ДОПРИНОС ВАСОЈЕВИЋА У СТВАРАЊУ ЦРНОГОРСКЕ ДРЖАВЕ

Posted: 5. марта 2015. in Срби Црне Горе

Пише: Горан Киковић, историчар

Мене, као историчара, одавно и лично и професионално интензивно заокупља историја Васојевића, “највећег и најмногобројнијег српског племена“ по чувеном научнику Јовану Цвијићу, па сам увијек с радошћу, занимањем и жељом за дубљим сазнавањем, ишчитавао и читам, користећи то и у свом јавном друштвеном ангажаману кад се пружи прилика за то, све што су истакнути појединци, културни угледници и научни радници, писали и оставили као свој легат отачаству.

О једној теми, о овој коју сам апострофирао у наслову овог мог кратког записа, убијеђен сам да више нећемо постављати дилеме. Само ћемо употпуњавати своја знања, без трудне бриге и бољоглаве да ли смо спознали истину. Тако ћемо са уживањем моћи да се исцрпно обавијестимо о вјековној жилавој и побједоносној ослободилачкој борби Васојевића (наравно уз одређен допринос и других етникума који су с њима живјели на истој територији или у сусједству) против заједничког силног непријатеља – Османлија, када су Васојевићи бранили своје гнијездо, а нарочито прелијепе травнате и плодне планине Комова, Зелетина, Чакора, Мокре, Цмиљевице, Турјака и многих других ужих локалитета, гдје су дочекивали и уништавали сјеверноалбанска племена, која су при турским освајањима увијек била уз окупатора.

Како област Васојевића заузима стратешки и тиме врло важан географско-политички простор државе Црне Горе кроз сву њену бурну историју, са преко 2000 км2 (што значи шестина укупне територије данашње Црне Горе) ваља данашњег читаоца упутити да се територија племена протеже од Вјетерника и Комова на југозападу до ријеке Љешнице и Фемића Крша на сјеверу и од Матешева и Бјеласице на западу до ланца планина сјеверосточних Проклетија: Чакора – Мокре – Кâпа – Мургаша – Цмиљевице – Џаковице до Турјака близу Рожаја. О томе како је овај простор био историјска и природна спона између Рашке и Зете, академик Миомир Дашић каже: “Зна се да је долина Лима била оса, кичма српске државе у доба Немањића, и послије њих, а и касније, у доба владавине Турске, овај простор је повезивао народ историјске Зете, односне Старе Црне Горе и Брда са сјеверним српским областима, прије свега с моравском Србијом“.

Дакле, првенствено Васојевићи и племе Шекуларско – Србљаци (Ашани) су успјели да на том простору створе непробојан бедем пред турском инвазијом. Јединство и висок морал као основ ослободилачке идеје надахњивао је овај народ вјековима да истраје до коначне слободе. Социо-психолошки и политички профил човјека из Васојевића био је, по академику Дашићу, овакав: “На том простору одувијек је постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској и српској држави. Народ ове области држао је до косовске традиције, предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства и са овог простора“. Снажан печат те српске идеје у духовном миљеу, све до нашег доба, кроз генерације су чували многобројни манастири и цркве “на светим водама Лима“.

У духовном сазвјежђу прошлих времена небеско озрачје и историјску вертикалу доминантно су чували првенствено манастир Ђурђеви Ступови, као и Шудикова. С таквим историјским педигреом народ ове области је веома брзо и лако прихватао устанке и сâм покретао буне, па је тако у Првом српском устанку под вођством Карађорђа, највећег ратничког изданка васојевићког племена, васкрсла Србија.

И касније, по слому Првог српског устанка, потпуно предани вишевјековно жуђеној идеји ослобођења од ропства, Васојевићи ће се окренути малој и слободној Црној Гори, којом су све до 1910. године успјешно кормиларили Петар Први и Петар Други Петровић Његош, те кнежеви Данило и Никола. У то вријеме духовни вођа Васојевића био је игуман Ђурђевих Ступова Мојсије Зечевић. Иако се Васојевићи тада чвршће везују за Цетиње, наставили су изразито “понешено“ да на Србију гледају као на велику предводницу за ослобођење свег српског народа. Цитирам академика Дашића: “Игуман Мојсије је био осам година на Цетињу први спољнополитички савјетник и запажени дипломата који је свршавао деликатне мисије у име остарјелог митрополита Петра Првог и за вријеме почетних година владавине младог Његоша, у чијем је хиротонисању за архимандрита лично учествовао“.

И Његош је, схватајући значај племена Васојевића и већ описаног простора (посебно Горњег Полимља) за даље проширење црногорске државе, брзо припремио младог и храброг љеворечког барјактара Миљана Вукова Вешовића за будућег васојевићког војводу и црногорског сенатора, а уз то га је и побратимио са својим синовцем Данилом, касније кнезом и насљедником Његошевим. Током друге половине 19. вијека, у доба књаза Данила и његовог насљедника књаза Николе, разгорели су се устанци за ослобођење од Турака, а у њима су изузетно запажену улогу имали и Васојевићи. Цитирам: “У тој револуционарној борби они су снажно допринијели територијалном увећању црногорске државе и размицању њених граница у дубини историјски Старе Србије“, уз закључак, “велики је допринос народа ове области територијалном проширењу црногорске државе“.

И стварно је тако. Узмимо историјски доказане примјере! Прво, ниједна турска војска у три рата, која је Црна Гора водила за ослобођење, против Турске (1853/54; 1862. и 1876-1878) није сломила одбрамбени бедем и отпор народа овога краја.

Друго, Васојевићи су ратовали и на бројним другим ратиштима, одвојеним од њихове географске матице, све у неусахлој жељи да учествују у бојевима за слободу Црне Горе. Тако је Миљан Вуков 1862. г., када је око Цетиња било критично, а Турци долином Лима пустошили и палили све редом (око 44 села и манастир Ђурђеве Ступове) успио да их прво спријечи на Штавној и Трешњевику да учине даљи продор, а затим да се са око 1500 својих ратника домогне Ријеке Црнојевића, гдје су заједно са осталим Црногорцима однијели блиставу побједу против знаменитог турског војсковође Омер-паше Латаса. Цитирам: “У једном руском извјештају о тој борби се каже да је појачање из Васојевића имало изузетан војнички и морални значај да црногорска истраје у отпору Османлијама и да их спријечи да уђу у црногорску пријестоницу, прије него што су Русија и Француска, уз подршку других европских дипломатија, успјеле да изврше притисак на Турско царство да обустави даље ратне операције против Црне Горе“ Трећи примјер: војвода Миљан Вуков је са 3500 ратника извојевао више побједа, а у јуну 1877. г. је у бојевима на Буковој пољани и Морачи до ногу потукао турску армију са око 25000 бораца под командом Мехмед Али-паше, једног од најбољих турских генерала тог доба, те да спријечи продор ка Подгорици и Спужу. Борци овог васојевићког батаљона учествовали су такође и у Херцеговини (бој на Вучјем долу) у саставу црногорске војске, а надаље и у ослобођењу Бара и Црногорског приморја.

Цитирам: “Доњи Васојевићи (Берански крај) је и послије 1878. године – будући да је неправедно повучена граница, по одлукама Берлинског конгреса (1878) готово половину племена оставило Турској – наставили су да крваре до коначног ослобођења све до 1912. године“. Четврти примјер: У љето 1912. г. српско становништво Беранског краја диже устанак, цитирам: “…што је био повод Краљевини Црној Гори да прва од балканских савезничких држава уђе у рат против Турског царства“.

Дакле, та Доњовасојевићка бригада је послије ослобођења Берана (16. октобра 1912.), са другим црногорским јединицама у садејству, ослободила Рожаје, Пећ, Дечане и Ђаковицу. Пети примјер: двије васојевићке бригаде са око 6000 бораца укупно ће се борити и у Првом свјетском рату против Аустроугарске. У Васојевићима ће дјеловати и комитски покрет, борећи се против аустроугарске окупације, а у октобру 1918. г. самоорганизовани батаљони народне војске су натјерали оба аустријска гарнизона (у Беранама и у Андријевици) на капитулацију. Нећу више ређати примјере! “Бројне су чињеници које говоре у прилог да је народ области Васојевића дао велики допринос снажењу Црне Горе, њеном територијалном проширењу и конституисању као модерне грађанске државе.“

Пошто је то заиста тако, желио бих на крају да се осврнем на данашње стање у Васојевићима и да запитам да ли се држава Црна Гора на адекватан начин односи према овим несумњивим и историјски важним доприносима, који је народ ове области учинио. Проучавајући овај политички анахронизам актуелне државне политике да се на Васојевиће гледа као на “великосрпско“ и да се у духу изречене дијагнозе прописују и строги љекови из класе диуретика, упоређујем како ондашњи (а како садашњи) владари гледаху на народ Васојевића, па видим: владика и владар Петар Други Петровић Његош за сва времена исписа апотеозу “Карађорђу бесмртноме“ у “Горском вијенцу“, а краљ Никола – у свом Васојевичком колу као својеврсној химни племену – оцијени да су Васојевићи “стожер Рашкој земљи и китна јој перјаница“, да би на крају ускликнуо да ће луча војводе Миљана Вукова сијати “док бојеви не престану, док с јунаком јунак рати“. – А данашњи сведржиоци, вјерујем, кажњавају становнике Васојевића што се листом 1918. г. изјаснило за уједињење тадашњих држава Црне Горе и Србије, али тај кобни потез поновише и прије осам година, када нису гласали за Независну.

За ово прво знам поуздано из историјских извора (нека ми не буде замјерено, ако кажем, да сам Подгоричку скупштину обрадио у свом историјском раду и објавио књигу о њој), а ово друго гледам својим очима од како сам зазнао. Елем, гледам сваки дан како се некада изванредно плодна регија са врло развијеним ратарством, воћарством, сточарством (у селима) и значајном индустријском производњом у фабрикама (у граду, посебно Беранама) претвара у најзаосталији дио данашње црногорске државе. Видим како се сваког дана безобзирном експлоатацијом шумске грађе уз непојамну пљачку тог најважнијег природног ресурса овог краја, циљано дјелује тако да општинама не остаје драгоцјени приход који би могао бити усмјерен на изградњу акутних саобраћајница или обнову индустрије.

Да је намјера, а не несналажење актуелне црногорске власти по сриједи, јасно показује територијално разбијање Васојевића на, не усуђујем се да кажем колико број општина, јер тај наум, по свему судећи, није још окончан!? Видим опет и то да се народу овог краја нуде високошколске установе (са произвођењем високостручне радне снаге без запошљења), отварају се дипломатске академије за будуће дипломате (а у данашњем политичком животу Црне Горе на највишим државним функцијама Срби су заступљени на нивоу статистичке грешке), како би се ваљда овај виолентни Васојевић навео да се прво образује (а то је доказао највећим бројем доктора наука по цм2 учене Европе) па онда запосли на мјесто достојно његовом образовању, уз мали услов да то све може постићи, ако дотле преживи.

Пише: Горан Киковић, историчар

СРПСКА ИСТОРИЈА

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s