Србија у Великом рату: Последице рата по појединца и породицу у Србији

Posted: 28. новембра 2014. in Први светски рат
Ознаке:,

veliki-rat-civiliУ сагледавању катастрофе која је погодила Србију током Великог рата од кључне је важности разумети проживљавање страхота, безнађа и несигурности из перспективе обичног човека, становника Србије. Чињеница да је Србија, иако као победница, из претходна два Балканска рата изашла прилично истрошена и изнурена, на историјском плану претпоставља њену неспремност за ужасавајући сценарио који јој предстоји – рат са више од 10 пута већом страном, Аустроугарском.
С друге стране, живот претежно земљорадничког становништва тежио је враћању у нормалне токове и редовним активностима. Међутим, слутњу да се црни облаци надвијају над Србијом одају само архивирани новински чланци који су готово свакодневно извештавали о скандалима, инцидентима и поступцима званичника западно и северно од Краљевине Србије.

Тешко је реконструисати атмосферу првих дана рата, али на основу учесталог искуства са спољном агресијом у току претходних деценија можемо претпоставити какве су биле мисли и осећања становништва погођеног овим ратом. Од самог избијања рата престоница је постала караула, а обале Саве и Дунава су претворене у комплексе утврђења, грудобрана и ровова. Београдска популација је дословно преполовљена у току ратних дејстава 1914/15, те је од предратних 90 хиљада за време окупације остало око 48 хиљада становника. То становништво су углавном чиниле жене, које су биле трипут бројније, те деца до 16 година старости, као и старија мушка популација. Легалних бракова је било све мање, док се по селима у унутрашњости практиковало склапање тзв. раних бракова између зрелих девојака и недозрелих дечака.

Женска популација, у великој мери незаштићена, нарочито током 1916. и 1917. године, била је изложена свим могућим опасностима. Бројни су примери жена које су се прикључиле локалним комитским трупама, али далеко већи број је оних које су биле препуштене на милост и немилост новонасталих околности. Под окупацијом су силовања и убиства била свакодневна појава, нарочито у зверствима без контроле и ограничења, попут оних у Мачви, али и у организованим одмаздама на простору целог Поморавља, те на Косову, Метохији и Повардарју. Проституција је постала још један феномен у порасту, али неретко је и она била узрокована егзистенцијалним проблемима.

Јужна Србија, Први светски рат

У време окупације Београда, извесна Наталија Аранђеловић је записала у својем дневнику следеће речи: „Страшно нас муче и киње /…/ па то је од страха да полудимо /…/ Само нас та нада одржава, да ће кроз месец дана доћи српска војска, каквих срећних дана и часова тада ће бити!“ Мага Магазиновић је 1914. са мужем Герхардом Геземаном пребегла у Крагујевац, па у Врање, где се он заразио тифусом. Мага је изгубила и брата у Церској бици, а дете које је родила по повратку у Крагујевац преминуло је у току сталних сељакања у разрушеном и мемљивом Београду. Мага је након немачког укључивања у Балканску кампању пребегла за Ниш, те за Крушевац, одакле је транспортована у Краљево, које је у току 1915. било велики сабирни центар за избеглице. Мага се сећа тог призора: „/…/Теретним возом, у малим фургонима, путовале смо мучно скоро дан и ноћ /…/ пресекла нам се храна а деца су пиштала, као тићи гладна и женда /…/ Кроз Краљево је куљао свет обезглављених избеглица, буљуци сеоских дечака испред непријатељске војске.“ Овакви описи сведоче о потпуном хаосу и неприпремљености мале Србије, али нарочито неприпремљености малог човека да се носи са ужасима рата. Страх од страдања и смрти заузео је доминантну улогу у интимном и приватном окружењу становништва.

Родитељи гледају како им деца умиру на ногама

Посебно погођена друштвена група била су деца. Неспремна на недостатак родитељског присуства и неспособна да се старају о себи, неретко су лутала разрушеним сокацима и сеоским друмовима гола и боса, изгладнела и трауматизована. Смртност деце у предратним годинама била је изузетно висока, чак преко 25% деце је умирало пре навршене прве године. „Луксузна“ пракса да се особе на самрти, нарочито деца, фотографишу била је све учесталија појава, а као разлог се може навести потреба за очувањем што дирљивијег сећања на дотичну особу. Тако се 1916. године сестра горе поменуте Маге Магазиновић, Зора, фотографисала са преминулим 14-омесечним Магиним сином.

Момчило Гаврић посматра конвој српске војске

Хране је било све мање, нарочито у време окупације. Наредбом аустроугарских власти 1917. године одређени су „месни дани“ (Fleisch-Tage) за децу узраста од 5. до 14. године старости – оброци су износили само 80 грама меса; поврће је ограничено на 250 грама, док су резерве брашна и млека оскудевале и готово да их није ни било. Рат је утицао на брзо „одрастање“, нарочито мушке деце. Небројени су примери да су домаћинства преузимали недозрели дечаци, а како су ратна разарања однела огроман број мушке ратно способне популације, деца су се неретко латила оружија (попут Момчила Гаврића, 8-огодишњег каплара и најмлађег борца у Првом светском рату уопште). Деца су нарочито била на удару радикалних идеја окупатора, посебно Бугара, који су настојали да изврше бугаризацију малолетне деце, те су вршене мобилизације српских дечака да се боре против сународника и спроводе туђинску власт.

У бројним окрузима, аустроугарске и немачке снаге су вршиле конфискацију књига из националне историје, књижевности, те забрану ћириличних натписа и националиних симобла. Књижевник Милан Ђоковић се присећа тих дана и наводи како се специфичан отпор деце најбоље види у њиховом бунтовном, али истовремено тајном читању сакривених књига о Марку Краљевићу и Милошу Обилићу, као и бунтовно певање поспрдних песама о окупатору. Из тог разлога је постојала институција „вербалног деликта“ која се посебно односила на децу, која су у случају прекршаја одвођена у интернацију – радне логоре.

Сабирни логори деценијама пре Аушвица и Јасеновца

logor Aradska tvrdjava

У току читавог 19. века миграције су биле стална појава. Најчешћи правци у којима су се кретали збегови биле су новонастале државице Црна Гора и Србија, а долазили су са простора Босне и Херцеговине где је страховлада „болесника са Босфора“ све више узимала маха. Ни након доласка аустроугарских власти ситуација се није променила по питању православног (српског) живља.

Први светски рат у том погледу није био новина, међутим овог пута у разарању породица сусрећемо се са страхотама организоване интернације у радне и концентрационе логоре широм Европе, нарочито у Аустроугарској и Немачкој, али и у неутралним зонама каква је била Холандија. Иако је тек током Другог светског рата постао нашироко познат, логор у Маутхаузену је био активан већ у Првом светском рату. Наиме, докемтација указује на чињеницу да је до почетка 1917. године у том логору од глади, изнурености и болештина преминуло око 16 хиљада српских заробљеника, те се Маутхаузен сматра највећим српским стратиштем. Логори Нежидер, Нађмеђер, Арад, Ашбах, Браунау, Јинджиховце (Хајнрихсгрин), те бројни сабирни широм Бугарске, нису се нимало разликовали по бруталности присилног рада и мучења, пре свега заробљених војника, али и цивила. Према подацима којима је располагао др Арчибалд Рајс, из Србије је у интернацију одведено око 150 хиљада лица. Правник др Живко Топаловић, након повратка из интернације, поднео је извештај властима у којем изричито говори о тескобама глади: „никаква физичка мука није тако велика, као што је мука од глади /…/ Глад је била физиолошка, глад је била смртна.“ Одвојеност о најмилијих, нехумани услови у којима су заробљеници боравили и трауме стечене у борбама, рањавањима и призорима, те страхови за сопствену егзистенцију, у огромном броју случајева доводиле су до тешких менталних поремећаја.

На концу Првог светског рата, основна идеја и мотив српских бораца били су да се врате кући, својим најдражима, својим њивама, амбарима, својим кућама. Такав покретач је и издејствовао највеће победе над бугарским и немачким окупатором 1917/18. Долазак кући није био нимало пријатан – често опустошена села, спаљени домови, побијени чланови породице, уништен индивидуални идентитет повратника био је бољка са којом се тешко носило. Земљу је требало обновити, одболовати и отужити оне којих више нема. Херојска победа Србије била је Пирова победа Срба – отуд и толико јак меланхоличан набој и недостатак еуфорије на крају рата. Из четворогодишње ничим изазване катастрофе грађани новонасталог пројекта полазили су од нуле, били су осакаћене сени, без свих благодети и напора које су их чиниле људима пре 28. јула 1914.

Аутор: Немања М. Јовановић
Извор: Сербум

Mагацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s