Топлички устанак 1917. године као резултат неописиве суровости бугарског окупатора

Posted: 3. децембра 2014. in Први светски рат
Ознаке:, ,

austrougari-streljaju-ustanikeМного је кроз историју било речи о српској војсци која се повлачила преко Албаније, о страдањима на том путу и о Солунском фронту. Далеко је мање пажње посвећено последицама које је повлачење српске војске имало по српско становништво које је остало да чува домове. Скромна пажња је кроз школовање посвећена проучавању Топличког устанка, јединог у тада окупираној Европи, устанка који је настао због злочина Бугара над Србима који су били толико страшни, да нико не жели да их помене. 

А ако само поразговарате са старијим житељима Топлице, Јабланице или Јастрепца који су чули жива сведочења својих родитеља, чућете да се у том крају људи више плаше Бугара него ђавола.

После повлачења српске војске кроз Црну Гору и Албанију, окупирана Србија је била подељена између Аустроугарске и Бугарске. Бугарска је од окупираног дела Србије створила две зоне, Моравску са седиштем у Нишу и Македонску са седиштем у Скопљу. Окупационе власти затварале су српске школе, забраниле језик и обичаје, спаљивале књиге, мењале и имена породицама, а македонско становништво третирали као бугарско. У српске цркве довођени су бугарски попови, српске иконе су замењиване бугарским, а о одузимању имовине најбоље говори податак Међународног Црвеног крста, да је у Србији до 1. септембра 1917. од глади умрло око 8.000 лица.

Под изговором да људе шаљу у Софију, Бугари су масовно стрељали становништво. Тако је у Врању и околини убијено 3.500 људи, у Сурдулици око 3.000 лица.

У извештају међусавезничке комисије за испитивање злочина бугарских окупационих власти у Србији, речено је да су официри и војници бугарске војске, али и бугарске комите као и представници бугарских полицијских власти, почили да врше злочине од самог почетка. Прве жртве били су српски свештеници који су убијани по групама, а њихови лешеви бацани су у јаме. Из тог страшног времена остала је чињеница да су Бугарски војници били безразложно неописиво сурови, нарочито кад је реч о коришћењу хладног оружја, па је на лешу једног свештеника избројано 74 убода ножем!

Српски политичар, новинар и историчар Драгиша Лапчевић (крај 19. почетак 20. века), залагао се да се злочини Бугара детаљно опишу и запамте, „не ради тога да би нас испуњавало мржњом према Бугарима, већ да би у њих изазвало неодољиву осуду једнога страшног режима“, током којег су почињена нечувена недела у Приштини, Призрену, Врању, Нишу, Лесковцу, Сурдулици и по другим местима, „у којима хиљаде и хиљаде невиних, савршено невиних радника, занатлија, трговаца, земљорадника, учитеља, професора, свештеника и чиновника нађоше најсвирепију смрт, у којима су искасапљене толике жене и деца, у којима је оргијала само најстрашнија смрт.“ Лапчевић преноси сведочења да се Бугарски окупатор нарочито свирепо понео према становништву Топлице и Јабланице. У овим српским областима поубијан је силан свет, а жене и деца били су „тако вандалски мучени и масакрирани, да таква недела тешко да је запамтио и средњи век…“.

Кад се српски народ после масовних злочина Бугара у првој години окупације дигао на оружје и букнуо Топлички устанак, злодела Бугара добила су највеће могуће размере. Сведочења о пребијањима, силовањима, одсецањима делова тела, сахрањивања живих људи и још много тога што у цивилизованом човеку изазива најдубље гађење и страх, толико су жива, да се у јужној Србији и данас Бугари помињу као најљући српски непријатељи.

Устанак

Топлички устанак букнуо је крајем зиме 1917. године, а пред том силином у првих месец дана окупациона власт је протерана из Прокупља, Лебана, Рибарске Бање. Сам почетак бележи се у Куршумлији 26. фебруара , а проширио се на целу Топлицу и Јабланицу, Пусту Реку, Копаоник, Ибарску долину све до Рудника и до Озрена на истоку.

Војвода Коста Војиновић

Непосредан повод устанка је покушај мобилизације коју су бугарске власти хтеле да изврше на територији Топлице. На челу устанка били су резервни поручник Коста Војиновић који се није повукао са главнином војске зато што је био рањен, и Коста Миловановић Пећанац, капетан српске војске којег је врховна команда са Солунског фронта послала да народ припреми за устанак, али и да га држи под контролом.

Пећанац је имао строге инструкције да спречи избијање устанка, све док Врховна команда то не оцени за потребно. Неки историчати објашњавају да је српска влада желела да заштити народ и избегне масовне жртве, док су бројнија мишљења и докази да су краљ и радикали страховали да не изгубе власт. Пећанац се спустио авионом код села Механе у септембру 1916. са задатком да устаничке снаге ступе у борбу тек када савезничка и српска војска пробију Солунски фронт и стигну до Скопља. Међутим, наишао је на растући побуњенички покрет који је предузимао акције без његовог знања. У децембру, на Копаонику, Војиновићеве комите напале су и ликвидирале аустроугарску патролу, а до почетка 1917. чета и команданата било је све више и вођене су честе борбе што је довело до општег устанка.

Окупило се око 13.500 људи који су за месец дана створили слободну територију у пречнику од 80 км, такозвану „Топличку слободну републику“. Да би угушио устанак окупатор је био принуђен да ангажује велике војне формације и да повуче део војске са фронта. Устанак је изазвао дезорганизацију окупатора, пресечене су пруге које су Бугаре повезивале са главним фронтом, убијено је много војника. Ипак, у пролеће је „топличка држава“ сломљена, а до темеља је уништено педесет пет села. Борбе су се повремено наставиле све до јесени, када је Топлички устанак коначно угушен у крви: окупаторски војници, највише бугарски, убијали су не само последње учеснике побуне, него и жене, децу, старце.

Током устанка дошло је до неизбежног сукоба устаничких вођа Косте Војиновића и Косте Пећанца, што неки тумаче као „одсјај сукоба Црне -Аписове и Беле -краљеве руке. Коста Војиновић је децембра 1917. године у једној воденици у селу Гргуру извршио самоубиство, како не би рањен пао Бугарима жив у руке. Сматра се да га је издао неко од блиских сарадника. Пећанац је учествовао и у Другом светском рату као четнички војвода, а убила га је 1944. група супарничког четничког табора под вођством Драже Михаиловића.

После Првог светског рата улоге Пећанца и Војиновића различито су тумачене. О Пећанцу се говорило као о покретачу устанка, што је потпуно нетачно, док се улога Косте Војиновића умањивала. После Другог светског рата на овим просторима донекле је исправљена неправда према Војиновићу, па његово име носи неколико улица и школа у јужној Србији.

Аутор: Мира Николић
Извор: Глас Србије

Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s