СТОГОДИШЊИЦА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ВИШЕИМЕНОВАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Posted: 25. фебруара 2015. in Занимљивости
Ознаке:

Аутор – Огњен Војводић

images3Ове године се навршило сто година од почетка Првог свјетског рата, до тада највећих ратних разарaња и револуционарних преврата у свијету, али и стогодишњица првог на свијету преименовања и вишеименовања од стране једног народа властитог језика. Наиме, стогодишњица југословенског двоименовања и троименовања српског језика. Стогодишњица почетка, на највишем државном и политичком нивоу, српског спровођења културно-политичког југословенског државног и језичког вавилонског пројекта.

Већ на почетку рата,1914. године, док је српска војска водила битке на Колубари, српска Влада и Краљ су, због ратних дејстава, премјештени у Ниш, гдје доносе Нишку декларацију, којом за ратни циљ проглашавају ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, што ће довести до формирања Краљевине троименог народа, КСХС, касније Краљевине Југославије.

У склопу југословенског државно-политичког пројекта, следеће 1915. године, у Нишу, у државној штампарији jе штампана, а затим и објављена, књига српског лингвисте и академика, Александра Белића, дугогодишњег радника на зближавању српског и хрватског књижевног језика, синтетичка студија ,,Србија и јужнословенско питање”. У којој се први пут званично појављују атрибуције: српскохрватски језик, српскохрватске пјесме, српскохрватска историјиска свест, српскохрватска земља, српскохрватска језичка национална мисао, српскохрватски књижевни језик, српскохрватске народне песме итд.

Околности у којима је донесена декларација довољно говоре о фатализму са којим су србојугословени спроводили свој културно-политички пројекат, али и о предјугословенском идеолошком планирању и припреми. Наиме, формирање КСХС крунисало је југословенским ловором и Бечки књижевни договор из 1850. године, као темељни програм формирања будуће клтурно-политичке југословенске српско-хрватско-словеначке заједнице. Културни пројекат књижевног договора у Бечу на којем су самозвано, у име српског језика и народа, двојица српских лингвиста склопили договор, са хрватским и словеначким представницима, о двоименовању и кодификацији народног српко-хрватског језика, као говорног стандарда и књижевног језика југословенског троименог народа.

О идеолошком фанатизму српских заговорника југословенког пројекта показују нам следеће чињенице. Док су Влада Краљевине Србије и престолонаследник Александар радили на тексту Нишке декларације, то јест проглашења национално-језичког југословенског пројекту, и Белић са срспкојугословенским следбеницима, објављивао лингвистичко оправдање југословенског државног хибрида, на другој страни барикада, Хрватски сабор 1914. године доноси одлуку о забрани ћирилице. Забрана коришћења ћирилице је спроведена и у Босни и Херцеговини. Наредбу је донијела Земаљска влада за Босну и Херцеговину (Гласник закона и наредба за Босну и Херцеговину, XLIX, 11. новембар 1915. године), а Босански сабор је донио одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору тада рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада” (Окука 2006: 98).

Ћирилица је у Србији забрањена у јавној употреби одмах по окупацији почетком 1916, а у априлу исте године и у Црној Гори. Поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјестима. Забрана употребе ћирилице трајала је до ослобођења 1918. године. У Црној Гори под аустроугарском окупацијом су престали да излазе сви листови штампани ћирилицом, (наставио је да излази Глас Црногорца, ћирилицом, у Француској, а касније Италији).

Упркос таквим околностима, српска Влада и Краљ после рата спроводе југословенски језички и политички пројекат, уједињења у државну заједницу са два римокатоличка народа, уз брисање двије православне краљевине, Црне Горе и Србије, као и двоименовања српског језика. Тако је озваничено политичко име југословенског језика, који је под називом “српско-хрватско-словенски” био службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевина Југославије. Српскохрватски је био један од три званична језика и Сцијалистичкој едеративној републици Југославије, био је званични језик у четири бивше југословенске републике – СР БиХ, СР Црној Гори, СР Србији и СР Хрватској; друга два језика су били словеначки и македонски.

О србојугословенској еуфорији у Великом рату и великој српској трагедији свједочи и Арчибалд Рајс, пријатељ Срба без кога свијет не би знао за злочине над српским народом у Великом рату. У својој књизи Чујте Срби, чувајте се себе! , коју пише као свједок послератног самоуништења српског друштва у Југославији, Рајс наводи и примјере парадног патриотизма српских интелектуалаца по Европи у току рата, а међу којима је запазио и рад србојугословенског лигвисте Александра Белића, и не слутећи каквим се заправо заумним југословенским језичким и идентитетским инжињерингом Белић бавио: ,,А њихов пропагандни рад? Неке досадне књиге, и то бројне, лишене искрености, пошто њихови творци нису учествовали у оном натчовечанском подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земљама, књиге које су, уосталом, мало или нимало, они којима су биле намењене. Ко би се у то јуначко време мучио да чита, на пример, Белићеву ,,Македонију”, књигу која садржи само филолошке и лингвистичке расправе?”

Судбина српског језика је до данас одређена југословенским језичким пројектом. Име српског језика и ћирилично писмо које је преживјело под Отоманским ропством, прогоном аустроуграске окупације и римокатоличке мисије, под притиском југословенске језичке политике ће за кратко вријеме доживјети судбину српске самозабране и потпуног потискивања ћириличног и православног писања и мишљења. Југославија је спровела латинизацију српског писма успјешније него римокатоличка мисија и окупаторске мјере аустромађарске окупације.

Свједоци смо, и после ратног распада Краљевине и социјалистичке Југославије, фаталистичке оданости Србије југословенској језичкој политици. Док се у Хрватској протјерују преостали Срби, ломе ћирилични натписи, враћају поштанске пошиљке насловљене ћириличним писмом, праве петиције, скупштински предлози и јавни протести за забрану ћирилице, у Београду се у протекле три године уклоњене скоро све табле са ћириличним натписима улица и постављене нове са двојезичним натписом – ћириличним и латиничним.

Савремени Срби гаје равнодушан односа према употреби латиничног писма. И многи Срби који се издају за православне вјернике не маре што Српска православна црква искључиво користи ћирилично писмо. Водеће културне државне институцје Србије и послије донесеног уставног члана о ћирилици као званичном писму, ударнички воде југословенску борбу против ћириличног писма. И данас Институт за језик Српске академије наука и уметности ради на Речнику српско-хрватског језика. Да парадокс буде већи, директор тог Института је деведесетих протјеран из Хрватске или Босне јер је Србин.

Рационалистичка теорија о језику као основи националног идентитета, уз одбацивања других чинилаца народног бића и живота, првенствено религије, нигдје није тако банално спроведена као у српско-југословенском пројекту – ни у практичној Енглеској, нити у револуционарној републиканској Француској, ни у Сједињеним америчким државама, па ни у Совјетском савезу. Утопистичке идеје српске атеистичке и слободнозидарске интелигенције 19. и почетком 20. вијека превазилазиле су сличне у свијету, па и идеје Француске револуције, које су биле покровитељскије према националном јединству и идентитету Француза.

,,Некада је неписменост народа бољи чувар народне особеност, његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену”, писао је руски дипломата, племић, мислилац и богослов Константин Леонтјев, у монаштву наречени отац Климет, посматрајући еуфоричну антиправославну атеистичку просвјетитељску еманципацију балкански народа тек ослобођених од османског ропства.
Погрешне рационалистичке теорије 18. вијека о језику и територијалном суверенитету као основи нације су до данас толико пута оповргнуте. Најзанешенији рационалисти су схватили да важније и суштинскије ствари од језика одређују и чине национални идентитет. Битније и од територије и крвне заједнице, од ,,политике плоти” како је називао Леонтјев, а то су вјера и духовни живот, заједничка и иста историја, једно Предање и памћење, које народ чини јединственим културно-историјиским типом.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ БЕЧКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР

imgiiIMsdБечки Двор је више пута покушавао да декретом примора Србе у аустроугарском царству да пређу на латинично писмо и простонародни језик као књижевни, те их тако одвоје од православне традиције и писмености, што су српски представници молбама и преговорима успијевали да одбију. Међутим, оно што није могла да оствари римокатоличка царевина државним декретима остварили су римокатолички мисионари путем културних и реформских пројеката.

Бечки књижевни договор 1850. године је био један такав пројекат политике културног колонијализма. Тада су Вук Карџић и Ђуро Даничић, самозвано, а у име српског језика и народа, склопили и потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом српско- хрватском језику и правопису.

Хрватски и словеначки представници су били делегирани од своје националне заједнице, које су биле дио римокаторличке културне политике аустријиске царевине, док су Даничић и Караџић поступали према својим идеолошким убјеђењима, невезано са културном политиком Српске правосалвне цркве и Краљевине Србије или Црне Горе. Бечки књижевни договор је документ који у тренутку потписивања није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, већ инцијативу попут данашњих невладиних организација, али је био замајац којим је отпочео процес југословенског језичког вавилонског мијешања.

Идеја Бечког књижевног договора је била да се србизацијом хрватског мањинског дијалекта и двоименовањем српског језика у српско-хрватски, постепено изврши унијаћење већинског православног српског становништва. Србима је било потребно наметнути простонародни дијалекта за књижевни језик, а писмо уподобити хрватској латиници.

Хрвати су већ користили народни језик као књижевни и латиночно писмо; дворска канцеларија је још од времена Марије Терезије форсирала увођење простонародног језика. Језик латинске вјерске традиције и племства је био латински, тако код Хрвата није долазило до прекида са аристократским и религиозним римокатоличким наслеђем. Бечки књижевни договор и Вукова реформа језика су прихваћени у Хрвата готово једногласно, а Вук Караџић 1861. године чак проглашен за почасног грађанина Загреба.

Југословенским језичким пројектом римокатоличка мисија је имала за циљ одвајање Србе од православног Предања и православне већине – царске Русује, а приближање римокатоличким Словенима. У прозелитском процесу реформе српски алфабет, фонетски и бројем слова, је изхедначаван са хрватском латиницом ради лакшег прелажење православних Срба на латинично писмо. Почело се избацивањем карактеристичних српскословенских и црквенословенских слова која су га повезивала са правописом православног словенског свијета.
Вук Караџић је 1845. године ту идеју формулисао овако: ,,Ми сви ваља да се турдимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Словенским и од Словенскијех слова Латинскима, па ћемо онда и само онда бити један народ и имати једну књижевност”.

ЈЕРНЕЈЕВ ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЧКИ ПРОЈЕКАТ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ

Бечки књижевни договр је био плод дугогодишњег мисионарског и менторског рада Јернеја Копитара са српским рефорамторима. Као и данас, и тада су међу православне Словене упућивани унијатски мисионари словенског поријекла, какав је био и Словенац Јернеј Копитар, повјерљиви државни цензор словенских књига у Wieaner allgememe Zeitimg-u; први кустос Дворске библиотеке, званични цензор државних књига, који подноси извештаје аустријиском министру унутрашњих послова Кнезу Метернику, одликован орденом од папе и пруског краља као ревносни римокатилик и мисионарски дјелатник.

Опуномоћеник од Бечког Двора за словенско питање на простору Балкана и Украјине, Јернеј Копитар је мисионарио и на простору Украјине, као што је оснивање катедре за црквенословенски за Украјинце и Русине, гдје би се школовали унијатски свештеници за ширење римокатолицизма у својим покрајинама. Копитар је радио и на пројекту отварања у Аустрији свесловенског института за Славистику на којем би се израђивали речници за све словенске дијалекте, по српском моделу реформе, одличивања од црквеног предања писмености, о којем је писао у свом тексту ,,Патриотске фантазије једног Словена”: ,,Управо због тога је старословенски језик од заједничког интереса за све слависте, а посебно за аустријиске је од посебног ионтереса, зато што му је ту место, тако да Аустрија не би требало да препусти његово изучавање прљавим рукама Руса”.

,,Аустрофил, ревностан римокатолик, који је желео да путем уједначеног језика и латинице створи основу за реализовање идеје о аустријском словенству умјесто словенства рускога, римокатоличког умјесто православног ”, како пише Селимовић у истом дјелу. наводећи и тврдње Љубе Стојановића који пише ,,да је Копитарова намера била да увођењем народног језика и заменом црквенословенског и славјанског одвоји Србе од Руса, и тако створи услове за остварење своје аустро-словенске политике.”

Заправо, Бечки књижевни договор је био пројекат културне политике тадашње Европске уније према Балканским Словенима, а Јернеј Копитар тадашњи Јелко Кацин, супервизор и секретар за политичко-религиозну асимилацију и интеграције јужних православних Словена.

Језичка прозелитска политика бечког Двора прилагођавана је идеологији српских рационалиста и револуционара, о народном језику као основи националног идентитета и права на самоопредјељење. Таквом методологијом се служила римокатоличка мисија у одвајању народа из православних монархија и цркве. Српски реформатори су тако обављали посао римокатоличке мисије, то јест свог ментора Јернеја Копитара: ”чистили” српски језик од православних наслага црквенословенског језика и писма, одвајали нас од српско-руског књижевног читалачког и правописног простора, стандардизовали простонародни језик као књижевни, одвајали српско православно писано предање из ,,нове српске књижевности”, а Србе од руских православних професора и уџбеника.

Црквенословенски, српскословенски или славеносербски нису били некакави наметнути правописи и језици, већ књижевност, језик и правопис школаваних људи, сложена писменост и књижевност древне хиљадугодишње српске традиције. Наиме, као што се и данас разликује језик неписменог сељака и школованог књижевника, само што је тада школованост била православна и сложенија, која је сметала римокатолицима и српским рационалистима и револуционарима, због чега су правили пројекат дисконтинуитета са српском православном књижевношћу и правописом.

Јернеј Копитар је у сарадњи са српским реформаторима Вуком Караџић, Ђуром Даничићем, као и Димитријем Давидовићем, спроводи успјешну унијатску мисију, али и револуционарну пропаганду против православне монархије. У једном свом извјештају 1827. године Копитар пише: “Српака православна цркава, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувијек уклоњена. Овим ће нам, временом, Београд сам од себе, пасти у руке”.

Под руководством Јернеја Копитара Караџић је реформу релативно брзо спроводио, с обзиром на отпор Српске православне цркве и српских културних институција. Заправо, завршавао задатак ”чишћења” српског језика од црквенословенског ”наноса” и враћања у ”предправославно” југословенско стање ”природног језика”, то јест изједначавања древне српске ћирилице са хибридном хрватском латиницом, одстрањивањем црквенословенског правописа као једне од брана унијатизацији православних Срба.

Вук је по својој неукости и Копитаровом упутству упрошћено тј. на најпрости начин примијењивао принципе правописа европских рационалиста, као што је принцип правописа њемачког граматичара Јохана Кристофа Аделунга: ,,Пиши као што говориш”, који су Вукове присталице касније програмски приписивали Вуку. Тако је Вук формирао гласовно писмо, упрошћено у циљу бржег српско-хрватског ”споразумијевања” и интегрисања православних Срба у простор латинске културе и писмености.

Притом, Вук је у могао да задржи и убацује и архаична слова ако имају гласовни еквивалент у хрватској латиници. Политички ванправославни српски национализам, заснован на језику и племенској политици, наметања српског имена хрватском језику ван православног предања, као Вуков рад ,,Срби сви и свуда”, за римокатоличке интеграције Словена није представљало сметњу. Напротив, таква концепција релативизовања религије, а заговарања народности на основу језичког јединства се остваривала већом и убрзаном асимилацијом православних Срба у римокатолицизам.

Теорија о Србима три вјерозакона, којима је језик основа идентитета, је најд иректније разбила српско национално јединство, и надмоћ коју су имали у том тренутку као бројнији п равославни народ, са утврђеном православном књижевном културом и исторјиским култовима, вјековном традицијом писмености и језика, народним епским предањем и поезијом, националном и религиозном идеологијом .

При таквом распореду снага римокатоличкој мисији је било важно да преко малог броја Словена римокатолика, и сарадњом са српским неправославним реформаторима, српско национално питања са вјерског избаце на језички терен. Наиме, да рационалистичком тактиком уопштавања – југославизмом, истицањем непосебих страна словенства, спроведу своју стратегију тј. брз културно-политички маневар постављање теорије о језику као национално питање, како би избјегли православну премоћ на терену, на свим просторима и културно-политичким питањима.

Такође, таквом језичком ванпраославном политиком су и поримокатоличени Срби, који су задржали српско национално име , одгурнути у римокатоличко-хрватски табор; то јет, дотадашњи српски књижевни језик , као што је Дубровачка књижевност приписана ”хрватској књижевности”.
*
Сврха спровђења Вукове реформе-револуције, прилагођавања писма ”практичним потребама”, је била одбацивање језика цркве , али и вишег сталежа, разрачун са ”класним непријатељем”. Вук на много мјеста напада и омаловажава више сталеже, као у свом познатом чланку ,,Виша класа народа нашега”, због чега је у комунизму мит о Вуку узгигнут до култа – човјека из народа који је побиједио вишу класу, што најбоље говори о духу Вукове реформе-револуције.

Таквим језичком политиком је започет процес укидања сталежа али и поравнавање језичког стила, брисање разлике између пијачног и професорског, световног и светог говора. Наиме, укидање сталешке културе језика разорена је његова структура и сложеност. Лишен хијерархиског односа народног и књижевног језика,почео се деформисати и нестајати сами народни језик, сеоске средине,који је и постојао захваљујући сталешком односу, јер је и сљаштво било сталеж, који је постојао у односу на више сталеже.

Реформом је избрисана српска изграђена философска и богословска лексика, као и филолошка, те се морало ослањати на друге језике и речнике. Наиме, отворено је поље за уплив страних ријечи и израза за које у простонародном језику није било одговарајуће замјене. Језик тако није био само лишен речника философије, богословља, науке, поезије, већ и речника опште културе у градској средини и опхођењу; а који је замијењен просто-палананачким малограђанским говором, ”обогаћеним” страним изразима.
*
У склопу југословенског језичког пројкта Копитар је подстицали Вука поред прављења ријечника и на сакупљање народних пјесама, али и предхришћанских обичаја, ради прављења пандана црквеној књижевности и језику. Епска поезија је Вуковј реформи донијело највећу популарсност, и на тој слави, слави ,,народне поезије”, он је однио побједу. Значајним европским књижевницима је од стране Вукових покровитеља нуђена да о њој пишу и прикажу је као алтернативу црквеној литератури, али је и поред тога Гете у српским епским пјесмам налазио ”средњовјековно мрачњаштво”. Срспка епска поезија је злоупотребљена и приказана као Вукова свјетска слава, а не српских гусала и пјесника.

Није истина да је Црква били против народног језика, напротив, већ против избацивања из употребе књижевног језика и правописа. Познато је да су као и владика Његош и митрополит Стефан Стратимировиоћ, архимандрити Лукијан Мушицки и Стефан Рајић, и многи други, сакупљали српске народне епске пјесме, али су били против одбацивања дотадашњег српског књижевног језика, које је значило револуционарни раскид са српском православном традицијом, а што су спроводио Јернеј Копитар преко Караџић и Даничића.

Срби од основне школе уче о Вуковој реформи кроз анегдоте, као причу о преузимању латиничног слова Ј , којим је Вук замијенио ”сувишну и стару” црквенословенску ”оптерећујућу” ортографију, и направио ред у ”хаотичном” српскословенском правопису. У ствари, по сриједи је било избацивање битних српскословенских слова која су имала прецизну функцију у одговарајућим контекстима, а која су Србе повезивала са православном словенском писменошћу. ”Хаотичнос” коју је Вук ”сређивао” је заправо била сложеност језика и правописа која је у структури свих правописа и језика свих народа на Земљи.

Зато је црква била против такве реформе, то јест против замјењивања и избацивања из правописа слова богате предањске ортографије, прекида са традицијом православне писмености. Тиме је нарушена сложена структура ћириличног правописа, такозвана ”двојезичност”, која је онемогућавала злоупотребу народног језика, а истовремено подржавала укупност језика, и онога ,,вишег” и онога ,,нижег”, као у свим другим језицима.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЧКИ ПРОЈЕКАТ

images3После рушења хазбуршке монархије у Великом рату, Београд као ратни побједник спроводи пројекат Бечког књижевног договора стапања језика и народа у југословенском екуменизму. Дакле, док је у Аустроугарској римокатоличка мисија потискивала ћирилично писмо, културним и политичким институцијама Краљевине Србије су овладавали кадрови слободнозидарских и револуционарних усмјерења, припремајући терен за извођење свог југословенског културно-политичког пројекта.

Такав културни званичник Краљевине Србије је био и Јована Скерлића, који се залагао да се, зарад југословенства, Срби одрекну ћирилице, а Хрвати ијекавског изговора и да пређу на екавски”. У својој Историји нове српске књижевности, у којој је негирао вриједности српске православне средњовековне књижевности, Скерлић пише: ,,старе се преграде руше, стапају се народи и културе једне српско-хрватске књижевности”. На другом мјесту наставља: “Наша култура и књижевност… почиње од XVIII века , излажење из Средњег Века и улажење у модерно доба, одвајање од византизма и прилажење Западу, напуштање средњевековне црквене писмености и стварање савремене, световне, праве књижевности”.

Скерлић је умро 1914. године не доживјевши формирање Крљевине Југославије и спровођење својих идеја у дјело. Оне се нису у потпуности оствариле у Краљевини Југославиј, али јесу у СФР Југославији, консолидовањем римокатоличких и револуционарних редова. Године 1954. је организован Новосадски књижевни договор којим се покушало потпуније уједначити хрватски и српски на правописној и терминолошкој основи. Плодови тог договора су уродили на српској страни прелажењем већине Срба на латинично писмо.

У свом раду ,,Новосадски договор – удружени злочиначки подухват”, професор Жељко Филиповић наводи прећутане чињенице у српској лингвистичкој историји о том договору. Филиповић поред осталог пише: ,,Године 1954. комунистичке власти су задале најснажнији ударац српској ћирилици обзнањивањем Новосадског „договора“. Када данас видимо шта је иза себе оставио тај „договор“ (необјављени циљеви – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом), а за шта се пред народом издавао (објављени циљеви – „равноправност писама и богатство двоазбучја“).

Документ је народу приказан као „договор књижевника и лингвиста“, који су се у јавности и појавили као његови потписници. Међутим, књижевници и лингвисти су овде били само декор у представи за јавност, и употребљени су да својим звучним именима послуже као пропаганда онима који су стварно стајали иза ове подвале, онима који су иза завесе повлачили конце и били њени стварни наручиоци и наредбодавци –највишем државном и политичком руководству!

Ево како је хрватска страна забележила за своје потомство улогу државних власти у организовању тог „договора“, а што је српска страна – прећутала: „Poslije završene Ankete, zapravo preslikane Ankete Jovana Skerlića iz 1912., održan je pod visokim pokroviteljstvom ministra unutarnjih poslova Aleksandra Rankovića sastanak na kojem je zaključeno kako je jezik Hrvata, Srba i Crnogoraca jedan jezik, pa je i književni koji se razvio oko dva središta, Zagreba i Beograda, jedinstven s dva izgovora: ijekavskim i ekavskim, da je u nazivu jezika u službenoj upotrebi nužno istaknuti oba njegova dijela (i hrvatski i srpski), da su ravnopravna oba izgovora (ijekavski i ekavski) i oba pisma (latinica i ćirilica), da je potrebno izraditi priručni rječnik hrvatskosrpskog/srpskohrvatskog književnog jezika, terminološke rječnike i zajednički pravopis.

Na temelju tih zaključaka izrađen je zajednički pravopis koji je 1960. Matica hrvatska izdala ijekavski i latinicom pod naslovom Pravopis hrvatskosrpskog književnog jezika s pravopisnim rječnikom, a Matica srpska ekavski i ćirilicom pod naslovom Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika sa pravopisnim rečnikom.
U „Novosadskom“ pravopisu stoje potpisnici Novosadskoga dogovora, prešućujući ogradu Stjepana Ivšića (jednog od najuglednijih hrvatskih jezikoslovaca), koji je svoj potpis uvjetovao time da Novosadski dogovor neće poslužiti potiskivanju ijekavsko-štokavskoga i latinice u javnoj uporabi“.
*
О римокатоличкој и југословенској језичој политици хрватизације српског језика писао је српски писац, дипломата Краљевине Југославије, Јован Дучић, свједок слома Краљевине Југославије, али не и њеног културног концепта. У својој студији ,,Југословенска идеологија” Дучић пише: ,,Илиризам је хтјео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, добили су убрзо прохтјев да тако помоћу заједнице језичне наметну другим свој дух хрватско-католичко-аустријски. Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најприје брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.”

У својој студији Дучић критикује и југословенску политико-административну подјелу ијекавског и екавског српског наречја, којом је ијекавско наречје и књижевност предати Хрватима, и верификовано управо оно што је био хрватски језички пројекат од настанка покрета Илиризма. Процес екавизације српског језика, започет у КСХС је разрађен у СФРЈ, на основи међусрпског племенског престижа, довео је до још једног раскида у српском културном континуитету, и додатног племенског поједностављивања и упрошћавања идентитетског српског питања.

О наслеђеним принципима југословевенске језичке политике код Срба, и после ратног распада Југославије, принципу поједностављивања и упрошћавања питања српског језичког и националног јединства, свједочи примјер покушаја увођења екавског наречја као службеног у Републику Српску, а за вријеме одбране српског народа од хрватских и муслиманских напада, то јест одбацивања и препуштања ијекавског дијалекта и књижевности српског језика Хрватима и Бошњацима.
*
Зашто су Загребачки лингвиси у 19. вијеку прихватили Вукову реформу, прреузели штокавско наречје за говорни стандард, а свој загребачки за дијалекат? Зашто је су Вука Караџића прогласила за почасног грађанина Загреба 1861. године?

Опредијлило их је то што је штокавски говор био најраспрострањенији на Балкану међу Словенима, као средство ширења хрватске римокатоличке народности, тј. асимилације православних Срба. Прије Бечког књижевног договора хрватски говор, којим је говорила релативно мала хрватска заједница, се сматрао дијалектом словеначког језика, говор Загораца је дијалекат словеначког језика. Притом, српски лингвисти реформатори су за Хрвате обавили технички дио посла, направили речнике и правопис које Хрвати нису имали, већ су малобројни Словени римокатолици писали различитим варијантама комбинованог латининског писама. Наиме, заједничке српско-хрватске рејчнике под псеудомимом ”југословизма”, а заправо за хрватски језик и латиничну варијанту правописа.

Такође, револуционарна реформа језика је српски језик свела на простонародни, а одбацила књижевни језик и језик грађанског сталежа, а који су присвијили хрватски лингвисти, док су Срби остали задовољни да се поносе својим сеоским ”књижевним” говором до данас. Тако данас и школовани Срби свој древни језик и речник, који користе хрватски интелектуалци, називају несрпским и хрваштином.

Вођа хрватског Илирског покрета ,,Људевит Гај је, на пример, почео 1835. да издаје своје новине на кајкавском, свом родном д и ј а л е кту, о д но с н о н а д и ј ал екту гл а в н о г х р в а т с к о г кул ту р н о г и а д м и нистративног центра, Загреба. Тек после неколико бројева почео једа их издаје на штокавском источно-херцеговачком дијалекту, тј. на дијалекту којим није говорио нико од његових ближњих. То је, по Павлу Ивићу, из књиге Српски народ и његов језик, ”најјачи политички потез који је грађански Загреб икада повукао”(179). наводи Петар Милосављевић у књизи ,,Срби и њихов језик”. У истој књизи, Ивић пише: Им а у т ом з а г р е б а ч к о м у с в а ј а њу и ј е к а вице неч е г м а р к а н тно г, наоко чак парад о ксалн о г. Наим е, на з емљ ишту тадашње Хр в атске и ј екав с ки с у говорили сам о Ср б и и, ту и т ам о, Хр вати у њиховом с уседству и под њихов им утиц а је м . Кр а ј е в и гд е р им ок атолички живаљ аутохто н о , у већој маси говори ијекавски – дубровачко приморје, делови централне и источне Босне итд. – били су дал еко и з ван граница Хрватск е. Па и у т им уд аљ енијим крајевима римокатолици с ијекавским дијалектом нису нарочито бројни. Њихов удео међу римокатолицима нашег језика не пр ем аша је д ну д е с е т ину. (186)

Дакле, план римокатоличке мисије је био поступно и потпуно преименовање српског језика и народа у хрватски, тј. ширење нове народности и језика, а потискивања до поништавања православославног живља и имена српског, које се кроз историју постало синоним православне припадности. О некадашњој поистовјећености српског имена са православном припадношћу пише руски дипломата и историчар Алексадар Фјодоривич Гиљфердинг, у дјелу “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (стр. 17.)

ДАНИЧИЋЕВО ДВОИМЕНОВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Đuro_Daničić_-_Rječnik_hrvatskog_ili_srpskog_jezika_(1882,_početna_stranica)Двоименовање српског језика је први озваничио Даничић Ђура у свом најзначајнијем дjелу ,,Рјечник хрватскога или српскога језика”. Ђуро Даничић или Поповић, Ђорђе, како му је било право презиме, рођен је у Новом Саду, 1825.године, а умро у Загребу 1882. Своје презиме је промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Био је син православог свештеника, а завршио у протестантској гимназији у Пожуну(Братислава-Словачка).
На позив бискупа Јосипа Јураја Штросмајера,Ђуро Даничић 1867. године одлази у Загреб за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, гдје је постављен за првог уредника Рјечника српског или хрватског језика. Ријечник је радио у Загребу, гдје је рјечник и објављен после његове смрти, наравно на латиничном писму. (Даничић је радио и на сређивању хрватскуе латинице, преуредио је неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. )

Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је посланик римокатоличке мисије за Балкан, само је за разлику од Словенца Јернеја Копитара био њемачког поријекла, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову, центру римокатоличке хијерархије за Босну и Херцеговину, оснивач и ректор Југословенске академије, радника на пројекту ,,југославизма”, ”одбрана од православља, а потом прелазак у прозелитски напад”.
Прелазак Даничића у Заграб је један од првих политичких прохрватских потеза са српске стране, да се један од најпознатијих српски лингвиста прихвати посла на рјечнику именовања српског језика хрватским. Преко Даничића се хрватска језичка политика и ”хрватски језик” успјешно и брзо промовисала и пласирала у свијету славистике.

Занимљиво је да све реформаторе црквенословенског правописа, учеснике сукоба са православном црквом и црквенословенском традицијом прати изражена криза вјерског али и личног идентитета. Од Сава Мркаља, његове дијелом наслеђене и стечене душевне болести, покајања у манастиру, до смрти у душевној болници, преко Доситеја и његовог замонашења и размонашења, и одавања антихришћанском рационализму и позитивистичком просветитељству, до Даничића, сина православног свештеника, који завршава протестатску евангелистичку гимназију.

Као и Вукова реформаторска дјелатност ни Даничићева није пролазила без противљења срспких националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког политикантства писао је Лаза Костић, поручујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком”, истичући да је једначење ,,истога са истијем” политичка, а не лингвистичка ствар. У раду Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме – Летопис Матице српске 1880. Лаза Костић пише: ,,Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена” каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским.

Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а п рвак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу саШафариком, те овако вели:

Th e K i o a t ian. A cco rd i n g to S a f a r i k, s h o u l d n o t b c r cc k o n c d a s a s e p a r a t c l an guagc; t h c p ro vin cial Kroatian h cin g bu t a co n t in uation n o f th c S l ov c n i an, \vhile thc languagc oi’llic Kroa Ls, as spokcn on thc inilitary l’ronlier, is simplv Scrvian (Мах M i i l e r, T h e l an g u a g e s o i’ U ie s cat ol wa r in ih c East . Lo n d o n an d Ed i n b o u r gh . 1855) .

LazaKostic28.aprПрема томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслугаза науку, ниеће никад моћи упоредити, кад и он вели , да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори ухрватској крајини, тоје „просто српски”: кад све то узмемо на ум, онда нам јесасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским”. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички”…
… „Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага.” …

,, По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић,није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за правозамолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Ал’и у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.”
*
У својој реформаторској мисији Даничић је радио и на превођењу Светог писам Старог завјета на народни језик, што је била пракса протестантске реформације у Европи. Циљ протестантске реформације је био одвајање Светог писма од Цркве, из ,,власти свештенства”, да га ”народ” сам ”слободно” тумачи. Протестантским принципом је и српски народ требало одвојити од православне цркве и саборности, свођења вјере на приватну ствар појединца.

Као и Вуков, Даничићев превод Светог писма на народни језик није имао мисију христјанизације народа, напротив, већ свођење Светог писам на обичну књигу. Наиме, обесвећивања Светог писма, изношењем из Цркве, да га свако тумачи по своме, без духовног тумачења и руководства цркве Христове, ван православног Предања. Даничић је дјелао доследно Лутереовој девизи ,,sola scriptura”’ – само Писмо, негирања Предања Цркве, чији је Свето писмо само један дјео, и не може се одвојено тумачити и разумијевати ван цјеловитости духовног Предања и саборности.

И како што је ”доситејевштином”, како је називао Свети отац Јустин Ћелијиски, антицрквени рад Доситеја Обрадовића, одвајана црква од школе, тако су Вук и Даничић радили на одвајању Светог Писма од Цркве. И као што нас прелазак на простонародни језик као књижевни није осрбио, већ расрбио, кроз расрбљавање имена језика, удаљавања од православне писмености и преласка на латинично писмо, тако нас ни преводи Светог писам на простонародни, свима нам разумљив језик, нијесу приближили Цркви, већ управо, по протестантском правилу, удаљили од цркве и свештеног православног тумачења Библије.

СРПСКИ ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

250px-Gorski_VijenacПитање српског језика у Црној Гори је данас политичко и културолошко питање у оноликој мјери колико је то било и прије сто година, при успостављању језичке политике Краљевине Југославије – троименог језика и народа. Све до присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевина Југославија, службени језик у Црној Гори је био српски. У Закону о Народнијем школама у Краљевини Црној Гори, штампаном на Цетињу, у краљевској државној штампарији, 1911.године,пише: Члан 1. Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.

Зато питање српског језика у Црној Гори данас морамо сагледавати у историјском процесу југословенског стогодишњег политичког језичког пројекта, али, и његове предјугословенске идолошке припреме, од ,,азбукопротреса” Сава Мркаља, Вукове реформе српског језика и правописа, Бечког књижевног договора, Новосадског књижевног договора, до данас. Дакле, да бисмо судили о актуелној црногорској језичкој политици морамо је пратити кроз токове југословенске и предјугословенске језичке политике, као наставак језичке политике унијатксе мисије према православним Словенима.

Историчарима је познато да слични језички пројекти немају историјског полазишта у историји Црне Горе, до појаве Југославије. Зато програм преименовања српског језика у Црној Гори морамо посматрати као последицу, настављање наслеђене ванправославне југословенске језичке политике, а не првенствено као продукт политике актуелне антиправославне црногорске власти.

Да ли то значи да су присталице уједињења и учесници Подгоричке скупштине били за српско-хрватско-словеначко уједињење и језик? Не значи. Мало је ко знао какав се креација крије у пакету југословенског монархо-масонског државног и културно пројекта. Краљевина Југославија започела изједначење латиничног и ћириличног писма чему се православни народ у Црној Гори вјековима одупирао и одолијевао колико и отоманском ропству.

У свијету до тада нијесу постојали слични примјери, посебно не у 20. вијеку да неки народ, макар и племенске зајенице централне Африке, а камо ли народи древне историје, мијењају назив свог језика. Историји су до тада били непознати примјери добровољног преименовања језика, или преласка са свог вјековног алфабета на друго и другачије писмо. Таквом политиком су били затечени Срби у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, Косову и Метохији, Македонији. Нестале су са мапе свијета двије православне Краљевине Србија и Црна Гора, а српски језик је троименован у Уставу нове државе.

Као што су Срби у аустромађарској царевини у Војводини писали ћирилицом, били православне вјере, и завали се Србима, а после 80 година југословенства многи постали Војвођани и пишу латиницом, а јављају се иницијативе за увођење војвођанског језика, тако се и велики број Срба у Црној Гори под стогодишњом политиком српско-хрватског југословенског екуменизма прометнуо у прохрватске и пролатинске Црногорце–Монтенегрине, а језик у нову римокатоличку грану Славистике – Монтенегристику.

Данас актуелна црногорска власт доследно примјењује југословнску језичку политику вишеименовања српског језика, и вуковски упрошћен Аделунгов принцип: ,,Пиши као што збориш, и читак како је написано”, што истичу као главно начело правописа и своје суверено право да пишу као што говоре. Увођење простонародног говора као књижевног језика, игнорисање аргумената науке, црквене традиције писмености, наметање новог имена језика, управо како је рађено у току Вукове реформе, без слушања гласа праволсавне цркве и научних ауторитета тога времена.

Праксом Вуковог упрошћеног примијењивања језичких принципа европских рационалиста, који нигдје у Европи несу тако примијењени, поступају и присталице новоцрногорског правописа. Новоцрногорска лингвистиика и монтенегристика не иде за Његошевим узорима писам и језика, као што није ишао ни Вук, ни његове присталице, већ за ,,просто -народним овчарско- говедарским говором”, како га је називао племић и митрополит Стеван Стратимировић.

1526570_588949291184792_690551716_nТако у језичком српско-црногорском сукобу срећемо вуковске принципе и присталице на обије сукобљене стране. Намеће нам се зато питање, у којој мјери је српско противљење црногорском правопису и језику заправо одбрана вуковске југословенске језичке политике, а у којој српске и православне? Као да је дијелу Срба мање битно преименовање српског језика и латинизација писма од додавања два слова и гласа у правопис, која у Црној Гори сви, а и ван ње многи Срби користе.

Зар нам то не указује на југословенску српско-храватску усмјереност Срба, а срспко-црногорску племенску нетрпељивост православних сународника. Наиме, на неправазиђени племенски престиж и менталитетску мржњу унутар српског народа, што је окосница српског културно-политичком живота. Умјесто да се радило на зближавању свих Срба свуда, српска слога је запостављана ради изграђивања српско-хрватско-словеначких међурелигозних екуменистичких односа.

10449502_676349055748042_4250392411849530275_nЗамислимо да су се Срби у доба Вукове реформе супроставили скраћивању ћирилице, првом двоименовању српског језика, српско-хрватском језичком уједињењу, латинизацији српског писма, и одвајању од црквенословенске традиције писмености, са одлучношћу којом се противе именовању српског језика црногорским и убацивању два гласа која не подржава вукова ћирилица. Или, да су се томе супроставили оном сангом којом се крве наши сјеверњаци Брђани и црногорске нахије око локалних говора и нагласка! Или жустрином и преданошћу којом београдски штампани и електронски медији сто година ревносно екавизују све ијекавске текстове Срба из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Крајине и Републике Српске (чак и у цитирању управног говора, а притом се позивајући на вуково правило ,,пиши као што говориш”), сигурно не бисмо имали данашње проблеме око српског језика и правописа.

На жалост, српско-црногорске језичке расправе се своде на навијачка надгорњавања, без потребе за откривањем правих узрока језичког спора. Истрајава се на полазиштима племенско-политичког престижа и поједностивљивања проблема, као и међусобном омаловажавању, изругивању другачијем дијалекту и нагласцима, вуковским принципом ,,утук на утук” да се супарничко племе и његово наречје утуку. Што је опет тековина вуковског наслеђа, полемика путем потсмијехак којом је Вук ”побјеђивао” противнике у грађанском сталежу, тј. сеоским и кафанским досјеткама, а не научним аргумантима. Није се обраћао ученом сталежу, већ паланачком просјеу, читачима жуте штампе, револуционарно насторјеним интелектуалцима, и издавачим који су и тада тражили скандале и сензацију. Тако је поред простонародног језика у наш културни живот унесен и примитивизам, утемљњен на пакости, исмијавања и омаловажавање неистомошљеника.

ПЕТОИМЕНИ СРПСКИ ЈЕЗИК

Vuk_Stefanovic_Karadzic_(1787-1864)Једном дато право двоименовања српског језика једном дијалеката српског језика, а принципијелно по праву коришћења простонародног дијалекта као књижевног језика, довело је до политичког коришћења српског језика као средства за спровођење сваковрсних политичких пројекта. Соцјалистичка Југославија је разрадила језички пројекат Бечког договора и Краљевине Југославије према програму новопроглашених југословенских република, покрајина и народа. После формирања СФРЈ 1946. године пише се граматика ”македонског” језика; до Другог свјетског рата ”македонски” језик је сматран српским јужноштокавским наречјем, а Бугари га до данас сматрају наречјем бугарског језика.

Данас, двадесетчетири година од распада Југославије, југословенске политичке нације су и даље у потрази за својим ”аутохтоним” језицима. Разочаране чињеницама о српској основи својих југословенских ”језика”, посежу не само за предхрићанском историјим, већ су спремни на повратак у предцивилзацијско доба говора. Али, не у новопаганском тренду повратака вјеровању предхришћанских предака, већ у еуфорији југословенског бјежања од свега православног, црквенословенском, ћириличног, источно-византијског, ка свему римокатоличком, атеистичком, латинском, западноевропском.

Дијалекти и наречја су проглашени за језике. Пошто ијекавско нарјечје није само црногорско, хрватско или босанско, већ нарјечје српског језика, како у Босни и Херцеговини, Крајини, Црној Гори, тако и у дијелу Србије, авнојевске нације конструишу језичке карактеристике својих квазијезика. У једном случају то су оживљенице, што је по себи добар обичај, а у другом то су насилне кованице, код српских муслимана и „босанског“ језика то је окретање орјенталној фонетици и турцизмима, а у најгорим случајевима то је сеоски и варошки „сленг“, као и примитивни назални и грлени полугласови. Такође, за разлику од некадашњег Вуковог избацивања слова из првобитне ћирилице, новоименовани језици убацују слова у своје правописе ради прављења веће разлике са новом српском ћирилицом.

Постоји довољно лингвистичког утемељења у стопедесетогодишњој пракси југословенске језичке политике на коју се могу позивати новоименовани југословенски језици. Међутим, парадокс је у томе што се на исте принципе језичке политике позива и српска страна, која Вукову реформу истиче као заштитни знак српског имена и ћириличног писма, као и она која у Србији заговара двоазбучност. Тако наилазимо на старију историјиску индоктринацију, истрајавања на принципима правописа и језика који су управо омогућили преименовање језика и латинизацију српског писам.

,,Вуков Рјечник је речник реалија села, далеко од градова, и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе”, пише Меша Селимовић. И данас сукоб српско–југословенских ”језика” није друго до сукоб различитих речника ,,реалија села”, пресељеног у градове као ”основа националне културе”. Рат дијалеката и наречја, престиж племенских говора, на који се своди сваки језик истргнут из свог смисла писмености и књижевног језика.

Историја нам свједочи, а и сами смо свједоци, да је Вукова то јест Копитарова језичка реформа била замајац језичког југословенског преименовања српског језика и латинизације писам. Погубно је бранити ћирилицу и српски језик принципима Вукове реформе, средствима њиховог потирања. Бранити Вуковим принципом српски правопис од новокомпонованих правописа је исто што и гасити пожар бензином. Наиме,позивати се у одбрани ћириличног писам на реформаторе који су првим двоименовањем покренули процес вишеименовања српског језика, и сравнили ”нову ћирилицу” са хибридном хрватском латиницом.

У свом дјелу Увод у славистику Предраг Пипер, српски слависта и дописни члан САНУ, на по ч е т к у п о г л а в љ а Српскохрватски књижевни језик пише: Формирање српског књижевног језика, у појединим периодима и срединама називаног и српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски, српски или хрватски, хрватски, бошњачки, и по начину на који се одвијало и по резултату нема аналога међу словенским, а вероватно ни међу несловенским језицима”.

На жалост, истрајавањем на погешним полазиштима правописа и језика, принципу гласовног правописа, и језика као основе народности, српски народ је и даље у колоплету непрепознатих узрока и погубних последица, прикривања узрока и мазохистичкој борба са последицама. Српско лингвистичко лицемјерје и даље име ћирилице преиначује у ”Вукову ћирилицу”, проглашавајући је почелом српске писмености; свјесно и богоборно, посредно и непосредно, одричући творце српске писмености Свете Ћирила и Методија, који су положили животе у борби за словенску ћириличну православну писменост, а проглашавајући Вука Караџића ”оцем српске писмености”, а требало је још мало времена па да нам га протуре за другог и новог српског Светог Саву.

БЕОГРАД ЈЕ ОДАН БЕЧКОМ КЊИЖЕВНОМ ДОГОВОРУ – Београд је и данса одан југословенском Бечком књижевном договору. Бечки књижевни договор, спроведен у КСХС, разрађен у СФРЈ Новосадским књижевним договором, резултирао је до данс потискивањем ћириличног писма и из Србије, до члана устава о ћириличном писму као службеном, који се не поштује. Данас видимо резултате Бечког договора и Вукове реформе, учинак српско-хрватског језичког пројекта, број Срба који користе латинично писмо, свијест Срба о свом писму, када се српски народ законима мора приморавати да пише властитим писмом.

После распада Југославије све републике су увеле своје школске програме матерњег језика и писам, а у Србији дјеца и даље од првог разреда основне школе равноправно уче латинично и ћирилично писмо.
Дакле, ни економски интереси нијесу српску власт и културну политику окренуле српској ћирилици и традицији, већ упорном одржавању југословенског тржишта на подручју Србије за хрватску и бошњачку књижевну продукцију; док је хрватско и босанско тржиште за српску ћирилицу одавно затворено, још у СФРЈ, како због познатог хрватско-бошњачког антићириличкног става, а данас због непознавања ћириличног писма генерација школованих послије распада Југославије.

Код Срба нема пуризма, али нити најмање бриге за језик и писмо. Југословенски новоговор настао на вуковским принципима промовисања простонародног говора еволуирао је у подстицање простачког говора. Стандард је језик који се ствара и формира договором лингвиста, а потом учи у школама, али вуковским принципима он се до данас у Срба спроводи обрнутим правилом – увођењем језик улице у школу и књижевност.

Како и двоазбучност и латинизација, у стогодишњој престоници Југославије и југословенства – Београду, изграђиван је и југословенски новоговор. Неутралан, ван српских нагласака и наречја, доследан вуковским принципима упрошћавања језика, супростављен црквенословенској традицији, али и народном говору, београдско-југословенски новоговор не води формално-правном преименовању, већ горој пошасти, банализовању и обесмишљавању смисла српског језика.

Говор нове површности, генерација отуђених од народног и црквеног језика, прилагођен кафанском и уличком жаргону, али и горе, ”стилу” изражајности ”колибри” културе, свођења сваког озбиљног садржаја на забаву и разбибригу, који је утолико опаснији под националним псеудинимом српског језика, гута Београд и Србију, стремећи да поравна преостале, преименоване и непреименоване, српске говоре.

Вавилонско расијање језика је била Божја казна, али, и благослов, да помути језике оних који граде кулу упркос Богу. Библијском логиком, пошаст данашњег петоименованог српског језика, можемо разумјети и као благотворну казну због скрнављења и одрицања свештеног црквенословенског језика и правописа, светог слова светих православних предака; и као брану од архитеката неког новог југо-вавилонског мултирелигиозног пројекта.

ЊЕГОШЕВ И ВУКОВ ЈЕЗИК

пописОднос Вука Караџића и Владике Петра II Његоша можемо посматрати као однос Вукове реформе и православне цркве, и ако постоји прихваћено мишљење да су Вук и Његош били другови по перу и правопису. Однос Вука и Његоша је програмски површно представљан, и прећуткивана су њихова суштинска мимоилажења. Док је однос Вука Караџића и Доситеја Обрадовића програмски представљан као ривалитет два европска идеолошки праваца између којих је пожељно да се Срби опредјељују.

Владика Његош јесте употребљавао народног језика, али не на начин простонародног говора, као мјеру и извор књижевног језика, а Вукову реформу правописа никада није признавао. Напротив, супротно Караџићу и Даничићу, као и Доситеју Обрадовићу. Владика његош је остао вјеран црквенословенској и славеносребској ортографији и језичкој традицији, настављајући православно предање црквенословенског правописа. Зато је Његошево дјело ”превођено” на савремени српски, и зато се данас Горски Вијенац, а поготову Луча микрокозма, штампају уз тумачења обимнија од самог дјела.

И као највећи српски пјесник, и на народном језику, Његош ниjе видиo основе народности и националне свијести само у језику, већ прије свега у вјери, у Косовском завјету и православом Предању.Његош позива превјерене суплеменике на повратак свом роду и племену, али не само преко језика и крвне заједнице, већ прије свега путем православних предака. Призива их свештеним језиком и писмом, витешким дјелом и подвигом предака палих ,,за крст часни” и отачаство, а не повратку основама истог језика.

Када је Вук тражио подршку митрополита Петра II Његоша за свој превод Новог завјета, јер је није добио од митрополита Стевана Стратимировића (који је,по мјесту на коме је био, имао важност патријарха Српске цркве, и који је био највећи противник Вукове реформе), Његош му писмом одговара: ,, Ја бих био веома рад да се није ополчила српска јерархија на ваш превод Новога Завјета. У том послу неима се рашта моје мненије тражити, јербо други послови мени не допуштају да се оном науком како би требало занимам. Стога моје мненије неби важило ништа како неопитно и неосновно”.

Однос владике Његоша према црквеној традицији и просвјетитељским-рационалистичким идејама тог времена се јасно види и из писма из 1837. године Кнезу Милошу Обреновићу, у којем захтијева од Кнеза Милоша да не штампа дјела Доситеја Обрадовића, који је био персонификација српског антицрквеног модерног рационалистичког духа, и покретач превода Светог писам на простонародни језик, називајући га непријатељем рода српскога, и подлим оружјем непријатеља православне вјере.

Наведимо још једну преписку владара двије српске државе тога доба, Кнеза Милоша Обреновића и Владике Петра II Његоша. Милош је писао Његошу 20. Октобра 1836. године: “Има једна рђава секта, вуковска названа, која дебело ‘јер’ изоставља, и још гдекоја измењенија захтева, и све се бојим да не буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, а ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта изостављањем дебелог ‘јер’ и увођењем некаквог ‘ј’ одводи од православља и приводи к римокатоличанству. (Познат ће Вам бити кустос Ц. К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче ни нашта. Но ово, мислим, сами за себе задржите да не дође до нечастивих ушију.) Та је секта и овде била почела исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласију с Г. Митрополитом Карловачким Стратимировићем предупредио многе такове књиге у ватру бацивши а многије читавим сандуком побацавши”.

И ако штампа књиге у Европи и путује Европом, Његош је ,,трагични јунак косовске мисли”. Тако у односу на усмјерење и ставове савременика србојугословенских реформатора рационалиста и револуционарних српског језика и правописа, Његош био трагични јунак православне староставне црквенословенске мисли језика и писма. Поруке и визије његовог дјела нијесу усмјерене Риму, Бечу и Загребу, већ Пећкој патријаршији и Призрену, историјиској слави Немањића и Хребљановића, Високих Дечана и Студенице. Његоша не води југословенска идеја и српско-хрватски Бечки договор, већ Косовски завјет. Зато Његошев језик и писмо, као најбоље решења за формирање српског књижевног језика и правописа, није био прихваћен од тадашњих српских тј. већ југословенских лингвиста, ни од Вука и његових сљедбеника.

Вуков духовни сапутник и саборц није био православни владика Петар II Његош, већ римокатолички мисионар Словенац Јернеј Копитар. Док се сукобљавао са православном црквом и владикама, српским истакнутим националним дјелатницима, Вука су подржавали римокатолички и протестатски мисионари. Зато је Вук од православне цркве нападан као “хроми антихрист”, “агент римске пропаганде” плаћеник који помаже да се Срби поунијате, и ,,слијепо оруђе Копитарово.”

gv-001
Да су Његош и Вук до данс остала два различита језичка и духовна правца најбоље нам образлаже писац и академик Меша Селимовић у својој студији ,,За и против Вука” : Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње:прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].

Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, целовит. Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.”

,,Основна друштвена позиција Вукова била је сељачко-демократска, Вуково полазиште је била борба за статус његовог друштвеног сталежа, а код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, тражења смисла изван обичног и познатог, за садржајан симбол, за универзални смисао”.

,,Не заборављамо да су језик и мисао у тој револуцији изгубили један део својих могућности, да је у извесном смислу потиснута мисаона страна и запостављено богатство духовне многостраности, да чак ни на путу великог Његоша није било следбеника, макар у погледу језика и општег хтења. Али Вук ”није за то крив”, мада је његова реформа основни разлог таквог стања.

,,Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Још ни до данас није задовољавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики пјесник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевности, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао. Можда зато у XIX веку постоји низ добрих писаца, али само један Његош.”

ДАР ГОВОРА

p,,Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име; И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској”. Свето писмо старог завјета – Прва књига постања.

Како читамо у Библији, пошто је створио свијет и човјека, Господ човјеку доводи ,,све звијери пољске и све птице небеске”, да им човјек надјене имена. Језик је по библијиском свједочанству Божији дар човјеку, као боголиком и словесном бићу. Човјек језик није артикулисао из немуште природе, у сукобу са природом, кроз еволутивни процес одвајања од природе, или кроз потребу за преживљавањем и међуљудском комуникацијом. Језик је, условно речено, људска тековина, јер човјек није сам својим разумом развио моћ говора, као ”најсавршенија животиња”. Човјек наслеђује и преноси дар говора, за разлику од бесловесних животиња које се споразумијевају урођеним инстиктивним начинима комуникације. Као словесно биће, човјек без словесог васпитања, препуштен природи, постаје сличан животињи, без свијести о језику и писму, подражавајући звукове пророде.

Човјек је чувар богомданог дара језика. Лингвиста зато мора да се бави и вишим смислом језика, а не само регистровањм ”звукова из природе”,такозваног ”природног говора”, као сакупљач ономатопејских кованица припитомљених или полудивљих људи. Лингвиста чува и чисти језик као драгоцјени божији дар, сабира, усавршава и чисти од безбожног, задивљалог, примитивног говора.

Језик није ни простор ”демократске” слободе, како тврде модерни лингвисти, а лингвистика наука која само описују језик и језичку употребу. Смисао лингвистике није само биљежење ,,како људи говоре и користе језик”, без прописивања правила о коришћењу језика. Лингвисти позитивисти уче да лингвистика не треба да исправља и усавршава језик, него га налази као слободни елемент у природи, и описује као природну појаву. Својство природних наука јесте да описују стварност, а не да је прописују, али лингвистика није просто природна наука, а лингвиста научник природњак који пасивно приступа језику као појави у природи и описује је као такву.

Језик није само ”неутрално средство просте комуникације”, размјене информација, већ нешто много више, оно што изражава човјекову боголикост. Свођењем језика само на средство комуникације обесмишљава се богомдани смисао језика, и увијек може бити злоупотребљен, на штету човјковог богомданог призива и послања. Зато Господ Бог руши Вавилонску кулу и расијава језике, онима који су дар језика употребили у циљу безбожног вавилонског јединства.

СМИСАО СЛОВА

Dušanov zakonik Prizresnki rukopis,,Ријеч је кратка мисао, или, ријеч је звучна мисао”- тако је српска дјевојчица предшколског узраста одговорила на питање васпитача шта је то ријеч. И заиста, ријеч се ствара у процесу мишљења, а потом говора. Ријеч је прво израз човјекове мисли о одређеној ствари, а посредно знак ствари који именује. Мисао је старија од ријечи, претходи ријечи. Као што божија промисао претходи створеном свијету, тако словесном језику и говору претходи човјекова мишљење.

У древним правописима свако слово је имало име, и своју вриједност по себи, није било само средство којим желимо да искажемо неки глас. Слова никада нису била, као ни данас у већини писама, прост регистар гласова, нису имала функцију фонографа. Мисао о ствари или појави коју човјек именује или описује уписује у слову, као символу за одређену мисао, трудећи се да нађе симболе за мисли, а не само да региструје глас. Као словесно биће човјек даје имена стварима али и тумачи њихов смисао, јер је како свједочи наведени текст Библије човјек је од Бога постављен за домаћин на Земљи.

,,Ако је, међутим, језик стихијна творевина, у основи исти као гласови животиња и звуци природе, онда је непотчињен разуму, јер га разум није ни створио, него крута потреба и стихијна невоља. Онда га и региструјемо пасивно, и примамо ухом, поштујући његову природну аутентичност. Разлика је, према томе, и у правопису: да ли треба писати оно што се чује или оно што се зна – што се мисли,”, како је писао Јован Хаџић, противник Вуковог правописа, у свом дјелу ,,Кључ језика српскога”.

Сви народи и језици на свом начину мишљења стварају своју културу писмености, као особен поглед на свијет, свједочење јединствености одређене културе, симболике одређеног културно-историјског правца, а не само практично- функцинални регистар гласова. Слова и писма су некада графички прављена према религиозном стилу и канону архитектуре храмова и религиозног сликарства једног народа. Сложеност правописа изражава културно богатство наацоналног наслеђе, у писму се сабира културно-историјиско искуство једног народа.

Кроз промјене правописа једног народа пратимо његов културни развој, као кроз дијаграм духовног и културног сазријевања, у историји правописа видимо његове историјске успоне и падове, али и културне могућности. Писмо једног народа одражава његово духовно стање, постојаност или површност. Правопис изражава уникалности једне културе, кроз своју јединственост, а не сличност са другим писмима, кроз тежњу ка једнобразном глобалном писању и мишљењу.

У хришћанској вјери писмо је богонадахнута ствар, а не само световна, као што је говорио Серафим Роуз, да је ,,у писмености примарна богонадахнутост”.У Житију Светок Ћирила пише да се Константин – Ћирило повукао на молитву и после молитве сјео и направио писмо. ” По Константиновом житију прве ријечи којима је започео писање прве словенске биле су: ,,У почетку бјеше Слово’ ‘, превод почетка Јеванђеља Светог апостола Јована. Тако је хиљду година црквенословенским и српскословенским језиком превођена грчка ријеч ,,логос”- у хришћанској теологији обогаћена смислом о предвјечном Слову, Сину божијем – Логосу, све до Вукове реформе и његовог превода Светог писам Новог завјета.

Вукова–Копитарова реформа писма и језика се није бавила само одбацивањем црквених ”сувишних слова”, већ и смисла хришћанског правописа и превода светих текстова. Мимо благолова цркве и предања православног превода, као и Даничић, и Вуков превод Новог завјета имао циљ удаљавање Светог писам од Предања Цркве. У свом преводу Новог завјета, који је у цјелости промашен превод, међу бројним мјестима преиначеначења значења текста Светог писма, почев од прве српске ријечи – Родослов, коју је превео као ”Дефтер од племена”, па надаље, посебно је битан преиначени вјековни превод ријечи и појма Логоса, коју је Вук превео са Ријеч, прекинувши тако хиљадугодишњу традицију православног превода.

Таква промјена превода појма Логос имала је за циљ помјерање духовног тежишта са богочовјечанског на само човјечанско значење, од појма предвјечног божанског Слова –Логоса, на човјека, на ријеч по себи, као по себи моћ говора и језика. Тим је дата могућност вишезначног, произвољног и ванрелигиозног тумачења појма Логоса. Није више Бог – Логос у почетку свега, већ ријеч по себи, говор, језик, који је продук човјека као рационалног бића, човјековог разума. Истовремено, тиме је посредно релативизован смисао слова – писама, да се ни метафорично не би извлачио закључак о слову као нечему постојаном у односу на језик, а истакнута ријеч , без претходне свијести о слову и писму као резултату мисли, а посредно говора.

У самом предговору свог превода Новога завјета, чије је ширење међу православним Србима црква покушавала да спријечи, Вук Караџић не крије своју равнодушност за мишљење цркве, као што пише и у једном свом полемичком одговору око свог погрешног превода: ,, А ова књига моја нити је за цркву нити и за какву потребу црквену, него само да је читају људи као и другу књигу, и за то управо нијесам ни мислио , као и сада што нем ислим, да се она не може штампати и читати, ”беу саучастја”, ”какве црковне власти.” ,,Граматички и полемички списи ВукаС.К.” књига3.;свеска 2.; Штампарија краљевине Србије Београд 1896.
Да би се избјегла произвољна погрешна и књижевна тумачења Светог писма, Свети синод Српске православне цркве је у новом преводу Новог завјета, пошто је послије стогодишњег прекида са црквенословенском писменошћу изгубљено поимање смисла свог древног језика, упрошћено разумијевање правописа и појма слова и словесности, исправио Вуков превод са ријечју Логос.
*
VasilijevelikiО богословској важности писма и превода Светог писам, могућности двосмисленог разумијевања и тумачења превода, и злоупотребама језика која су се јављала и у ранијим вјековима цркве у преводима светих текстова, најбоље нам свједоче Свети Оци Цркве. Навешћемо зато незаобилазно штиво о смислу и појму Слова , Светoг Василијa Великог, из његових чувених Бесједама – Бесједа друга на ријечи “У почетку бјеше Слово” (Јн.1,1):

,,И наш разум поставља питање: “Ко бјеше у почетку”. Каже се: “Слово”. Које слово? Да ли људска ријеч, или анђелска ријеч? Рекавши: Ако језике човјеечије и анђелске говорим… (1.Кор.13,1), апостол нам је открио да и анђели имају свој језик. Међутим, смисао ријечи је двострук: постоји ријеч која се изговара гласом и која након изговарања ишчезава у ваздуху, а постоји и унутрашња ријеч, затворена у нашим срцима, тј. мисао.

Уосталом, постоји и вјештачка ријеч. Пази да те не обману слична значења ријечи. Како би на почетку могла бити човечија ријеч, када је човјек постао тек позно? Пре човјека постојале су звијери. Прије човјека постојале су и животиње, и сви гмизавци, и све што живи на копну и у води, и птице небеске, и звијезде, и сунце, и мјесец, и биљке, и сјемена, и земља, и море, и небо. Услед тога, у почетку не беше човечија реч, као што не бјеше ни анђелска ријеч. Сва творевина је, наиме, млађа од вјекова будући да је почетак свог бића добила од Створитеља.

И ријеч која постоји у срцу млађа је од свега мисленог. Ти, међутим, богодолично схвати Слово. Јер, онај ко ти саопштава о Јединородном, назвао га је Словом, као што га је назвао и Светлошћу, а нешто касније и Животом и Васкрсењем. Чувши ријеч “свјетлост” ти не помишљаш на чулну свјетлост која се може видети очима. Чувши реч “живот”, ти не подразумијеваш заједнички живот, којим живе и бесловесне животиње. И када чујеш “Слово”, буди опрезан да се, услед слабости разума, не спустиш до приземних и ниских појмова. Напротив, испитај смисао реченог.

Зашто “Слово”?Да се покаже да произилази из ума. Зашто “Слово”? Стога што је рођен бестрасно. Зашто “Слово”? Стога што је образ Оног ко га је родио и што собом показује васцелог Родитеља, ништа не одвојивши од Њега и будући сам од себе потпун, као што и наша ријеч у потпуности изображава наша поимања.Ми оно што смо помислили у срцу износимо ријечју,а оно што је изговорено изображава мишљење које постоји у срцу. Јер, ријеч се изговара од преизобиља срца. Наше срце слично је неком извору, а ријеч која се изговара бујици које тече из њега.

Стога и истиче онолико колико је првобитно изливено. Осим тога, какво је оно што је скривено, такво је и оно што се показује. Он га је, дакле, назвао, Словом да би ти представио бестрасно рађање од Оца, да би ти богословствовао о савршеном постојању Сина и да би ти показао безвремено сједињење Сина са Оцем. И наша реч је пород ума који се бестрасно рађа, тј. који се не одсеца, не удаљује и не истиче. Напротив, васцели ум пребива у свом устројству, стварајући целовиту и потпуну ријеч. И ријеч која проистиче садржи у себи сву силу ума који ју је породио.

Оно, дакле, што је побожно у казаноме о ријечи прихвати ради богословствовања о Јединородном, а оно што ти се учини неодговарајућим и погрешним одбаци и на све начине избегни. У почетку беше Слово. Да је рекао: “У почетку беше Син”, теби би се, с именовањем Сина, поткрао и појам страсти, будући да се оно што се рађа од нас рађа у времену и са страшћу. Он је предострожно казао “Слово” да би спријечио недоличне претпоставке и да би твоју душу сачувао неповријеђеном.”

ЗАКЉУЧАК

l-lazar
Култура једног народа се одражава у сложености и богаству правописа, а културно нестајање у осиромашењу, графичком скраћивању и поједностављивању правописа, до једнобразности вавилонског стапања. Када би сврха писам била брзина и економичност, ефикаснија комуникација и функционалност, онда бисмо могли прећи на брзопис или стенографију, и увијек бисмо могли пронаћи друго практичније и функционалније писмо и језик.

Гласовно (фонетско) писмо вуковског типа је оно које није плод одређеног културног односа према свијету и животу, већ простог регисровања гласова. Једно слово један знак, лако се учи, али се лако и заборавља, и прелази на друго писмо. Писмо без особене мисли о језику, као фолклор без суштине, које нема напора умног савладавања особеног смисла писма и језика. Писмо које нема своје симболичке равни, културног става, осуђено je на нестајање, као и народ без Предања и особене културне политике.

Најбаналнији прогресивистички приступ правопису, револуционарног одбацивања прошлости, примијењен је на српски језик и писмо као ни у једној другој култури и народу. Односом према писму принципом прагматичности, истицањем свога зато што је функционалније, а не зато што је наше, што носи српски смисао и предање предака, формирао је потрошачки однос према традицији уопште.

Одбачен је књижевни, а уведен простонародни језика за књижевн, што није био случај баш ни у једном језику. Направљен је раскид не само са средњовјековном писменошћу, већ са књижевним језиком савременика, до мјере да ”корисници” ”народног” језика и писма у 19. вијеку нису разумијевали своје саврменике и непосредно наслеђе своје српске писмености.

Препуштени ,,слободно-демократском” начелу језик постаје средство вавилонског стапања, а не очувања културног и националног идентитета. Увођење ”народног” језика као књижевног умјесто јединству послужио је простонародном сверазграбљивању простонародног српског језика. Језик је, реформисан на силу, постао залог губљења националног идентитета и јединства. Уведени принцип промјенљивости у српски језик и писмо створило је претпоставке за даљу разградњу српског језика и писма. Увођење простонародног језика као књижевног је довело до раскида не само са хиљадугодишњом црквенословенском писменошћу, него и са српском народном епском поезијом, до неразумијевања и отуђења од језика епике.

За малу европску културну колонију и балканско племе, креатори колонијалних култура напраили су писмо са њуховим племенским фолклорним шарама, да лакше пређу у прпремљени културно-политички резерват. После стопедесет година југословенске културне политике, Срби су стекли и ванправославни залог историјиског идентитета, памћења југословенског и револуционарног наслеђа, тако само српско име, без наведеног православног презимена, више по себи није залог православне припадности.

Вуковом реформом је уведен принцип промјенљивости правописа и назива језика, али и горе, и својеврстан принцип непромишљања о језику. Писмо је сведено на средство регистровање гласова, а кроз упрошћени језик као средство изражавања мисли, до упрошћавања процеса мишљења, чиме је мишљење угрожено.

Принципи Вуковог правописа данас представљају допринос и политици глобализма, стварању културе просјека и глобалне једнобразности. Архитекте глобализма завиде српском вуковском моделу правописа, као најпрактичнијем принципу прилагођавања опште и високе писмености потрошачкиом потребама просјека, естетици и култури максималне економичности. Такво срубљивање сложене ортографије древног писама, до описмењавања без умног труда, преко ноћи, убрзано, мимо традиционалних токова, и смисла писмености и језика, нико није тако урадио као Копитар и Калај (Бењамин Калај прокуратор Босне и Херцеговине у хазбуршкој монархији), преко српских реформатора, за потребе аустријиског Царства асимилацие јужних Словена.

Прекидање вјековног културног и религиозног континуитета, преиначење вјековног смисла превода Светог Писма, избацивање из српског језика и ријечника ријечи и појмова који изражавају духовну димензију живота, мисаону и метафизичку страну човјековог бића, а прикупљање простачких израза и ријечи, који подстичу на примитивне пориве и навике, довољно говори о мрачној мисији вукове реформе, као и његових свјесних и несвјесних следбеника.

Негативне последице вуковске реформе језика и правописа по српски језик и културу су далекосежне, и не могу се сагледати. Усвојени принципи и идеје Вукове реформе писма и језика, тј. програма који је преко њега и Даничића спрведен, произвели су у Срба укупне антикултурне процесе, и погрешне претпоставке вођења културне и националне политике. Они су довели српски народ до трагичних југословенских културних и државних пројеката, а и данас га воде путем културно-историјиског и националног нестајања и дисконтинуитета.

преузимањеПрекид српског културног континуитета се није догодио у комунизму, то је био отворени раскид са културном православном српском традицијом, већ у старијој историјиској идеолошкој индоктринацији 19. вијека, просветитељском позитивизму и револуцији спроведеној под националним псеудонимом. Наиме, под културном реформом српских рационалиста и револуционара, прихватањем бечке позитивистичке историјиске школе и бечког језичкох пројекта као”аутохтоног”српског културног програма и перспективе.

Опстанак српског језика, спасавања од коначног несатајања у југословенском језичком вавилонском вртлогу, јесте путу повратка православним, црквенословенским, светосавским, ћирило-методијевским, његошевским иточницима писмености и језика, обнављања и успостављања прекинутог историјиског духовног и културног континуитета. Тако бисмо повратили јасну и потпуну представу своје прошлости и памћења, благослов православних предака, а тиме и будућности потомака. Да како народ древне културе и писмености, уз божију помоћ, не бисмо као очеве писмености славили реформаторе, и богоборце, већ богонадахнуте Свете оце и учитеље Цркве, који су српски народ благословили и просвећивали светим Словом и писменошћу.

Истовремено, очувању цјеловитости српског језика је неопходан и излазак из круга политичко-племенског поједностављивања језичке политике, међусобног племенског наметања свог наречја сународницима другог наречја, на коју је српски језик сведен и завађен вуковском реформом спуштања књижевног језика на простонародне дијалекте. Једно од решења је именвање различитих срких дијалеката подручним (географским)придјевима, а што су предлагали поједини српски лингвисти, као : црногорски српски, босански српски, далматински српски, хрватски српски и слично; што је и пракса других језика, као варијанте америчког енглеског, аустралијиског енглеског, или канадског француског. Тиме бисмо избјегли нове дисконтинуитете у српској језичкој и књижевној традијцији, племески престиж и суревњивост, а очували укупност српског језичког и културног наслеђа, али и националног јединства.

АуторОгњен Војводић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s