Руске медицинске мисије на тлу Србије 1912–1917. Сто година после

Posted: 5. октобра 2014. in Новости - Дешавања, Први светски рат, Срби и Руси
Ознаке:, , , , ,

10659372_355596824603152_6654991545813374486_nРавно пре 100 година започео је Први светски рат. Србија је поднела огромне жртве. Трећина народа преселила се на небо, а последице на бројно стање народа осећају се и данас. И сваки трећи лекарСрбије у годинама рата проминуо је светом. Њихова имена и кратка сећања забележена су у „Поменику” који објави Српско лекарско друштво. На тлу Србије, али и са српском војском и народом у егзилу, биле су и медицинске мисије многих страних држава које су дошле у помоћ нашем народу. По повратку у своју земљу о томе многи од учесника рата у белом и знаком Црвеног крста објавише своја ратна сећања. Са њимаи утиске о српском сељаку, војнику, српском народу. Дадоше верну слику о патњама и херојству народа мале земље у којој се одиграше прве победе уВеликом рату, заувек запамћене и војно проучаване. Неки од странаца нису се вратили јер нису желели, а неке покоси смрт. Отуда по варошима и градовима на нашим гробљима и њихови споменици.

Руским медицинским мисијама ми српски лекари постависмо спомен-плочу на згради прве варошке болнице у Видинској а сада згради Друштва. Сада је то наша руска плоча. Сада знамо не само да је Русија пуно помогла, већ ко, када и колико. Сада и о руској помоћи можемо читати у књигама, а оне насташе на грађи државних архива.

На спомен-плочи стоји записано: „У спомен лекарима и милосрдним сестрама Руске империје који помогоше српском народу ратних година 1912–1917. својим знањем, умењем и безграничним пожртвовањем”.

Данас када смо свесни размера помоћи и кад смо схватили да је сећање и дубока захвалност мисијама из Русије наш покушај да велики дуг према онима који су нам тада несебично помагали, сећањем и захвалношћу покушамо да вра-тимо. Окупљамо се већ више година пред спомен-плочом руским медицинским мисијама увек 24.

Септембра, јер тада је дошла Мисија ПетровградскогСловенског добротворног друштва за Србију. А рат је тек почео! Нису часили, нису оклевали – они су дошли!

И овог 24. септембра, као и увек до сада, на окупљању засјало је сунце. Чланови секције за уметност нашег друштва одсвираше најпре државну химну Републике Србије па затим Руске Федерације и после поздрава уваженим гости- ма приступило се полагању венаца и цвећа на спомен-плочу, рад вајара Рајка Попиводе. У име Српског лекарског друштва венац је положио његов председник академик Радоје Чоловић, у име Амбасаде Руске Федерације Наталија Александровна Чепурин и Николај Константинович Анисимов (и сами лекари), затим пуковник др Бранко Илић, начелник одељења Управе за војно здравство Министарства одбране Републике Србије, госпођа Ивана Жигон у име Центра националне славе Русије и Друштва српско-руског пријатељства из Београда као и појединци. Скупу су од високих званица присуствовали и господин Кирил Киржа, представник Амбасаде Руске Федерације, представ- ници Министарства здравља као и Министарства спољних послова Републике Србије (Одељење за Русију и Евроазију) и представници Друштва српско-руског пријатељства.

Скупу се најпре пригодном беседом обратио проф. др Брана Димитријевић указујући на важне историјске чињенице, а затим су скуп поздравиле госпођа Наталија Алексадровна Чепурин на руском језику (коју смо потпуно разумели) као и госпођа Ивана Жигон. На крају скупа организован је мали коктел, а гости су обишли Музеј историје медицине.

Од доласка прве руске мисије на почетку Великог рата прошло је сто година. Нема више оних који то време памте, али смо ми сада ту да те догађаје не заборавимо, јер је време када смо само неодређено говорили „Русија је пуно помогла”, мислећи на помоћ у Великом рату, а без много знања о величини помоћи и без познавања чињеница – заувек иза нас. Радује ме сазнање да сам лично од прихватања идеје до реализације спомен-плоче и окупљања на одређени дан у години активно учествовала до са да а надам се и убудуће. Има томе већ више година кад предлог колеге др Жарка Вуковића, изговорен на степеницама зграде Српског лекарског друштва: „Хајдемо сад руску плочу” спонтано прихватих: „Хајдемо”. Тако и би. У међувремену је проминуо светом, али је за живота обновио и подигао више других спомен-обележја страним медицинским мисијама. У години када обележавамо век од почетка Првог светског рата рећи ћемо му једно велико људско хвала. Он сам увек је истицао да је захвалност највећа међу врлинама. У то нас живот стално поново уверава. Тако је и са руском плочом!

Врло поштована госпођо Чепурин, колегинице и колеге, даме и господо, драги пријатељи

1601064_355040794658755_2325962104977882669_nПочетак Великог рата затекао је и Србију и Русију недовољно спремне. Србија тек што беше изашла из два крвава рата, жетва је те године била слаба, уз то су обе државе зависиле од увоза оружја.

Већ 28. јула 1914. године српска влада тражи кредит од Русије и Француске у износу од 90.000.000 динара. „…Пошто насје,” стоји у вапијућем телеграму председника владе Николе Пашића, „мобилизација затекла у најнезгоднијем времену када се пореза тек прикупља, па новца имамо јед ва доста да изведемо мобилизацију.“ А већ 9. августа, по налогу српске владе, њен по сланик у Петрограду Спалајковић од руске владе иште кредит од 5–6.000.000 динара за набавку војне одеће, чизама, конзерви, рубља, шатора… Руска влада одмах излази у сусрет, па у Србију Дунавом стижу велике пошиљке оружја, муниције, и свакојаких других потреба већ у првим месецима рата.

Колико је Србија била за рат неспремна види се и из писма које је 18. августа 1914. године шеф Одећног одсека Интендантуре Ваљево мајор Радоје Јанковић упутио главном интенданту, тражећи да се хитно пошаље 200.000 пари опанака за Младеновац и 100.000 пари за Ваљево. “Многи наши војници су сада упола обучени. Носе своје већ дотрајало сељачко одело, а знатан број припадника 4. пешадијског пука иде у дугачким гаћама. Топло време поправља донекле ову оскудицу, али хладне ноћи и преноћишта без шатора почињу рђаво утицати на војничко здравље и њихову ратну улогу.”

Слично је, чак и горе, било и у санитету. Непопуњени санитетски комплети, мањак рањеничких носила, мањак лекара… И док је током балканских ослободилачких ратова у погледу и броја и бројности медицинских мисија предњачила Русија – у Србији их је тада радило укупно шест – сада су, већ на почетку Великог рата, лекари и медицинско особље недостајали и Русији.

Почетком рата Немачка је имала на располагању 36.000 лекара, а Русија са знатно већим бројем становника само 30.000.

Упркос томе, Русија је не само у санитетском материјалу и болничкој опреми, него и у лекарима и милосрдним сестрама, одмах помогла Србији. Из Солуна је у Србију упућен др Сергеј Кантилијанович Софотеров са две медицинске сестре. Њему ће се у Нишу ускоро придружити чланови мисије Хартвиг Александре Павловне, “Мисија Хартвигове”. Они ће радити у Првој и Петој резервној болници, током септембра октобра 1914. године и извршити 1.339 хируршких интервенција. Истовремено је из Русије упућена богато снабдевена Мисија Петроградског словенског добротворног друштва за Србију, позната касније као “Мисија Сичева”. Та мисија ће радити у Ваљеву, Крагујевцу и Зајечару.

Ни то није било све, будући да је известан број лекара и милосрних сестара стизао у Србију мимо Руског друштва Црвеног крста. Стога, тачан број оних који су похитали у помоћ српским рањеницима и болесницима ни до данас није познат.

Обе поменуте мисије биле су хируршки оријентисане, јер је прилив рањеника тих првих месеци рата био преобилан, док ће задатак каснијих руских мисија – а биће их још три – бити борба против инфективних болести.

10653586_355056541323847_7155293487165599180_nПрви светски рат је, осим планина људских лобања и мора крви, био и један од најстрашнијих моралних суноврата, погубан нарочито по Европу. После тог рата Стари континент постаће још старији. Европа ће изгубити своју дотад водећу улогу у свим светским збивањима, од војних, политичких до културних. Данас, међутим, уместо спознаје истине, и можда покајања, и можда окрепљујућег преумљења, видимо жилава настојања да се за сву ту катастрофу окриви Србија, а потом ће и на Русију доћи ред. (Већ јесте!)

Данас смо сведоци сваковрсних, наводно најновијих открића, нимало наивног празнословља и опасног научничког мудровања, покушаја да се од црног направи бело, а од белог црно, да се истина претвори у лаж, а лаж у истину, да се младим поколењима уместо поука понуди смртоносно опијање старим заблудама. Опасна је то игра. Игра у којој за велике новце наука постаје служавка политике, праћена заглушујућом дреком назови књижевника и фељтониста, аутора филмова, позоришних комада, изложби и телевизијских серија…

Али…

Наше је да не заборављамо, па ма колико изгледало да смо мали, осиромашени и скрајнути, наше је да се држимо истине, да негујамо захвалност како бисмо сачували сопствене своје душе.

И зато неизмерно и неизмерно хвала Мат Росији у овом дану када је, пре једног века, Мисија Петроградског словенског добротворног друштва за Србију, познатија као Мисија Николаја Ивановича Сичева, крочила на тле слободарске Србије.

Проф. др Брана Димитријевић

СРПСКА ИСТОРИЈА

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s