БЕСЕДА Горана Киковића “КАРАЂОРЂЕВИЋИ И ВАСОЈЕВИЋИ“

Posted: 5. новембра 2014. in Карађорђевићи, Срби Црне Горе
Ознаке:,

Академија у част и славу 100 година од Првог свјетског рата и 80-то годишњице од атентата на краља Александра I Карађорђевића, Спомен Дом – Музеј, Краље, 25. октобар 2014. године у 18 сати

PZ-Holmija2“Поштовани пријатељи, за моју вечерашњу бесједу одабрао сам наслов “КАРАЂОРЂЕВИЋИ И ВАСОЈЕВИЋИ“.
Ове године обиљежавамо велике јубилеје – двеста десет година од Првог српског устанка, којег је подигао Ђорђе Петровић (“црни Ђорђе“ како су га Турци називали Карађорђа), чији су преци одавде из јуначких и слободарских Краља, од братства Ђурковића. Овдје му је захвални народ подигао споменик. Да су Карађорђевићи поријеклом из Васојевића, постоје бројни докази, од којих истичемо сљедеће:
– У родослову Карађорђевића стоји, да је Карађорђев дјед Јован Ђуришић рођен у Васојевићима, који се са још два брата преселио у Србију 1740. године, а два брата су остала у Васојевићима. Кнез Петар I је у Краљима својим рођацима 1883. године саградио кућу која и данас постоји и зове се Кула Ђурковића, који су потомци Ђуришића. Спомен плоча на овој кули подсјећа на боравак Петра I Карађорђевића у завичају својих предака. А у знак поноса и из осјећаја захвалности према вожду Карађорђу, Васојевићи са својом браћом из Шумадије, подигоше му споменик у Краљима, који је на Видовдан 1996. године свечано открио др Милија Зечевић, почасни предсједник Удружења Васојевића.
– Вождов син Александар Карађорђевић (кнез од 1842. до 1858. године) био је веома поносан на своје поријекло из Васојевића, па је зато одржавао присне везе са владиком Његошем и мудрим духовником и главаром Васојевића Мојсијем Зечевићем. Александрова уставобрани-тељска влада је одржавала добре просвјетне везе са Васојевићима и пружала финансијску помоћ ђацима који су се школовали у Србији, а главарима у Васојевићима је слао дукате за набавку оружја и џебане која им је била потребна у борби против Турака. Поред тога, кнез Александар се посредством владике Његоша лично ангажовао на елиминисању племенских свађа између Васојевића и Србљака у Васојевићима.

– Кнез Петар Карађорђевић је више пута радо одлазио са Цетиња у Васојевиће и, према казивању старијих, често је у разговору истицао – да је по свом поријеклу Васојевић. Када је умро знамени васојевићки војвода и сенатор Миљан Вуков (1886.), кнез Петар Карађорђевић је са Цетиња отишао у Лијеву Ријеку и присуствовао сахрани, а прије тога био је присутан и на сахрани Миљановог сина бригадира Тодора Вуковића, који је преминуо у фебруару 1886. године.
– Када се Петар I Карађорђевић женио Зорком, кћерком књаза Николе (1883. године), тим поводом питао га је књаз Никола: “Зашто је баш изабрао војводу Миљана Вукова за старога свата?“. Добио је одговор: “… по јунаштву и рођаштву …“, дакле, изабрао га је као “војводу своје крви и племена“.
– Када се већ крунисао за краља Петар I, лично је дошао у Андријевицу да посјети постојбину свога прадједе, о чему постоји и филмски запис у Југословенској кинотеци у Београду.
– Поводом пуштања у саобраћај колског пута Пећ-Андријевица 1925. године био је организован велики сабор на Књажевцу код Андријевице, на којем су били краљ Александар и краљица Марија. На славолуку, на улазу у Беране, били су исписани стихови пјесника Мила Вуковића, начелника општине Беране:
“Родна груда ове земље,
колијевка Вожда – дједе,
стољећима чекала Те,
Краљу славе и побједе!“
karadjordjeА на том слављу народни гуслар Вуко Аџић пјевао је пјесму о васојевићком поријеклу Карађорђа. Тада неко од присутних упита краља: “Величанство, је ли ово тачно?“, а краљ потврди: “Тачно је!“
– На учестале вијести из Мораве, како су називали шире подручје Шумадије, да Кара-Ђока из Тополе ниже бројне успјехе у борби са Турцима, игуман Нићифор предложи Васојевићима – да (1804. године) пошаљу депутацију Карађорђу. Поред игумана Нићифора у депутацији су били још: Григорије Млађеновић, Радуле Ђиновић, Никола Саичић, Радуле син кнеза Јова Тадића, Вуксан Војводић, Радован Лекин Војводић, Стефан Саковић, Павић Бакић, Божо Вешовић, Величко Томашевић и други.
Са игуманом Нићифором пошао је и ђак Милош Зечевић, који ће постати касније игуман Ђурђевих Ступова – под именом Мојсије. Депутација изађе пред врховног Вожда, изрази му своју приврженост и пренесе му поздрав Васојевића, које је такође већ било устало против Турака. Карађорђе депутацију лијепо прими, и по приповиједању игумана Мојсија, изјави: “Па и ја сам од куће Васојевића“.
Пошто се развијао разговор о поријеклу Вожда, истакнуто је – да је Карађорђе унук Јована Радулова Ђуришића из села Краља крај Андријевице, као и да је извјесни Ђуро Ђуришић имао 9 синова који по њему добише презиме Ђурковић. Када су Турци 1738. године напали и попалили Васојевиће, Ходовер Авди паша Махмутбеговић тада поведе у ропство много васојевићког живља у Пећ, међу њима и четири Ђурковића. Међутим, Ђурковићи убрзо успију да побјегну у Мораву (Шумадију). Један од тих Ђурковића је био и Јован, дјед Карађорђев. По предању, које се преносило са кољена на кољено, Васојевићи су увијек говорили да је Карађорђе поријеколом од Ђуришића, а Карђорђевићи су тврдили да су од Ђурковића. У ствари, ради се о истом поријеклу, јер су се Карађорђеви преци до Ђура презивали Ђуришић, а од Ђура Ђурковићи. Неусаглашени су, међутим, подаци према овом извору о томе, да ли се прадјед Карађорђев звао Радуле, или Ђуро, као и да ли је прадјед Карађорђев имао 5, како је то напријед речено, или 9 синова, како је о томе прибиљежио Томаш Катанић.
Колико је Карађорђе био цијењен најбоље говоре стихови у “Горском вијенцу“ Петра Петровића Његоша o Kaрађорђу.
„Диже народ, крсти земљу,
а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва,
дуну живот српској души“.
Такође ове године обиљежавамо и стогодишњицу од Првог свјетског рата, у којем је побједу однио Карађорђев потомак, Краљ Александар I Карађорђевић, који је рођен у Црној Гори, на Цетињу, 1888. године, као син краља Петра Карађорђевића и Зорке Петровић, кћерке кнеза и краља Николе. Живио је и школовао се у Женеви и Петрограду, а као школовани официр активан је учесник првог и другог Балканског рата и Првог свјетског рата. Управо пред сâм Први свјетски рат постаје регент и тако његово фактичко управљање земљом и вршење власти траје пуних 20 година. Био је краљ Србије, краљ Срба, Хрвата и Словенаца, а 3. октобра 1929. државу је назвао јединственим именом: Краљевина Југославија.
Краљ Александар је био државник, војсковођа, ослободилац, ујединитељ, европејац, миротворац, ријечју велика личност свога времена и као такав засметао је фашистима и Хитлеру, који 9. октобра 1934. извршише на њега атентат у француском граду Марсељу. И њему је народ Полимља подигао давне 1929. године Споменик у част пуштања у саобраћај пута Беране-Бијело Поље, чему је претходила његова посјета Васојевићима и Црној Гори 1925. године.
О његовој посјети Васојевићима подаци говоре да су краља у свим мјестима кроз које је прошао дочекивали угледни прваци и домаћини тога времена. На Чакору га је између осталог поздравио народни посланик и учитељ из Велике Новица Поповић. У Андријевици га је дочекао Ђукан Вулевић, учитељ из Трешњева, са својим ђацима и тражио изградњу нове школе у Трепчи, што је и учињено. Беране је посјетио 17. септембра 1925. у пратњи Марка Цемовића и других великодостојника. Приликом доласка у манастир Ђурђеви Ступови дочекали су га поздравним говорима игуман Јосиф Лекић и професор и књижевник Драгиша Боричић. Приликом те историјске и, испоставиће се, и једине посјете српског краља Црној Гори до данас, истицано је са радошћу и поносом поријекло Карађорђевића из Васојевића. Занимљиво је да је на примједбу једног угледног домаћина “зашто Васојевићи немају посланика у Скупштини Југославије“ краљ одговорио ријечима “шта ће вама посланици, ви имате краља!“. Много година касније Радован Бећировић Требјешки, познати гуслар и пјесник, сликовито је стиховима приказао и доказао поријекло Карађорђевића:

“…Кад погледаш на Васојевиће,
ту је било Карађока биће,
одатле му света лоза ниче,
те се њиме покољења диче“.
Краљ Александар је високо цијенио Васојевиће и њихов допринос у борби за ослобођење и уједињење српског народа, што најбоље говори податак да је са простора Васојевића златну Обилића медаљу за храброст добило 196 учесника, сребрну 765, а медаљу за ревносну службу 96, што чини укупно 1057 одликовања. Колико су Васојевићи цијенили и поштовали Краља говори податак о томе да је, 9. октобра 1934., када је убијен, “плакала цијела Лимска долина“. Било је и црних барјака на појединим кућама, а многи су црногорске капе са четири оцила носили са црним флором. Васојевићи су били дубоко свјесни кога и шта губе… “
Зато и вечерас овдје у Краљима и обиљежавамо овом свечаном академијом 80 година од атентата на Краља Александра и сто година од Првог свјетског рата којега нијесу изазвали Срби него српски непријатељи. Срби су се кроз историју увијек бранили од разних окупатора и никада нијесу освајали туђе, већ бранили своје територије. Зато вечерас са поносом кажемо да смо ми потомци наших славних предака које су водили Карађорђевићи. Поносимо се и јунацима какав је био Гаврило Принцип. Зато слава Принципу, слава и свим нашим славним прецима!

Аутор – Горан Киковић, историчар и предсједник Скупштине Општине Беране

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s