Чеврнтија

Posted: 5. децембра 2014. in Први светски рат
Ознаке:, ,

43Пише – Бранислав В. Станковић

После победе на Церу и протеривања аустроугарских јединица из Србије у августу 1914. године, и једна и друга страна су видали ране. »Балканска војска« имала је огромне губитке али велики људски и индустријски потенцијал Аустроугарске монархије врло брзо је санирао последице изгубљене битке, сто је на српској страни ишло много теже.
Савезници , нарочито Русија тражили су од српске врховне команде офанзиву , односно прелазак српске војске преко граничних река . Тиме би се онемогућило слање аустроугарских трупа из » Балканске војске » као појачање онима на источном фронту . Такозвана » Ужичка војска » коју су сачињавале Шумадијска дивизија II позива , Ужички одред и још неке мање јединице , још је за време трајања Церске битке почела са извођењем операција на аустроугарском тлу , у околини Вишеграда ( реон планине Тара , где Дрина није представљала природну границу ) . Али тај део фронта био је већ од споредног значаја . Поћорек, командант »Балканске војске« је, после слома V армије на Церу , обуставио тек започети напад VI армије , а њене елитне 15 и 16 корпус пребацио из овога реона северније , на средњи ток Дрине , ближе V армији . Био је спреман на привремени губитак дела територије у источној Босни , док не заврши са главнином српских снага . Немајући другог избора , под притиском савезника , од којих је сада зависила судбина земље , Врховна команда , иако свесна да војсци пре свега недостаје квалитетан мостовни материјал , неопходан за прелаз Саве , на састанку у Ваљеву 31.августа издаје наређење за отпочињање припрема за прелазак у Срем . Дефинитивно наређење за напад , донето је 4.септембра .
Главни напад у ноћи између 5 и 6 септембра , требала је да изврши I армија са Шумадијском и Дунавском дивизијом I позива , у реону села Ново Село , Скела и Подгоричка Ада недалеко од Обреновца , док је за демонстративни, односно , помоћни напад , у околини Сремске Митровице одређена Тимочка дивизија I позива из састава II армије .
Природно , сва пажња посвећена је главном правцу напада , тако да је I армија добила » Велики мостови трен (армијски) » . Пошто је и он био недовољан , од осталих јединица које нису планиране за прелаз , покупљени су најквалитетнији понтони . Уз кориштење месних средстава као што су дереглије , било је за очекивати да форсирање Саве буде успешно извршено.
3.Bitka-za-CevrntijuСавим супротна ситуација владала је код Тимочке дивизије I позива одређене за демонстративни прелаз . Она је располагала својим дивизијским мостовим треном , који се налазио у врло лошем стању , сви метални понтони су додељени I армији а дрвени су били вецим делом расушени и црвоточни. Такодје, придодати су јој и рестлови мостових тренова осталих дивизија из којих је најбољи материјал пробран и такодје додељен I армији . Сем тога , пешадија ове дивизије тек што се преоружала пушкама Мосин-Наган . Тако да војници не само да се нису довољно упознали са новим оружјем , него је и отежавајућу околност стварала чињеница да су Руси испоручили Србији пушке из новије продукције , произведене после 1908. године . Ове године у Русији усвојена је муниција 7,62 x 54 р. са лакшим шиљатим зрном тежине 9,6 гр . , тако да су задњи нишани на пушкама били баждарени по балистичким особинама овога зрна . Међутим , 150.милиона метака који су испоручени са овим пушкама били су сви произведени пре 1908. године и имали су оживална зрна тежине 13,7 гр. . Мада је постојала формула по којој се вршила компезација на задњем нишану , све то је компликовало употребу и смањивало поверење војника у додељено им оружје .
Пушкама Мосин-Наган М-1891 калибра 7,62 мм. које су крајем августа почеле да пристижу из Русије , располагала је , као резервом , врховна команда . Преоружање појединих јединица са овим оружјем , вршило се по потреби и борбеној вредности истих . Тимочка дивизија II позива прва се преоружала , тачније наоружала руским пушкама , пошто њена пешадија готово да није имала оружје , још 21. августа за време трајања Церске операције . Затим је , почетком септембра , ради унификације , и Тимочка дивизија I позива комплетно преоружана » руским пушкама » . Српске брзометне пушке система Маузер које су у оваквим приликама замењене , чуване су као резерва за попуну губитака у већини јединица које су овим системом и даље биле наоружане . У наредних неколико месеци Мосин-Наган добили су и многи пукови II позива , нарочито они наоружани преправљеним пушкама Маузер – Кока М – 1880/07 које су се често квариле . Међутим , треба рећи да српски војник није био ни мало срећан када му је одузета » Маузерка М -99 » и дата у руке руска пушка коју је слабо познавао . Подцењивање је ишло дотле да су поједини официри чак тврдили да им је борбена вредност била равна копљима , због њиховог архаичног , четворобридог бајонета , који се , по руским правилима , стално носио на пушци тако да за њега није ни постојала канија .

Катастрофа на Чеврнтији

Артиљеријска припрема која је отпочела у тачно у поноћ 6.септембра и трајала 1 час означила је почетак форсирања Саве јединица И армије . Део трупа превежен је понтонима и дереглијама без већих проблема на леву обалу Саве. Истовремено почело се и са изградњом моста код Новог Села . Мост дужине 280 метара израђен је у рекордном року од 2 часа и 40 минута . Захваљујући томе, аустроугарске јединице, потпуно изненађене, брзо су растеране са обале и успостављен је мостобран . До 11. септембра Срби су избили на линију Нови Бановци-Нова пазова – Буђановци-Хртковци. За то време , Трупе одбране Београда заузеле су Земун и ту се утврдиле .
Тимочка дивизија I позива није имала толико среће . Од самог почетка , захваљујући лошој организацији , срљала је у један од највећих пораза које је доживела српска војска . Заповест за прелаз држана је у претерано великој тајности , па је команданту дивизије саопштена тек у јутро 5. септембра . Стока која је служила за транспорт мостовог трена била је оболела од болести шап и кретала се врло споро а дивизија се налазила у реону села Липолист , удаљена око 40 километара од места прелаза , које је усиљеним маршем у врло кратком року морала да пређе. Сем тога, у заповести се наводило да се уз пут, код села Глушци и Узвеће, расушени понтони потопе у реку Битву да забрекну!
Место прелаза налазило се око 10 км. низводно од Сремске односно Мачванске Митровице , код бивше карауле Чеврнтија .
Тек пред зору 6. септембра прикупиле су се јединице код Чеврнтије. После краће артиљеријске припреме, која је неутралисала малобројне непријатељске јединице, почело се са превожењем понтонима . До подне на леву обалу пребачен је 13 пук , 7 чета 15 пука , 2 чете пионира , 12 мираљеза и 3 пољска брзометна топа . Тада је превожење прекинуто и почела је изградања моста .
У почетку српске јединице нису наилазиле на отпор , да би код села Шашинци налетели на 72. аустроугарски пук који се упустио у борбу . Неколико часова касније железницом је пристигао и 94. пук , тако да је борба постајала све озбиљнија и жешћа . За то време , изградња моста текла је веома споро, сем тога , Сава на овом месту била је широка 410 метара , па је недостајало око 30 метара моста и морало се импровизовати . Дубина леве стране савске обале је дозвољавала да се уместо понтона користе стајне потпоре, па је одлучено да се тај део моста изради на тај начин.
Као фатално се испоставило и то што је обустављено даље превожење људства и материјала. За време изградње моста обустављен је сваки саобраћај на реци.Убрзо је јединицама на левој обали почело да понестаје муниције и резерви у људству и почело је постепено одступање. Маса рањеника скупљала се на обали близу моста, оцекујуци евакуацију по његовом заврсетку. Пред сумрак око 18,25 часова , када је мост већ био при крају , једна артиљеријска кара са шесторном запрегом у галопу се кретала ка мосту , дижући облаке прашине , неко од официра помислио је да је то непријатељска коњица и наредио трубни знак »Коњица« . Отворила се паклена ватра на ове несретнике , али је убрзо престала јер се увидела грешка . Међутим , лаке рањенике који су се скупљали око моста ухватила је паника и они појурише на један слободан понтон, али су га толико напунили да се овај преврнуо ! Настало је дављење и опсти метеж . Запомагање дављеника негативно се одразило и на остале војнике у близини моста, па су и остали, захваћени паником, појурили ка јос не довршеном мосту и оштетили га. Напором официра ред је убрзо успостављен , а од прикупљених војника и лакших рањеника, формиран је батаљон од 600 људи, у циљу непосредне застите моста. На фронту је , доласком ноћи , завладало краткотрајно затишје
Аустроугарским трупама стигла је у Јарак, као појачање 57 бригада са 42 и 92 пуком . Око 22,30 часова предузет је општи напад. Нападајуци Србе бочно, дуж обале Саве, 92 пук је заробио остатке 4 батаљона и тиме, отворивши десни бок српског фронта продро у непосредну близину моста, који само што није био завршен. Чувши пуцњаву у позадини, иза својих ледја, и остале јединице су биле поколебане. Одступајући , практично без муниције сви су јурили према мосту , који је требао још само да се учврсти . Под притиском масе дошло је до кидања моста. Успаничена маса, у мрклој ноћи и под непријатељском ватром, покушавала је да се дочепа српске обале. Моснице су попустиле у муљевитом дну, и људи су попадали у Саву. Река је вукла на дно војнике оптерећене опремом.
Командант 13 пука када је увидео да је пропаст неизбежна, организовао је спашавање пуковске заставе. За овај задатак добровољно се пријавили санитетски мајор Миливој Петровић и редов Јаков Нелих. Њих двојица, су били добри пливачи и одважили су се да ову пуковску светињу спасу по сваку цену. Мајор Петровић је заставу обмотао око струка и на тај начин, заједно са својим помоћником, препливао реку.
Мало људи успело је да предје преко моста или се спасе пливањем преко Саве , многи су се подавили , а већина је заробљена. За то време српске јединице на десној обали нису смеле да дејствују да не би побили своје. Крајњи резултат ове авантуре код Чеврнтије био је да је од близу 6000 војника прешлих у Срем , 4900 заробљено , остали су изгинули или се подавили . Заробљена су и сва три пољска топа. Аустроугарски губици износили су око 2000 људи.
И поред овог страховитог губитка, од практично целог пука , овај демонстративни прелаз Тимочке дивизије код Чеврнтије, делимично је испунио задатак. Привлачењем на себе чак четири непријатељска пука 13 пук је дао колико је могао и не мало олакшао успешан прелаз I армији код Обедске баре, као и њен продор дубоко у Срем.
Колико је ратна срећа променљива, видело се и неколико дана касније, када су у боју код Попинаца 57 бригада а нарочито њен 92 пук, претрпели страховите губитке од Шумадијске дивизије и њеног 11 пука.
Нарочито велике губитке имао је 4 батаљон 92 пука, чији су војници код Чеврнтије први продрли до моста и изазвали пропаст 13 пука Тимочке дивизије. Ово је била својеврсна освета Шумадинаца у име својих ратних другова.
Када је обавештен о почетку српске офанзиве у Срем , Поћорек је одлучио да одмах отпочне напад преко Дрине и тиме паралише даљи продор I српске армије . То се неколико дана касније и десило . Последње јединице I армије повукле су се из Срема не узнемираване и без губитака до 14. септембра .

Аутор – Бранислав В. Станковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s