Одговорност Кајзера Вилхелма Другог за рат

Posted: 29. новембра 2014. in Први светски рат
Ознаке:

vilhelmdrugiМноге историјске чињенице указују на одговорност последњег немачког цара Вилхелма Другог за почетак Првог светског рата, а томе је посвећен и део Версајског уговора. У вези са тим отвара се и питање да ли је могуће да један човек има пресудан утицај на догађај тако великих размера као што је светски рат, питање на које нема дефинитивног и јединственог одговора. Преносимо мишљење др Тијане Шурлан, доцента на београдској Криминалистичко – полицијској академији, која се овом темом бави превасходно из угла међународног права.

Када се помиње одговорност било Немачке или самог цара Вилхелма Другог за Први светски рат, углавном се мисли на политичку одговорност, каже др Шурлан, уз напомену да у савременој историјској науци, нити у теорији међународних односа, не постоји јединствено утемељено схватање о томе да ли је могуће да један човек има кардиналан утицај на догађаје у неком периоду. Немогуће је рећи да је један човек одговоран за рат који је удружени догађај у коме учествује више држава и велики број људи, истиче др Шурлан, додајући да јој није намера да априори осуђује, нити да брани било кога. Одговорност се најчешће везује за име немачког цара Вилхелма Другог због тога што је он по својој природи био специфичан човек и владар, а његова биографија и његова личност упућују на разумевање неких догађаја из доба Првог светског рата, сматра Шурлан.

Жеља за моћи и доминацијом Немачке

Вилхелм Други био је син немачког краља Фридриха Трећег и мајке Викторије, ћерке једне од најутицајнијих краљица Велике Британије, чије име је носила. То је био пар изразито либералних стремљења за оно време. Када је Фридрих Трећи дошао на трон настојао је да врло брзо успостави либералније, демократичније друштво, него што је то Пруска раније била. У томе је било доста утицаја и његове жене. Често су се историчари питали какав би свет био да је Фридрих Трећи, који је на престолу био само 99 дана, владао дуже, каже др Шурлан. Вилхелм Други дошао је на трон 1888, у својој тридесетој години и био на њему до 1918. године, када је абдицирао.

Са Србима треба завршити што пре

Немачки цар Вилхелм II у свом говору немачким армијама уочи напада на Србију, каже: “Хероји! Ја вас водим у један нови рат, против једне мале, али храбре нације. То су Срби, који су у току три непосредна рата, против Турске, Бугарске и Аустроугарске, дали свету доказе високих ратничких врлина и највећих војничких способности И који су на заставама попрсканим крвљу исписали за ове четири године само највеће и најславније победе”. Речи поштовања, нису замаскирале Вилхелмову раније испољењу патолошку мржњу према Србији. „Словени нису рођени да заповедају, већ да робују. Треба им показати да се варају“, рекао је Вилхелм II у јесен 1913. године када је са шефом Генералштаба Аустроугарске Конрадом фон Хацендорфом договорио напад на Србију. “Са Србима треба завршити што пре”, написао је Вилхелм на телеграму упућеном немачком амбасадору у Бечу Ханриху фон Чиршком, неколико дана после Сарајевског атентата. У својој мржњи према Србима немачки цар није бирао речи. Белешка Вилхелма Другог на поруци министра иностраних послова Немачке фон Јагова 23. јула 1914. године: Србија је банда лопова које треба казнити за њихова недела”. Називао је Србе хуљама, гадовима и никако није прихватио да Срби као народ буду изједначени са Аустријанцима и Германима. Код Срба национално достојанство не постоји, говорио је Вилхелм II.

„Биографи описују да је на Вилхелмов развој, његов живот и одлуке суштински и највише утицао деформитет са којим је он рођен, јер му је приликом рођења повређена лева рука, која је остала делимично парализована. Он је за то, интимно, оптуживао мајку, и жељу за надомешћивањем тог деформитета трансформисао је у жељу за моћи и владањем. Други елемент који се такође придодаје опису његове личности је његов амбивалентан однос према Великој Британији. Са једне стране, он се дивио тој земљи, њеним успесима, моћи, утицају, величини њене територије, величини морнарице, војске, и желео је да је достигне. Сви ти елементи су били узбуркани у Вилхелмовој личности која је, као таква, на врло утицајном месту на коме се налазио, могла да допринесе специфичном развоју догађаја и историје Европе“ – каже др Шурлан.

Остаје под знаком питања како би се развијала историја Европе и да ли би уопште дошло до рата да је на месту Вилхелма Другог био човек са другачијим карактером, додаје др Тијана Шурлан, која је своја научна сазнања и ставове изнела на научном скупу о Првом светском рату који је у Београду организовала Српска академија наука и уметности. Апологете Вилхелма Другог и његове улоге најчешће тврде да он лично није желео рат, да је био марионета својих генерала, који су заправо желели рат и који су њега инструирали на такво размишљање, али др Шурлан сматра да се то не слаже са његовом личношћу.

„Као правник по образовању, не могу, а да не погледам шта каже устав. Устав је апсолутно њега позиционирао као главног одлучиоца, као човека који је постављао канцелара, под којим је био парламент и као човека који је апслолутно управљао војском. Оно на шта бих скренула пажњу је правни аспект одговорности, односно Версајски мировни уговор и питање да ли је тај уговор био само парче папира које су написале победничке стране, да ли је он био победничка правда, или је ипак био утемељен на неком праву и на свести о томе да је Немачка, односно Вилхелм Други свесно, вољно и масовно кршио та правна правила“ – истиче др Шурлан.

У Версајском уговору део одговорности приписује се Немачкој као држави и наводи да је она дужна да надокнади штету за губитке и страдања. Други део уговора бави се искључиво одговорношћу Вилхелма Другог. У том делу се наводи да је он лично одговоран за масовне злочине који су се догодили током Првог светског рата. Предвиђа се, прецизира др Шурлан, формирање међународног суда у коме би биле судије пет земаља, а Немачка као држава се обавезује да сарађује са тим судовима, да испоручи назначене злочинце и на сваки други начин помогне да би се до правде дошло.

Версајски уговор – наметнуто решење или утемељена правда?

„Да ли је ово било наметнуто решење или утемељена правда? У једном делу да, у једном не. Тадашње ратно право се делило на две велике целине. Једна је била јус ад беллум – право на отпочињање рата, на улазак у рат, а друга јус ин белло – право у рату. Тадашње међународно право није забрањивало рат. Значи, државе су смеле да ратују. И поред тога што нису постојале чврсте правне норме о томе како би се и зашто започео рат, постојала је јака филозофија и теорија о томе када се сме ратовати, односно морао је да постоји праведан основ да би се започело са ратом. Дотадашње искуство је познавало само мале ратове, локалне ратове, ратове између неколицине земаља. Први светски рат је заправо први тотални рат, односно он је као такав потпуно изашао из свега до тада познатог“ – каже др Шурлан.

С друге стране, право које се односило на правила ратовања, било је врло развијено, а Вилхелм Други је врло свесно и вољно кршио та правила, изричита је др Шурлан. Цитира делове његова два писма као илустрацију, напомињући да тиме не жели да каже да је крив, јер суђење никада није одржано, већ да на те цитате треба гледати из угла процене да ли је било основа за правничко процесуирање Вилхелма Другог. Једно писмо на самом почетку рата Вилхелм пише аустријском цару Францу Јозефу и поручује му: „Све мора бити у ватри и крви, грла мушкараца и жена, деце и старих морају бити пресечена и ни дрво, нити кућа не смеју остати да стоје. Са таквим методама терора које једино могу деловати на дегенерисани народ као што су Французи, рат ће се завршити за мање од два месеца, док уколико би се примењивале хуманитарне методе, могао би потрајати годинама.“

Непосредно после тога Вилхелм Други америчком председнику Вудроу Вилсону пише писмо у коме му саопштава „као једном од најистакнутијих представника принципа хуманости“ да су немачке трупе, по освајању француске тврђаве, откриле хиљаде дум-дум метака, и наставља: „Ви знате како стравичне ране и патње ти меци изазивају. Њихова употреба је строго забрањена усвојеним правилима међународног права. Стога, ја упућујем протест против оваквог начина ратовања наших непријатеља, који је један од најварварскијих познатих у историји“. У ова два примера се јасно види, наглашава др Шурлан, како у једном он даје своје искрено упутство које је потпуно супротно свим начелима хуманости и тада постојећим правилима међународног права, а другим се заправо позива на њих, играјући дволичну улогу.

„Ови цитати су само илустрација оног што би правници иначе узели у разматрање да су били у ситуацији да процесуирају Вилхелма Другог. Са тог становишта, након сто година, колико је протекло, има довољно основа да се каже да то није била победничка правда, нити је она била планирана, већ да је право које је постојало било систематски и масовно кршено. Са тог становишта је део одговорности Вилхелма Другог у Првом светском рату, свакако, постојао“ – закључује др Тијана Шурлан.

Аутор Сузана Митић

ИзворГлас Србије

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s