Српска мајка

Posted: 31. децембра 2014. in Занимљивости

SokaLolic1cАко сте читајући или слушајући српску историју остали зачуђени како је могуће да један народ толико пута страда, да прође кроз сва искушења и да опет опстане, ако сте то поистоветили са Божјом вољом, у праву сте. Али постоји још један елемент без кога то не би могло. Тај елемент је српска мајка. Жена која је храбро стајала на прагу куће и испраћала мужа и синове у одбрану Отаџбине и неизвесност.

Oстајући сама да брине, чува и храни нејач и старце, и да иако у немаштини одржи домаћинство. Та тешка и готово немогућа улога није је спречила да и у најтежим околностима инсистира на животу у складу са српском традицијом. Колика је храброст колико је срце српске мајке најбоље се може видети из сведочења Жан Палерн Форезјена, из 1581. лета Господњег:

„Она је још била толико уцвељена и срца још увек толико стегнутог да није могла ни исказати оно што је хтела да нам каже. Ствар је у овоме: како је била обавештена да долазе сакупљачи данка, она је сакрила своје дете, које је имало осам до десет година, да јој га не одведу. Да би је натерали да призна где се дете налази, Турци су јој ишчупали брадавице на дојкама врелим гвожђем. Ми у то нисмо могли поверовати, тим пре што је тај део тела тако осетљив, да се то не би могло учинити да не наступи смрт, све док нам она не откри груди на којима угледасмо ране још незацељене. Доиста, сви до једног, чак и наши јаничари, осетисмо силно сажаљење сагледавши такву свирепост и насиље које је више него варварско и нечовечно.“

Знао је Жан Палерн да су то болови који се не могу преживети, и то је истина. Али до тада није упознао српску мајку, а она за своје чедо може и немогуће. Српска мајка је та која је новим покољењима удахњивала оно најважније, давала ону најзначајнију нит која је сутра красила одраслог Србина. Никада српске мајке нису заборављале оно најбитније, да дубоко у срце своје деце утисну веру, обичаје, патриотизам, родољубље и слободу.

Знала је српска мајка да подигне јунака, знала је она да је то много пута саздано од бола и муке. Зато је српска мајка научила свој бол да сакрије, не допустивши себи да одступи од својих искрених, часних, праведних и херојских принципа. Или, сажетије речено, српског кодекса части, којима је дојећи учила и чељад своју. О каквој снази мајке, без обзира на судбину, говорим – најлепше је описано у песми Војислава Илића млађег:

„Шта те нагна нано чак овде до мене?
Ја дођох тек тако, и носим ти ево, чарапе шарене, да ти их навучем,
Дед овамо брже, носићеш их с диком – нек је слава Богу!Па покривач диже, ал` се хитро трже јер спази патрљке одсечених ногу!Но уздржа срце, да бол не потече и не даде сузи да из ока кане,Већ покривач спусти и с поносом рече:
Жив ми био, синко, и срећне ти ране!“

Како се српска мајка борила са својом муком и болом тако је учила и своју чељад. Стварајући својим ставом и учењем ону разлику која нам вековима удахњује веру у будућност, спознају о слободи, наду у правду и никад угашени пламен родољубља. Она је та која нас учи да не посустанемо, и каже:

„Боље ти је изгубити главу,
него своју огријешити душу!“

(мајка Јевросима једином сину Марку Краљевићу у народној епској песми)

prelo-2-501x350Нису српске мајке дозвољавале својој деци да душу огреше, знале су оне колико је то важно. Никад нису на живот гледале тренутно, мајка спартанска увек је знала да је важно оно што човек оставља иза себе. Не завршава се све са земаљским. Она је мајка и кћер херојског соја и нема разумевање за одустајање, предају или још горе издају. Зато је Србима дубоко урезано писмо мајке која је свом сину заробљеном у Аустрији овако писала:

„Предпостављам, ако си затворен то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили и ниси рањен, не враћај се кући сине мој.Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесеттри хероја, без сто двадесет оних који су позвани у војску. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту.“

Знајући ово, сагледавајући тог хероја који носи име – мајка, не знам ко су мајке данашњих издајника и да ли они смеју да погледају својим мајкама у очи. Да ли су свесни како се срце мајке стеже и кида када види да није правим млеком своје чедо задојила. Српска мајка је увек била спремна да плати сваку цену да би сачувала оно што је изнад и веће од свих нас. Да би сачувала понос, истину, правду и част своју и своје породице. Она никад не би дозволила да се изда Отаџбина. Нема српска мајка милости за издајнике, увек је она ходала дигнуте главе, па никад не би дозволила да има кукавицу која пузи. А она је то врло често не само својим речима већ и делима показивала. Исто онако како су српке мајке, сестре, жене крајем 1813. године, пред најездом Турака који су избили до обале Саве, немајући чамце да се пребаце у Срем учиниле оно једино што приличи духу српске мајке. Учиниле су исто оно што су вековима училе и своју чељад, оно што је дубоко уписано у њихово часно срце. Педесет мајки, није хтело да погне главу, нису биле спремне да пузе. Педесет мајки српских ухватиле су једна другу за руку, храбро загазиле у Саву и чувајући свој понос, понос својих мужева и своје деце умрле. Не дозволивши да постану турско робље.

Варају се они који мисле да је мајка Југовића мит, варају се они који кажу мајка Југовића је само део епске поезије Срба. Заборављају они, или не желе да виде колико је српска историја имала „мајки Југовића“. Желе они ако могу некако да прећуте и забораве рецимо мајку браће Илића, из Синошевца. У том Таковском крају она је била права „мајка Југовића“ и она је у ослободилачке ратове од 1912-1918 послала све своје синове. Све најдраже што је имала. Можда ће неко рећи да није она као мајка Југовића јер она није имала девет синова. Рећићемо им само да су у праву. Она није имала девет синова девет Југовића, она је имала десет синова десет Илића. Због таквих примера је у два извештаја аустроугарских полицајаца из 1916. године дословно писало:

„Борбу Срба за ослобођење можемо сузбити једино ако прво сузбијемо тежњу за ослобођењем код српских жена, јер су оне клицоноше те борбе.“

Није српска мајка жудела као данашње мајке да тобоже изједначи своја права. Српска мајка је знала да има незаменљиву улогу. Улогу коју нико други не може да изврши. А та улога има сва права. Један од оних који је приметио важност мајке у Срба био је Никола Томазео (1844. године). Читајући српску поезију он увиђа сву важност мајке за Србина и схвата одакле се Србин поји храброшћу, искреношћу, родољубљем, истрајношћу и вером, па каже:

„У српским песмама мати је заиста име свето: она је као стуб којим се човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору српском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка , жалосна му мајка! Син и мати једно су: мати била далеко или мртва у њему живи и весели се и плаче; као што је материна крв у његовом телу, тако и материна љубав у његовим мислима тече. И сестра у српским песмама име је свето: њена љубав стоји између љубави матере и љубе“.

Сваком Србину мајка је увек била основна снага и инспирација. Па не зове се Отаџбина случајно мајком, нико Отаџбину не зове оцем. Мајка је нешто што Србин не да, нешто што нико нема права да упрља, зато и Отаџбину Србин зове мајком. Српска мајка је кроз векове оправдала своју улогу, а њена деца су доказ за то. Не смеш мајко данашње Србије заборавити то, не смеју се погазити начела која су нам оставиле српске мајке. Немају права данашње мајке да забораве жртве мајки пре њих и олако преко тога пређу. Непријатељ зна да ако успе да уништи српску мајку успеће да уништи и Србију.

Онај ко те је млеком дојио и са тим млеком ти веру, правду и храброст пренео, твој је извор. Када не би имао извор не би имао одакле ни да се напајаш – једноставно би у сваком погледу пресушио. Непријатељу би остало само да сачека тај моменат и припреми победничку песму. Али неће дозволити српске мајке да се непријатељ радује, њихова снага је неуништива. Дојиће оне увек нову српчад и стајати на прагу дома свог, као ослонац и подсећање да се Србин пред неправдом никад не предаје. А нама њиховој чељади остаје само да им образ не упрљамо.

„Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће,
ал` хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу … Благородством Српство дише …
Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!“

(Петар II Петровић Његош)

Аутор: Ненад Благојевић
Извор: Цеопом-истина

Преузето –  Магацин

Advertisements
коментари
  1. poeta каже:

    НЕ ХТЕ МАЈКА…

    Понекада ноћу, када клоне тело
    из даљине завичај заболи
    па дозове моје родно село
    из сећања, ко да још постоји

    Заборавим тада оне муке
    све невоље, тешкоће и боли
    па ми у сну саме крену руке
    да загрле, срце које воли

    Отишли смо у вихору рата
    јер погани тој не веровасмо
    као слику, у оквиру врата,
    урамљену, мајку остависмо

    Не хте стара преко кућног прага
    планину би лакше прескочила
    неће нога лутати бестрага
    кад би кућу своју оставила

    Не хте поћи, није било силе
    само рече: „Неће нико мене“
    те су речи можда пресудиле,
    ако крене знам да ће да свене

    Испред куће махала нам дуго
    као да је сузе сакривала
    хтедох назад, хтедох моја туго,
    али напред нејач је чекала

    Већ сутрадан попалише село
    и у њему све часне старине
    не дадоше да видимо тело
    јер га нема, већ шака прашине

    Због тог ноћу често из сна скачем
    јецам, ридам, будим се у зноју
    па изнова неутешно плачем
    што сам мајку оставио своју

    Нема куће, нема ни огњишта
    нестала су многа лица драга
    избледеле и слике згаришта
    само мајка још маше са прага

    Веселин П. Џелетовић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s