“ НАД СРБИМА ЈЕ ИЗВРШЕН ГЕНОЦИД“

Posted: 26. јануара 2015. in Занимљивости

Разговор Горана Киковића, главног и одговорног уредника “Гласа Холмије“ са Проф. др Вељком Ђурићем Мишином, в.д. директора Музеја жртава геноцида из Београда, који се врло радо одазвао да говори за “Глас Холмије“ и да нас информише о раду Музеја жртава геноцида, држећи се гесла:“ НАД СРБИМА ЈЕ ИЗВРШЕН ГЕНОЦИД“

djuric_620x0Проф. др Вељко Ђурић Мишинa, рођен је 8. јануара 1953. године у мјесту Косоре, Сињ, Хрватска. У родном мјесту завршио је седам разреда основне школе, у Београду осми разред, гимназију и студије историјских наука на Филозофском факултету. Докторат „Српска православна црква 1941-1945. године“ одбранио на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Радио у Историјском музеју Србије као кустос-историчар (1981-1997), потом на Филозофском факултету Универзитета у Приштини као предавач, најпре у звању доцента, потом ванредног професора, на предмету Историја Југославије (1997-2005), у Институту за српску културу у Лепосавићу као директор и руководилац научноистраживачког пројекта (2005-2008), као директор у Европској вишој школи за спортско новинарство у Београду (2008-2009). Одлуком Владе Републике Србије од 23. јуна 2013. године, именован за вршиоца дужности директора Музеја жртава геноцида.

КИКОВИЋ: Када је основан Музеј жртава геноцида и шта су циљеви и задаци ове већ афирмисане српске иституције?

МИШИНА: Музеј жртава геноцида основан је Законом о оснивању Музеја жртава геноцида („Службени гласник Републике Србије“ бр. 49/92. од 16. јула 1992. године) „ради трајног сећања на жртве геноцида над Србима, прикупљања, обраде и коришћења података о њима и остваривању обавеза из Међународне конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида“ и даље: „Музеј се бави прикупљањем, обрадом и коришћењем података о геноциду над Јеврејима, Ромима и припадницима других народа и националних мањина“, а почео је институционално да функционише од јануара 1995. године. Музеј жртава геноцида је регистрован са седиштем у Крагујевцу, мада се целокупна делатност одвија у Београду, где се налазе и радни простори (шест просторија површине око 150 квадратних метара) организационе јединице (Документациони центар) Музеја на Тргу Николе Пашића бр. 11/III. Задаци Музеја су веома комплексни и укључују: прикупљање, обраду и чување података о појединачним и групним жртвама злочина геноцида и другим чињеницама као што су принудно расељавање, узимање талаца, одвођење у логор, принудни рад, пљачка имовине, употреба недозвољених средстава у борби, уништавање и пљачка културно-историјских споменика и добара; прикупљање, обрада и чување грађе о злочинима геноцида, извршиоцима тих злочина, спасиоцима жртава тих злочина, утврђивање и обележавање места страдања жртава, обезбеђивање коришћења културно-историјске грађе и сазнања у културне, образовне, васпитне и информативне сврхе, сарадња са сродним институцијама у земљи и иностранству, организација стручних и научних скупова посвећених сећању на злочине геноцида. Током протеклих 20 година, најзначајнији пројекти односе се на ревизију Пописа „Жртве рата 1941-1945.“ из 1964. године, којом се поименично утврђују жртву Другог светског рата са пуном идентификацијом, без обзира на националну, верску, етничку, идеолошку и војно-формацијску припадност. Други пројекат обухвата проучавање злочина геноцида у оружаним сукобима на просторима комунистичке Југославије (оружани сукоби 1991-1995., НАТО агресија на Савезну Републику Југославију и сукоби на Косову и Метохији 1999).
Музеј има неколико фондова („Жртве рата 1941-1945.“, грађа о ратним сукобима од 1991. године, Међународни суд правде, Међународни кривични трибунал за бившу Југославију у Хагу), неколико легата, Збирку предмета, Збирку уметничких дела, Збирку документарних фотографија, Мултимедијалну збирку (Видеотека, Аудиотека, Дигитални записи, Микрофилмови, Филмови, Мапе) и Помоћне збирке и фондови (Фонд копија архивске грађе, Фонд записа са интернета, Фонд копија дигиталних записа, Библиотека, Хемеротека).
Музеј је био организатор или саорганизатор више изложби, објављено је више од тридесетак књига, а кустоси су објавили неколико десетина прилога у стручној литератури у Србији и иностранству.
Музеј је такође био организатор и саорганизатор научних скупова (Београд, Њујорк, Бања Лука, Јерусалим), а кустоси су учествовали на више запажених научних скупова. У реализацији пројеката сарађује се и размењују искуства са музејима, институцијама и појединцима како у земљи тако и у земљама у окружењу и свету: Yad Vashem у Јерусалиму, Музејом холокауста у Вашингтону, Визенталовим центром у Јерусалиму, SHOAH центром у Лос Анђелесу, Dokumentationsarchiv des Österreichischen Wiederstandes из Беча, Документационим центром за прикупљање грађе о ратним сукобима 1991-1995. из Бање Луке, Документационим центром „Веритас“ из Београда и Бање Луке, Музејом Републике Српске из Бање Луке, Хрватским институтом за повијест из Загреба итд.

КИКОВИЋ: Шта је до сада урађено на пописивању жртава геноцида од турског геноцида до НАТО геноцида над Србима? Колики је број жртава од „данка у крви“ до НАТО агресије на Србију и Црну Гору? Геноцид над Србима од стране Бугара у Првом и од стране Хрвата, Албанаца и муслимана у Другом свјетском рату. Колике су у овим злочинима жртве?

МИШИНА: Законом о оснивању Музеја жртава геноцида наглашено је да ће се првенствено истраживати Други светски рат. За протеклих дведесетак година схватило се да се тај оквир треба проширити на цео 20. век тим пре што је Други светски рат нека врста наставка Првог. У том контексту Музеј је током прошле године дао свој скромни допринос у обележавању 100-годишњице Првог светског рата приређујући тематске изложбе на отвореном простору на Калемегдану.
Крајем 2013. иницирали смо састанак тридесетак представника разних институција из Србије и Српске у намери да се разговара о пројекту пописа жртава које је поднео српски народ у 20 веку. Начелно смо договорили да се то ради по два принципа: временском и територијалном. По првом принципу, рад ће бити подељен у три сегмента: Балкански ратови, Први светски рат 1912-1918, Други светски рат 1939-1945. и Распад Југославије 1991-1999. По другом принципу, свака институција, државна или невладина организација, покриваће „своју“ одређену територију. Резултети тих радова достављаће се Музеју жртава геноцида, који ће све то обрађивати са Заводом за статистику.
Да би тај посао могао да почне, сматрам да Скупштине Србије и Српске треба да донесу Закон о попису жртава, јер ће тек тада планирани посао бити озбиљно рађен. Уосталом, то је наш немерљиви дуг према прецима!
Познато је да Војни архив у Београду увелико ради на стварању базе података о жртвама војника Краљевине Србије 1912-1918. и да су сакупили око 180.000 имена са одређеним персоналним подацима.
До сада је објављено неколико наслова са списковима страдалих. То је урађено за злочине у Крагујевцу и Краљеву 1941. , за Логор у Нишу 1941-1944., за Бањички логор у Београду 1941-1944. Објављено је много чињеница о локалним страдањима, на пример о селу Велика 1944. о стрељањима у Кочевском рогу 1945… Али, све је то мало, осим осталог, и зато што политичка власт није дозвољавала да се то системски ради већ трудом појединаца без познавања методолошких правила.

КИКОВИЋ: Шта су будући планови Музеја жртава геноцида?

МИШИНА: Поводом 15-годишњице агресије на СР Југославију приредили смо тематску изложбу у којој смо показали континуитет бормабровања од 1914., 1941., 1944., 1994-1995. године. Изложба је приказана у Угљевику, Бијељини, Подгорици, Пљевљима, Херцег Новом, Требињу, Гацком, Фочи… Желимо да је прикажемо у још десетак места у Српској. Поводом 70-година од нестанка концентрационог логора Јасеновац и окончања Другог светског рата припремамо међународни округли сто, зборник радова и документарни филм. Укључићемо се у обележавање 20 година од пада Српске Крајине и Дејтонског мира. Покушавамо да о нашој делатности упознамо ширу јавност у Црној Гори и тамо пронађемо партнере… И даље ћемо бити отворени сваком добронамернику који затражи помоћ од нас а односи се на нашу делатност…

КИКОВИЋ: Какво је Ваше мишљење о „Гласу Холмије“?

МИШИНА: Све што доприноси озбиљнијим напорима очувања српског културног, духовног, историјског и националног идентитета на балканским просторима треба подржати. Како је „Глас Холмије“ једно од таквих гласила, треба га помоћи јер се тако чува од заборава наше културно наслеђе, предаје се будућим нараштајима свог српског народа, и такво треба и да остане.

КИКОВИЋ: Шта можете да поручите нашим читаоцима?

МИШИНА: Останите на путу предака, оно што сте од њих наследили предајте достојанствено својим потомцима. Исправљајте грешке, не поводите се лакомим обећањима и завођењу, враћајте заблуделе са погрешне стране. Подсетите се текстова Милета Медића о завештању Стефана Немање односно светог Симеона Мироточивог, о роду, језику, будућности. С времена на време подсетите се војводе Васа, Милоша Обилића, Марка Миљанова, Гаврила Принципа, прочитајте Српску библију „Горски вијенац“ али и текстове Бранислава Нушића!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s