Битка код Велбужда трасирала је српској држави пут до најјаче силе Балкана

Posted: 28. март 2015. in Немањићи

Српска краљевина се код Велбужда суочила са изазовом: или ће бити поражена и сломљена, или ће постати најјача сила на Балкану.

Након победе у грађанском рату који је потресао Византију, Андроник III је оружје окренуо ка српској држави. Краљ Стефан Дечански је подржавао Андроника II у борби за престо, па је повод непријатељства новог византијског цара био јасан. У Константинопољу су рат са српком краљевином видели као неизбежан јер је Србија сматрана за конкурента за премоћ на Балканском полВелбужд, данашњи Ћустендилуострву. Византија се због последица грађанског рата ослањала на подршку Бугарске, пошто није могла сама да војнички порази Србију.

Бројчано надмоћнија удружена непријатељска војска представљала је велику претњу српској држави. Да би предупредио заједнички напад, Стефан Дечански је прво кренуо у сусрет Бугарском цару Михајлу III Шишману чије снаге су ишле правцем ка Струми и Брегалници, са планом да се ту споје са Андрониковом војском која је споро напредовала.

Позната је сарадња немачких рудара Саса и Немањића, али ретки су они који знају за везе српске краљевине са војницима Немачке и краљевства Арагорна, данашње Каталоније. Захваљујући тим везама, Срби су у својој војсци имали најамнике из Немачке и Каталоније, чувене алмогавере. Ове везе су касније још ојачане, па су личну гарду цара Душана чинити немачки витезови. Бугари су у свом саставу имали унајмљене Влахе и Татаре. Извори говоре о различитим цифрама о бројном стању две војске. Цар Душан је тврдио да су удружене снаге бројале око 80.000 војника, што се сматра претераном цифром. Реалнији извори наводе да је у самом похооду учествовало око 15.000 Бугара уз 14.000 најамника и 17.000 витезова из Византије. На другој страни, Срби су бројали укупно до 18.000 бораца, уз најамнике из Каталоније и Немачке.

Српска војска је кренула ка реци Каменчи, северно од Велбужда, данашњег Ђустендила. Пошто су Бугари били уверени у бројчану надмоћ и своју победу, мање су се бавили припремама за предстојећу битку а далеко више пљачкањем околних села и светиња. Форсираним напредовањем српска војска се сусрела са бугарском, много раније него што је непријатељ очекивао, тако да Византинци уопште нису били у прилици да прискоче у помоћ својим савезницима. Увидевши неспремност у редовима непријатеља, Стефан Дечански је наредио фронтални јуриш. Бугарска војска је била потпуно затечена, па је дошло до убрзаног пробијања њихових линија а недуго затим до општег расула.

Око младог краља Душана било је 1300 немачких најамника које су кренули за њим у потеру за бугарским царем, у нади да ће га убити и тим окончати даљу борбу. Цар Михаило се дао у бег али није успео да избегне смрт. О његовој смрти постоје две верзије. Прва је она у којој се каже да га је лично убио Цар Душан док га је гонио, о чему сведоче речи Григорија Цамблака:

Цар бугарски би ухваћен од српских војника и би приведен к сину цареву, Стефану, који је тада показивао у борби велику храброст, и ту се лиши живота бедно.

Друга верзија говори о паду са коња током бега:

А цар Михаило видевши падање својих војника, поче бежати, и када је бежао, сила Господња сапе ноге његову коњу, и спавши са коња сакруши све тело своје. И тако видевши војници господина краља његово падање, прискочивши убише га својим оружјем, и тако издахну. И положивши тело његово на коња, пренесоше га ка господину своме краљу.

Која год да је верзија истинита, оно што је уследило било је потпуно повлачење Византије из Македоније. Њихове јединице кренуле су у Тракију, да пљачкају дојучерашњег савезника. Са друге стране, бугарске велможе су предале поједина утврђења Стефану Дечанском уз понуду о уједињавању са Србијом, што је српски краљ одбио. Потписан је мир којим је враћена његова сестра Ана и њен син Јован Стефан на престо Бугарске, а град Ниш је припојен Србији. Већих територијалних проширења није било, што је био више него одличан мир за Бугаре обзиром на тешки пораз који су претрпели. Ово је довело до великог незадовољства српских великаша и притисака на краља да се узме још. Властела је на тај нахушкала малдог краља Душана, који је већ тада био изузетно популаран међу великашима, да преотме престо и крене у освајања. Душан је подлегао притиску и у кратком грађанском рату је збацио оца. Пошто је преузео престо, отворио му се пут ка стварању моћне српске краљевине, а касније и царевине.

Победа код Велбужда била је почетак успона будућег цара Стефана Душана

Победа код Велбужда је прекретница у историји српске средњовековне државе. Захваљујући њој Србија је трајно учврстила своје присуство у Македонији. Осигурала је излаз на Егејско море и трасирала пут да постане најјача сила на Балкану, све до доласка Турака. Историчари се споре око тога шта би се дешавало да је заиста дошло до уједињавања Бугара и Срба, како је гласила понуда бугарских великаша након ове битке, у контексту турске инвазије из Мале Азије до које је дошло у годинама које су обележиле следећих неколико векова. Као и за многе друге преломне тренутке у историји, остаје нам само да се питамо…

Аутор: Вукашин Неимаревић
Извор: Српски Академски Клуб

Преузето – Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s