Аустроугарско бомбардовање Његошеве капеле на Ловћену

Posted: 4. новембра 2014. in Први светски рат
Ознаке:

austrougarsko-bombardovanje-njegoseve-kapele-na-lovcenu-1Док су се Црногорци храбро борили за Српство у Мојковцу, аустроугарски агресор тукао је Ловћен, посебно Његошеву капелу која је била изричити симбол Српства Црне Горе.

Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула 1914. и одмах је започела бомбардовање српских градова уз Дрину, Саву и Дунав. Београд, Шабац, Смедерево, Обреновац и други погранични градови постали су мета бестијалног аустроугарског бомбардовања и пре него што се војска агресора одлучила за почетак прве инвазије (12–24. август 1914).
Као и у Српско-турским ратовима (1876–1878), Првом балканском рату (1912–1913) и Другом балканском рату (1913), Црна Гора је одмах стала на страну Србије јер није одвајала судбине две српске државе и српског народа на окупираним територијама које су држали Турска и Аустроугарска.
Краљ Црне Горе Никола Петровић Његош је 6. јула 1914. упутио проглас Црногорцима о ступању у Први светски рат: „Црногорци! Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама; објавила га је Српству и цијелом Словенству. Нашу праведну ствар узела је у заштиту моћна Русија, представница великог Словенства и наша вјековна заштитница, са својим просвијећеним савезницима. Црногорци! Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини; лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад – ко је јунак, на оружје. Ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља [Петра Карађорђевића и Николе Петровића Његоша]: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну. На нашој су страни Бог  и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће ве у свим нашим подвизима“.
Током 1914. две српске државе успешно су водиле борбу са агресором који је три пута упадао у Србију и три буда бивао избачен. Србија и Црна Гора кренуле су у контраофанзиву у Срем и Босну и Херцеговину који су у то време припадали Аустроугарској.
Међутим, тројна инвазија на Србију у октобру 1915. када су агресију извршиле Аустроугарска, Немачка и Бугарска приморала је српску војску да крене у повлачење преко Албаније. Војска Краљевине Црне Горе је 6–7. јануара 1916. водила херојску битку на Мојковцу где је задржала аустроугарског агресора и помогла српској војсци да настави повлачење ка Јадранском мору и Јонском мору.

Док су се Црногорци храбро борили за Српство у Мојковцу, аустроугарски агресор тукао је Ловћен, посебно Његошеву капелу која је била изричити симбол Српства Црне Горе. Црногорски митрополит, српски родољуб и песник Петар II Петровић Његош је 1845/1846. на Језерском врху подигао црквицу и посветио је свом стрицу Петру И Петровићу Његошу (Светом Петру Цетињском). Његош је од Црногораца затражио да га баш у тој црквици сахране „на оној висини, која је највиша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само србске земље и сиње море“.
Дакле, Његош је желео да почива на месту одакле се виде српске земље и море. С Ловћена пуца поглед не само на Црну Гору, већ и на Херцеговину, Босну и Србију. Његош се упокојио 1851. а његов ковчег је пренет у црквицу на Ловћену 1855. године. Краљ Никола је 1913. ускликнуо: „Ловћен је Олимп српски!“
Аустроугарски агресор је знао за симболику коју у српском народу Црне Горе имају Ловћен, црква на Језерском врху и Његош. Стога су ове светиње жестоко бомбардоване из Бококоторског залива. Црква посвећена Светом Петру Цетињском је у бомбардовању порушена, а аустроугарске снаге су у јануару 1916. заузеле Ловћен. Овом акцијом командовао је барон Стјепан Саркотић, фелдмаршал-лајтнант аустроугарске војске и хрватски шовиниста. У његовим јединицама борили су се Хрвати, босански муслимани, Немци, Румуни и Мађари.
Краљ Александар Карађорђевић је 1925. обновио Његошеву капелу, оштетио ју је италијански окупатор 1942. а срушиле су је 1972. југословенске комунистичке власти како би се Српству Црне Горе задао жесток ударац.
Вратимо се поново на ратну 1916. годину. У јануару је пало и Цетиње, Црна Гора је капитулирала, а окупација је трајала до 1918. када је ослобођена, присаједињена Србији, а потом с њом ступила у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.
На удару аустроугарског окупатора нашли су се и српски државни симболи Црне Горе, на првом месту наша национална застава црвено-плаво-бела тробојка – која је Уставом Књажевине Црне Горе (1905) званично проглашена за државне боје. Цетињске новине, које је окупатор издавао латиничним писмом, објавиле су 26. априла 1917. да су у Црној Гори „забрањене и српске народне боје (црвено-плаво-бијело)“, да се дозвољава истицање аустријских, мађарских, хрватских и албанских застава и боја као и употреба црногорских војних застава црвене боје (алај-барјака као заставе свецрногорске војске и крсташ-барјака као црногорске четне заставе).
Укидање српске заставе Црне Горе постало је пракса када год би се Црна Гора нашла под спољашњом или унутрашњом окупацијом. Тако је током Другог светског рата италијански окупатор у Гласу Црногорца (Ла воце дел Монтенегро) од 2. јула 1941. одобрио да застава Црне Горе буде војни алај-барјак црвене боје. Истим путем кренуо је црногорски сепаратистички режим када је у јулу 2004. српску тробојку Републике Црне Горе заменио алај-барјаком црвене боје.
Поменимо још једну важну занимљивост која се односи на Мојковачку битку (Божић 1916). То је била последња битка коју су сви Црногорци водили као Срби. Током Другог светског рата сви Црногорци у Југословенској војсци у отаџбини (четници) били су Срби, а и већина Црногораца у Народноослободилачкој војсци Југославије (партизани) себе је сматрала Србима.
Ипак, у биткама Другог светског рата један број Црногораца себе више није сматрао Србима. Највећи број њих је ступио у редове Народноослободилачке војске Југославије (партизани), мањи број црногорских сепаратиста је приступио Ловћенској бригади (зеленаши) коју је подржавао италијански окупатор, а двојица црногорских сепаратистичких идеолога Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија стали су на страну усташа, односно такозване Независне Државе Хрватске.
Нажалост, видимо како неке тековине аустроугарске окупације, кроз удар на српски идентитет Црне Горе, трају до данас. Његошеве капеле на Ловћену више нема. Њено прво рушење током Првог светског рата пратило је друго и коначно рушење у комунистичкој Југославији. Српску заставу Црне Горе забранио је прво аустроугарски окупатор у Првом светском рату, затим италијански окупатор у Другом светском рату, а на крају се 2004. актуелни црногорски режим определио да са Српством прекине тако што ће црвено-плаво-белу заставу заменити црвеном војном заставом. Континуитет је очит.
Српство Црне Горе сметало је и смета многима који и даље темељно насрћу. Упркос томе трећина грађана Црне Горе себе још увек сматра Србима, скоро половина грађана Црне Горе говори српским језиком, а више од половине су верници Српске Православне Цркве.
Подсетимо, на попису 1909. у Књажевини Црној Гори живело је 95% Срба и 5% осталих (углавном Албанаца).

Аутор – др Александар Раковић

Извор – http://pravoslavlje.spc.rs/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s