СТАЊЕ У СТАРОЈ СРБИЈИ (ВАСОЈЕВИЋИМА) ПРЕД ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ И ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ТУРСКОГ РОПСТВА И ПРИСЈЕДИЊЕЊЕ ДОЊИХ ВАСОЈЕВИЋА И МЕТОХИЈЕ ЦРНОЈ ГОРИ

Posted: 4. новембра 2014. in Балкански ратови, Срби Црне Горе
Ознаке:, ,

djakovica

Аутор – Горан Киковић

ПРИПРЕМЕ ЗА РАТ

Пут до остварења националних интереса баланских држава (Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке) подразумијевао је њихово међусобно зближавање, с обзиром на међународну ситуацију почетком XX вијека. Велике силе су подијељене у два табора (Антанту и блок централних сила), а на самом Балкану дешавали су се важни догађаји. Појачан је револуционарни покрет балканских народа – Илинденски устанак, а Турска је била неспособна да реформом побољша положај хришћанских поданика. Младотурска влада, послије изведене револуције, наставља политику денационализације и угњетавања хришћанског становништва, а Балкан је подручје гдје се сукобљавају интереси Аустро-Угарске и Русије. Анексијом Босне и Херцеговине Аустрија је показала своје експанзионистичке тежње на Балкану и према Блиском Истоку тежећи да се супротстави надирању Аустро-Угарске, Русија ради на међусобном зближавању балканских народа, а балканске монахрије увиђају да само заједничким споразумом могу остварити своје претензије у односу на Турску. Те су околности убрзале преговоре између балканских држава. Основна препрека савезу балканских држава биле су српско-бугарске супротности, јер су обје земље претендовале на Јужну Србију (Македонију), у којој су водиле националистичку пропаганду и убацивале оружане комитске чете. Идеал Бугарске је тзв. санстефанска Бугарска. Србија и Грчка желе подјелу Македоније. За рат против Турске био је неопходан споразум о подјели интересних сфера, на основу кога је, послије дужих преговора, закључен Српско-бугарски савез 13. марта 1912. године. У тајном дијелу споразума предвиђена је подјела интересних сфера у Јужној Србији (Македониј) тако што је Србија признала Бугарској будуће ослобођене територије источно од ријеке Струме и планине Родопа као неспорно бугарске, а Бугарска је као неспорно српске територије признала области сјеверно и западно од Шар-планине. Област између Родопа, Шар-планине и Егејског архипелага проглашена је за спорну зону која је, у случају да због било ког разлога не може да буде аутономна, требало да се подијели линијом Крива Паланка – Охридско језеро. Пошто је уговор о подјели био непрецизан, остављена је могућност да евентуално будуће спорове арбитражом ријеши руски цар, чијој ће се одлуци обје државе покорити. Послије закључења савеза, у мају 1912. године закључена је и Бугарско-српска војна конвенција, којом се предвиђала војна сарадња у будућем рату и којом се Србија обавезала да мобилише најмање 150 хиљада, а Бугарска најмање 200 хиљада војника. Бугарско-грчки уговор о савезу закључен је 29. маја 1912. а војна конвенција 5. октобра исте године. И Црна Гора је са Бугарском закључила усмени споразум, при чему се Бугарска обавезала на финансијске субвенције Црној Гори у току трајања ратних операција. Црна Гора и Србија су закључиле политичко-војну конвенцију 27. септембра 1912. године, којом је предвиђена војна сарадња у старој Србији и на Косову и Метохији. Тиме је коначно формиран Балкански савез чији је покровитељ била Русија и који је давао реалне изгледе за ослобађање православних хришћанских народа (Срба, Бугара, Грка), али и територијално проширење балканских држава (Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке). Почетком XX вијека Турска се налазила у веома тешком положају (Илинденски устанак, Албански устанак, Младотурска револуција, Италијанско-турски рат), који су балканске државе ријешиле да искористе за остварење својих националних циљева. Зато су почетком XX вијека све балканске државе наоружавале своје армије, убрзано се припремајући за рат који је почео послије формирања Балканског савеза у јесен 1912. године. Црна Гора је у рат ступила 18. октобра са намјером да привуче што више турских снага на своје ратиште, а када је пропао последњи покушај великих сила да спријече сукоб, оне су формално заузеле став неутралности. Фактички су биле веома ангажоване, на тај начин што су силе Атантне подржавале балканске савезнике, а централне силе Турску, због чега ће Први балкански рат добити карактер међународне кризе која ће још више заоштрити односе великих сила у предвечерје Првог свјетског рата.

У рат 17. октобра 1912. године, ступиле су Србија и Бугарска, а 18. октобра и Грчка. Савезничке земље су биле добро припремљене, а у народу и војсци владао је високи морал, јер је рат схваћен као завршетак борбе за национално ослобођење балканских народа. Војске балканских савезника брзо су напредовале. Српска војска потукла је Турску на Куманову, у познатој Кумановској бици, гдје је прва српска армија у току 23. и 24. октобра 1912. године, одлучно поразила турску Вардарску армију. Кумановска битка била је одлучујућа српска побједа, послије које је била ослобођења јужна Србија (Вардарска Македонија), док се турска војска повлачила у расулу са великим губицима у људству и ратном материјалу. Сљедећу велику побједу прва српска армија остварила је у Битољској бици, гдје је Вардарска турска армија покушала да поправи тежак положај послије изгубљене Кумановске битке. Тиме су српске трупе ослободиле вардарску Македонију и преко Албаније изашле на Јадранско море. Црногорска и српска војска ослободиле су стару Србију, Косово и Метохију, а највећи дио црногорске војске био је ангажован у опсади Скадра, главног турског упориша у Албанији. Успјешно су ратовале војске Бугарске и Грчке, тако да је на захтјев Турске, уз посредовање великих сила, закључено примирје 3. новембра 1912. године. Мировни преговори су вођени у Лондону, уз намјерно турско одуговлачење.

Доласком на власт у Турској ратоборног младотурског кабинета прекинути су преговори и 23. јануара 1913. обновљена су непријатељства, послије чега су борбе вођене око опсједнутих градова Скадра и Једрена. Србија је упутила помоћ Бугарској под Једреном и Црној Гори под Скадром. Операције су престале предајом посаде Скадра 22. априла 1913. године, који је, послије одлуке конференције амбасадора великих сила у Лондону да се створи албанска држава, припао Албанији. Мир је закључен 30. маја 1913. године. Завршени Први балкански рат био је за балканске државе и народе ослободилачки и праведан.

Иако је Црна Гора прва објавила рат Турској она није имала стајаћу војску, сем неколико батаљона за обуку младића стасалих за регрутацију. Није имала ни Генералштаб, нити разрађен план за случај каквог ратног сукоба. Такав план је прихваћен тек 3. октобра 1912. године, на сједници ратног савјета. Сердар Јанко је тада предложио а ратни савјет прихватио, да главне црногорске снаге нападају Скадар и даље кроз Албанију, а помоћне да штите границу у Васојевићима и старој Рашкој. Уколико, пак, прилике дозволе, требало је и помоћне снаге да пређу у напад.

Због тога што је Скадарско језеро дијелило оперативну зону према Скадру, главне црногорске снаге су подијељене на два одреда. Први је Зетски одред, у чијем су саставу Зетска, Мјешовита, Бјелопавлићка, Никшићка и Вучедолска бригада са укупно 15.000 војника и 40 артиљеријских оруђа. Одредом је командовао пријестолонасљедник књаз Данило Петровић, а начелник штаба био је командир Јово Бећир. Други је био Примоски одред, у чијем су саставу Катунска, Ријечко-љешанска и Црмничко-приморска бригада са укупно 8 000 војника и 34 топа. Комадант одреда био је бригадир Митар Мартиновић, иначе предсједник Владе, а начелник штаба командир Лука Гојнић. Источни одред (помоћне снаге) образовале су Васојевићка, Колашинска и Дурмиторска бригада, без Језеро-шаранског батаљона. Тај батаљон и један добровољачки, формиран од устаника са десне обале Таре, сачињавали су Прекотарски одред, који је био у саставу источног одреда. Њиме је командовао командир Машан Божовић. Поред тога у састав овога одреда ушло је и шест устаничких батаљона из околине Берана под командом бригадира војводе Лакића Војводића. Тако је Источни одред имао 12 600 војника и 32 топа. Одредом је командовао Јанко Вукотић, а начелник штаба био је командант Мило Матановић.

Турци нијесу имали офанзивних намјера према Црној Гори, за њих је посебно била важна одбрана Скадра. У жељи да заплаши балканске земље, Турска је још у септембру 1912. године објавила дјелимичну мобилизацију, а општу тек 2. октобра. Турци су имали око 13 600 војника и 96 топова и око 2 000 албанских добровољаца башибозлука. Корпусом турских трупа командовао је Хасан Риза-бег, врло способан официр, који је током кратке владавине Младотурака био генерал. У Метохији и Васојевићима и дијелу старе Рашке Турци су имали: 21. дивизију, по један пук из 11. и 20. дивизије и још неке мање јединице са око 14 000 војника, 17 митраљеза и 54 топа. У градовима било је: у Пећи 2 000 војника, Плаву 2 400 војника, Гусињу 2 400 војника, у Беранама 2 900, Бијелом Пољу 2 450 турских војника док у је Ругови било 1 200 припадника албанских добровољаца. Уз турске снаге дјеловале су и добровољачке шиптарске-башибозлучке јединице које су имале око 10 000 војника. У Пљевљима је било стационирано око 1 500 турских војника и нешто башибозлука. Свим снагама, оријентисаним према Црној Гори, командовао је генерал- потпуковник Махмут Хајрет-паша са сједиштем у Пећи.

РАТ ПРИЈЕ РАТА

Горњовасојевићка бригада односноњен Шекуларско-трепачки (неки га називају и Трепачко-шекуларски) батаљон налазио се стално на граници према Турској, до Балканских ратова, и како рече Марко Обрадовић на одру Милу Кењићу, „а као сусед крволочним Руговцима и Рожајцима, може се рећи да никада није био на миру, већ стално на опрезу и у приправности“. Често су Шекуларци имали размирице и крваве обрачуне са Руговцима, који су имали подршку пограничних турских јединица, око богатих пашњака и ливадâ на Мокри и Шекуларској ријеци. Поготово су они често и жестоко упадали на шекуларску територију, палили имовину, пљачкали, убијали немоћне, плијенили оно што је било највредније за опстанак народа, стоку. Сукоби су бивали жешћи и крвавији после доласка на власт Младо-Турака 1908. године.

За вријеме Беранско-мојковачке буне отпочеле су борбе око Пољâ Колашинских, Мојковца и у Беранској нахији и када су муслиманске нерегуларне јединице, подржане мјесним турским гарнизонима, удариле прије почетка Првог балканског рата и огњем и мачем попалиле сва српска села у турској граници око Пољâ, Мојковца и у Беранској нахији и немилосрдно убијале, клале онамошњу српску нејач, имовину уништавале и пљачкале, и уз муслимане из Берана и Рожаја, потпомогнуте злим Руговцима, подржани редовном турском војском ударили десном обалом Лима на села Доњу Ржаницу, Загорје, Дапсиће и Полицу, Мило Кењић није могао као Србин да остане равнодушан, већ је на своју руку са својим батаљоном прискочио у помоћ својој браћи у невољи.

Шекуларско-трепачки батаљон, предвођен Милом Кењићем, зауставио је и чак с тог подручја протјерао пљачкаше и убице дубоко иза турске границе. Искористивши такво стање, дефанзиву и конфузију, предузео је још један веома храбар потез: ударио је на турске карауле према Беранама, попалио их и порушио, заплијенивши при том и значајну количину оружја и опреме, која ће у наредним операцијама итекако бити од велике користи. Замало да није дошло до потпуног преласка границе и ступања у борбу обје бригаде Колашинске и Горњовасојевићке. „Срећом, дође министар војни Јанко Вукотић, те нареди да се војска одмакне од границе. Потом се Вукотић чуо са Џавид-пашом, турским изаслаником, те се успостави ред, а Турци свим устаницима плате одштету. И то богато“. Интересантно је да неки писци, пишући о овим догађајима, овај потез Мила Кењића и његовог батаљона помињу као да је ово само неважна епизода, што је још један игнорантски однос према племену Шекуларском, које има стару, славну и часну историју и која је за свако поштовање и уважавање.

Прије ових догађаја Црногорска Влада била је завела веома строг режим одржавања реда и мира на граници према од Турака окупираним територијама, плашећи се да је још и не окриве за нарушавање ионако крхког мира и изврше одмазду. Преко свог пограничног комесара затражи прецизан одговор о збивањима на граници. У писму, које је упутио Милу Кењићу, погранични комесар каже: “Аферим ти, јуначе, када си без одобрења краља Господара објавио рат Турској.“ У писму наређује да му се достави извештај са тачним назначењем, гдје се налази батаљон? По куриру је одговорио да комесара усмено извијести о сљедећем: “Пера, мастила и хартије немам, а када се куће пале и српска дјеца убијају, војници не траже дозволу да ли ће им поћи у помоћ?“

Знао је Мило Кењић да овакав одговор неће бити по комесаревој вољи и да може да буде позван на одговорност, али знао је и то да ће га његови наставници Јанко Вукотић, који је тада био министар војни, и особито Радомир Вешовић узети у заштиту. Како пише Милутин Ј. Фолић: “Вешовић је веома строго поступао према свима који су кршили државне законе и изрицао је строге казне из своје надлежности.“ Вешовић је по наређењу министра војног Јанка Вукотића почео неупадљиве припреме за будући рат. Грађени су путеви и мостови. У Штаб Горњовасојевићке бригаде тајно су допремљена два далекометна топа са комплетним ратним прибором. То су биле правцате грдосије, до тада невиђене на овим просторима.

Шекуларско-трепачки батаљон је узео огромни удио у изградњи путева и мостова за допрему ратног материјала. Познати су тзв. “Вешовићев пут“ према Рмушима и даље према Мокрој – пут преко Приједола до Сјекирице. Топови су 15. септембра допремљени на ту планину. За њих је грађен пут преко Сеоца, Бâља и Пишева, што се тада сматрало правим грађевинским подвигом, јер је изграђен за врло кратко вријеме и по веома неприступачном терену. Пут су градили они људи који су знали шта значи тај пут за будуће ратне операције за слободу, која треба да дође – не сâма, него борбом, радом, трпљењем, мучењем и уз много жртава. Војска је те топове допремила врлетним стазама тако трасираним правцем до врха Сјекирице.

 Почетком августа 1912. године дошло је до побуне у Доњој Ржаници и оружаних сукоба са турским јединицама. Народ и добровољци су тих дана извршили напад на турске карауле изнад Југовина, у Виницкој, на Навотини, Ржаној и другим мјестима, и том приликом ликвидирали низамске посаде, чиме је граница према Црној Гори била отворена. Ову акцију помагала је Црна Гора, послије чега су ради договора о даљим акцијама са првацима Доњих Васојевића, у Трепчу дошли Јанко Вукотић, војвода Лакић Војводић и ђенерал Радомир Вешовић. Доњовасојевичке прваке предводио је бригадир Авро Цемовић.

Турске власти одмах су предузеле акције како би угушили побуне. Нихове јединице су упале у оближња села (Доњу Ржаницу, Пешца, Буче), чинећи страховити терор над православним српским становништвом, вршећи пљачку имовине и паљевину кућа. Истовремено су и Муслимани из Бихора и Рожаја и Шиптари из Метохије и Ругове напали катуне од Мокре до Турјака и на Полици. Уништавали су све што се могло уништити. Борбе су вођене два дана на подручју од Полице до Калудре. Непријатељске снаге су биле далеко надмоћније, те су устаници морали да се повуку на црногорску територију и планине са лијеве стране Лима. Том приликом Турци су попалили многа села (Бабино, Драгосаву, Горажде, Маште, Тмушиће, Будимљу, Пешца), па школу и манастирске конаке, а сам манастир Ђурђеве Ступове су опљачали. Турци су појачали своје снаге јединицама 21 низамске дивизије, којом је командовао Џавид-паша. Ове јединице наставиле су угушивање побуне. Овај догађај у народу је познат као Беранска буна. Стање није дуго остало мирно, јер ће исте године доћи до војне интервенције Балканских држава против Турске у Балканском рату. Као што је већ казано Балканске државе су склопиле савез за рат против Турске а тај савез је за православно хришћанско становништво у неослобођеним крајевима значио позив у борбу за коначан обрачун са турском тиранијом. Многи народни прваци који су због своје активности били присиљени да живе на територији Црне Горе, враћали су се у своја мјеста и предузимали иницијативу у организовању добровољачких чета за борбу против Турака. Црна Гора је почела отвореније да помаже народни покрет за ослобођење у Доњим Васојевићима дајући оружје и муницију устаницима. Из Берана ишле су бројне добровољачке групе и чете у Андријевицу, гдје им је црногорска команда давала пушке “московке“, добијене из Русије, муницију и другу опрему. Тадашња црногорска влада преко Лакића Војводића приступила је у Доњим Васојевићима организовању добровољачких батаљона. Том приликом формирано је шест батаљона, њихови комаданти су били: Поличког – Вукота Пантовић, Будимског – Вуко Дабетић, Доњоржаничког – Симо Чукић, Бучичко-виницког – Мило Саичић, Лужачког – Маријан Вуковић и Горњосељског – Томаш Пешић. Батаљони су носили црногорске ратне заставе и барјаке. На дан објаве рата Турској батаљони су били на окупу и држали турски гарнизон у Беранама у опсади. Батаљони су одмах стављени под команду војводе Лакића Војводића, који је преко Авра Цемовића спроводио сва наређења на територији Беранске нахије и Доњих Васојевића. Још 1910. године на територији Црне Горе биле су формиране четири дивизије: Колашинска и Васојевићка бригада чиниле су Колашинску дивизију на чијем челу је био сердар Јанко Вукотић. Комадант Васојевићке бригаде био је ђенерал Радомир Вешовић. У њеном саставу било је шест батаљона: Љеворечки, Краљски, Андријевички, Велички, Полимски и Шекуларско-требачки, као и једна брдска батерија са четири топа и Коморски батаљон.

УЛОГА ИСТОЧНОГ ОДРЕДА И ДОБРОВОЉАЦА У ОСЛОБОЂЕЊУ СТАРЕ СРБИЈЕ

Источним одредом је командовао Јанко Вукотић, сердар који је важио за једног од најспособнијих црногорских бригадира и официра. Он је имао прецизне податке о јачини турских снага и због тога је закључио да би офанзивним дејством свога одреда не само најбоље обезбиједио позадину главних снага на скадарском правцу него и ослободио неослобођени дио пљеваљског, сјеничког и пећког санџака и остварио спајање са српском војском на тим правцима. Стога је одлучио да са главнином одреда, Колашинском и Дурмиторском бригадом, крене према Мојковцу. Прекотарски одред се оријентисао на рушењу утврђења на Тари и нападу ка Пљевљима, док Васојевићки добровољачки батаљони блокирају Беране, а Горњовасојевићка бригада да посједне гранични фронт од Гребена и Виситора преко Чакора до планине Мокре. Главнина одреда Колашинске и Дурмиторске бригаде стигла је 9. октобра у Штитарицу, а сердар Јанко Вукотић позвао турског команданта Мојковца да се преда, гарантујући му да ће част и живот свих турских официра и војника бити осигурани. Турски командант није прихватио понуду, па је око 10 часова отпочео напад. Борбе су потрајале до предвече, када су се турске снаге повукле ка Бијелом Пољу, Јанко Вукотић је тада извијестио врховног комаданта да му се “официри и трупе инзванредно понашају.“

Сјутрадан 10. октобра јединице су ослободиле Шаховиће и наставиле продор према Бијелом Пољу. На прилазима овом граду грађани су изашли да поздраве црногорске снаге и команданта Вукотића, гдје су му предали писмену понуду о предаји града. Вукотић је понуду прихватио, али је при том био веома обазрив. Био је потпуно у праву, јер када су сјутрадан предњи дјелови његових бригада пришли граду, на њих је отворена снажна ватра. Вукотић је тада наредио да бригаде пређу у напад. Три батаљона (Колашински, Доњоморачки и Дробњачки) прегазила су Лим, иако је вода војницима била до изнад појаса и пожурили уз шумовите обронке Оброва. Изненађени таквом брзином и одлучношћу црногорске војске, Турци су убрзо напустили то узвишење, које потпуно доминира градом.

Тиме је била ријешена судбина турске посаде и око 16 часова Бијело Поље је било ослобођено. Источни одред је потом имао повољне изгледе за шире захвате у пљеваљском и сјеничком Санџаку. Међутим, командант одреда Јанко Вукотић добио је наређење краља Николе: “…мимо Бијелог Поља ни корак даље у Санџак“, макар све вароши слале депутације за предају. Иако је Прекотарски одред био порушио пограничне карауле на Тари и кренуо ка Пљевљима, наређење је било извршено и на заузетим положајима постављена су утврђења. Главнина Источног одреда задржала се у Бијелом Пољу неколико дана ради разоружавања муслимана, организовања власти и прикупљању добровољаца.

На простору Васојевића стање српског православног живља, као што је већ речено, уочи Првог балканског рата било је веома тешко. На свом овом простору долази до појачане активности хајдучких чета, а путеви од Пештера, Рожаја и Пећи ка Беранама постају све несигурнији за турске караване који су преносили робу. Српски народ Доњих Васојевића и цијеле Лимске долине одбијао је послушност и давање разних дажбина. Многи су прелазили црногорску границу и набављали оружје за последњи обрачун са Турцима. У таквој ситуацији Турска је појачавала своје гарнизоне у свим пограничним рејонима, па и у Беранама, као и низамске посаде по селима и граничним караулама. Истовремено, турске власти су упорно припремале муслиманско становништво из Бихора и Рожаја као и Шиптаре из Метохије да на сваки миг изврше напад на српска села у Доњим Васојевићима и свој Беранској нахији.

Сви добровољачки батаљони из Беранске нахије ушли су у састав Источног одреда. Источни одред се у то ријеме налазио у Колашину и имао је задатак да уз помоћ Полимских устаника и добровољаца ослободи Пљевља, Бијело Поље, Беране, Плав и Гусиње. Одред је успјешно оперисао према Мојковцу и Бијелом Пољу. Да би спријечили продор Дурмиторске и Колашинске бригаде у Беране, Турци су појачали истурене положаје на Тифрану и Јејевици. Андријевичка бригада за то вријеме је чувала и затварала пролаз према Чакору, Плаву и Гусињу, док су добровољачки батаљони из Беранске нахије држали у блокади Беране, како Турци не би могли изаћи из града.

Прије него што су ове јединице стигле до Берана, добровољачки батаљони су покушали да освоје утврђена мјеста – Тифран и Јејевицу али безуспјешно, јер је беранским Турцима стигла помоћ из правца Рожаја и Ругове. То појачање од три хиљаде Шиптара било је далеко бројније од снага Поличког и Будимског добровољачког батаљона, који су на овом терену пружали отпор. Турци су успјели да продру у Беране, при чему су успутно спалили Дапсиће. На Вукашиновића локви, гдје су 13. октобра вођене борбе против Турака, погинуло је 10 Дапсићана, добровољаца из састава Будимског добровољачког батаљона.

Тифран и Јејевица су била главна турска утврђења, гдје се налазило пет батаљона турске војске са четири топа, док је на Јасиковцу било 12 топова. Укупне турске снаге у Беранама износиле су, према подацима које је објавио истраживач Митар Ђуришић, око шест хиљада војника.

Дјелови Источног одреда стигли су у непосредну близину Тифрана и Јејевице 15. октобра. Послије једночасовне борбе ова утврђења су освојена и турске снаге су се повукле према Јасиковцу. Истог дана увече грађани Берана су тражили од турске команде да преда град. Комадант је одбио предају. Међутим, видјевши да је свака даља борба узалудна, Турци су ноћу између 15. и 16. октобра почели да бјеже из града, преко Дапсића и Заграђа пут Рожаја. Устанички добровољачки батаљони са десне стране Лима напали су Турке и успјели да један дио њихових снага заробе. Том приликом је заплијењено много ратног материјала. Ипак, већи дио турских снага је успио да се извуче према Рожајама. Артиљеријско утврђење на Јасиковцу је било освојено 16. октобра, чиме је Беране коначно ослобођено од Турака. У ослобођени град дошао је комадант Јанко Вукотић.

Док је Источни одред водио борбе за ослобођење Бијелог Поља и Берана, Андријевичка бригада је запосјела истурене положаје према Пећи, Плаву и Гусињу. Овој бригади је пошло за руком да заузме утврђене висове: Гребен, Виситор и Мокру, чиме су створени врло повољни услови за даље борбе на том сектору. Пораз Турака у Беранама, на Виситору, Гребену и Мокропј указивао је да су снаге Источног одреда и Полимских устаника велике. Турцима су биле јасне намјере црногорске војске па су вршили даље концентрације својих jединица за одбрану Плава и Гусиња и Метохије.
Одмах послије ослобођења Берана, командант Источног одреда Јанко Вукотић упутио је као појачање Васојевићкој бригади Горњосељски и Бучичко-виницки добровољачки батаљон на Мокрој, а након два дана Горњоморачки и Планинско-пивски батаљон према Плаву. Наредбом комаданта Источног одреда од добровољачких батаљона формирана је 18. октобра Беранска бригада која је имала око 3 200 бораца. За комаданта бригаде постављен је бригадир Авро Цемовић.
Источни одред затим наставља здружене операције према Метохији. Јединице су наступиле у три правца. Покрет јединица отпочео је увече 18. октобра. Правцем Беране-Рожаје-Пећ наступала је Беранска бригада, чије су јединице 26. октобра ослободиле Рожаје, а 28. октобра водиле борбу на Штедиму, гдје су имали бројне жртве. Код Штедима је у састав ове бригаде дошао Горњосељски батаљон. Правцем Беране-Морка-Ругова-Пећ наступа главнина Источног одреда. На том су правцу раније 16. октобра, Велички и Шекуларско-требачки батаљон послије жестоких борби освојили утврђене турске карауле. Јединице Васојевићке бригаде наступале су правцем Андријевица-Плав-Богићевица-Дечани. Уз жестоке борбе они су 19. октобра ослободили Плав, а 20. октобра Гусиње.

ГОРЊОВАСОЈЕВИЋКА БРИГАДА У ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ

Горњовасојевичком бригадом командовао је командир Радомир Вешовић. Она је, као што је већ казано, имала шест батаљона и њен задатак је био да запосједне гранични фронт од Гребена и Виситора преко Чакора до планине Мокре и тако затвори правце којима би Турци могли да угрозе Андријевицу и унутрашњост Црне Горе. Деветог октобра отпочело је пушкарање на читавом фронту према Плаву. Виситор је нападнут и Васојевићка бригада је тиме добила сигуран ослонац у обезбјеђењу Андријевице. 12. октобра Турци су направили испад у правцу Мурине, али су противнападом одбијени. Наредног дана, око 11 часова, главнина Васојевићке бригаде је од Мурине прешла у напад. Три и по часа је вођена борба у рејону Пепића, док није заузета и посљедња турска караула. Снаге ове бригаде надирале су према Плаву и ломиле отпор једне по једне турске карауле. Овладавши Гребеном и Виситором Васојевићка бригада је знатно скратила свој фронт и запосјела објекте, који су могли да послуже као ослонац за одбрану Црне Горе на том правцу. 15. октобра црногорске снаге избиле су на Сјекирицу, а турске снаге су тога дана продужиле нападе ка Приједолу и Шекулару. Стога је покрет васојевићких батаљона настављен без задржавања. Рано изјутра 16. октобра предузет је напад на планину Мокру. Турци су ту имали јаке отпорне тачке око граничних караула на Кукаљском врху, Планиници, Ваганици и још неким узвишењима. 16. октобра су црногорске снаге потиснуле Турке ка Брезојевици, коју су претходног дана Турци спалили. Пошто су Беране ослобођене 16. октобра Турци су страховали да ће након пада Берана црногорске снаге угрозити Метохију. 18. октобра Васојевићка бригада је овладала и новим турским положајима натјеравши непријатеља да се повуче у Плав. Пошто су закључили да не могу више бранити ни Плав, Турци су се 18. октобра увече повукли преко Бабиног поља ка планини Богићевици. Васојевићка бригада је тако ушла у варошицу без борбе.

Убрзо затим код команданта бригаде стигла је делегација Гусињана и извијестила га да се Гусиње неће бранити. 20. октобра дјелови Васојевићке бригаде ушли су и у ову варошицу. Тако је бригада коначно овладала и линијом Гусиње-Плав-Чакор-Мокра планина и отворила пут ка Пећи и Метохији. Комадант Источног одреда Јанко Вукотић је честитао команданту бригаде Радомиру Вешовићу на постигнутом успјеху, а краљ Никола извијестио да су се Васојевићка бригада и њен командант Вешовић у дотадашњим борбама држали тако да се “храбрије могло није.“ Радомир Вешовић је, по наређењу министра војног Јанка Вукотића, почео неупадљиве припреме за будући рат. Грађени су путеви и мостови. Да поновимо још једном: у Штаб Горњовасојевићке бригаде потајно су допремљена два далекометна топа са комплетним ратним прибором. То су биле правцате грдосије, до тада невиђене на овим просторима.

Први пут топови са Сјекирице су дејствовали када је турска војска надирала према Шекулару преко Барица. О том догађају у својим биљешкама командант једног од батаљона у саставу Горњовасојевићке бригаде Мило Кењић пише: “Турци су напали Велички батаљон 2. 10. рано ујутру који су посиједали положај: Ваганицу, Планиницу и Нишавин Гроб и одбацили га на Штитску Главу и Приједолску Ћафу. У исто вријеме Турци су са утврђених положаја и караула на Мокри пл. предузели напад и покрет за Шекулар палећи сијена шекуларска низ Барице у правцу с. Рмуша. На излазу шуме у штитске ливаде зора је свићала. Командант бригаде наредио је те батаљон Шекуларско-трепачки топове за вучу уступи Краљском, а овај се прикључио батаљону Величком за напад. Наређено је шестој Радмужичкој чети Шекуларско-трепачког батаљона, под командом по-ручника Вукашина Лекића, те је пошла за Шекулар најпречим беспутним тереном са трком војника прескачући литице и гудуре Приједолске Главе, Приједолом, пространом шумом пл. Брајеницом, прешавши простор обичним ходом више од три часа. Чета се за непуна пола часа нашла пред улазом у с. Рмушима, отворила брзу паљбу на наступајућег непријатеља уз подршку наше далекометне артиљерије са Сјекирице под командом арт. поручника Вукашина Лекића. Непријатељ је сузбијен и повраћен на полазне положаје уз знатне губитке“.

Ови топови су дејствовали у борби против Турака и приликом ослобађања Плава и Гусиња и висова на Чакору. Својим разорним дејством у Првом балканском рату били су ударна снага Горњовасојевићке бригаде.

Горњовасојевићка бригада односно њен Шекуларско-трепачки батаљон, извршавајући наредбу Више команде, отишао је најтежим и најопаснијим правцем низ Ругову, где се сукобљава са добро наоружаним и организованим Арнаутима. Добро је знао све њихове “марифетлуке“, стазе и богазе руговске, па је без имало застоја и без губитака сломио њихов отпор. Руговци су потпуно разбијени, било је доста убијених и заробљених. Шекуларско-трепачки батаљон први улази у Пећ, где су им у Пећкој патријаршији Срби и свештенство приредили величанствен дочек. Не часећи ни часа Кењић иде према Дечанима и ту се спаја са својом бригадом и усиљеним маршем, под непрекидном жестоком борбом, напредује према Ђаковици, гдје се сусреће са српском војском. Уз огромно одушевљење и изливе радости сусреле су се двије братске српске војске, којима је то био први сусрет на ослобођеној територији у петовјековном ропству.

У операцијама црногорске војске током балканског рата одређена улога је припала и становништву новоослобођених територија. Став становништва је био различит. Црногорско и српско становништво, организовано у добровољачке батаљоне и одреде, активно је учествовало, заједно са црногорском војском, у рату за ослобођење својих територија. То је био побједоносни завршетак њихове национално-ослободилачке борбе.
При ослобађању Плава и Гусиња са околином, као и Метохије, дошла је до пуног изражаја особеност у ставу тамошњих Муслимана и Албанаца према ширењу Црне Горе на те територије. Помажући регуларну турску војску, овде је дошло до масовног учешћа башибозлука у одбрани ових територија. Прваци, Риза-бег и по злу чувени Бајрам Цури, окупили су око три хиљаде качака и, ношени вјерским фанатизмом, били спремни да се и даље боре, упркос очигледном поразу. Они су били организатори и носиоци узалудног отпора црногорској војсци, да у свом побједоносном ходу ослободи од Турака територије од Рашке области до Метохије.

“У ставу муслиманског и албанског становништва новоослобођених територија према Црној Гори, у периоду њеног територијалног ширења, а дијелом и касније, важну улогу имала је и мисија црногорске војске, њено понашање, особито став њенога командног кадра, као и мјере које су предузимане да се одмах по посиједању тамо обезбиједе ред, лична и имовинска заштита… Непосредно по ослобођењу у тим крајевима је образована привремена црногорска администрација. Она је, иако са недостацима, доста успјела у одржавању новог стања на запосједнутој територији. Она је, у име краља Николе, становништву саопштила увођење новог стања и указала на обавезу да се поштује.
Запажена је политика придобијања првакâ, нарочито угледних Муслимана и Албанаца, најчешће путем поклона, даривањем титула или звања. Посјетама краљу и удостојавањем краљеве пажње и милости. Овим путем се брже и лакше учвршћивала нова власт, а и обезбјеђивала толерантност и расположење становништва у новим крајевима. Посебне мјере предострожности (против евентуалног отпора) биле су привремено наоружавање тамошњег црногорског и српског живља, разоружавање муслиманског и албанског и слање појединаца у таоце…
Већина црногорске војске придржавала се краљеве прокламације и наредби команданата о дисциплини, хуманости и правичном односу према становништву ослобођених територија. То се испољило и у односу на ратне заробљенике и оне који су се предали или мирно дочекали црногорску војску. Над њима, у принципу, није вршено насиље. Тиме се знатно одступило од уобичајених појава, које су пратиле раније посиједање територија, као и неких навика у претходним биткама и ратовима (сјечење глава и носева, убистава, масовне пљачке и др.)“

Без обзира на сва упозорења и пријетње мање групе и појединци нијесу презали од насиља. То су чинили они из пограничних црногорских области, из сусједних села која су често страдала од Турака и њихових помагача. Нијесу могли да се обуздају, а да се не освете.

Велики проблем је било разоружавање. Првих неколико дана по ослобођењу Пећи, у овој вароши је предато 1 979 пушака, девет разних система, највише “маузер“-а 622. У Ђаковици је у току прве седмице ослобођења прикупљено 490 пушака, од којих 290 система “маузер“. Разоружавање је текло споро и са доста проблема и није прикупљено ни половина од укупног броја наоружања. Јавља се отпор разоружавању. Наставља се ранија појава одметање у качаке. Ови чак нападају војску и жандармерију при уласку у села и при претресу кућâ. Отпочињу гоњења и убијања одметникâ, хватања, предавања војним судовима и прва појединачна стријељања. У села залазе одреди војске и жандармерије, понекад и са топовима.

Упркос бројним тешкоћама и проблемима Горњовасојевићка бригада је на висини задатка, остаје са својим Шекуларско-трепачким батаљоном у Ђаковици, успоставља српску власт и одржава ред и мир. Напомињемо да је командант у Метохији био Радомир Вешовић са Горњовасојевићком бригадом, у чијем саставу је био Шекуларско-трепачки батаљон, који је и овдје, као у многим другим ситуацијама, извршавао најтеже и најкомпликованије задатке.

На фронту према Скадру и његовом спором освајању ишло је доста тешко, па позову Вешовића да им притекне у помоћ. У Метохији је оставио Мила Кењића и два батаљона, а са осталим из Горњовасојевићке бригаде, гдје су били и борци из Шекуларско-трепачког батаљона, оде на скадарску кланицу. “Након извјесних краћих припрема и изучавања прилика, добијем најтврђи и најопаснији положај – Велики Бардањолт, којег, послије тродневне крваве борбе (25. 26. и 27. јануара) заузмемо с губицима 50% – у нижим, и 36% – у официрским чиновима. И сам, предводећи два од седам јуриша, био сам двапут рањен.“

У даљем наступању ове јединице су 30. Oктобра, заједно са српским јединицама, ослободиле Пећ, па је одлучено да се настави покрет према Дечанима. Из дневника бригадира Радомира Вешовића сазнајемо да је он жарко желио да са својом бригадом ослободи то значајно историјско мјесто, јер су се Васојевићи као усијана вулканска лава из своје колијевке ширили ка Лиму и низ Лим, ка Тари и низ Тару, до Кома и преко Кома, не освајајући туђу већ ширећи своју територију, сударајући се са најљућим турским и арнаутским злицама, ишли су у сусрет Старој Србији, Метохији и Косову. То њихово Косовско опредјељење сликовито је нагласио Марко Миљанов када је себе и остале војводе назвао обичним, а Миљана Вукова косовским војводом. Како пише Добрило Аранитовић и војвода Лакић Војводић је послије ослобођења Метохије био заповједник ове области и столовао је граду Пећке Патријаршије, а ђенерал Радомир Вешовић одстојао прву слободну литургију у Високим Дечанима послије кнеза Лазара. Историјска судбина Васојевића да, “Онамо намо“ они први закораче и да остарјели краљ – пјесник (Никола) своју жељу “да виђу Призрен“ и Дечане оствари тако што их је 1912. године, видио најприје васојевићким очима. Бригадир Радомир Вешовић је, на име по ослобођењу Дечана 22. новембра, добио задатак да шаље извиђачке одреде ка Ђаковици. Главнина бригаде са ојачањима напала је Ђаковицу са сјевера и убрзо браниоце натјерала да напусте ивицу насеља и повуку се у варош. Мјештани су се предали, а највећи дио посаде се повукао. Тако су у Ђаковицу истовремено ушле и црногорска (Васојевићка бригада са дјеловима Колашинске), и српска војска (дјелови Дринске дивизије II позива). Бригадир Вешовић, који је у варошицу ушао прије команданта Дринске дивизије, пуковника Пауновића, поставио је обласног управитеља, предсједника обласног суда и шефа полиције, а пуковник Пауновић – кад је пристигао са својим трупама – именовао је и предсједника Општине. Када су у Ђаковицу пристигли бригадир Јанко Вукотић и генерал Михаило Живковић, споразумјели су се да српска војска држи дио варошице на десној, а црногорска на лијевој обали Кремне. Овим операцијама Источни одред је успјешно завршио ослобођење свих неослобођених крајева и Метохија је припала Црној Гори, а Косово Србији. Оствариле су се тежње генерација српског народа да се ослободе од турског ропства. То је пошло за руком оној генерацији официра и војника, која је послије 500 година робовања под Турцима запалила “свијећу слободе“ у Високим Дечанима. Током новембра су Дурмиторска и Колашинска бригада преко Албаније пошле ка Скадру у састав Зетског одреда, а почетком јануара 1913. године и Васојевићка (Андријевичка) бригада. Ова бригада је учествовала у борбама на сектору Бардањолта све до ослобођења Скадра 24. априла 1913. године.
У Првом Балканском рату са подручја Васојевића погинуло је 11 официра и 401 подофицир и војник, док је рањено 1080 бораца. У овом рату коначно је остварена тежња српског православног становништва овога краја за коначним ослобођењем и присједињењем Црној Гори.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Батрић Маријановић, “Васојевићки главари“, Подгорица, 1929.

Милутин Лазаревић, “Други балкански рат“, Београд, 1955.

Душан Вулетић, “Полица код Берана“, Београд, 1998.

Миодраг С.Јоксимовић, “Село Буче са родословом Јоксимовића (1695-
1998)“, Београд, 1998.

Петар В.Божовић, “Свијетли гранити“, Подгорица, 2001.

Радомир П.Губеринић, “Буне у Васојевићима“, Београд, 1996.

Благоје Шарић-Горан Киковић, “Мило Кењић за слободу и уједињење
српскога народа“, Подгорица, 2010.

Митар Ђуришић, “Ђенерал Радомир Вешовић у ратовима за
слободу“, Андријевица, 2005.

Горан Киковић, “Развој просвјете и школства у Доњим
Васојевићима“, Беране, 2008.

Миодраг С.Јоксимовић, “Народна војска Васојевића
(1858-1918)“, Подгорица, 1997.

Миомир Дашић, “Ровца код Берана“, Подгорица, 2008.

Алија Матовић, “Рожаје и околина – људи и догађаји“, Рожаје, 2009.

Благоје Шарић, “Историјске стазе Шекулара“, Бијело Поље, 2005.

Миомир Дашић, “Шекулар и Шекуларци од помена до 1941.године“,
Подгорица, 2006.

Радомир П.Губеринић, “Младотурски злочини у Полимљу
(1908-1912)“, Београд, 2004.

Радомир П. Губеринић, “Документа о Васојевићкој области (1861-1912.)“
Београд, 2001.

Чедомир Лутовац, “Дапсиће кроз историју“, Дапсиће, 2009.

Аутор – Горан Киковић

Извор – http://www.velika.me/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s