Политички притисци криви што Милош Црњански никад није изабран за академика

Posted: 20. марта 2015. in Историјске личности

milos crnjanski vНема контакта између прошлости и садашњости!“ рекао је својевремено Милош Црњански (1893-1977) један од највећих књижевника у историји српске литературе. Образлажући ову тврдњу, Црњански је говорио и о томе како историја, односно прошлост, заувек остаје нека врста тајне за потоње нараштаје, тајна коју је немогуће сасвим одгонетнути.

Нећемо се упуштати у оповргавање мисли Црњанског. Могло би се ипак рећи да поуздане чињенице из прошлости ипак ваља упоредити са данашњим приликама. Без обизира што их гледају очи и слушају уши човека другог доба и без великих очекивања да ће ,,тајна историје“ заиста бити до краја откривена.

Сваки пут када на ред дође избор нових чланова Српске академије наука и уметности, у овдашњој јавности дође до извесног комешања. Тако је било и недавно, када се зачуо глас чланице САНУ која је изразила бригу поводом извесних гласина о могућном избору нових академика.

О Милошу Црњанском, писцу Сеоба, Романа о Лондону, Ламента над Београдом, Ембахада, Књиге о Микеланђелу „У књизи Некропоље“, драгоценој, изванредној збирци биографских есеја из пера Предрага Палавестре (1830-1914) угледног књижевника и историчара књижевности, сазнајемо безмало све о неславном покушају да Милош Црњански, као већ прослављени писац и човек у позним годинама, буде изабран за члана САНУ.

Miloš_Crnjanski_1914Црњански је рођен 26. октобра 1893. године у Чонграду, у Аустроугарској (данас Мађарској), у осиромашеној грађанској породици. Отац Тома био је нижи чиновник који је због свог темпераментног заступања српске мањинске политике „прогнан“ из Баната, из Иланџе (коју је Црњански називао Иланчом, по њеном старом називу) у Чонград, који је по Црњанском био нека врста „тадашњег чиновничког Сибира“.Мајка му се звала Марина Вујић и била је родом из Панчева.

Милош Црњански је од 1896. одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Најдубље и најтрајније сензације својих дечјих и дечачких година доживљавао је у типично српским националним и верским садржајима: црквена школа, икона Светога Саве, тамјан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац — све се то у дечаковим емоцијама претварало у трајан немир и непресушан извор нада, радости, сумњи, разочарања и подизања. На слици лево је Милош Црњански за време његове службе у аустроугарској војсци.

По повратку из Лондона у Београд, 1965. водине, већ испуњен горчином, како Палавестра наглашава, „непризнатог писца, непријатног сведока и непожељног странца, Црњански је радије друговао са нашим младим писцима који се нису усуђивали ни да се приближе тадашњим великанима југословенске књижевности.

На пример, приликом првих Октобарских сусрета писаца по повратку у Београд, Црњански се после званичног ручка забављао са младим писцима и песницима гађајући из ваздушне пушке у шатри недалеко од београдског „Голф клуба“. Можда је и важио за намћора, али сви су су се усуђивали да му приђу.

Дакле, Милошу Црњанском било је безмало осамдесет година када је предложен за чланство у САНУ (Још 1930. године, за роман Сеобе добио је награду Српске краљевске академије!). Предраг Палавестра у Некропољу, у есеју Повратак у туђину, пише да су предлог у новембру 1971. године дали Добрица Ћосић, Душан Матић и Младен Лесковац. Они су предложили да Црњански одмах буде биран за редовног члана. На тајном гласању Црњански је добио осам гласова од деветоро присутних чланова Одељења.

За писање реферата о Црњанском били су одређени Десанка Максимовић и Добрица Ћосић. Други кандидат с потребним бројем гласова био је готово три деценије млађи Васко Попа. Реферати о обојици кандидата су прихваћени, али уз напомену да ће бити предложени за дописне чланове.

milos crnjanski umetat

Десетак дана касније, Добрица Ћосић обавестио је Одељење да је у разговору с њим Црњански одбио кандидатуру за дописног члана САНУ. На основу тога: „Одељење је морало одустати од предлога за избор Милоша Црњанскох у чланство САНУ„, забележио је Палавестра.

У приватном разговору са Предрагом Палавестром, Црњански је рекао како му је јасно да је реч о политичким притисцима који су већ били оличени у спречавању објављивања Ембахада. Јер, за редовне чланове САНУ, без дописничког стажа, били су примљени Мирослав Крлежа и Моша Пијаде (1950), па и Едвард Кардељ (1959)!

Писац је био огорчен, а вероватно и бесан. Уосталом, никада не бих ни постао њихов члан, рекао је књижевном историчару.

Срећом, овај случај неуспелог избора није нашкодио делу Милоша Црњанског и утицао на рецепцију његовог дела у будућности. Можда се тада избор за чланство у САНУ чинио важним, али то данашњи поклоници књижевности и не разумеју сасвим.

Извор: Курир
Обрада и припрема: Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s