Атентат и Први светски рат: Одгонетке за одрасле

Posted: 27. септембра 2014. in Први светски рат
Ознаке:,

Пише: мр Радован Калабић

radovan-kalabic

Онај ко би успео да оповргне истинитост познате изреке по којој су  за љубав – уосталом као и за мржњу и за сукобе ширих размера – потребне бар две стране, тај би мирне душе могао и да означи  само Србију, или Србију и Русију, као искључивог кривца за избијање Светског рата.

Или би без трунке нечисте савести сву одговорност за до тада најмасовније убијање на европском континенту могао да свали на Немачку. Као што је, уосталом, учинио победнички табор у Версају, 28. јуна 1919, на Видовдан, диктирајући пораженој страни немогуће услове и сејући клицу будућег, Другог светског рата.

Тако се, истовремено, у већ познатом манихејском маниру искључује свака помисао на могући, пасивни или активни допринос неке „треће стране“, како у подметању тако и у ширењу Великог ратног пожара у Европи. А он је, према грубим проценама, прогутао преко 15 милиона људских живота и оставио иза себе 20 милиона рањеника и трајних инвалида.
1
Винстон Черчил, некадашњи британски премијер и један од тројице кључних актера у Другом светском рату, добио је у години Стаљиновог упокојења (1953) Нобелову награду за литературу. Онај, који је имао географију за најјачег савезника, дуго је са острвске дистанце, све до исхода Стаљинградске битке (1943), калкулисао са пакленим планом по коме би Германе и Словене требало подстаћи и пустити да се што дуже међусобно кољу и истребе. Како би Англосаксонци после рата могли неограничено да управљају евроазијским континентом. па према томе и целим светом. А онда је, по неуспеху ове геополитичке замисли, сео за писаћи сто и почео да бележи своја сећања. Писао је не само о Другом, већ и о Првом рату. У књизи „Светска криза“ Черчил је Србију видео као јединог кривца за улазак Бугарске у рат 1915. на страни Вилхелма II. У овом делу он је проценио да је Србија до последњег момента држала „под својом чизмом“ у Македонији оне крајеве који су били чисто бугарски. Да би на крају закључио :
„То је узрок што су Бугари у Првом светском рату ратовали уз Немце. Србија није хтела да уступи те крајеве Бугарима. Србија је била луда до краја.“ 1
У моменту објаве рата Србији, записује Черчил, енглеску дипломатију интересовало је само тзв. албанско питање. То је, по њему, била главна и једина спољнополитичка преокупација Лондона. Дакле, у јулу 1914, када аустроугарске трупе у свом убилачком походу већ прелазе Дрину, „затечена“ дипломатија Уједињеног краљевства још се занима само питањем Албаније!
У свом мемоарском делу „Непознати рат“ нобеловац Черчил је понудио и одговор на питање : како су пословично добро обавештени Енглези могли да начине овако „кардиналан превид“ у погледу предвиђања непосредне ратне опасности?
Његов лаконски и типично острвски одговор гласи :
„На крају крајева, ко је могао, с правом, и да помисли да ће зато, што Аустрија мисли да казни Србију, све највеће нације и царства да изгубе памет…“ 2
Енглези су све до Светског рата одржавали ванредно пријатељске односе са аустроугарском империјом Хабсбурга. Уосталом, као и са Османским царством. Зато је тешко поверовати да они нису били упознати са војним плановима Беча, који су још од 1912, када је Србија у Првом балканском рату поново ослободила Косово и Метохију, имали један и јединствени циљ. А то је „ … да се Србија прегази пре но што би се Русија, којој је за извршење мобилизације требало више недеља, могла да појави на попришту с надмоћнијим снагама“. 3
Међутим, храбра и витешка српска војска, махом сељачког порекла, којом су зналачки командовали војводе Степа Степановић и Живојин Мишић, сама и без ичије помоћи успела је да сломи офанзиву 200 000 солдата, углавном словенског порекла, које је под аустроугарским ратним знамењима предводио понемчени Словенац Оскар Поћорек. Срби су успели не само да зауставе ту царску солдатеску, која је по Мачви и Подрињу починила први геноцид над цивилним становништвом у XX веку, већ и да их нагнају у панични бег. 4
Српске војничке победе на Церу и Колубари биле су, уједно, и прве савезничке победе. Дакле, биле су то и прве победе невољних ратника и наших невољних савезника Енглеза и Француза у Првом светском рату. 5
2
Први јастреб бечког ратоборног јата био је потоњи маршал Франц Конрад фон Хецендорф. Он је на лични захтев цара Фрање Јосифа два пута смењиван са положаја шефа Генералштаба, уз образложење да је ратни хушкач. Хецендорфова амбиција да у једном брзом налету прегази Србију била је здушно подржавана у Берлину. Али су јој се код куће снажно успротивили они политички кругови у парламенту, који су сматрали да се оружаном агресијом не може повратити пољуљани престиж Монархије. Те да се тако не могу анулирати ни српске ратне победе у два Балканска рата.
Рајхсрат је зато и распуштен 16. марта 1914, како не би правио сметњу заговорницима милитантне опције и војничког „кажњавања Србије“. Наиме, било је сасвим извесно да се за одобрење офанзиве на Београд тешко може намакнути двотрећинска већина у парламенту. Зато су надлежности посланичке скупштине пренете на владин кабинет, четири месеца пре војне инвазије на Србију.
Фон Хецендорф почиње да вуче све конце дворске политике по трећем повратку на место шефа Генералштаба. Иронијом историјске судбине он је на положај враћен здушним залагањем престолонаследника Франца Фердинанда, који је словио за противника ратне политике и закулисних масонских радњи. Као што је био и отворени заговорник идеје да се Словенима омогући формирање треће федералне јединице у саставу Дунавске монархије.
Фон Хецендорфову ратнохушкачку политику у стопу прати и подржава премијер Фон Штирк. Он се од шефа Генералштаба не одваја ни приликом „царских аудијенција“, на којима су главни предмет разговора планови за напад на малу суседну краљевину. Бечка штампа о тим сусретима обавештава скоро свакодневно, изостављајући наравно предмет дебате. 6
Али се у обавештајним и дипломатским круговима добро зна да су завршене све политичке припреме и да се сад само тражи повод за напад на Краљевину Србију. 7
3
Реконструкција и форензичка анализа Сарајевског атентата на најочигледнији начин указују да је престолонаследник Франц Фердинанд заправо изведен на губилиште, а под изговором да надгледа војне маневре у БиХ. За датум његове егзекуције, нимало случајно, одабран је најсветији српски празник – Видовдан, 28. јун 1914.
Фердинанд је у отвореном аутомобилу превожен улицама Сарајева као покретна мета, све док није, коначно, ликвидиран. 8
Први атентатор на Франца Фердинанда био је Недељко Чабриновић, за кога су Французи и југословенски масони сумњали да је на вези са аустроугарским Евиденц-бироом.9 Он је прерано бацио бомбу на престолонаследников аутомобил тако да су и Фердинанд и његова супруга остали неповређени. Безбедоносна логика је чак и лаицима налагала да се они одмах телесно заштите и склоне на сигурно. Или да бар промене трасу којом се до тада кретало њихово возило.
Уместо да се приступи хитним мерама заштите Оскар Поћорек, поглавар БиХ и каснији командант аустроугарске Балканске војске у Првом рату, дословно је, након пола сата од првог и неуспелог покушаја атентата, зауставио у истој улици поред Миљацке колону аутомобила. Тако се надвојвода Фердинанд практично нашао лицем у лице са својим егзекутором Гаврилом Принципом. Иако и сам изненађен, малолетни атентатор није добио ни прилику да промаши.
Од последица рањавања уз Фердинанда је убрзо издахнула и његова супруга, војвоткиња Софија. Она је пре удаје за Фердинанда била дворска дама пореклом из Чешке, због чега су супружници живели у морганатском браку.
Званични Беч никада није истражио ко је био одговоран за силне безбедоносне пропусте, пре и за време Сарајевског атентата. Због тога је и после сто година остала дилема да ли се ту радило о недопустивој неопрезности, или о намерном саучесништву?
Сумње у саучесничку улогу Беча појачава и један документ из архива аустроугарске тајне службе, која је још 20. октобра 1913. имала информацију да је Принцип спреман, како је говорио, да убије тиранина. У земљи тоталне шпијунаже, каква је била ондашња Аустроугарска, то би за свакога значило полицијско привођење, испитивање и, евентуално, примерно кажњавање.
Остаје и до данас велика енигма зашто ове мере нису примењене и на Гаврила Принципа. 10
4
Аустријска престоница је, у први мах, вест о Сарајевском атентату дочекала мирно. Чак и са приметном дозом равнодушја, која је у сличним (не)приликама крајње неуобичајена. И иначе, овај брачни пар Хабсбурга није био претерано омиљен ни код куће, ни у дворовима на страни. А један од водећих познавалаца Хабзбуршке монархије овако је у једној јединој реченици окарактерисао надвојводу Франца Фердинанда :
„Франц Фердинанд је био један од најгорих производа куће Хабзбурга : реакционаран, клерикалан, суров и бахат, а често и луд.“ 11
Ипак, најмање разлога да жале за Францом Фердинандом имали су они ратоборни војно-политички кругови у Бечу и Берлину, који су његовим смакнућем коначно добили изговор за напад на Србију. И који су га у Сарајево испратили као глиненог голуба.
Уследио је прво онај фамозни Ултиматум од 10 тачака, у коме је српска влада оптужена за Сарајевски атентат. На тај Ултиматум, иначе,не би могла да пристане ни једна земља на свету, која иоле држи до свог суверенитета и и до своје националне части. А након месец дана од његове објаве уследила је и дуго планирана агресија на Србију.
У међувремену је довршено њено медијско сатанизовање, уз борбене покличе и уз овакве крупне наслове на првим страницама бечке штампе као што су: „Србија мора умрети“, „Србија на колена“, „Смрт балканским касапима“…
Ни Лондон није заостајао у припреми острвске јавности на оправданост мера суровог кажњавање Србије. Тамо су се могли читати и наслови попут овог : „До ђавола Србија!“ 12
Уосталом, одмах после Мајског преврата (1903) и смене династија у Србији Велика Британија је раскинула дипломатске односе са Београдом, а Лондон је постао родно место најотровније медијске демонизација Срба и Србије. Попуштање је почело тек кад су на Темзи уочени немачки и аустрисјки кораци према Блиском истоку.
Енглеској и Француској је одговарало потискивање Русије са Балканског полустрва, све до обелодањивања планова о изградњи пруге Берлин – Багдад. Опрез Лондона и Париза, међутим, почео је да се претвара у отворени страх од германског експанзионизма након тзв. Царинског рата против Србије (1906-1911) и Анексије Босне и Херцеговине (1908).
Споменик који је по окончању Великог рата подигнут Гаврилу Принципу у Сарајеву за Винстона Черчила представљао је гест одавања поште Принциповој „срамоти и срамоти његових сународника“. Не наводећи где и како, Черчил је писао да се после рата открило и да је Никола Пашић, председник владе краљевине Србије, знао за припреме Сарајевског атентата. 13
5
Баш супротно Черчиловим тврдњама, ни до данас није откривен ни један писани траг који би Пашића и Српску владу довео у везу са убиством Франца Фердинанда. Али зато постоје бројни писани трагови који искључују њихову повезаност са атентатом у Сарајеву. Један од њих налази се и у Пашићевом поверљивом писму војводи Путнику, начелнику штаба српске Врховне команде. У писму Пашић упозорава Путника да Апис „изгледа стоји у вези са извесним младим Србима из Босне, и да би то могло довести до опасних последица“. 14
Чак и др Фридрих Визнер, послат из Беча са задатком да на основу резултата полицијске истраге утврди праву истину, закључио је у свом телеграму из Сарајева :
„Нема апсолутно никаквих доказа да би Српска влада знала за атентат или његову припрему, као ни за то да је она припремала оружје у ту сврху.“ 15
Обуку Принципа и Трифка Грабежа у гађању револвером организовао је мајор Војислав Воја Танкосић. Он је важио за најповерљивијег човека Драгутина Димитријевића Аписа, шефа српске војне контраобавештајне службе.
Апис је био и неформални вођа тајног удружења „Уједињење или смрт“, познатијег као „Црна рука“, које се борило за ослобођење и уједињење свих Срба.
Поуздано је утврђено да је Танкосић једини из најужег језгра „Црне руке“ имао непосредне контакте са југословенским националистима окупљеним у Младој Босни. Младобосанци су социјалној револуцији давали предност у односу на националну. Али, њихов прворазредни задатак био је уништење Аустроугарске у циљу уједињења свих Јужних Словена, укључујући и Бугаре, у једну федерацију.
Драгиша М. Стојадиновић је био инструктор Принципу и Грабежу на стрелишту код Смутековца, изнад Вајфертове пиваре у Београду. Стојадиновић, један од најбољих стрелаца у земљи и учесник у четничким акцијама 1905. и 1907. године записао је :
„Пуцало се из два нова `бровинга` које је донео Танкосић. Ови револвери били су поклон Белгијанца Шарла Дусеа, наставника мачевања у Војној академији у Београду и заступника белгијске фабрике оружја `Национал` у Србији. Трифко Грабеж био је далеко сигурнији у гађању, па је то Принципа много љутило и нервирало. Кад би промашио, и ако би му се присутни због тога насмејали, што се дешавало, он је био `готов да заплаче`“. 16
6
Принцип је у истражном поступку изјавио да је атентат спремао две године, те да је о доласку Франца Фердинанда у Сарајево сазнао од Владимира Гаћиновића, лидера Младе Босне. Гаћиновић је још на студијама у Лозани пао под утицај руске политичке и револуционарне емиграције. Он је брзо прихватио и њене идеје о индивидуалном терору и ширио их је међу младобосанцима. Гаћиновић је упознао и врбовао Принципа 1912. у Сарајеву и тада је проценио да је Гаврило „спреман на све“.
Мeђутим, уочи самог атентатата Гаћиновић напушта идеје о индивидуалном терору. Он преко младобосанца и социјалисте Данила Илића налаже Принципу да обустави планирану акцију. Принцип одбија не само Гаћиновићеву, већ и потоњу наредбу пуковника Димитријевића да се атентат не изводи. Шта више, он од Илића тражи да пронађе још неколико помагача како би био сигуран у успех атентата. 17
Од тог тренутка малолетни Принцип делује сам и искључиво по налогу своје савести. Као тираноубица, он се у српској колективној свести поистоветио са див-јунаком Милошем Обилићем и ступио у Пантеон косовских заветника. Као свесна жртва Гаврило је изабрао Царство Небеско и сврстао се у редове бораца за Крст Часни и Слободу златну.
У овоземаљском царству, пак, Принципов лични избор се, независно и од његове воље, савршено уклопио у наум неког другог и мање видљивог ланца командовања. У коме је његов идеалистички занос брижљиво надзиран, подстицан и каналисан све док није преведен у пуки инструмент. И док његово митско надахнуће није преквалификовано у злочин политичког убиства, које је послужило као изговор за унапред припремани, фронтални и беспоштедни напад на све сународнике Гаврила Принципа.
7
Нова, велика офанзива здружених снага Аустроугарске, Немачке и Бугарске на Србију отпочела је пред крај 1915. Круна и влада, заједно са војском и цивилним избеглицама одступали су према Грчкој. Неописива Голгота чекала их је приликом повлачења кроз Црну Гору и гудуре непријатељске Албаније. „Од 40 хиљада регрута, у повлачењу треба да је помрло од глади и зиме 32 000 и словом тридесет и две хиљаде. Историја света памти само јеш један такав случај и то онај кад су Персијанци залутали у Мисирској пустињи па су умирали од глади и да би се бар неко спасао они су коцком убијали један другог и јели…“ 18
Права агонија, међутим, почела је по приспећу на албанску обалу Јадранског мора. Када су Французи, после силних одлагања, отезања и савезничких надгорњавања и лицитирања, најзад одлучили да започну евакуацију војске и народа на Крф, стигла је шокантна забрана грчке владе за улазак на њену територију. Иза те одлуке стајао је грчки краљ Константин, који је био ожењен немачком принцезом Софијом, сестром немачког цара Вилхелма II. А Енглези су његово антисрпско расположење охрабривали и додатно подстицали.

 …

Остатак текста у Слободи.

Извор – СЛОБОДА

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s