КАКО СЕ МОРАЧАНИН, КОГА СВЕТСКИ ШУМ БЕОГРАДА НИЈЕ ПЛЕНИО, ПРЕТВАРАО У МОРАВЦА

Posted: 14. јануара 2015. in Православље

10926191_404020569760777_4648880562625057144_nАутор – Зорица Пелеш

Драги пријатељи,
Дугујем Вам још неколико делова опроштајног говора проте Стеве Димитријевића над самртним одром, његовог вољеног ученика, блаженопочившег патријарха српског Гаврила и желим у неколико наставака да их пренесем:
„Великом тугом обузет учитељ дужан је да истакне неколико кратких цртица из школовања и јавног рада ученика, који му дати таленат није закопао у животне бриге и недаће, него га је кроз труд и мучеништво умножавао. То духовно благо попело га је до највећег степена службе Богу и народу своме.


Место да блаженопочивши патријарх Гаврило са висине положаја свога каже коју успомене достојну благу реч над гробом једнога од учитеља својих, досуђено је овоме остарелом и расходованом ветерану, да се с тужним мислима врати у милу нам прошлост, идилу нашег националног и просветног рада у колевци наше старе културе и величине, у којој је блаженопочивши покојник добио прво стручно васпитање и из које почиње да се пење уз животну лествицу.
10801864_404019963094171_8422383607773980297_nРођен 17.маја 1881.године у селу Врујцима, у Доњој Морачи, над самом лавром Црне Горе, манастиром Морачом, задужбином Стевана, сина великог жупана Вукана Немањиног, Ђорђе Дожић – Меденица свршио је основну школу у овој старославној светињи нашој, којом је управљао стриц његов, чувени и заслужни архимандрит Михаило. Као многа младеж из Црне Горе, све до уједињења нашег, пошао је и Ђорђе у Србију ради продужења школовања , али га прилике и светски шум Београда нису пленили. Носталгија за мирним манастирским животом, у коме је одрастао, одвела га је нишком епископу, блаженопочившем Никанору, пријатељу његова стрица, архимандрита Михаила Дожића, код кога је гостовао у манастиру Морачи за време путовања и проучавања свога по Црној Гори, и умоли владику да га пошаље у који од својих подручних манастира.


Владика Никанор га је очински предусрео и послао за искушеника манастира Липоваца, Светога Стевана, код Алексинца., задужбине Високог Стевана, и брата му Вукана. Доцније га је превео у манастир Сићево, у Сићевачкој клисури, више Ниша. Кад је завршио искушеништво, Ђорђе је замонашен 26.фебруара 1900.године, сутрадан, 27.рукопложен у чин јерођакона. а после недељу дана у чин јеромонаха. Као јеромонах вршио је парохијссу службу.У тој служби у оба ова јако посећивана манастира Источне Србије упознао је онамошњи народ наш, религиозност и обичајно – религиозни култ његов. Са усхићењем је до смрти причао о онамошњем слављењу, ношењу литије по пољу, народним молитвеним песмама, благосиљањима и чинима. Ту је се, у добу завршеног пубртета, када се створи човештво у карактеру људи, зачело свесрпство његово. Морачанин се преливао у Моравца, а на даљем путу своме присађивао сформиеању своме и косовско – метохисјко.


10906294_404020243094143_7984964918906828539_nКада сам као ректор Богословско – Учитељске школе у Призрену, о великом школском одмору, свратио у Ниш, место некадашњег службовања свога, пријатељ мој, прота Веља Милојевић рече ми да се у братству манастира Сићева налзи млади јеромонах Гаврило, родом из Црне Горе. и да би грех био оставити га без школе, те би добро било да се прими у Богословско – Учитељску школу.

У оно време манастир Св.Патријаршије пећске и манастир Високи Дечани били су, такорећи, без братства, а ја сам убеђен да нема мисије црквене без спремног монашког кадра, од почетка наставничке службе своје помагао и одушевљавао ученике, наклоњене монаштву- Ову сам напомену једва дочекао и поручио: да јеромонах Гаврило узме отпуст и препоруку од епископа и у почетку школске године дође у Призрен, што је и учинио. Друг мој по богословији, Рафаило Марковић, онда игуман манастира Велућа, препоручио ми је свога млађег брата, јеромонаха Иринеја. И њега смо у саставу школском примили без питања Министарства Спољних Послова, под којим су биле школе наше у Турској импреији.

Ово је учињено по угледу на стару Београдску Богословију, која је примала монашка лица и без гимназијскле предспреме, и од којих је занављано монаштво наше. Опет по угледу на стару Богословију Београдску, чији су и ректори и наставници монашког реда били уједно старешине или сабраћа оближњих манастира. Гаврило је одређен у братство манастира Високих Дечана, Иринеј у манастир Св.Патријаршије пећске са намером да се од њих образју будуће старешине ових лавра и светилишта српских.

Гаврило је био отресит, марљив и паметљив ученик. Иако без полугимназијске претспреме, он по успеху није изостајао иза најбољих ученика. Био је дружељубив. И ако живе нарави и лако запаљив, он је, кад се стиша или споразуме после размирице, бивао до ганућа болећив према другу, а и сабрату Иринеју, с којим су га несташлуци и шале млађих ученика често до сукоба доводили.

У црквеној служби био је ревносан и објашњавао друговима појединости о њој. Нарочито је друговао са ђацима из Македоније и помагао се с њима у припремању лекција. И кад је у моме одсуству једном букнула буна против једног васпитача, па се ученици поделили у две групе, од којих је једну водио Иринеј, а другу Гаврило, Македонци су били с њиме.““
***
На фтографијама је манастир Морача, патријарх Гаврило и његов „расходовани“ професор, прота Стева. Патријарх је умро 1950.г., а прота Стева 1953.г. Ова Протина фотографија је из 1952.г. и види се сав умор и туга протеклих деценија на његовом молећивом лицу.

Аутор – Зорица Пелеш, публициста и аутор књиге ПРОТА СТЕВАН ДИМИТРИЈЕВИЋ АНЂЕО БОЖЈИ ЗА ЈУЖНУ СРБИЈУ.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s