Албанска голгота: Страдање и спас

Posted: 29. новембра 2014. in Први светски рат
Ознаке:,

golgota-naslovnaКрајем 1915. године српска војска, државни врх и део народа повлачили су се преко албанских и црногорских планина, у изузетно суровим условима – суочавали су се ниским спољним температурама, глађу, болестима, исцрпљеношћу, непријатељским нападима. Албанска голгота остала је у посебном памћењу српског народа, као за Србију вероватно најтежа етапа Великог рата, која је однела више десетина хиљада живота.
Да ли је у тим околностима повлачење преко неприступачних планина, у суровим временским условима, било једини спас, најбоље решење, или би нека друга опција можда довела до бољег исхода, уз знатно мање жртава, и данас је отворено питање око којег и пре сто година није било потпуног јединства у војном врху Србије.

Повлачење преко Албаније било је последица концентричне операције Централних сила против Србије која је почела почетком октобра 1915. године. Главни разлог за ту операцију био је у чињеници да је Србија представљала главну сметњу за снабдевање Турске, пре свега муницијом и другим ратним потрепштинама. У немачкој врховној команди размишља се о операцијама против Србије већ у децембру 1914. године. Међутим, улазак Италије у рат усмерио је аустријске трупе на тај фронт. С друге стране, савезничка дарданелска експедиција почетком 1915. године довела је до тога да се Бугарска колебала хоће ли ући у рат на страни Централних сила, задржати неутралност или се придружити Антанти. Немачка, пак, без Бугарске није желела да уђе у сукоб са Србијом, јер јој је била потребна сигурна и брза победа.

Услови за то стекли су се после руских неуспеха на Источном фронту, савезничког неуспеха код Галипоља, и придобијања Бугарске, са којом је 6. септембра 1915. године потписана тајна конвенција. Договорено је да Бугарска почне мобилизацију 22. септембра, и да две недеље након мобилизације ступи у дејство против Србије. Било је договорено, такође, да у нападу на Србију Аустроугарска, Немачка и Бугарска учествују са по шест дивизија. Бугарске дивизије су у том тренутку биле готово дупло веће од српских – имале су око 40 хиљада војника и прилично јаку артиљерију. На границама Србије те јесени нашло се око 800 хиљада непријатељских војника, а по снази артиљерије однос је био три према један. Немци и Аустроугари припремили су најтежу артиљерију, такозване „дебеле Берте“, топове калибра 420 милиметара, који су тукли Београд и аустријске „Шкодине“ Мерзере М 1911 калибра 305 милиметара.

golgota 1

Српска војска некако је одолевала нападима, док 14. октобра нису почеле операције на бугарској граници. Српске трупе почеле су да се повлаче према југу и крајем новембра на Косову су се нашле три српске армије и трупе одбране Београда. Влада се повукла на албанску обалу крајем новембра и донета је одлука да за њом крену и трупе. Прво је кренула Врховна команда, која је директивом одредила и правце повлачења.

Већање војног врха

Знајући какве опасности вребају српску војску при повлачењу преко Албаније, од 29. новембра до 1. децембра на већање су се скупили команданти српских армија и командант одбране Београда. Војвода Живојин Мишић предлагао је војводи Степи Степановићу, као најстаријем официру, да он преузме команду и да се покуша контраофанзива, па ако и не успе, да се након тога ступи у преговоре и затражи частан мир. Два пута је овај предлог војводе Мишића прихватан и два пута одбијан. На крају се дошло до закључка да се ипак поступи у складу са директивом српске Врховне команде о повлачењу.

Питање је да ли би офанзива коју је предлагао војвода Мишић могла бити успешна, оцењује у разговору за наш радио мајор мр Далибор Денда из Одељења за војну историју Института за стратегијска истраживања Министарства одбране Републике Србије.

„То се дешавало у периоду дезорганизације војске, када се она осипала. Било је много бегунаца, знатан део војника страдао је у борбама, а поједине дивизије по бројном стању свеле су се на јачину пука. О томе сведочи и цифра од преко 77 хиљада несталих бораца српске војске у том моменту, које је након повлачења преко Албаније српска Врховна команда водила као мртве“ – наводи мајор Денда.

Наредба војводе Радомира Путника

„Настао је тренутак када се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију… Потребно је војницима да се објасни циљ овог нашег повлачења и да се они убеде о његовој потреби. Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава, а наши савезници би нас сасвим напустили, и онда не би имао ко о нама да води рачуна, да нас снабдева новцем, оружјем и свим потребама, нити да заступа наше интересе. Ми би били сасвим изгубљени. Једини је спас из ове наше тешке ситуације повлачење на Јадранско приморје. Ту ће се наша војска реорганизовати, снабдети храном, оружјем и муницијом, оделом и свим осталим потребама, коју нам шаљу савезници, те ћемо опет представљати једну чињеницу, са којом ће наши савезници морати да рачунају. Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, иако на туђем земљишту, докле год је ту владалац, влада и војска, ма колика њена јачина била. Готовост савезника да нас до краја помогну и неисцрпна њихова снага, на крају ће сломити заједничког непријатеља, а наша Отаџбина опет ће бити слободна и увећана. Убедите све да је ово повлачење државна потреба, спас државе, и да је у овим тешким данима наш спас у истрајности, стрпљењу и крајњем пожртвовању свију нас, са вером у коначни успех наших савезника и да стога треба у борби истрајати до краја.“

Наш саговорник сматра да је одлука о повлачењу била, у политичком смислу, најбоља опција у том моменту, јер је на тај начин сачувана и држава. Преко Албаније, повукле су се и све државне институције, Влада, министарства, народни посланици. Са њима су ишли и професори универзитета. Сачувано је и основно језгро српске војске од 153 хиљаде официра и војника. Са друге стране, са становништа људских губитака, та одлука била је катастрофална, оцењује Денда, напомињући да, ипак, треба имати у виду да Србија тада није имала никакве уговоре са савезницима.

„У случају да је Србија сепаратним миром иступила из рата, њена политика стварања југословенске државе или ослобођења целокупног српства, што је обелодањено Нишком декларацијом и што је била жеља становништва, била би доведено у питање. Имамо, наиме, пример Румуније, која је имала уговор и изашла из рата. Знатан део уговора Румуније са савезницима био је испоштован, али Србија је, захваљујући томе што је остала у рату, успела да добије део Баната насељен Србима, који је, иначе, уговором био предвиђен да уђе у састав Румуније“ – објашњава наш саговорник.

Србија – балкански феникс Великог рата

У повлачењу преко Албаније није била обезбеђена логистика, и то је, према мишљењу нашег саговорника, био кључни проблем. Војска је код себе имала следовање у храни за три до пет дана. Трупе су, наравно, биле снабдевене новчаним средствима за куповину и снабдевање на терену, али су области преко којих су се повлачили биле веома сиромашне. То нарочито важи за Црну Гору, област која је имала неколико пута мање становника него што је било војника који су се повлачили кроз те пределе. Због тога су, сматра Денда, необјективни они историчари који говоре о лошем односу црногорског живља према појединим деловима српске војске, да нису хтели да им продају храну, да их приме на конак и слично. Треба, како истиче, имати у виду патријархални морал те средине, чињеницу да долазе наоружани војници, да у кућама постоји женска чељад чији су хранитељи на фронту, и да ни то становништво није имало довољно хране ни за сопствене потребе.

Што се тиче Албаније, постоји искуство српских трупа из 1912. године, које су већ преживеле једну голготу на тим подручјима. Осим тога, албанско становништво на северу те земље, подбадано од Аустроугарске и Бугарске, непријатељски је било расположено према српској војсци. То становништво је, често, ради пљачке, нападало заостале српске војнике и избеглице. Према процени главног интенданта српске врховне команде, пуковника Ђоке Богдановића, у повлачењу преко Албаније страдало је око 60 хиљада српских војника и избеглица, не рачунајући при том српске регруте. Од петнаестак хиљада српских регрута који су кренули на повлачење, до албанских обала стигла је око половина, а део преживелих наћи страдаће касније, због изнурености и болести и завршити у Плавој гробници. Најгоре су прошли српски регрути рођени 1897. и 1898. године, дакле дечаци старости 17 и 18 година. Од њих око три хиљаде у животу је остало свега 600.

Људи претворени у живе скелете

„Повлачење наших савезника Срба, у околностима у којима је извршено, по страхотама превазилази све што је историја до сада као најтрагичније забележила.“ (Маршал Жозеф Жофр) “На Виду је у почетку свакодневно умирало и по 150 људи. Њихова тела спуштали су са обале у море…Посетио сам Видо… и тада сам виђао оне мученике, који су били осуђени на смрт од исцрпљености. Нисам могао да замислим да се живо људско биће може претворити у такав костур, у буквалном смислу те речи, у скелет покривен кожом.” (Руски кнез Григорије Николајевич Трубецки) Предлог Магацин-а: Види текст „Чедомир Поповић – Костур са Вида“

Евакуацију на острво Крф требало је на себе да преузме италијанска морнарица, а део бродова требало је да обезбеде и Французи. Они су организовали снабдевање и животне намирнице почеле су да пристижу у Бриндизи, али њихово пребацивање на албанску територију било је скопчано са великим проблемима. Северноалбанске луке Љешпа и Драч, ка којима је гравитирала српска војска, имале су плитак газ и биле су незгодне за упловљавање великих бродова, тако да је одлучено да се евакуација врши из јужне албанске луке Валоне. То је, за већ изнурене српске трупе, значило још 250 километара марша кроз мочварне, маларичне приморске области Албаније. Такође, због дејства подморница Централних сила и аустроугарске флоте, са читавом операцијом се отезало. Операција је убрзана када је једном приликом, током ручка са савезничким војним изасланицима, руски цар Николај Други рекао да би, уколико се не помогне српској војсци и уколико она страда на територији Албаније, то за Русију могао бити разлог да склопи сепаратни мир. Захваљујући томе савезници су се више ангажовали и почели озбиљније да раде на евакуацији српске војске.

srbi-krf

Највећи део српских војника евакуисан је на Крф, а било их је, према неким подацима, укупно између 127 хиљада и 140 хиљада. Један део је евакуисан у Бизерту, град у Тунису, на северу Африке. Са Крфа су најтеже болесни војници упућивани на острво Видо, познато као острво смрти. Тамо је, према неким подацима, још око 4,5 хиљада српских војника оставило своје животе. Након опоравка на Крфу српска војска била је пребачена у логоре у Микри на Халкидикију у току лета 1916. године, а затим на Солунски фронт, са кога ће у победносној офанзиви, септембра 1918. године, ослободити територију Краљевине Србије и бити главни, одлучујући фактор приликом стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Тако су страдалници постали победници, а жртве – хероји. Србија је постала балкански феникс Великог рата.

Деца – изгнаници и јунаци

Многа деца кренула су за српском војском преко Албаније. Најчешће су официри водили своју децу, плашећи се за њихову судбину у окупираној Србији. Страдања најмлађих у избегличким колонама била су најпотреснија. Министар просвете Љубомир Давидовић овако је описао сцену када је обишао Видо, јануара 1916: „И лекари и болничари својски су се заузимали за сву нашу полумртву децу… Дете регрут умрло је мислећи на мајку и на сиромашни кућерак у Шумадији. Ликови те мртве деце наше били су прави светитељски ликови. Заслужили су да се посвете после свега онога што су претрпели.“

По доласку на Крф, деца су смештена у транзитне центре. После рехабилитације, преко 4.000 деце пребачено је у Корзику у Француској, како би наставили школовање. Давидовић је 1917. са Крфа упутио француској влади и мајкама које су прихватиле српску децу писмо захвалности: „У трагичним данима које преживљавамо, српска деца која су се нашла у Француској наишла су на незабораван матерински пријем. Влада Републике и сав француски народ такмичили су се у племенитости да би им ублажили горчину изгнанства. Ступајући ојађене душе на ваше тло, наша деца нашла су другу отаџбину која је умела да утре њихове сузе и она се сада ту припремају да би сутра била генерација достојна жртава својих очева.“

(Из књиге „Ходочашће на Крф“ Љубомира Сарамандића)

Приредила: Сузана Митић
Извор: Глас Србије

Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s