gracanica_mЦрква Успења Богородице је једини сачувани објекат средњовековног манастира Грачаница. И поред тога што су остале манастирске зграде комплекса Грачанице нестале, сама црква представља један од најбоље очуваних црквених споменика средњовековне Србије.

Што се тиче докумената, они који су сачувани не пружају потпуне и довољно сигурне податке; ипак су понеки аспекти историје цркве манастира Грачанице добро документовани, док други до сада потпуно нерасветљени. Но и поред тога, комбинацијом чињеница из писаних извора, графичких докумената и досадашњих археолошких налаза, могуће је реконструисати скоро комплетну слику историје Грачанице. О првом, а уз то и најдужем поглављу живота Грачанице има најмање података.

То је најстарији период који претходи градњи садашње грађевине и односи се на две раније цркве које су постојале на овом месту, а чији су темељи откривени приликом археолошких ископавања 1963. године. Старија од ове две грађевине Грачанице је окарактерисана као „рановизантијска тробродна базилика“. За каснију грађевину, малу, једнобродну цркву се верује да потиче из 8. века и да је служила као седиште липљанских епископа. Овим би биле побијене раније теорије о локацији седишта липљанских епископа, а истовремено је објашњено и помињање неке старије катедрале на овом месту у оснивачкој повељи Грачанице. Међутим, када је реч о византијској улпијанског епископији и липљанској епископији, тачан однос између њих јос увек није потпуно разјашњен. Близина Улпијане и остаци темеља раније базилике испод темеља цркве из 8. века у Грачаници, навели су Мијовица на закључак да је епископска традиција на овом месту трајала непрекидно можда и од 9. века, а свакако од 12. века до времена владавине Краља Милутина. На основу поузданијих историјских и археолошких извора можемо закључити да је мала једнобродна црква, коју је Краљ Милутин заменио новом велелепном грађевином, заиста била седиште липљанских епископа. У јужном делу олтара је изгледа средином 14. века био сахрањен липљански епископ Теодор, те је у спомен на тај догадај, насликана и сцена његове сахране.

Манастир Грачаница је претрпео тешка разарања крајем 17. века, током рата између Аустрије и Венеције против Турака, после друге опсаде Беча, у којој су Срби били на страни хришћана. Срби су подигли устанак против терора, угњетавања и пљачке Јеген Паше, који је скинуо оловни кров са цркве и подне облоге Грачанице, заједно са скривеним богатством ризнице патријарха Арсенија III.

Градња и осликавање данашњег манастира Грачаница је завршено 1321. године. Грачаница је последња задужбина Краља Милутина и током средњег века је била посвећена Благовештењу, док данас прославља Успење Богородице. Манастир Грачаница има облик развијеног и уписаног крста, једног у другом, са пет купола, укључујуци отворену спољну припрату, накнадно додату, вероватно током градње звоника у западном делу. Грачаница представља врхунско дело касне византијске архитектуре, које привлачи око посматрача јединством структуралних и украсних елемената. Посебно изражајни су бројни украси на фасади цркве манастира Грачанице, који наглашавају издуженост целе цркве. Купола манастира Грачанице лежи на четири слободна стуба. Изнад простора између крстастих отвора, четири мале куполе дају четвороугаони облик читавој крунској целини. Ђаконикон и олтарски простор су подељени целим зидовима. Између централног дела цркве и припрате Грачанице су широки и велики стубови, док је католикон на вишем нивоу. Црква манастира Грачанице је саграђена наизменичним слојевима цигле и камена. Крајем 14. века је додата припрата са двоструким акрадама, али је она затворена у 16. веку.

Историјске околности под којима је текла градња данашње цркве манастира Грачанице су добро документоване : главни извор информација је оснивачка повеља коју је манастиру издао Краљ Милутин и која је у целини сачувана на западном зиду јужне бочне капеле, текстом исписаним у 53 реда, на правоуганом пољу 1,8 м ширине и 1,5 м висине, са завршетком китњастим Краљевим потписом и годином 6830 /1321/. Ктиторство Краља Милутина је, по угледу на византијску архитектуру, засведочено портретом на јужној страни лучног пролаза између унутрашње припрате и наоса, са чије супротне стране је и портрет Краљце Симониде, као и постојањем три сликана круга са краљевим монограмима. Краљевски пар је приказан у тренутку када их крунише Христос. Најзначајније фреске манастира Грачанице обухватају представама Страдања и чуда Христова. У припрати су портрети задузбинара, краља Милутина и краљице Симониде, краљице Јелене Анжујске (краљице мајке). Од посебног знацаја је приказ лозе династије Немањица, први пут насликан на фресци, која почиње њеним оснивацем – Стефаном Немањом и завршава се краљем Милутином. У периоду након завршетка градње, вероватно средином 14. века, црква манастира Грачанице је проширена дограђивањем спољашње припрате. Према основи је вероватно покривала исти простор који заузима и данашња спољашња припрата, али је њен просторни и структурни распоред био другачији. Са становишта просторног обликовања вероватно је била слична хиландарског припрати, са два слободна стуба у центру, који су подупирали сводове. Простране припрате, као оне у Пећи /1330/ и Сопоћанима /1342-1345/, постали су уобичајени у црквеној архитектури Србије крајем прве половине 14. века.

Првобитна крстионица Грачанице је највероватније била смештена са јужне стране унутрашње припрате, наспрам композиције која представља Лозу Немањића. Спољашња припрата је изгледа била тешко оштећена у једном од првих турских напада на ово подручје, негде између 1379. и 1383. године. Садашња сазнања о судбини Грачанице у другој половини 14. века су углавном ограничена на неколико бележака у литургијским књигама које се још данас чувају у манастирској библиотеци. Изгледа да је у манастиру Грацаница била и преписивачка радионица у којој су вероватно настали многи рукописи, нажалост уништени у пожару. Према једном извору, кнез Лазар који је погинуо у косовској битци, првобитно је био сахрањен у Грачаници. Иако по свој прилици нетачно, ово веровање је живело све до почетка 20. века. Недавно откриће портрета сина Ђурђа Бранковића, Тодора, насликаног 1429. године преко првобитног слоја фресака на јужном зиду Грачанице, представља значајан допринос познавању овог периода и олакшава реконструкцију једне историјске личности о којој се дотад скоро ниста није знало, пружајући додатне доказе за претпоставку да је Грачаница била на територији којом је у то време владао Ђурађ Бранковић. О значајном положају који Грачаница заузима средином 15. века се може закључити по летопису који сведочи да су мошти Светог Луке биле привремено смештене овде. Међутим, пад Цариграда 1453. године наговестио је скору пропаст и осталих хришћанских држава у средишту Балкана. Тако су само две године касније, 1455. године, Турци освојили Ново Брдо, главни рударски и трговачки центар Србије. Тада је митрополит био присиљен да напусти Грачаницу и побегне на слободну српску територију на север, где му је деспот Ђурађ Бранковић 1456. године поверио манастир Враћевшницу и његове поседе. 1459. године спрска држава дефинитивно пада под турску власт, када наступа најмрачнији део историје Грачанице. Турско царство доживљава врхунац своје моћи за време владавине султана Сулејмана Величанственог /1520.-1566./, што је период релативног мира и напретка. 1557. године је обновљена Српска Патријаршија са седиштем у Пећи, на челу са Патријархом Макаријем Соколовићем, што обележава почетак новог поглавља у историји Срба под турском окупацијом и процват српске уметности. 1564. године су израђена нова врата за иконостас Грачанице, као и вероватно певница, украшена богатом коштаном интарзијом. Главна промена је било затварање већине отвора који су првобитно били смештени на све три фасаде. Звоник манастира Грачанице је веровано био уништен између 1539. и 1570. године, када је било завршено декорисање спољашње припрате. Није јасно због чега звоник није био обновљен, али разлог треба тражити у турским законима који су забрањивали употребу црквених звона. Моћ османлијског царства нагло опада после владавине Сулејмана Величанственог, те је његов наследник наметнуо велике порезе српској цркви. Само највеци и најбогатији манастири су били у стању да поднесу овај нови притисак, док су многи манастири и цркве опустели, а црквени поседи, укључујуци и зграде, распродати. Манастир Грачаницу није задесио овакав усуд, јер се у неколико записа из седме и осме деценије 16. века помиње као седиште митрополита новобрдских и липљанских. Крај 16. и почетак 17. века представља јос један тежак период у историји Грачанице, као и читаве српске дрзаве. Под вођством патријарха Јована /1592-1614/ српска црква је активно узела учешца у борби против Турске. Аустро-турски рат /1593.-1606./ дао је подстрек за локални устанак у Банату 1594. године. Након угушења устанка, дошло је до оштрих турских репресалија. Спаљивање најдрагоценије српске реликвије, моштију Светог Саве, био је симболичан чин освете за српско савезниство. По избијању новог рата између Турске и Аустрије крајем 17. века и после неуспеле турске опсаде Беча 1683. године, Аустрија је предузела контраофанзиву, потиснувши Турке на југ до Скопља. Патријарх Арсеније III Царнојевић је пружио отворену помоц цркве Аустрији и након повлачења аустријске војске, плашеци се турске одмазде, стао на чело велике сеобе Срба. Након ове сеобе су многи предели Косова и Метохије остали ненастањени. Вероватно је и

Грачаница била напуштена у периоду од 1698. до 1724. године и као већина српских светиња у другој половини 18. века, препуштена пропадању. Терор озлоглашеног Јашар-паше се огледао у уништавању многих цркава, када је у

Грачаници скинут оловни покривач са крова. Након првог српског устанка, део Србије је коначно ослобођен, те је у другој половини 19. века порастао значај Грачанице, не само као религиозног центра, већ и као културног средишта. 1874. године је црква манастира Грачаница добила нови кров од лима, а постављени су и велики гвоздени крстови донети из Београда. Грачаницу је 1878. године привремено ослобио одред српске пешадије, али је по одредбама Берлинског конгреса ова територија била враћена Турској. Почетак 20. века представља и почетак новог поглавља у животу Грачанице, када је 1903. године постављено црквено звоно, које се поново огласило први пут од 16. века. Избијањем балканског рата 1912. године, Грачаница је коначно доспела у српске руке, али је за време Првог светског рата, нажалост, била опљачкана од Бугара.

Лоше старање о манастиру се наставља и након коначног ослобођења и стварања Краљевине Југославије 1918. године. 1923. године, мермерна плоча са натписом „“Франце-Сербие – 1914-1918“, поклон француског маршала Франше Д’Епереа / Францхет д’Еспереy/ је постављена на северну страну главног ступца у наосу, при чему је уништен део фресака. Највећа штета манастиру Грачаници је нанета из незнања, 1924. године, постављањем мермерних подних плоча са уништеног турског амама Јашар-паше. 1927. године је читава спољна фасада Грачанице прекривена цементним малтером, са исцртаним спојницама у циљу имитација камене градње. Други светски рат је Манастир Грачаница преживела без већих оштећења. Од 1957. до 1964. године је Грачаница подвргнута археолошким испитивањима, а од 1963. године је извршена архитектонска конзервација и чишћење и конзервација фресака.

Манастир Грачаница је декларисан као културни споменик I категорије који функционише као црква села Грачаница, али и као истоимени женски манастир. Манастир Грачаница је неколико пута гранатиран од стране Албанских терориста током рата на Косову и Метохији 1998.-1999. године, када је претрпео оштећења предње фасаде. Грачаница припада УНЕСКО светском културном наслеђу у опасности.

Извор – http://www.panacomp.net/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s