“Брисање знакова српства“

Posted: 13. марта 2015. in Античка историја

Предавање са представљањем књиге “Брисање знакова српства“ ће бити одржано у великој сали Савеза Самосталних Синдиката Србије (Раднички Дом), булевар Михајла Пупина бр. 24.

Предавач је мр Слободан Јарчевић, дипломата, политиколог и публициста, министар иностраних дела Републике Српске Крајине, Београд.

Предавање са представљањем књиге ће трајати 45 минута, после чега ће слушаоци постављати питања о теми.

Подсећамо вас да je од 22. октобра 2014. настављен 9. низ предавања под називом ‘‘ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА“ или (Историја која је Берлинским конгресом забрањена Србима). Предавања се одржавају у великој сали Савеза Самосталних Синдиката Србије (Раднички Дом), булевар Михајла Пупина бр. 24  у Новом Саду.

Одјек који je по целој Војводини и Србији проузроковалo 86 претходних предавања, одржаних у Новом Саду, и посете на порталима и форумима где су снимци са тих предавања постављени, дају нам снаге да наставимо 9. низ !

Као што смо раније више пута напомињали, предавања немају никакве везе са политиком, и једино су организована са жељом да се нешто ново сазна о историји коју је мало ко имао, до сада, прилике да чује, јер је Србима била забрањена више од 130 година. Жеља организатора је да се истина сигурно пробије међу људе у Србији, јер је и на западу полако почела да се мења клима, те се о “правој“ српској историји све више говори са пуно поштовања. Последњи пример је изјава израелског перемијера Нетењахуа, на дочеку српском пермијеру Вучићу у Тел Авиву, у децембру прошле године, о више хиљада година јеврејског и срБског пријатељства, “… још од времена римске републике“ !!!

За Организациони Одбор
Проф. др Иван Д. Куљанчић, ср.
Редовни члан Петровске Академије наука и уметности, Санкт Петербург, Руска Федерација

Advertisements
коментари
  1. slobodan jarcevic каже:

    ВИД МАЛИВУК,
    из Невесиња

    ЗВОНКО КУНЕ ЂЕДА МАТУ

    Будите се моје гусле миле,
    Испратите ову песму свету,
    Која пева о јунаку дичном,
    А јунаку из Цебаре села,
    Из тог села у поносној Босни,
    Недалеко од чувеног Дувна.
    Тај је јунак Звонко Млинарићу,
    Који школе заврши високе,
    А заврши баш у граду Риму,
    Где га посл’о католички фратар,
    Фратар Јозо из дувањске цркве.
    Кад се Звонко дому повратио,
    Отиш’о је до фратара Јозе
    И овако њему је зборио.
    „Ао, Јозо шта сам прочитао,
    Прочитао у књигама римским,
    Које тамо чврсто су сложене,
    А сложене у архиви папе,
    Тога папе поглавара нашег,
    Поглавара католика света.
    У књизи сам записе нашао,
    Да ми овде у поносној Босни,
    Који јесмо вере католичке,
    Да Хрвати ми никакви нисмо,
    Него да смо Срби од кољена,
    Управ’ Срби као што су други,
    Као што су Срби православни,
    А и Срби вере муслиманске.
    Оче Јозо, кад сам ово сазно’о,
    Тада сам се и зла присетио,
    Кад су наши оци и ђедови,
    У хиљаду деветој стотини
    Четрдесет и првој години,
    Клали сваку српску породицу,
    А у моме селу у Цебари.
    Српској деци нису опраштали,
    А клали су свако у колевци,
    Или клали, ил’ су их бацали,
    У Бришничку јаму предубоку.
    Тад се сетих и свог ђеда Мате,
    Који баци у Бришничку јаму,
    Баци дичног Радета Зелена
    И жену му баш предивну Стану,
    А још баци шесторо им деце,
    По имену Мару и Милеву,
    А још баци и Станку и Бранку,
    Међу њима Ружу лепотицу,
    А уз ове четири сестрице,
    Ђед ми Мате, проклете му руке,
    Стрмоглави у дубоку јаму,
    Стрмоглави и Стеву и Перу,
    А то беше деца понајмлађа,
    Стеви беше годиница шеста,
    Пери само година четврта.
    Све то беше на дан Видовдана,
    На дан српског свеца омиљеног.
    Тога дана у селу Цебари,
    У Цебари где сам и ја рођен,
    Католици, с њима муслимани,
    Убили су сто тридесет Срба,
    Међу њима и најмлађу децу,
    Три’ест девет до година десет!
    Слушај мене поштовани Јозо,
    За сву помоћ коју мени пружи,
    До Бога се теби захваљујем,
    Ал’ пред Богом искрен морам бити.
    Ја од данас виш’ католик нисам,
    Нит’ ћу себе виш’ Хрватом звати,
    Јер су моји прађедови били,
    А били су вере православне,
    Те су знали да су Срби чисти,
    Чисти Срби од времена првог.
    Зато кунем и свог ђеда Мату,
    Што он поби ту нејачку децу,
    Поби децу Радете Зелена,
    А ђед ми је врло добро знао,
    Да је и он рода српског био,
    Његов ђед је, то је добро знао,
    Био Крстан – Србин православни.
    Кад је Крстан пао у невоље,
    Стиг’о до њег’ фратар католички,
    Дао му је и брашна и соли,
    Зато мор’о цркву променити,
    Оставити веру православну
    И прихватит’ веру католичку.
    Оче Јозо, још ти једном хвала,
    Ал’ да знадеш све је Богу јасно,
    Ђеда Мату стигла је и казна,
    А та казна само је од Бога.
    Кад је Мате обишао место,
    Где је била кућа Зеленова,
    Тамо било шипражје израсло,
    Е ту га је казна сачекала.
    Ногом стао на змију поскока,
    Која га је угризла за ногу,
    Од отрова Мате је премин’о,
    Било је то на дан Видовдана,
    А хиљаду девете стотине,
    Седамдесет и прве године.
    Оче Јозо, још ћу да ти кажем,
    Да католик више бити нећу,
    Нит’ ћу себе виш’ Хрватом звати,
    Врати ћу се вери прађедовској,
    Праг ћу прећи цркве православне,
    Како су га преци прелазили,
    Моји преци Срби православни.

    Невесиње, 22. март 7523 (2015)

  2. Мирослав каже:

    Поштовани,
    у којим терминима се организују предавања у Радничком дому „Светозар Марковић “ у Новом Саду

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s