СТОГОДИШЊИЦА САМОУКИДАЊА ЦРНЕ ГОРЕ И СРБИЈЕ

Posted: 21. марта 2015. in Први светски рат, Срби Црне Горе

Огњен ВојводићНа стогодишњицу Великог рата, највећих војних сукоба, страдања и разарања у дотадашњој историји, који је промијенио мапе државних граница и друштвена уређења многих држава, навршила се стогодишњица јединствених јубилеја српске историје. Међу свим народима свијета који су прије или коначно послије Великог рата формирали државе, одржали монархије или успоставили републике, једна је сама себе укинула, као монархију и републику, државу и народност, своје име и грб. Наиме, навршило се сто година од самукидања двије српске краљевине, Србије и Црне Горе, а формирања вишерелигиозног и вишенационалног државног пројекта КСХС, касније Краљевине Југославије.

Већ на почетку рата1914. године, док је српска војска водила битке на Колубари, српска Влада и Краљ су, због ратних дејстава премјештени у Ниш, гдје 7. децембра доносе Нишку декларацију, којом за ратни циљ проглашавају ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, што ће довести до формирања Краљевине Југославије. У Нишкој декларацији поред осталог пише: ,,Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца”.

Нишка декларација се потврђује Крфском декларацијом 1917. године, а по окончању рата jе спровден југословенски пројекат. Југословенским државним пројектом са мапе свијета су нестале двије правослоавне краљевине Србија и Црна Гора. Већ на мировним послератним преговорима Србија је била без своје столице, јер је ушла у Краљевину СХС. Државност, побједничко и историјиско право краљевина Србије и Црне Горе уложено је у југословенски пројекат.

Формирање Краљевине Југославије је први примјер добровољног укидања властите државе од стране народа побједника, а у корист побијеђених непријатеља. Непознато је било политичкој историји, до формирања Југославије, да је руководство једног народа, побједника у рату, формирало заједнједничку државу са непријатељским и у рату побијеђеним народима. Притом, одређујући свом народу у новој вишенационалној државној заједници подређен културни, религиозни, војни и политичк положај.
У пировој побједи Првог свјетског рата српски народ је поднио највећа страдања у свовој дотадашњој историји. Србија је земља која процентуално имала највећи број жртава рата, али у Великом рату Срби су изгубили и своје државе. И Краљевина Црна Гора, ”проста”, православна и патријахална држава, представљала је сметњу ванправославној, вантрадиционалној вавилонској идеологији у спровођењу пројекта југословенског екуменистичког и масонског мијешања.

Косово и Метохија, Македонија, Стара Србија, Босна и Херцеговина, и Црна Гора, су територијално припале Србији односно Краљевини Југославији, али нису постале стратешке смјернице нове југословенске државе. Идеологија и инфраструктура нове државе усмјерава се у супротном смјеру – Западу и Загребу, изградњи београдско-загребачко-љубљанског, југословенског, екуменистичког, масонско-монархистичког пројекта, а не извјесном косовско-метохијском, београдско-призренском, или могућем београдско-цетињском, државном и историјиском пројекту и будућности, стварању могуће државне заједнице Србије и Црне Горе, тада двије српске православне краљевине.
Напуштено је петовјековно предање Косовског завјета и отачаства, Косовски мит је замијењен југословенском митологијом, православна иконографија југословенском екуменистичком симболиком. Први пут у српској историји српки престолонаследник је из своје титуле уклонио придјев српски и назвао се Краљ Југославије. О југословенском вавилонском мијешању и замешатељству најсликовитије свједочи синкретистичка, хибридна хералдика Краљевине Југоскавије – уметања у српска средњовјековна православна знамења хрватско-словеначких иновјерних симбола и грбова.

Планове Кнеза Александра Карађорђевића и Петра II Његоша, ослобођења Српства и стварање заједничке државе на православним и средњовјековним исторјиским државотворним основама, у којој би владика Петар II Његош био духовни поглавар у Пећи, а српски Кнез световни поглавар у Призрену,југословенски пројекат је преусмјерио у супротном смјеру. Када је коначно ослобођено Косово и Метохија после Балканских и Великог рата, српска света земља и задужбине, нико није званично ни помињао, макар почасно и симболички о повратку патријаршије у Пећ – Пећку патријаршију, или престонице у Призрен, барем у протоколарном поштовању српских историјиског права и православног завјета.

СТОГОДИШЊИЦА СРПСКОГ ОСНИВАЊА НЕПРИЈАТЕЉСКИХ ДРЖАВА

Папа Пије Х је позивао на рат против православне Србије, римокатолички кардинали су благосиљали аустромађарске војне трупе против Срба, а 1917. године папа издаје мировни проглас којим позива на прекид сукоба, да би сачувао аустро-угарску римокатоличку монархију од коначног распада и војног слома. У папином прогласу се од Србије захтијевало повлачење у границе прије 1912. и Балканских ратова. Али, папа није ни слутио да ће југословенски пројекат дјелотворније остварити римокатоличку мисију на Балкану него моћна Аустро-мађарска монархија. Није Ватикан претпостављао да ће српска власт у новој држави подредити православне Србе римокатоличким народима – Хрватима и Словенцима.
Краљевином Југославијом је додатно покренута римокатоличка мисија према православним Србима. У Краљевини Југославији Хрвате изједначе са Србима и Србијом као земљом побједником. Хрватима и Словенцима је додијељљен статус конститутивних народа, што нису имали у хазбуршкој монархији, а што ће довести до формирања двије нове римокатоличке државе на тлу Балкана.
Послије првог свјетског рата Хрвати су се плебисцитом изјаснили против уједињења са Србима. Међутим, хрватски и словеначки представници у Југословенском одбору, састављеном од три Србина, једног Словенца и дванаест Хрвата, су пристали на југословенски споразум, зато што су Срби Крајине, Босне и Херцеговине, као и данас, хтјели непосредно уједињење са Србијом; а Далмација је Лондонским споразумом 1915. године дата Италији, за улазак у рат на страни савезника. Дакле, да би спријечили распарчавање територија које су сматрали хрваским и намјеравали их приграбити, а које су по окончању рата биле обећане Србији и Италији као земљама побједницама. Зато су европски савезници, поред осталог, били против декларације српске Владе о Југославији, да би испунили Лондонски спороазум према Италији. Тек је Версајским уговором КСХС призната од савезника.
Хрвати су у рату били на страни аусто-мађарске царевине и свог вјерског поглавара-папе, учествовали у војној офанзиви на Србију, и истицали се у геноциду над српским народом; а хрватски и словеначки официри, који су ратовали против српске војске, у Краљевини Југославији су добијали више положаје у југословенској војсци од српских официра, што је доводило до огорчености исамоубистава српских официра. Заправо, злочинци из хрватског табора Југославијом су амнестирани и двадесет година прикривани до геноцида Јасеновца.
Југословенски екуменизам кулминира ватиканско-југословенским конкордатом 1937. године, и тровањем патријарха Варнаве, који се супроставио спровођењу конкордата. Такође, и постављањем римокатоличког фратра Словенца Антуна Корошеца за министра унутрашњих послова, за вријеме чијег мандата је патријарх Варнава и уморен тровањем.

Крунисани југословенски пројекат ће окончати владавину династије Карађорђевић, као што је претходно уклонио династију Петровић Његош. Југословенски франкенштајнски сустав је убио свог творца 1934. године, и насрнуо на српски народ и Српску православну цркву. Другим свјетским ратом је срушена југословенска квазимонархија, а српски народ и црква уведени у други југословенски револуционарни и римокатолички геносцид у 20. вијеку.
,,Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом дијелу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма, а затим још и покољ пола милијона српске нејачи, не вјерујем да би се онда ико био ријешио на такву свирепу авантуру, као што је био 1 децембар 1918.” , пише српски дипломата и пјесник Краљевине Југославије Јован Дучић у својој студији Југословенска иодеологија; коју је писао у Америци, гдеј је и умро 1943.године од печали за покланим српским народом у НДХ, чији је број до краја рата у само комплексу логора Јасеновац достигао милион жртава.

СРПСКА ГОЛГОТА ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ И ЕВРОПСКУ УНИЈУ

Онда када се могло извојевати српско право, када је српски војник био кадар да јуриша од Крфа до Триглава, поведен је српски сељак од ”јањичара Сорбоне”, како их је назвао Владика Николај Велимировић, на стратишта туђих интереса и идеологија. Прекинуто је српско државотворно предање, а српски народ доведен на југословенско беспуће.

Хрвати и Словенци су према Југославији и југословенству имали увијек исти и јединствен став, док су Срби до данас сукобљени по питању југословенства, подијељени на православне и прохрватске југословенске Србе. Срби југословенског васпитања и данас одричу српски религиозни национални идентитет православног предања, али и државни интегритет, сваку особеност која би их издвајала као посебан културно-историјски тип.
Грађански ратови на просторима бивше Југославије нису друго до сукоби српског народа са хибридним политичким нацијама зачетим у колонијалним пројектима Отоманске и Аустро-мађарске империје, а послијее протјеривања окупатора реанимирани у српскојугословенском ”инкубатору”.

Актуелни ”споразуми” Београда и Приштине само су насатавак стогодишњих југословенских споразума у духу Београда и Загреба. Загреб је у оба свјетска рата учествовао у геноцидним погромима над српским народом што србојугословенима није сметало да са Загребом праве заједничку државу. Пошто у албанским погромима Срба у задњем рату није убијено милион Срба, као за четири године у НДХ, по српско-југословенској самоубилачкој политичкој традицији, према окупационој власти у Приштини Срби морају да имају више трпељивости.

Наравно, данашње политичке и окупаторске околности у којима се Србија налази, опкољена и окупирана евроатланском војном силом, не можемо упоређивати са побједничким положајем Србије послије Великог рата. Међутим, и данашња проевропска политика српске власти није само тактика, већ стратегија, по изјавама државних званичника ”стратешки циљ и интерес Србије”. Порив самопорицања је и данас изражен код српских политичара, и послије 100 година трагичног југословенства српски властодршци дају изјаве порицања прошлости и фаталистичког фантазма о српско-хрватској заједничкој будућности: „Отворена питања“ између Хрватске и Србије заправо су проблеми које производе људи прошлости; који би да наставе хладни рат и зауставе еманципацију хрватског и српског друштва и држава. Сва отворена питања можемо решавати на најмодерније начине, уважавајући чињеницу да ћемо сви ускоро живети у једној, европској заједници. Отворена питања су како решити проблеме које производе људи који нису из овог времена. Који би радије наставили „хладни рат“ или реални рат, који би ратовали без икаквог разлога, тј. са жељом да се спречи еманципација наших друштава и држава”.

Психијатрији је познат, као и пастирима, синдром недоклане овце, која мимо стада тражи вука да је докоље, као и колонијалног карактера стеченог услед дугогодишњег робовања. Злодух југословенства се још надвија над Црном Гором и Србијом. Југословенска присмотра у Србији и Црној Гори и даље прати појаве српског православног патриозизма. Репрограмирање српске историјиске свијести према програму југословенско-европске српске будућности се наставља. Али, овога пута са српских позиције ратног губитника, у рату евроамеричког свијета и свих југословенских народа против Срба, послије протјеривања Срба са Косова и Метохије, Крајине и данашње Хрватске. Наиме, у новом пројекту протектората, на вишем међународном нивоу, са ”статусом кандидата” Србије и Црне Горе за чланство у Европској унији, већој заједници држава и иновјерних народа, већим залогом неизвјесности будућности српског народа.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s