Где је из урне на Кајмакчалану однето срце Др Рудолфа Арчибалда Рајса ?

Posted: 17. септембра 2014. in Историјске личности, Први светски рат
Ознаке:,

Arcibald-Rajs-1-306x230Срце Арчибалда Рајса, криминолога, публицисте и великог пријатеља српског народа сахрањено је по, његовој жељи, на Кајмакчалану. Рајсовог срца данас тамо нема, али постоје недоумице око тога куда је ишчезло.

Влада Србије позвала је професора Рудолфа Арчибалда Рајса, Немца по рођењу и швајцарског држављанина, да истражи злочине Аустроугарске над српским цивилима 1914. године. Рајс заволео српски народ и прешао Албанију са војском тадашњег краља Петра. Најтеже дане рата провео је на Солунском фронту, у сенци планинског врха Кајмакчалана, у пограничној области између Македоније и Грчке.

У својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима“, Рајс то овако описује:

„Око поднева смо близу врха  Кајмакчалана. Коње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на свом месту. Тек што је закопано неколико тела погинулих, киша их поново откопава. Језиви призори са бојног поља. На висини од 2.525 метара, на овом огољеноkajmakcalan 1м, пространом терену, леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује ветар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једну њихово месо које се распада.“

Порука Арчибалда Рајса

Рајс се настанио у Београду, а у његовом тестаменту наведена је жеља да се му се срце, после смрти, пренесе на планински врх за кога су га везивала сећања на најсуровије слике из рата. Тај син немачког земљопоседника из Бадена проглашен је капетаном прве класе војске Краљевине Србије, одликован за храброст на Солунском фронту и постао носилац Албанске споменице.
У годинама након Првог светског рата, Рајс је радио на унапређењу криминалистичке технике у Министарству унутрашњих послова Србије, као и у Министарству дипломатије, и бранио српске интересе на међународној сцени. Али, веома брзо је доспео у сукоб са члановима владе, пре свега тадашњим премијером Николом Пашићем. Критиковао је однос власти према ветеранима и ратним инвалидима и разочарао се због корупције и сплетки у српској политици. Арчибалд Рајс се повукао из јавног живота и преминуо 1929, непосредно након жестоке свађе са пензионисаним министром Миланом Капетановићем. Сахрањен је на Топчидеру, а његова последња воља је испуњена – срце тог Швајцарца пренето је у малој урни на Кајмакчалан.

Шта јУрна у којој је било срце Арчибалда Рајсае било са урном?

Данас се до врха планине Ниџе стиже исто као и пре сто година – пешке, по планинским стазама. Житељи села Скочивир у тамошњој општини Новаци знају причу о доктору Рајсу, али не знају куда је нестало његово срце. По српским изворима, бугарски војници су почетком Другог светског рата сломили мермерну урну са посветом и сакрили његово срце. Други кажу да су то урадили грчки војници.
Али становници те области тврде да је срце Арчибалда Рајса остало у маленој цркви Светог Петра све до повлачења ЈНА из Македоније почетком деведесетих година. То тврде планинари који су се пели на врх, али и пастири који на планини чувају стада. Данашњи мештани се позивају на сведочење једног чобанина који је био на падини када су се војници ЈНА повлачили.

Некадашњи ровови

Пастир им је, наводно, рекао да су војници пред сумрак одлазили са карауле натоварени опремом, оружјем и свиме што се тамо налазило:

„Један од њих у рукама је носио нешто замотано у хартију и пазио да се не саплете док су се спуштали низ стрмину. Други војник му је замерио: ‘Види колико смо ми натоварени оружјем, а теби је у рукама вероватно нека флаша ракије!’. ‘Ово што ја носим је много важније од оружја и свега што сте ви натоварили на леђа и на коње‘, одговорио је војник. После неколико дана, када је пастир ушао у цркву на врху планине, приметио је да тамо више нема урне па је посумњао да је то било оно ‘моћно оружје’ које је однесено са планине.“

У земљи скривене бомбе и вино

Кајмакчалан је највиши врх планине Ниџе и био је једна од најважнијих кота на некадашњем Солунском фронту. Власти Македоније планирају да на том месту, заједно са Албанијом и Грчком, изграде музеј на отвореном.
Широм тог краја и даље постоје бункери, као неми сведоци времена када је линија фронта делила планину. Мештани при обради земљишта често налазе неексплодиране гранате, па зато захтевају да се плати деминирање региона. Пре неколико година житељи су откопали десетине боца француског вина, старог стотину година, али су га просули јер је, како су рекли „било веома старо, а и сигурно се и укиселило“.

Поглед из костурнице

Данас студенти историје из Париза и Лиона посећују ту општину – додуше не због старог вина, већ да би видели место на којем је био фронт, на коме су се борили њихови дедови. Локалне власти надају се да ће се након изградње музеја и многе реликвије из тог периода вратити на своје место. Да ли ће међу њима бити и срце Арчибалда Рајса?

Фотографије: dane@bjbikers
Извор: Deutsche welle
Обрада: Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s