Дефанзивно – офанзивна доктрина Српске војске у Великом рату

Posted: 3. децембра 2014. in Први светски рат
Ознаке:

veliki-rat-vojskaСрпска војна доктрина је у суштини била офанзивна, али је у односу на доктрине Француске и Немачке имала и неке специфичности, објашњава у разговору за Међународни радио Србије потпуковник Слободан Ђукић, професор на Војној академији у Београду.

Немачки војни теоретичари су сматрали да проблем повећане ватрене моћи могу да реше обуком и да се противник може победити само обухватом његовог крила и бока. Зато су Немци све своје снаге груписали на једном или оба крила у циљу обухвата непријатељске војске. То је била немачка војна доктрина инспирисана Ханибаловом битком код Кане, која је пример идеалне обухватне битке.

За разлику од Немаца, Французи су сматрали да се фронт противничке војске може пробити увођењем резерве и извођењем такозваног решавајућег удара. Тако се и француска војна доктрина зове доктрина решавајућег удара.

Професор Ђукић каже да је Српска војска добро познавала и француску и немачку доктрину, али је због особености у Србији и на Балкану развила своју теорију која је полазила од тога да се Србија налази на подручју које је планинско, где нема довољно комуникација и где су маневри отежани а правци којима војска напредује су одређени и каналисани. Због тога је српска војна доктрина полазила од тога да противника прво треба зауставити одбраном – на испресецаном каналисаном земљишту, а онда ако се може и како се може да му се нанесу губици ударом у бок. За разлику од француске и немачке доктрине које су биле офанзивне српска је била заснована на дочеку – дефанзивно офанзивна – прво зауставити непријатеља а онда му нанети губитке. За „стратегију дочека“ српска Врховна команда и војни теоретичари имали су још један убедљив разлог. Србија је била мала држава која се сукобљавала са далеко већим противницима, у Балканским ратовима са Турском, а у Првом светском рату са Аустроугарском која је имала 51 милион становника, и зато је од самог почетка рата морала да рачуна на дефанзиву.

Концентрација српске војске

План српске врховне команде пред Први светски рат заснивао се, дакле, на стратегијском дочеку јер је однос снага између Аустроугарске и Србије био неповољан по Србију. Осим тога, Аустроугарска је својом територијом окруживала Србију са севера и запада преко Дрине, Саве и Дунава. Зато се српска Врховна команда определила да брани линију Ваљево – Лазаревац – Аранђеловац – Топола и да у погодном моменту пређе у офанзиву. Међутим, када је почео рат неке околности су се промениле.

Русија је већ 1. августа ушла у рат и Аустроугарска је морала своје главне снаге да усмери према Русији у Галици. Према Србији на Балкану остале су помоћне аустроугарске снаге. Када је 12. августа 1914. почео напад Аустроугарске на Србију, српска Врховна команда која се налазила у Крагујевцу била је у дилеми – да ли да се држи дефанзивног ратног плана или да крене у сусрет тим помоћним, слабијим аустроугарским снагама. Стари, искусни војвода Радомир Путник био је за то да наша војска остане у дефанзиви и да тек после дефанзивне фазе предузме противофанзиву. Међутим, млађи и ратоборнији тада генерал Живојин Мишић и пуковник Живко Павловић били су за то да се не чека него да се крене у сусрет аустроугарским снагама.

Велики губици у биткама на Церу и Мачковом камену

Тако је 16. августа дошло до изненадне сусретне битке на Церу где су обе војске биле у наступању. Тај изненадни бој био је веома тежак и крвав за обе стране. Српска је у Церској битци имала 16 хиљада погинулих, рањених и несталих војника, док се аустроугарски губици процењују на око 25 хиљада.

Након Церске битке српска Врховна команда није стекла праву слику о стању на Балканском ратишту, сматрала је да је уништила аустроугарске снаге и наредила је почетак офанзиве 6. септембра 1914. када Прва српска армија прелази у Срем код Купинова и напредује према Новој Пазови, Шимановцима и Руми. Међутим, у том тренутку је Оскар Поћорек, командант аустроугарске балканске војске, наредио другу офанзиву преко Дрине. Овога пута су Аустроугари не само прешли Дрину него су заузели Гучево, Борању, Јагодњу и Соколске планине. Успели су да се дохвате стратегијске греде и српска Врховна команда је била веома изненађена овим нападом. Наредила је да се заустави офанзива Прве српске армије у Срему и добила задатак да Аустроугаре поново пребаци преко Дрине. После убрзаног марша Прве српске армије правцем Уб- Ваљево- Пецка 15. септембра започињу борбе које ће довести до повлачења Аустроугара изнад Крупња. На Мачковом камену од 15 – 17. септембра вођене су огорчене борбе кад је Српска војска покушавала узастопним нападима да заузме тај положај али није успела. Мачков камен је 22. септембра чак четирир пута прелазио из руке у руку и на крају су Аустроугари ипак остали на том положају. Дунавска дивизија првог позива и Дунавска дивизија другог позива, које су се бориле на Мачковом камену имале су заједно око 11 хиљада погинулих, рањених и несталих војника.

Српски добровољачки корпус

Након борби на Мачковом камену и у Србији почиње позициони рововски рат. Формирана је линија фронта која се протезала од Крупња до Шапца и то је трајало пуна два месеца. То није ишло на руку српској војсци, јер се претпоставља да се у рововском рату снаге подједнако троше, а наша војска је имала знатно мањи број војника и наоружања од Аустроугарске“, каже потпуковник Слободан Ђукић.

После борби на Гучеву и на Мачковом камену, у Мачви је започела трећа аустроугарска офанзива која је неминовно довела до повлачења српске војске, са Дрине до Ваљева, где је одржана драматична седница владе и Врховне команде. Војвода Радомир Путник тражио је од Владе да за војску обезбеди артиљеријско наоружање, а уколико то није могуће, да влада потпише сепаратни мир са Аустроугарском. Тада су предузете дипломатске мере како би се обезбедила артиљеријска муниција. Како српска војска није била у могућности да издржи битку код Ваљева наређено је повлачење на десну обалу Колубаре и Љига. Када је 16. новембра аустроугарска војска избила на леву обалу Колубаре почела је Колубарска битка. У току дефанзивне фазе Колубарске битке која је трајала до 2. децембра, вођене су тешке борбе нарочито на положајима Враче брдо и Чавка код Лазаревца. Те положаје бранила је Моравска дивизија првог позива и Аустроугари су сматрали да су они кључни за опстанак српске војске на Колубари јер заузимају средишње место, Враче брдо и Чавка доминирају околином и веома су битни за дејство артиљерије. Слабост тог положаја је био што је био изложен нападима аустроугарске војске са три стране – са севера, запада и југа. После тешких борби Аустроугари су 25. новембра успели да их заузму што је био један од разлога да се нареди повлачење српске војске са колубарских положаја.

Мишићева тактика прегруписавања

misicУочи Колубарске битке Живојин Мишић је постављен на место команданта Прве српске армије. Дужност је примио од генерала Петра Бојовића који је рањен у борби за ослобођење Шапца, августа 1914. Током дефанзивне фазе Колубарске битке Прва српска армија држала је положаје на Маљену, Сувобору и десној обали Љига. Кад су Аустроугари заузели Маљен и Букошки положај код Љига, Првој српској армији која је држала велики део фронта на том планинском земљишту била су одсечена оба крила и претила је опасност да у наредном периоду буде уништена њена главнина – средишњи део Прве српске армије који је био на Сувоборским положајима. Пре него што је почео коначни пробој фронта Мишић је 26. новембра издао припремно наређење командантима својих дивизија о повлачењу на нове положаје.

Два дана касније генерал Мишић је издао наређење за повлачење на нове положаје и о томе је обавестио Врховну команду у Крагујевцу.

Војвода Радомир Путник, начелник штаба Врховне команде, није одобрио повлачење и од Мишића је тражио да остане на тим положајима. Путник је сматрао да ће, ако се напусте колубарски положаји и српска војска настави даље да се повлачи, неминовно доћи до пада Београда што ће лоше утицати на морал српских војника. Осим тога Путник се надао, појашњава потпуковник Ђукић, да ће Руси који су водили велику битку у Галици остварити победу над аустроугарском војском и да ће се то позитивно одразити и на балканско ратиште. Коначно, Путник је мислио да су сувоборски положаји веома битни за евентуалну противофанзиву, те да их не треба напуштати.

Живојин Мишић је имао сасвим другачије мишљење. Тврдио је да има нешто важније од Београда и Сувобора, а то су животи српских војника. Мишић је сматрао да се, ако се Прва српска армија повуче и сачувају животи војника, у противофанзиви могу повратити и Сувоборски положај и Београд. Ако српски војници изгину на Колубари, на Сувобору, онда ће, не само сувоборски положаји и Београд, него и цела Србија пасти под Аустроугарску окупацију.

У спору са војводом Путником Мишић је нудио оставку на место команданта Прве српске армије. На крају је Путник прихватио Мишићеву иницијативу и одобрио повлачење не само Прве српске армије него и осталих, које је почело 29. новембра. Нови положаји су се протезали од Младеновца преко Аранђеловца до Горњег Милановца и Чачка. На тај начин је српска војска скратила свој фронт за 40км (иначе је био 200) и боље груписала своје снаге

Командант Аустроугарске балканске војске Оскар Почорек искористио је српско повлачење и 2. децембра умарширао у Београд и организовао свечани дефиле –параду. Осим у Београд ушли су и у Смедерево и тако проширили свој фронт од Смедерева преко Београда, Ваљева, Горњег Милановца до Чачка.

Потпуковник Слободан Ђукић подсећа да је Почорек своје главне снаге усмерио ка северном фронту, ка Београду, јер је сматрао да се ту налази главнина српске војске. Наиме, током борби код Лазаревца и отпора који је пружила Мачванска дивизија он је стекао утисак да су ту главне српске снаге и зато је своју војску упутио у потеру за Моравском дивизијом и оријентисао главне снаге према северном фронту. Тако је према Првој српској армији која је имала четири дивизије, Поћорек оставио само три дивизије од којих је једна упућена преко Косјерића на Чачак. Крајем новембра на Сувобору, дакле, насупрот Мишићеве четири биле су само две аустроугарске дивизије.

Фактори који су створили могућност за противофанзиву

Средином и крајем новембра из Солуна је у Ниш стигло неопходних 200 хиљада артиљеријских граната које су распоређене по јединицама српске војске. Осим тога стигла је и септембарска партија регрута међу којима и 1 300 каплара, средњошколаца који су имали скраћену војничку обуку и добили најнижи чин у српској војсци. Они су распоређени по јединицама и њихов долазак је много значио за морал војске. Прочуло се и да је краљ Петар стигао у редове Друге српске армије, да је сишао у ров, узео пушку и заједно са војницима учествује у одбрани Србије. Сви ови фактори заједно довели су до преокрета“, тврди потпуковник Слободан Ђукић.

Као једино решење наметала се противофанзива и захтев за контранападом долазио је баш из ровова, од самих војника. Живојин Мишић је осетио тај морални препород и 2. децембра упутио је предлог Врховној команди да српска војска сутрадан започне противофанзиву. Како је његова иницијатива прихваћена, све три армије су 3. децембра кренуле у напад, али је једино Прва имала успеха. Она је потиснула две аустроугарске дивизије и 5. децембра поново овладала Сувобором. У наредној етапи од 6. до 9. децембра Прва армија се спуштала са Сувобора преко Мионице и ослободила Ваљево. Тиме је угрозила бок и позадину осталих аустроугарских снага које су биле оријентисане према Лазаревцу и Аранђеловцу. Због тога је Оскар Поћорек наредио повлачење 15. и 13.корпуса и тада је дошло до расула у аустроугарској војсци. Од 9. децембра за њима су кренуле и Друга и Трећа српска армија и већ 15. децембра је ослобођен Београд. У противофанзиви је заробљено чак 42 хиљада аустроугарских војника и то је била највећапобеда српске војске у дотадашњој историји.

Аутор: Слађана Павић
Извор: Глас Србије

Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s