ЗАШТО ЈЕ ГАВРИЛО ДОЖИЋ НАПУСТИО ДЕЧАНЕ

Posted: 15. јануара 2015. in Православље

Аутор – Зорица Пелеш

Наставак говора проте Стеве Димитријевића над одром његовог ученика Гаврила 

10247814_404084253087742_4253038400664448899_n„Када је завршио Богословско – Учитељску школу, доследно плану досадашњег васпитања његова, постављен је за учитеља Дечанске основне школе. И тамо је с вољом радио и у школи и ван ње међу оно мало српског живља, што се још очувало било у суседном манастиру у селима Лоћану и Дечанима. Али је брзоплетост црквене управе над Рашко – Призренском онда митрополијом у варљивој нади, да ће Дечане усрећити створена у њима атмосфера, коју Гаврило није могао до краја издржати. Кад смо, уз крупну помоћ родољуба из Србије и ширег Српства одужили Високе Дечане од суседних Арнаута поверилаца и браће Феровића из Плава, истраживала је се могућност за ојачање бртаства његова и враћање оног национално – просветног светилишта у његову вековну високу улогу. То старање прекинуло је примање руских светогосрских монаха из ћелије Св.Јована Златоуста. Они су ту нашли склоништа за себе и одржали манастир, али у материјалном погледу и у надању, да ће постепено образовати и стварати српско братство у њему, разочарали су се и и иницијатори њихова довођења, па и народ наш, нарочито онај у суседној Ђаковици и Призрену, а по традицији онамошњи народ поделио је био улоге, да Пећ води бригу о манастиру СВ.Патријаршије Пећске, а Призрен и његова црквено-школска општина о Високим Дечанима.

10410153_404083359754498_39772985875641616_nИ ако је Гаврило поред учитељевања био и деловођа руске управе у манастиру, он није могао поднети стање у њему и оглушити се о протесте београдске штампе против тог стања. Склонио се у Србију, у манастир Јошаница код Јагодине, а удео његов у незадовољству наше јавности са оваквим поступком била је документована књига његова „Високи Дечани под туђином“, коју је године 1908. монашко удружење штампало у Јагодини.
Али прогресиван дух његов и смишљени животни план није малаксао пред немогућношћу, да своју спрему реалише у Високим Дечанима, нити се је ограничио на бављење и свраћање, тако рећи, у други постриг свој, манастир Јошаницу. Ни Просветно одељење Пијемонта нашег за неослобођене крајве није га испуштало из руку и из комбинација за припремање кандидата са знањем Грчког језика за епископска места у Старој Србији и Македонији. Упутило га је у Цариград на рад у тамошњој српској основној школи и за изучавање Грчког језика, а кад је у ономе колико је потребно успео, уписао се као државни питомац Србије 1905.године на Богословски факултет Атинског Универзитета, на коме је дипломирао и докторирао 1909.године.У међувремену и о великом школском одмору одлазио је у Швајцарску и Француску ради усавршавања у француском језику, који је самоградњом изучавао.“
***
НАШЕ НАРОДНЕ ШКОЛЕ БЕХУ ТВРЂАВИЦЕ НАШЕ КУЛТУРНЕ И НАЦИОНАЛНЕ МИСЛИ

10923678_404077539755080_9051853664334450368_nО стању у манастиру Високи Дичани остао је и запис ђака Призренске богословије Мирка Јовановића, који је са својим друговима богословима био на несвакидашњој екскурзији 1911.године по Косову, коју је предводио тадашњи њихов ректор прота Стева Димитријевић, а који сам ја цитирала у мојој књизи о проти Стеви:
„Високи Дечани су нас очарали и одушевили, али смо се растужили када смо у њима затекли руске калуђере који су били, можда, добри монаси, али не и будиоци нашег потлаченог живља у крају где је владало турско насиље. Ганула нас је лепота и величина дечанске цркве, дубоко нам се у свет урезало целивање моштију св.Стевана Дечанског, па његова болна историја. безброј одличних и занимљивих фресака на зидовима, затим високи и витки стубови, разнолика и изврсна орнаментика у мрамору и камену, потстрешни украси, портали и прозори, полијелеј кнегиње Милице, висина калоте кубета и добро сачувани таванични сводови , па манастриска кула и стари конаци, дуго су задржавали нашу пажњу и радозналост. Дивили смо се, бележили утиске, цртали.Кад смо ушли у још богатију манастирску ризницу, као да смо се духовно спојили са сваким оним старим предметом, који нам је својом уметничком врсноћом и значајем зборио о нашој црквеној и национално – културној прошлости.Повест о Душановом крсту у Високим Дечанима пронели смо , затим, до Босанске Крајине, Херцеговине, Црне Горе, Санџака, Шумадије, Војводине и на југ до Водена.И поред строге руске манастирске тишине, нисмо могли одолети а да по нашем обичају не засвирамо и не поиграмо.А знали смо и да се искрено растужимо кад нам је неуморни старешина, прота Стева, излагао тешку судбину Дечана, долазак кнегиње Милице у њих после косовске пропасти, улогу манастира као просветног седишта и др. Народне сеобе под Арсенијем III и Арсенијем IV (1690 и 1737) направиле су праву пустош међу нашим живљем око Дечана и у Метохији.Право је чудно како се та дивна грађевина могла сачувати! Онда је на челу дечанске школе био јеромонах Виктор, потоњи владика скадарски.Наша народна школа у Ђаковици, једном од најопаснијих места у оно време, примила нас је по доласку из Дечана свесрдно. Наше народне школе беху праве тврђавице наше културне и националне мисли.Кадгод ми смо се у њих свратили, радосно би нас народ дочекивао, а нарочито омладина, која је 1909.године од оснивања школских друштава на Југу , све већма ступала у соколске редове ( Скопље, Куманово, Призрен, Приштина, Косовска Митровица, Урошевац, Пећ. Ђаковица, Гњилане, Вучитрн, Тетово).“
***
На фотографијама су : манастир Високи Дечани ( гравура), манастир Јошаница и патријарх Гаврило Дожић.

Аутор – Зорица Пелеш

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s