”и сина”), папски уметак у Символ вјере,тврдња да Бог Свети Дух исходи и од Бога Сина,а не само од Бога Оца,како је Црква исповиједала од почетка, и папска промјена календара представља демонстрацију папске самовоље и револуциони раскид са ауторитетом Цара и патријарха у Константинопуљу.

Проглашавање новог календара папизам спроводи и ради обједињавања римокатоличке заједнице подијељене протестантском реформацијом, учвршћивања папске суверености у Европи, али првенствено ради оспоравања православног руског Цара, новог Василевса, и трећег Рима-Москве, наследника царског достојанства новоромејских византијиских императора. Користећи Истовремено ропство православних апостолских цркава на Истоку под Отоманским царством.

Папа Гргур XIII (1502–1585), поглавар римокатоличке цркве од 1572.до 1585,познат по промјени календара, програмски је заодјенут ореолом хуманизма, док је његова прозелитска дјелатност прикривана. Прозелитска пракса Папе Гргуа је била вишеструка, огледала се у обрачунаима са протестантима и у унијатској мисији према православнима. Године 1577. Гргур је основао двије битне институције, Колегијум Грекум и Колегијум Илирикум, ради мисије унијаћења православних Грка и Словена, прије свега Срба на Балкану.
Сјетимо се судбине Хугенота, протестаната у Француској, њиховог уништења започетог у Вартоломејској ноћи 1572. године. Убијање преко 10.000 Хугенота трајало је шест седмица, а подстакао га је управо папа ГргурXIII. Исте ноћи,праћен кардиналима,папа је повео процесију подршке прогону јеретика, а у славу побједе над јеретицима у ноћи Светог Вартоломеја у Ватикану је скована спомен медаља.

Преостали Хугеноти су бјежали широм свијета, једна група доспијева на тек откривену Флориду, да би их шпањолски конквистадори и тамо, након њихове предаје, све побили, а нашта је папа Гргур XIII упутио следеће ријечи, благословивши и тај крсташки подухват: ”Ми се радујемо што сте ослободили свијет од тих биједних јеретика”.

Папство користи наводну потребу временског усклађивања календара као повод за узурпирање царског права на одређивање календара, али и за преузимање монопола у науци. Такође, узрок папске борбе против развоја науке није супростављање ”научном” позитивистичком просвјетитељству већ заштита ауторитета и папског монопола и у области науке. Папска историјографија програмски истиче да је и први механички сат изумио и саградио опат Герберт (Gerbert de Aurillac; 957–1003), који је касније постао римски папа Силвестер II, ”а он је био и астроном и конструктор разних направа”.

Самопроглашени суверен светске моћи промјеном календара, поред приграбљивања свештеничке и царске власти, себе проглашава и царем учености, недодирљивим и у области науке, што знамо из историје ломача. Усмјереност папске промјене календара потребама времена и тачнијем временском прорачуну, без усклађивања вјерског поретка календара, открива нахришћанску природу промјене папског календара, којом су прекршене одлуке и канони Светих Васељенских сабора о празновању Васкрса, вјековни богослужбени типик заједничке прославе Васкрса свих хришћана, а уједно и тежњу истицања папе као ”позитивисте над позитивистима”.

Култ Времена

kalendarУ астрономском смислу, оба календара би се дала прилагођавати тачнијем прорачуну времена, али ни у формално-научном смислу то није сврха календара, а поготово вјерском. Притом, са научне тачке гледишта, грего- ријански календар нема предности над јулијанским, јер су то календари различити по својим принципима мјерења времена. Грего- ријански календар је окренут тропској (сунчаној), а јулијански синедричкој (звезданој) години, услед гравитационог утицаја Мјесеца синедричка година дужа је од сунчане (тропске)

,,Тропска година, којом су организатори грегоријанске реформе, мјерили своју нову годину, представља величину условну, фиктивну, иако блиску процесима реално доживљаваним на земљи, тј. равнодневници и солстицију.Напоменимо да је, почев од времена Птолемаја (2. вијек прије Христа) све до позног средњовјековља, у астрономији као и у гледању на свијет господарио геоцентрични систем, према коме је непокретна Земља тобоже центар око кога се врте Сунце и друга небеска тијела.

Појам тропске године, који је у основи грегоријанског календара, скопчан је са докоперниковском земљоцентричном теоријом. Тропска година која има тако 365 дана,5 часова48 минута и 46 секунди, јесте вријеме за које Сунце завршава своје умишљено кретање око земље.

Ипак свима је познато да није Сунце то које се окреће око Земље, него да се, обрнуто, Земља окреће око Сунца. Зато тропска године не представља реалан временски период, већ фиктивну астрономску величину, која се, уосталом, односи на реалне процесе који се збивају на Земљи, као што су смена (климатских) годишњих доба (прољеће, љето, јесен и зима) и друге природне појаве на нашој планети.

Што се тиче појма сидеричке године, она се заснива на реалној величини, једнакој пуном окретању Земље око Сунца. Дужину сидеричке године чине 365 дана 6 часова 9 минута 9 секунди. Заснивајући се на тој величини, јулијанска година износи 365 дана и 6 часова. Неопходно је притом примјетити да би тропска (сунчева) година оријентисана на ритмове пре свега у вези за Земљом, док је сидеричка оријентисана на ритмове у вези са Козмосом у цјелини. У том смислу грегоријански календар је у својој основи геоцвнтричан, а јулијански космоцентрпичан,”  пише Људмила Перепјолкина.

Али, и поред предности јулијанског календара у односу на грегоријански, православни не теже доказивању тачности црквеног календара законима и потребама времена. Творца подређивати законима творевине, претпостављати вољи божјој вољу већине, је не само погрешно него и богохулно. Закони времена и космоса не оријентишу Цркву на њеном путу. Календарска прецизност и непрецизност праћења временских мијена за Цркву нема битан значај. Вријеме и простор су створене категорије, и зато не могу руководити Цркву вођену Предањем нествореног Бога и Господа, ,,Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог”.

За историју Спасења није важно да ли се Сунце окреће око Земље или обрнуто, ко о томе води рачуна осим научника? Православни само подсјећају да се Земља окреће у правцу Истока, ка истоку другог доласка господњег, Великог суда и Васкрсења. Земљоцентричност у хришћанству није последица ненаучности , нити је циљ сама по себи. Земља је центар васионе јер се Бог оваплотио на Земљи. Творац је одредио средиште творевине у свемиру, планету Земљу. Земљоцентричност је последица богоцентричности, као што је историја Оваплоћењем Спаситеља постала христоцентрична.                                                     *
”Вријеме земно и судбина људска, два образа највише лудости”, писао је владика Петар II Његош, али  је и у старом Египту мијешање природних наука и религиозног култа сматрано одликом примитвних религија. Стари Египћани или Маје митску симболику календара нису реметили својим познавањем природних наука, цикличног кретања времена и планетарног система, астрономски најпрецизнијим временским прорачунима до данас.

Али, древне цивилизације Маја, Астека и Инка од папског ”покрштавања” и покоља није спасила ни савршена астрономија, као ни друге историјске културе потом, потрте под налетом папско-протестантске религиозне идеологије и колонијалне војне силе ”бледоликог” европског човјекобога.

Има ли истински образованих људи који сматрају да су градитељи византијских архитектонски савршених храмова имали отклон од технологије, математике и физике, или да византијискоко богословље није разумијевало природу времена? Познато је и да проналазак сатног механизма није западноевропско достигнуће, већ да се користио знатно раније у источним културама, не заузимајући, међутим, култно мјесто, као касније у обезбоженој Европи; гдје је сатни механизам постао покретач и парадигма култа времена – ,,концепта времена који је замијенио литургијски образац живота”.

Када је у Европи пронађен и уведен механички часовник као да је отпочела нова ера, као крај историје, a почета доба времена. Часовник није само био средство мјерења протока времена већ је постао парадигма нове технолошке цивилизације. Већ се у 14. вијеку на Западу то изражава постављањем сатних механизама на црквене торњеве, као симболички почетак и религиозне орјентације према времену, то јест служења времену,  заправо, владавине времена.

Технолошка достигнућа омугућавају све бржу комуникацију, ”скраћивање” времена, коришћење времена, располагање временом. Oднос савременог човјека према календару и времену није повратак митском односу према природи, већ најбаналнија потрошачка, економска употреба времена, искоришћавање и трошење времена – времена као новца. Религија технолошког еволуционизма нема потребе за вјечним и натприродним. У техницистичкој ”космогонији” важи машинска парадигма, која је замијенила и магијско-природну. Западноевропска технократска цивилизација је поистовјетила,, религиозну имагинацију са резултатима растућег техничког развоја”. Технологија је постала ново божанство. Од проналаска сатног механизма, преко парне машине, до технолошког подјармљивања природе и освајања космоса, технологија је постала замјена и за онострано, вјeчно, сурогат за човјекове духовне потребе, за свијет метафизике и мита.

ВАСЕЉЕНСКИ  САБОР О  КАЛЕНДАРУ И ПРАЗНОВАЊУ  ВАСКРСА

10933839_760677474006524_524018080673331530_nЈедан од првих покушаја преиначења хришћанског Предања се догодио у првим вјековима Цркве, покушајем повратка новозавјетних празника на старозавјетну религиозну праксу – прво Васкрса као кључног празника у исповиједању хришћанске вјере. Под утицајем старозавјетне вјерске традиције већина цркава на Истоку је почела да празнује Васкрс када и старозавјетни Јевреји своју Пасху – што је у супротности са смислом празника Васкрсења и жртвом искупљења Спаситеља. Такође, тиме је нарушавано учење, јединство и смисао саборности Цркве, што је довело до сукоба унутар Цркве, познатог као ”пасхални спор”.

Као и данас, хришћани су празновали Васкрсење Спаситеља док су старозавјетни Јевреји празновали и вршили предхришћанске старозавјетне обреде, и даље исчекивали долазак Месије, не признајући Господа Исуса Христа за Спаситеља. Због супротног смисла новозавјетног Откровења и прзновања Васкрса са старозавјетном Пасхом,питање,,пасхалног спора”се морало решаватаи на Васељеснком сабору. Први Васељенски Сабор је сазвао Свети Цар Константин Велики и Света апостолска Црква325. Године у Никеју, како због ширења Аријеве јереси тако и због ”пасхалног спора”. Сабор је одлукама утврдио јединство хришћанске Цркве и новозавјетни смисао празновање Васкрса. Одлучено је да сви хришћани Васкрс прослављају у исто вријеме, а нипошто заједно или прије старозавјетне Пасхе.

Сабор због тога није везао празник Васкрса за одређен датум, мјесец и дан по календару, да се не би десило поклапање празновања Васкрса прије или заједно са старозавјетним Јеврејима, и да би искључили могућност да промјеном календара дође до поклапања са старозавјетном Пасхом. Дакле, Сабор је и астроомским промејенама, кретањем Земље, Сунца и Мјесеца, назначио разлику празновања Васкрса од старозавјетне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом, јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја свијета. Астрономске промјене које је Сабор одредио после којих треба славити Васкрс су следеће: после пролећне равнодневице; после 14. нисана – датума када Јевреји славе Пасху; после пуног мјесеца; увијек у недјељу.

,,У складу са одлукама Сабора, монах Дионисије Мали, познавалац математике и астрономије, сачинио је Велики индиктион. Дионисије је схватио да је за тачно израчунавање датума Васкрса важно пратити Мјесечеве мијене. Утврдио је да сваких 19 година Мјесечеве мијене падају у исти дан и исти час. Израчунао је и да Сунчев круг траје 28 година, послије чега година почиње у исти дан. Кад је помножио број година Мјесечевог круга (19) с бројем година Сунчевог круга (28) дошао је до броја 532. Тако је добијен Велики индиктион, циклус који се понавља сваке 532 године. Сада се налазимо у 15. индиктиону који је почео 1941. године.”

Донесене су одлуке да је потребно испоштовати четири правила: 1. Васкрс се слави после пролећне равнодневнице; 2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и јудеји свој празник; 3. Васкрс се слави после пуног (уштап) мјесеца-не одмах послије равнодневнице него после првог пуног мјесеца иза равнодневнице; 4. Васкрс се слави увијек у недјељу. Потребно је да се сретну и мјесец и дан да би се Пасха славила,кад је пун мјесец и недјеља. Ове четири одредбе у Православној цркви важе до данас.

Заједништво са кривовјернима у богослужењу је забрањивано од почетка Цркве, као што свједочи Правило светих апостола канон седми, који је Први васељенски Сабор усвојио:,,Епископ, свештеник или ђакон, који буде празновао васкрсење Христово прије прољећне равнодневице и заједно са јудејима, нека буде свргнут”.

Свети Цар Константин Велики се лично заузео за решавање овог спора. Послије одржаног Сабора Цар је свим црквама упутио посланицу у којој поред осталог налаже: ,,Шта може бити љепше и побожније од тога да сви по једном чину и по одређном пропису светкују овај празник, који нам дарује наду  бесмртности! Показало се одмах у почетку да није прикладно овај најсветији празник  светковати по обичају Јудеја, који своје руке упрљаше безакоњем, па стога као нечисти бише кажњени духовним сљепилом, а то су и заслужили. Потребно је, дакле, одбацити њихов обичај и прджавати се праксе која је потвређена као истинита. И тако нека престане међу вама свака заједница са Јудејима, јер нам је Спаситељ показао други пут који пред собом имамо попут отвореног поља.”  (Сократ Схоларис, Црквена историја, 1,9; Теодорит Кирски, Црквена историја , 1, 10)

У четвртом вијеку, међутим, Црква је била православна и у Европи, а римски патријарх под круном православног Василевса – Цара у Цариграду, тако да је одредница ,,сви хришћани” подразумијевала јединство у православљу, док је ”празновање у исто вријеме” подразумијевало јединство у јулијанском календару.  Такође, једно је била одлука помазаника божијег – Цара, који је заштитник вјере и у једномислију са учењем Цркве, а друго предузимања попа или епископа расколника, или научника атеистиста који у име науке на ванцрквеним основама ”уређују” и прекрајају црквене каноне и календаре, историју и будућност.                                                           *
Сабор је наложио религиозно раздвајање хришћана од старозавјетне јеврејске заједнице због супротног смисла новозавјетног празника Васкрсења и старозавјетног празновања Пасхе, а не због прорачуна тачнијег датума Васкрсења, дана и сата Тајне вечере и Васкрса, то јест усклађивања временске разлике историјских догађаја по себи. Такође, смисао одлуке Сабора је религиозно, а не националног раздвајања хришћана и старозавјетних Јевреја, то јест ради одржања и чувања новозавјетног, а не националног и племенског Предања. И када би се због астрономских узрока понекад дешавало да се поклопе Васкрс и Пасха било је недопустиво да Васкрс претходи Пасхи. Православно одређивање датума празновања Васкрса је засновано на редослиједу новозавјетних збивања, суштински повезаних са последњим данима земаљског живота Спаситеља, прије свега Васкрсењем као испуњењем старозавјетне симболике Пасхе- изласка из земаљског ропства као предсказања изласка и ослобађања човјека од ропства смрти. ,,Непоштовање редослиједа јеванђелских збивања значи непоштовање њиховог смисла”,а не самог временског редослиједа догађаја. Зато правило Светих апостола забрањује прослављање Васкрса прије и заједно, него послије старозавјетне Пасхе.

Многи савремени богослови одлуку Првог васељенског сабора тумаче логиком и доктрином глобализма, поравнања религиозних разлика, и ако је она била управо указивање на вјерске разлике и суштину хришћанског вјероисповиједања. Одлуке васељенских Сабора указују на смисао Саборности, на квалитативни, а не квантитативни смисао саборности, на јединство цркве у једном Смислу и Предању, а не у једном племену, по племенском праву, или по демократском праву просте већине.

Зашто Васкрс морамо славити послије старозавјетне Пасхе, а нипошто прије или истовремено, шта је смисао саборности и јединства цркве, непоновљиво и богонадахнуто тумачи Свети Јован Златоуст патријарха Цариградски, у Бесједи трећој – ,,Онима који посте са Јудејима” :    ,,То што је Христос одржао пасху са Јеврејима (на Тајној вечери), није то учин ио да би смо је ми са њима сада славили, него да умјесто сјенке уведе истину… пошто је стара Пасха била праобраз оне која је долазила. Зато немојмо пазити на дане и времена и године, него свуда Цркву следујмо са тачношћу, изабирајући више од свега љубав и мир.
Јер ако је, рецимо, Црква и погријешила (о времену), није било толико успјеха од тачности времена, колико је било зла од овог одвајања и цијепања. Сада, није ми никаква ствар о времену, пошто ни Богу није, као што смо показали, него само једно тражим: да у миру и слози све чинимо, да не буде, док ми и сав народ постимо, и свештеници чине опште молитве за сву васељену,ти остајеш код куће и пијеш.
Црква не гледа на тачност времена, него, пошто су оци (у Никеји) одлучили да се раздвојени (око празновања Пасхе) споје заједно, и овај су дан одредили, зато је Црква, поштујући свуда сагласност и љубећи слогу, прихватила то што је одређено. Јер је немогуће да ми, или ви или било ко, присвоји овај Господњи Дан. Немојмо зато да се боримо са сенкама, нити да се препиремо око узгредних ствари, а у великим стварима себи штетимо. Јер постити у ово или оно вријеме није зло, али Цркву цијепати и свадљиво се понашати, и стварати раздоре,и себе стално лишавати Сабора, неопростиво је и достојно је осуде и многе казне”.

ЗАШТО НЕ СЛЕВИТИ  ВАСКРС СА РИМОКАТОЛИЦИМА?

11018624_1579017509045604_1282121886567050805_nСупростављеност православног и старозавјетног талмудског тумачења Светог писма није већа од супростављености православног са папским и протестантским тумачењима Библије. Као што је због дохришћанског заједничког библијског предања старозавјетна обредна јеврејска традиција могла у првим вјековима да утиче на новокрштене црквене заједнице, позивањем на прејемство библијиског предање, тако данас папизам под паролом папсклог прејемства позива повратку на ”јединство хришћанa” , спроводећи прозелитизам према православнима, наметањем папског поглаварства.

Дакле, као некада у пасхалном спору, данас, из истих разлога због спору са папизмом, Васкрс и црквене празнике не славимо и не треба да славимо са римокатолицима. Некада смо утврђивали календар због покушаја преиначења смисла новозавјетних празника повратком на старозавјетну праксу, а данас своју пасхалију бранимо због папског преиначења хришћанског Предања. Некада су поједине православне цркаве празновањем Васкрса са старозавјетном Пасхом кршиле канон и смисао хришћанске вјере и празника, а данас православне цркве које су прешле на папски календар нарушавају праовосалвну саборност, прихватају јерес папске прелести и уједно крше одлуке Васељенских сабора о празновању Васкрса. Наиме, само у периоду од 1851. до 1951. године следбеници гргоријанског календара су кршили каноне Никејског сабора петнаест пута, тј.празновали су Васкрс 15 пута прије јеврејске пасхе,и не само једном заједно са њима. Зато се одлука Васељенског Сабора о празновању Васкрса односи и на папско кршење канона календара, којим су прекршене управо одлуке Првог васељенског сабора о празновању Васкрса.

,,Одступајући од православне пасхалије по којој Васкрс може да падне у периоду од 22. марта до 25. априла по јулијанском календару (између 4. априла и 8.маја по новом календару), Римокотоличка црква Васкрса слави у прву недјељу послије првог уштапа иза прољећне равнодневице.Тако се догађа да прослава Васкрса католика буде прије или се поклопи са јеврејском Песахом.

Римокатолици су одступили од израчунавања датума Васкрса утврђеног на Првом васељенском сабору, јер је папа Гргур XIII реформом календара фиксирао пролећну равнодневицу на 21. март, када је падала у вријеме Никејског сабора. О томе је издата и папска була “Inter gravissimas” чији је циљ био да врати равнодневицу на мјесто од којег је одступила десет дана. Али, Сунце и Мјесец су у сталном покрету, немогуће је неком методом фиксирати равнодневицу, јер се тај датум за један дан помјера сваких 128 година, а мијене Мјесеца за један дан сваких 310 година.” ( Пешић)

Дакле, препреку старозавјетном, а касније папском новмесијанизму и екуменизму, као и револуционарној идеологији једнакости, не представљају други древни календари, већ црквени и царски јулијански календар, као двијехиљадугодишња икона православног Предања, свједок хришћанског црквеног и царског права и Предања, али и прелести папског раскола и отпадништва. Од Првог васељенског Сабора и решавања ”пасхалног спора”, до папске промјене јулијанског календара 1582. године, преко цариградског такозваног Свеправославног конгреса1922. године,  и потом преласка појединих православних цркава на папски календар, до данас, питање црквеног календара нам указује на кључна вјерска питања и односе, практичне примјере поштовање и непоштовање Предања.

ПОМЕНИК

images zavjetКалендар у Цркви не служи првенствено мјерењу времена, већ има виши и други смисао; предмет му није вријеме, већ историја, ни прошло, ни будуће, већ завјетно и долазеће. Као што црквена историја није само повијест о прошлом, већ предање непролазног и вјечно садашњег, црквени календар није подсјетник, већ поменик, по којем се врше подушја светима, и прецима уопште. Календар је јединствен канонизовани поменик, канонизована историја, историјска читуља, који нас упућује литургијском односу предака и потомака.

Претхришћански култ мртвих није био култ смрти, већ култ предака, израз потребе за духовним односом живих потомака са почившим прецима, што је и смисао литургијске саборности, сабирање у Богу живоме свих покољења прије и после Христа. Као што је писао Николај Фјодоров: ,,Црква није световна земаљска институција да брише из свог списка преминуле, она подстиче своје чланове да се сјећају отаца и предака, не ограничавајући се на било какве степене”

Религиозно једнокалендарство са римокатолицима значи изједначавање православног поменика светаца са помеником мисионара папског прозелитизма. Новокалендарско нивелисање и својеврсно духовно вавилонско мијешање, релативизовање и одрицање историјиског пута и дјела предака. Kада је Српска црква крајем прошлога вијека у православни календар уписивала мученике јасеновачког геноцида, папа је затим у римокатолички календар уврстио као ”блаженога” вјерског идеолога јасеновачког геноцида у Другом свјетском рату. Дакле, поравнањем православног и папског календара изједначили бисмо дјела и пут праведника са странпутицама и недјелима неправедника, православне светитеље и мученике присајединили отпадницима и противницима Цркве, од којих су страдали хришћани, од прве Цркве до данас, од крсташких ратова, до Јасеновца.

Изједначавање наше и њихове историје, православне и папско-протестантске прошлости, представља гријех према Богу и прецима, завјету предака и будућности потомака. Утврдили бисмо тако злочинце у злочину и грешнике у непокајивости, на вјечну погибељ грешника, али и праведника, које бисмо заробили заједницом духовног сљепила, а потомству ускратили слободу духовног и историјског избора, православног предања и покајања.

Литература:
1. Патријарх српски Павле -,,Став Српск православне цркве према старом и новом календару”;                                  Београ 2002.године; Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке.
2.Протојереј професор  др. Радомир Поповић – ,,Календарско питање” – Београд 2013.године;                                     Издавач:Висока школа-Академије СПЦ за уметност и конзервацију
3.Александар Калимирос – ,,Против лажног јединства” – Светосавска књижевна заједница 1990.године.
4.Протојереј – ставрофор Србољуб Милетић – ,, Мелетиос (Метаксакис) митрополит, архиепископ,папа и патријарх”; Светосавље

Аутор – Огњен Војводић 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s