ВЕЛИЧКИ БАТАЉОН У ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ – Мало је фалило да се поубијамо 1912. године!

Posted: 4. новембра 2014. in Балкански ратови
Ознаке:

7434716_origОвих дана обележава се сто година од Првог балканског рата и ослобођења Старе Србије и Вардарске Македоније од турске власти. Под Старом Србијом, према Цвијићу, подразумева се Рашка, Косово и Метохија и Скопско-тетовска област. Стогодишњица ослобођења Старе Србије је велики историјски догађај који заслужује да буде достојно обележен. После више векова ослобођена су од Турака главна средишта старе српске државе а српски народ од вишедеценијског насиља и терора. Ослобођење Старе Србије се доживљавало као тријумф српске ослободилачке идеје, у чијем средишту је била косовска мисао.

Први балкански рат (1912 – 1913) био је ослободилачки рат, који су водиле, уједињене у четворни савез, балканске државе Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка с циљем ослобођења својих националних територија од турске власти. Црна Гора је 9. октобра објавила рат Турској, док су Србија, Бугарска и Грчка то учиниле 17. октобра 1912. године. Рат је трајао до 30. маја 1913, када је у Лондону закључен уговор о миру.

Према Старој Србији и Вардарској Македонији српска и црногорска војска су наступале у шест борбених групација. Ударну снагу чинила је Прва армија под командом регента Александра Карађорђевића, која је однела одлучујућу победу у Кумановској бици 23. и 24. октобра 1912. На левом крилу Прве армије налазила се Друга армија под командом генерала Степе Степановића, а на десном крилу Трећа армија под командом генерала Божидара Јанковића која је ослободила Косово. Ибарска војска под командом генерала Михаила Живковића ослободила је Нови Пазар и Косовску Митровицу и наступала даље према Метохији. Јаворска бригада под командом потпуковника Миливоја Анђелковића Кајафе наступала је према Сјеници, Пријепољу и Пљевљима.

balkanski_ratИсточни одред црногорске војске под командом генерала Јанка Вукотића наступао је, са својом главнином, из Горњег Полимља према Метохији, док су мањи делови наступали у правцу Пљеваља и Бијелог Поља. Овај одред је 30. октобра ослободио Пећ, а у садејству с деловима Дринске дивизије другог позива 4. новембра заузета је и Ђаковица. Источни одред су чиниле колашинска, дурмиторска, доњовасојевићка и горњовасојевићка бригада.

Горњовасојевићком бригадом је командовао потпуковник Радомир Вешовић. Бригада је у свом саставу имала шест пешадијских батаљона: љеворечки, краљски, требачко – шекуларски, полимски, андријевички и велички. Бригада је имала и коморски батаљон и батерију од четири спорометна топа италијанског порекла, калибра 75мм. Бројно стање бригаде било је око 3.000 војника.

Фронт напада Горњовасојевићке бригаде протезао се од планина Гребена и Виситора преко Чакора до Мокре. Бригада је отпочела напад 9. октобра. Вођене су жестоке борбе на целом фронту напада, а нарочито на Мокрој, где су 16. октобра у поподневним часовима освојене све отпорне тачке и турске карауле, да би наредних дана наставила офанзивна дејства према Плаву и Гусињу, који су ослобођени 18., односно 19. октобра. Тако је Горњовасојевићка бригада за само десет дана, од 9. до 19. октобра 1912. ослободила сва места која су Црној Гори припала још на Берлинском конгресу, али су касније отпором Албанске лиге 1879. и поразом црногорске војске на Новшићу остали под турском влашћу све до 1912. године.

Srpska_vojska_u_Albaniji_1912Значајан допринос у оствареним успесима Горњовасојевићке бригаде у првој фази операција дао је и Велички батаљон, којим је командовао мајор Костадин Микић. Овај батаљон је имао укупно 300 бораца, са три чете:

 -чакорска, командир потпоручник Милић Радуловић;

– ваганичка, командир потпоручник Милован Гојковић, а после његове погибије 16. октобра 1912. – поручник Михаило Јанковић; и,

– иванпољска, командир потпоручник Радосав Вучетић.

Батаљонски барјактар је био Радуле Гојковић, а четни барјактари Милован Микић, Филип Кнежевић и Зарија Радевић. У борбама на Мокрој, Ваганици и Богићевици погинуло је или умрло од последица рањавања 20 бораца Величког батаљона, а рањено 27 бораца. Погинули су: ,водник Арсеније Живаљевић,Шпиро Микић,редов Спасоје Живаљевић,редов Мило Стешевић,редов Никола Лакићевић,редов Вучета Вучетић,официр Бацо Јокић,командир ваганичке чете потпоручник Милован Гојковић,редов Милутин Поповић,редов Милован Живаљевић,редов Васо Огњановић,редов Лало Булевић,редов Лука Бошковић,водник Никола Радевић,редов Радосав Вуковић,редов Ратко Јокић, и барјактар ваганичке чете Милован Микић.

Официр Јањо Поповић, батаљонски свештеник Саво Поповић и редов Миливоје Брковић умрли су од последица болести у рату.

Прва фаза операција Источног одреда завршена је ослобађањем Берана, Плава и Гусиња, чиме су створени оперативни услови да Одред настави планиране операције према Метохији. Избијањем Треће српске армије у рејону Приштине и Источног одреда црногорске војске на линији Мокра – Чакор – Богићевица, турске снаге у рејону Пећи су биле непосредно угрожене. У тако неповољној ситуацији, командант турске војске Џевад – паша кренуо је 22. октобра у противнапад према црногорском Источном одреду, на фронту од планине Смиљевице до Бабиног поља. У таквој ситуацији, командант Источног одреда одлучио је да 23. октобра пређе у противнапад, разбије непријатељске снаге и одбаци их низ Ругову. У овом противнападу Источног одреда, Велички батаљон је добио задатак да са Краљским батаљоном држе линију Старац – Бјелуха – Јеленак, ради обезбеђења бока главним снагама Источног одреда које су наступале преко Ругове.

Јединице Источног одреда ослободиле су Пећ 30. октобра, а командант Горњовасојевићке бригаде је 1. новембра организовао даља нападна дејства из три правца према Дечанима, који су ослобоћени 2. новембра у поподневним часовима. Следећег дана, Горњовасојевићка бригада и делови Колашинске бригаде наставили су дејства према Ђаковици. Водиле су се жестоке борбе на брду Чабрат изнад Ђаковице, у којима је у предњим деловима нападао Велички батаљон, чији су борци први изашли на косе Чабрата. Ђаковица је освојена 4. новембра у садејству са деловима јединице Дринске дивизије другог позива. Околност да су српске и црногорске снаге једновремено ушле у Ђаковицу била је повод за размирице, ко је од две војске први ушао у Ђаковицу и коме она треба да припадне, те ко је надлежан да у њој успостави власт.

Ове размирице је прекинуо генерал Јанко Вукотић и наредио команданту Горњовасојевићке бригаде Радомиру Вешовићу и команданту Друге дринске дивизије пуковнику Павлу Пауновићу:

„Ко је шта до овог часа заузео, то и нека задржи, док писмено наређење не изађе“, те да ће их узети на строгу одговорност ако се око тога и даље буду расправљали.

Прекорио их је речима :

„Ово је господо срамота! Док се српски војници из Србије и Црне Горе од радости и плачући грле и вадећи залогаје из уста, те га један другоме дава, њихови се официри препиру о томе ко је Ђаковицу освојио и отимају се о мизерном плијену!“

Истог дана увече, стигао је у Ђаковицу командант Ибарске војске генерал Михајло Живковић, коме је Јанко Вукотић предао команду места.

У новембру и децембру 1912. водила се велика дипломатска активност о томе коме треба да припадне Скадар. Пошто је отпала свака могућност да Црна Гора добије Скадар дипломатским путем, краљ Никола је одлучио да га заузме на силу. За извршење тог задатка ангажована је и Горњовасојевићка бригада, у чијем саставу је био и Велички батаљон.

Горњовасојевићка бригада је кренула из Пећи према Скадру 13. јануара 1913, маршујући у тешким временским и теренским условима. По доласку у месту Груде 23. јануара, бригада је прикључена Зетском одреду, а добила је задатак да овлада брдом Велики Брдањолт на коме се налазило јако турско утврђење. Све јединице бригаде су 7. фебруара биле на полазном положају, а требало је да пређу пут по неприступачном и тешком терену од око 3,5 километара да би изашле на јуришно одстојање. У борбама за Велики Брдањолт, које су се водиле три дана (7. 8. и 9. фебруара), бригада је претрпела огромне губитке. Само првог дана, према казивању команданта Радомира Вешовића, погинуло је 107 бораца, а рањено 39. А из Величког батаљона тога дана је погинуло 16, а рањено 36 бораца.

Јединице Горњовасојевићке бригаде су после три дана жестоке борбе освојиле Велики Брдањолт, али је та победа плаћена огромним жртвама. У седам јуриша на Велики Брдањолт погинуло је „50% нижих чинова и редова и 36% официра“.

NBS---fotodokumenta---razglednice---prvibalkanskirat---RG-1158-079Према подацима команданта Величког батаљона мајора Костадина Микића, у борбама на Великом Брдањолту из овог батаљона погинуло је 20 бораца, а рањен 61 борац. Погинули су:редов Миливоје Брковић,редов Милош Лакићевић,редов Милан Јокић,редов Обрад Раденовић,Јевто Радевић,Богдан Радевић,Дико Радевић,редов Аксо Радевић,редов Ратко Радевић,редов Иван Радевић, редов Јован Пауновић,редов Лека Вучетић,редов Миљан Вучетић,редов Симо Гојковић,редов Жујо Гојковић,редов Перо Брковић,редов Милић Живаљевић,редов Новица Пауновић,водник Милош Кнежевић,редов Андро Јокић, и Редов Мијајло Јокић.

У Првом балканском рату из Горњовасојевићке бригаде погинуло је 11 официра и 276 подофицира и војника, умрло од задобијених рана 37 подофицира и војника, а рањено 25 официра и 764 подофицира и војника. Укупно је избачено из борбеног строја 1.113 бораца.

У току овог рата, из Величког батаљона су погинула два официра, пет подофицира и 32 редова, а један официр је умро од последица рањавања, што је укупно 40 погинулих. Рањена су три официра, четири подофицира и 81 редов, што је укупно 88 бораца. Укупно је избачено из строја (погинулих, рањених и умрлих од последица рањавања) 128 бораца, што је чинило 42% од бројног стања батаљона.

Положене жртве црногорске и српске војске у борбама за Скадар биле су узалудне, јер велике силе, нарочито Аустро – Угарска, нису дозвољавале да Скадар припадне Црној Гори. Аустро – Угарска је била енергично против такве идеје и радила је на конституисању аутономне Албаније. Црногорске трупе су освојиле Скадар 25. априла 1913, али је под притиском великих сила и демарша Аустро – Угарске главнина црногорских снага 14. маја евакуисана из Скадра. На конференцији амбасадора у Лондону прихваћена је резолуција којом је Скадар додељен Албанији. Тиме је завршена скадарска драма, у којој је на бедемима овог древног града пало око 5.000 црногорских и српских војника.

Победе у Првом Балканском рату за Србију и Црну Гору и српски народ у целини, биле су вишеструко значајне. Ослобођен је српски народ у Старој Србији, и тиме омогућен његов напредак у наредним деценијама. Области Старе Србије које су поново ушле у састав Србије и једним делом у састав Црне Горе, биле су области за које су најјаче везани српска национална свест и национално осећање. Било је то време непомућеног родољубља, великих нада и снажне вере у себе и своје националне циљеве. Црна Гора је после Првог балканског рата увећала своју територију за 14.443 км2 и значајно повећала број становника.

Из ослободилачких операција које су у Првом балканском рату водиле мале, али морално – политички снажне армије, могу се наћи ванредни примери херојства, пожртвовања, самопрегора и упорности војника и старешина, на којима се данашњи нараштаји могу васпитавати у духу патриотизма и јунаштва.

Према догађајима и биткама у том рату садашње и будуће генерације треба да се односе са дужним поштовањем, да правилно вреднују велике историјске подухвате својих предака и духовне темеље своје прошлости. И овај чланак је мали допринос обележавању догађаја који је био сан многих генерација Срба пре 1912. године.

Аутор – Милош Гојковић

Извор – http://www.velika.me/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s