7 песама за које мислимо да су народне, а нису

Posted: 4. октобра 2014. in Занимљивости
Ознаке:, , ,

Поједине композиције грешком се сматрају изворним, иако су њихови аутори добро познати

Што се боре мисли моје
1. Текст чувене песме написао је српски кнез Михаило, а била је посвећена Клеопатри Карађорђевић, сестри краља Петра

knez-mihailo-kurir-stampano-1411770900-575165Михаило Обреновић, рођен 1823. године, а убијен у атентату на Кошутњаку 1868,био је кнез Србије у два наврата – од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године.
Истерао је Турке из Србије и ударио темеље модерне државе, али је у приватном животу имао мање успеха.

Несрећно ожењен мађарском грофицом Јулијом, био је заљубљен у Катарину Константиновић, ћерку своје сестре од тетке, али није могао да се ожени њоме. Бојећи се да ће кнезу опасти углед у народу, том су се браку противили српски политичари, а и Српска православна црква је бранила женидбу с блиском рођаком.

Инспирација… Принцеза Клеопатра Карађорђевић

Волео поезију

Између две његове владавине, на челу Србије био је кнез Александар Карађорђевић, а Михаило је живео у емиграцији, претежно у Бечу. У то време испољио је склоност ка књижевности и књижевницима, као и према музици. У Бечу одржава пријатељске односе сВуком Караџићем, који му је саветник и духовни васпитач. Њих двојица заједно су путовали у Берлин и боравили на обали Северног мора, а током тих путовања Михаило пише песме „Светски путник“ и „Молитва кнеза српског Михаила на брегу морском“, које су објављене 1844. године у Српском народном листу.
Шест година касније, српски кнез написаће и дело „Што се боре мисли моје“, песму која ће остати популарна до данас.

Све до 2003. године веровало се да је била намењена Катарини Константиновић, а онда је у једној урушеној сомборској кући случајно пронађен нотни запис мелодије за ову песму композитора Алојза Калауза. 
То је аутентични документ на 18 страна, штампан у Бечу на француском језику, и на њему је Михаилова посвета упућена Клеопатри Карађорђевић.

Поклон за 15. рођендан

Клеопатра, рођена 1835. године, била је ћерка кнеза Александра Карађорђевића икнегиње Персиде, као и сестра потоњег краља Петра Првог Карађорђевића.
У фебруару 1855. године удала се за Милана, сина угледног политичара и председника владе Аврама Петронијевића. Умрла је у бањи Глајхенберг у Штајерској само пет месеци после венчања, а сахрањена у породичној гробници у Тополи, касније у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу.

Чешки композитор и пијаниста Алојз Калауз, који је у Србију дошао 1843. и у Београду давао приватне часове клавира, компоновао је музику на стихове „Што се боре мисли моје“ за Клеопатрин 15. рођендан. Средином педесетих година 19. века музику за ову песму поново је компоновао Корнелије Станковић, и та је мелодија за време друге владе кнеза Михаила редовно певана на баловима у Београду.

Написао музику на кнежеве стихове… Војни капелник, композитор и диригент Корнелије Станковић

Саградићу шајку
2. Мита Поповић, аутор и даље популарних стихова, рођен је у Мађарској и српски језик научио је тек кад је напунио 21 годину

Аутор чувених песама „Саградићу шајку“ и „Седи Мара на камен-студенцу“ српски језик научио је тек кад је напунио 21 годину! Мита Поповић, адвокат, песник и преводилац, школовао се на мађарском језику, радио је у Мађарској, и на том језику је и објавио прве стихове. Ипак, корени су чудо!

Школовање

Рођен је 1841. године у Баји, граду на југу Мађарске, у којем је увек постојала знатна српска мањина, а православна црква постоји и данас. У школу је пошао кад је навршио пет година, и одмах се истакао даром. Међутим, после смрти његовог оца, кад је Мити било 11 година, његова породица запала је у беду. Мајка га је зато послала у Сремске Карловце да буде калуђер. Трезвеног духа, млади искушеник брзо је напустио манастир јер је тамо био најобичнији слуга, а о некаквој науци није било ни говора. Са 15 година вратио се у Бају и наставио школовање у гимназији, па затим на правном факултету.

Био је питомац Текелијанума, задужбине која је школовала младе Србе у Угарској. Радио је као високи државни службеник у Баји до 1877, кад је у Мађарској завладала еуфорија због турске победе над Русима. Са супругом Милом због тога прелази у Сомбор, одакле одржава везе с угледним Србима свог времена у Угарској – Светозаром Милетићем, Јованом Јовановићем Змајем, Лазом Костићем…

Упоредо с адвокатуром пише песме, махом родољубиве. И колико је у почетку био хваљен, толико су га пред крај живота оспоравали. Један хроничар бележи: „Поповић је био у своме књижевном раду чудновате судбине. У почетку – за добрих 16 година – није се хтела о њему рећи друга до само похвална, кад што и раскошно похвална реч… Случај је донео да се у једно доба, готово ненадано и неочекивано, устало против Поповића с једног новог гледишта. То је пређашње хвалиоце његове толико преплашило да су одмах ударили у другу крајност. Многи се пријатељи песникови склањаху од његових радова и књижевних понуда, показујући малодушност јединствену у васцелој књижевности српској 19. века.“

Присвајање

mita-popovic-kurir-stampano-1411771456-575169Разочаран, увређен и понижен, највише ставом пријатеља, Мита Поповић душевно оболева, и 1886. године затварају га у Завод за умоболне у Будимпешти, где је и умро две године касније.

У енглеској интернет енциклопедији Википедији песма Мите Поповића „Седи Мара на камен-студенцу“ проглашена је за „хрватску народну песму из Срема“. Уз то, наводи се да је њена мелодија искоришћена за компоновање химне Хаваја!
А ванвременски лепа песма „Саградићу шајку/од сувога кедра/катарку ћу од шимшира, /а свилена једра“ и дан-данас је на репертоару свих кафанских оркестара у Србији.

Умро понижен… Мита Поповић

Понижен и затворен

Разочаран, увређен и понижен, највише ставом пријатеља, Мита Поповић душевно оболева и 1886. га затварају у Завод за умоболне у Будимпешти, где је умро две године касније

Играле се делије
3. Песму која је озлоглашена као националистичка пре 102 године написао је тада популарни песник Милорад Петровић Сељанчица

Озлоглашена као националистичка и најстарија међу сличним песмама је „Играле се делије“, коју је пре 102 године написао Милорад Петровић Сељанчица. Надимак је добио по наслову своје збирке песама. Савременици сведоче да је у младости увек био у шумадијској народној ношњи, а да је о врату носио амајлију – платнени замотуљак с груменом земље с њива своје родне Велике Иванче.

Јесен стиже, дуњо моја

Рођен је 1875. године, а у Великој Иванчи, на падинама Космаја, завршио је и основну школу. Петровић пет разреда гимназије похађа у Београду, а затим прелази у учитељску школу. Ту се заљубио у своју колегиницу Ружу Кнежевић, ћерку народног посланика Колета Кнежевића, који је стрељан као учесник Тимочке буне 1883. године.

По завршетку школовања пар је успео од Министарства просвете да измоли да буду распоређени у исто место службовања, па су добили село Велико Крчмаре код Крагујевца. Ту ће млади учитељ својој будућој супрузи Ружи испевати: „Јесен стиже, дуњо моја, / Јесен рана, / Од јесени, до јесени/ Све се село већ ижени, / Душо моја, бежи мени! / Не варај јарана…“

Сељанчица је у своје време био популаран песник, а ови његови стихови, као и песме „Не лудуј, Лело, чуће те село“, и „Играле се делије насред земље Србије“ певају се и данас.
Имао је 36 година кад је 1910. премештен у Београд, где се дружио с Бором Станковићем, Дисом и Симом Пандуровићем. Учествовао је у оба балканска рата, борио се у Кумановској бици и под Једреном, али и у Првом светском рату. И после рата, болестан од туберкулозе, живео је тешко.

Лист Народна просвета 3. априла 1921. објављује белешку:
„Заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге и удобности траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богодани песник Сељанчица, један од најзнаменитијих песника у Српству.“

Умро као просјак

milorad-petrovc-kurir-stampano-1411771425-575171Умро је две недеље касније, сиромашан као прави просјак, напуштен од целог света. Сахрањен је на Топчидерском гробљу о државном трошку, без споменика.
Тек прошле године, у Градском парку у Младеновцу, општинске власти откриле су бисту овог заборављеног песника. Њено ливење плаћено је прилозима дијаспоре.
Музику за „Делије“ компоновао је Божидар Јоксимовић. Године 1901. написао је прву српску оперу „Женидба Милоша Обилића“, али то дело никад није изведено. Пре четири године певач Жељко Јоксимовић „прекомпоновао“ је дело свог ученијег презимењака, па је нова верзија „Делија“ била химна тениског турнира Србија опен.

Вољен, па заборављен… Милорад Петровић

Марш на Дрину
4. Корачницу је на самом бојишту компоновао Станислав Бинички, војни капелник, композитор и диригент

Церска битка, вођена од 16. до 19. августа 1914, донела је велику победу српској војсци. Ту, на самом бојишту, композитор и диригент, војни капелник Станислав Бинички компоновао је „Марш на Дрину“. Посветио га је пуковнику Миливоју Стојановићу, званом Брка, познатом јунаку, команданту Другог пешадијског пука, који је на Церу погинуо.

Утицали на настанак и популарност чувене корачнице компоноване на ратишту, одмах по завршетку Церске битке… Станислав Бинички

Тактови за ослобођење

Марш је извођен у савезничким земљама, а у Нишу 12. октобра 1918. уз ове тактове је Дринска дивизија марширала кроз тек ослобођени град.
Станислав Бинички дипломирао је и доцније предавао математику, али се упоредо бавио и музиком, па је као државни стипендиста завршио и Музичку академију у Минхену и запослио се у војсци. Аутор је прве изведене српске опере (1903) „На уранку“, на специјално писани либрето Бранислава Нушића.

Поводом педесетогодишњице Церске битке Милоје Поповић Каваја, секретар Општинског комитета Савеза комуниста београдске Палилуле и председник КУД „Иво Лола Рибар“, написао је текст за марш Биничког. Хор Лоле га је извео први пут, а мало касније је снимљена плоча, на којој је ову песму, уз музичку пратњу Миодрага Јашаревића и оркестра Царевац, отпевала тадашња звезда Љубивоје Видосављевић.

Утицали на настанак и популарност чувене корачнице компоноване на ратишту, одмах по завршетку Церске битке… Милоје Поповић Каваја

Милоје Поповић је завршио Правни факултет, био омладински активиста, уредник и новинар шездесетих у Политици, саветник Владе Србије за штампу и културу, дипломата у Њујорку, први генерални директор Сава центра, шеф ресора за инострани туризам у ондашњој савезној влади, консултант компаније ДХЛ. Аутор је и „Поеме о Тесли“ (1976). Његов „Марш на Дрину“ има 15 не много певљивих строфа, а најчешће се пева ова: „У бој крените, јунаци сви/ Крен‘те и не жал‘те живот свој/ Цер да чује твој, Цер нек види бој/ Река Дрина – славу, храброст/ И јуначку руку српског сина.“

Честе обраде

Милоје Поповић Каваја је једном приликом испричао:
– Кад се песма појавила у јавности, мислим да није прошло дуже од месец дана, а већ је било тешко наићи на бољи кафански оркестар који је није имао на репертоару. Не бих рекао да је тад завладала некаква еуфорија, али је један наш српски полтрон, да му не помињем име јер је још жив, одмах пожурио код Тита да би му се пожалио: „Ено, Срби опет лумпују уз неке нове националистичке песме.“ И ко зна шта би се тад догодило да није поменуо „Марш на Дрину“, на шта му је стари одговорио да он лично обожава ту композицију и да у томе не види ништа лоше.

Композицију Биничког изводили су многи музичари, а међу њима су били и Џони Штулић, Лајбах, Шедоуси… Кад је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност, скандинавски издавачи су, у намери да објаве још нека уметничка дела с ових простора, изабрали композицију Станислава Биничког „Марш на Дрину“. Чинила им се повезаном с Андрићевим делом „На Дрини ћуприја“.

Утицали на настанак и популарност чувене корачнице компоноване на ратишту, одмах по завршетку Церске битке… Бенд Шедоуз

И Тито је волео Марш

– Кад се песма појавила у јавности, већ је било тешко наићи на бољи кафански оркестар који је није имао на репертоару. Један наш српски полтрон одмах је пожурио код Тита да би му се пожалио: „Ено, Срби опет лумпују уз неке нове националистичке песме.“ Стари му је одговорио да он лично обожава ту композицију и да у томе не види ништа лоше – рекао је Милоје Поповић Каваја

У лијепом старом Вишеграду
5. Аутор највише песама које се сматрају изворним народним, а то заправо нису, јесте Крагујевчанин Драгиша Недовић

Аутор највише песама које се погрешно сматрају изворним народним јесте Крагујевчанин Драгиша Недовић. Његова су дела, као и речи и музика, „Стани, стани, Ибар водо“, „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке“, „У лијепом старом Вишеграду“, „Прођох Босном кроз градове“, „Јесен прође, ја се не ожених“, „Ајд‘ д‘ идемо, Радо“, „Јутрос ми је ружа процветала“ и још око 400 песама.

Стварао уз гитару

Рођен 1916. године у сиромашној градској породици са деветоро деце, Драгиша се у 16 години пешке отиснуо у свет „да народ чује његову музику“. Са собом је понео само гитару, а то искуство преточио је у стихове познате песме „Сиромах сам, друже/ нигде ништа немам/ само једну стару/ скршену гитару…“ У родном граду затиче га почетак Другог светског рата. Заједно с многим суграђанима, Немци га одводе на стрељање у Шумарице, али га тамо неки немачки официр препознаје као музичара и поштеди му живот. Транспортован је у логор у Немачкој, где ће провести четири године.

Иако је пре рата завршио машинбраварски занат, компоновање је једино што заиста уме да ради, и он се тиме бави и по повратку из заробљеништва, све до краја живота.
Неки Хрвати тешко су се мирили са чињеницом да је један Шумадинац аутор „Кад си била мала, Маре“. Пред распад СФРЈ 1989. године, загребачки „Југотон“ је ову песму објавио у публикацији „50 најлепших изворних песама“, а 2002. године Симфонијски оркестар Радио Загреба снимио је нумеру „Маре“, али прекомпоновану као изворну.

„Јутрос рано слушам“

dragisa-nedovic-kurir-stampano-1411770900-575185Песма „У лијепом старом Вишеграду“ настала је 1936. године. У оригиналној верзији звала се „Јутрос рано слушам“, и била је посвећена девојци Кики са Бикавца, познатог узвишења изнад Вишеграда, одакле пуца поглед на прослављену ћуприју на Дрини. Постала је хит кад ју је средином педесетих година прошлог века снимио популарни певач Химзо Половина.

Он је изоставио последњу строфу „Устај, испрати ме, морам да путујем/ у Србију идем моме родном крају/за тобом ћу, Кико, вјечно да тугујем/јер сам тебе, драга, оставио младу“, а на плочи није наведено ни име аутора. После претње тужбом, име Драгише Недовића као композитора и текстописца нашло се на другом издању плоче, али крај песме остао је из политичких разлога – због помињања Србије – под својеврсном цензуром. После је, просто, та пета строфа заборављена.
Давних осамдесетих година прослављени фрулаш Бора Дугић предложио је да се Драгиши Недовићу подигне споменик у центру Крагујевца. До данас то није учињено…

Невероватна судбина

Сиромашни музичар Драгиша Недовић одведен је на стрељање у Шумарице, али га је неки немачки официр препознао, па му је поштедео живот. Послат је у логор у Немачку

Тамо далеко
6. О правом аутору се још полемише, али се претпоставља да је песму написао Ђорђе Маринковић из Корбова код Кладова

Ова песма, настала у време Првог светског рата, дуго је сматрана националистичком, а њено певање у кафанама полиција је третирала као националистичку провокацију. Прича о њеном настанку заплетена је и још није сасвим испричана…

Обожавали песму…Војници на Солунском фронту уживали су у стиховима Ђорђа Маринковића

Хит на фронту

Стела Франклин, аустралијска књижевница, која је ступила 1917. у Болницу жена Шкотске на Солунском фронту, у једном свом роману пише да „Срби стално певају ‚Тамо далеко‘, тужну песму о селу, девојци, о земљи…“

Као аутора ове песме истраживачи су означавали Милана Бузина, капелана Дринске дивизије, Димитрија Марића, лекара Треће пољске болнице Шумадијске дивизије, и Михаила Заставниковића, учитеља из Неготина, али највероватније да је њен творац Ђорђе Маринковић из Корбова код Кладова. Материјал за ову тврдњу скупио је и српској јавности у медијима предочио хроничар Источне Србије Ранко Јаковљевић из Кладова.

Открио истину… Ранко Јаковљевић

Имена Маринковићевих родитеља Јон и Флора непобитно упућују на влашко порекло овог музичара. На Солунском фронту случајно је сазнао да Арнаути спремају атентат на краља Петра, па је од краља, којем је то јавио, за награду добио пасош. Отпутовао је у Француску, где се већ двадесетих година прошлог века прославио као композитор шансона и професор цитре. Његов уџбеник за свирање на овом инструменту и данас је могуће купити на сајту Амазон.цом.

Средином прошлог века Маринковић је добио судски процес против наследника Михаила Заставниковића. Овај је учитељ после Првог светског рата написао и објавио више песничких збирки, а 1925. године прославио је две деценије учитељевања и књижевног рада. Тим поводом даровао је редакцији „Српског Косова“ из Скопља 1.000 динара, а у знак захвалности овај лист штампао му је песму „Креће се лађа француска“.

Тражио да му на сахрани свирају Тамо далеко… Никола Тесла

Прерађивана

Исту песму, међутим, три године раније објавио је под насловом „Изгнаници“ пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић. Изгледа да је Заставниковић песме које је чуо обрађивао или прерађивао, и такве потписивао својим именом, па је тако штампао и једну верзију „Тамо далеко“, али је песму највероватније чуо на Солунском фронту од војника. У његовој песми је онај чувени нелогични стих „Тамо далеко, далеко крај мора, тамо је село моје, тамо је Србија“.

У архиви Њујорка недавно је пронађен звучни снимак сахране Николе Тесле из 1943. године. Над мртвим Теслом свирао је његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, један од највећих виртуоза на свету, и то по Теслиној жељи – прво Шубертову композицију „Аве Марија“, а онда песму „Тамо далеко“.

Аутор хитова… Ђорђе Маринковић

Свирана на Теслиној сахрани

У архиви Њујорка недавно је пронађен звучни снимак сахране Николе Тесле из 1943. године. Над мртвим Теслом свирао је његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, један од највећих виртуоза на свету, и то по Теслиној жељи – прво Шубертову композицију „Аве Марија“, а онда песму „Тамо далеко“.

Кућерак у Срему
7. Влада Канић је стихове написао у једном даху, једне магловите суботе у далеком Ставангеру, а посвећена је његовом оцу Милану

Влада Канић музиком је почео да се бави раних шездесетих година као студент. На Омладинском фестивалу у Суботици 1963. осваја награду публике, а на Београдском пролећу дебитује 1967. А онда, сасвим случајно, добија двомесечни аранжман у једном хотелу у Норвешкој, тамо се жени мештанком, запошљава се као грађевински инжењер, добија троје деце, и престаје да се бави музиком.

Тамбурица 5

Вратиће јој се тек 1986, кад у ресторан његовог пријатеља у Ослу буде дошао оркестар Тамбурица 5. Заинтригиран, Канић им нуди своје старе песме, али пише и једну нову.
– Написао сам је у једном даху, једне магловите суботе у далеком Ставангеру. Посвећена је мом оцу Милану, познатом земунском кројачу, који је на Бежанији имао виноград, где се увек скупљало добро друштво.

Написао сам је као опроштај од тог лепог света и једне лепе младости. Сећам се, жена је била у кухињи, а деца, Марко, Елизабета и Ева, распрострели свеске по дневној соби. А мене шчепало, не пушта. Ухватим се гитаре, ал‘ убрзо ми зафали хор. Жена остави на часак ручак, деца се скупише око мене, па на српском, али са четири норвешка акцента, запевасмо: „Еј, кад би срце, еј кад би душа“ – причао је доцније новинарима како је написао чувену „Има један кућерак у Срему“, за коју многи верују да је староградска илити народна песма.

Једна кафана у Сремским Карловцима зове се „Кућерак у Срему“, са промењеним текстом „Кућерак“ пева и тамбурашки оркестар Дике из Хрватске, а и бројни други музичари, верујући да је ничија, стављају је на своје албуме.

Срем му био инспирација и у далекој Норвешкој… Влада Канић

Популаран у свету

Влада Канић је ромске и руске песме препевао на норвешки језик и објавио их 2000. године на диску. Као етно-музика, тај ЦД продаје се по целом свету, чак и у Кореји и Јапану, а у Норвешкој је изузетно популаран.

О разлозима да напише „Кућерак“, песму која га је прославила, рекао је:
– Све потиче од слика из детињства. И све је везано за равницу. А у Норвешкој су велике плате и високе планине, али нема Срема. Зато понекад, за време белих ноћи, из своје куће крај мора зачкиљим и као да ми ту, испред носа, пролази Дунав…

Мој отац је био боем, волео је да прави вино, да пева. Седели бисмо за дугачким лименим столом, испод грожђа, које је нам висило у носеве, и певали. И како то обично бива, после пет шприцера, неко би заплакао. А отац ће: „Немој ту да плачеш, да нам квариш друштво. Иди у салон за плакање.“ Била је то једна кућица од блата у коју је отац ставио шест седишта из неког старог аутобуса. Ту се седело и плакало.

Носталгија

Све потиче од слика из детињства. И све је везано за равницу. А у Норвешкој су велике плате и високе планине, али нема Срема. Зато понекад, за време белих ноћи, из своје куће крај мора зачкиљим и као да ми ту, испред носа, пролази Дунав…

Аутор: Е.К.

ИзворКУРИР

Advertisements
коментари
  1. radmila каже:

    hvala,VELIKO HVALA NA NOVIM SAZNANJIMA KOJA SU ME VRATILA U PROSLOST

  2. cy3a каже:

    Одличан текст, много новог научних. Имам само једну, техничку замерку – било би прегледније да сте називе песама писали већим словима (поднаслов) јер овако написано је помало непрегледно. Не замерите.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s