СТОГОДИШЊИЦА ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА И СВЈЕТСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Posted: 22. августа 2014. in Први светски рат

Огњен Војводић - ПодгорицаПише: Огњен Војводић

Стогодишњица Првог свјетског рата која се обиљежава ове године, првог рата свјетских размјера, до тада највећих војних сукоба, страдања и разарања, уједно се може обиљежавати и као стогодишњица свјетске револуције – највећих револуционарних друштвено-политичких преврата у исторји. Велики рат, како је називан, био је прекретница укупних друштвено-политичких односа и уређења у свијету, револуционарних преврата свјетских размјера.
Срушене су велике царевине – Царска Русија и Аустро-мађарска царевина, стубови и смјернице међународне политике монархистичких државних уређења и односа; чиме су уклоњене главне препреке ширењу републиканства и комунизма на просторима евроазијиског копна. Свргнути су или убијени суверени великих империја. Цар Николај II Романов је погубљен заједно са својом царском породицом. Нестала је глобална равнотежа између монархистичких држава сталешко-религиозне хијерархије и републиканског америчко-француског демократског друштвеног поретка. Убрзо послије рата срушен је и турски Султанат побједом турског револуционарног покрета, као и многе мање краљевине потом под ударима анархистичког терора. Велико кинеско царство се урушавало у борби са све јачим револуционарним покретима.
На рушевинама великих универзалних држава- монархија формиране су националне државе-републике. Државна сувереност је одвајана од суверена, држава од домаћина. У новим националним државама мјесто суверена самодржаца, царева и краљева, наследио је нови носилац државне суверености – народ. Отпочело је доба демократије. Владавине народа, демократске воље већине, јавног мнења, за које енглески мислилац и социолох Џон Стјарт Мил пише: ,,Друштвено мишљење није друго до мишљење средње класе. већине која није ништа друго до колективни медиокритет“.
Данас је политичким теоретичарима позната револуционарна стратегија “слободног зидарства“ –масонерије, којом су преко револуционарних националних покрета рушене монархије, свргавано племство, а затим обезглављени народи и националне државе гушене у вавилонском пројекту глобализма.
У том циљу су револуционарна и римокатоличка интернационала били и остали подударни политички процеси. Слободнозидарској стратегији свргавања племства папство се није суштински противио, а у циљу протежирања папаског примата на раушевинама православних и иних монархија. Одбрамбена доктрина монархија није била дорасла револуционарној и слободнозидарској стратегији, и ако је аристократија кокетирала или се занисила са масонством. Масонству, које има своје сталешке редове, свака је племство представљало такмаца, па и у они монарси који су били ,,слободни зидари“, а формално римокатолици или православни.
Дакле, док зараћене царске силе нијесу слутиле исход рата, на првом мјесту она која га је плаховито започела, са застарелом политиком колонијализма, револуционарни и слободнозидарски планови су са сигурношћу спровођени. Док су слободни зидар и архитекте новог свијета пројектовали глобално мијешања масонског мелтинг пота, римокатоличке фаланге и револуционарне снаге позорно су чекале повод за јуриш на православни Исток. Спроведен је слободозидарски и револуционарни план свјетског рата великих монархија и њихово коначно рушење.

*
Што се у вавилонском вртлогу Великог рата догодило са православним краљевинама Србијом и Црном Гором?

Међу свим народима и државама свијета који су прије или коначно послије Великог рата формирали државе, одржали монархије или успоставили републике, једна је сама себе укинула – као монархију и републику, државу и народност, име и грб. Влада Краљевине Србије, и њен престолонаследник, већ на почетку рата, у Нишу 1914. године 7. децембра, док српска војска гине у Колубарској битки, доносе Нишку декларацију, којом се за ратни циљ проглашава нова државна творевина и заједница троименог народа, Срба, Хрвата и Словенаца – Југославија.
Нишка декларација је потврђена Крфском 1917. и окончањем рата је спроведен југословенски пројекат. Први пут у српској историји српки престолонаследник је из своје титуле уклонио придјев српски и назвао се Краљ Југославије. У вавилонски вртлог југословенства са Србијом је повучена и краљевина Црна Гора. Југословенским масонско-монархистичким државним пројектом са мапе свијета су нестале двије правослоавне краљевине Србија и Црна Гора.
Укинуте су двије православне монархије, а формирана масонско-монархистичка Југославија. Све стране у рату осим “слободнозидарске“ су биле против декларације српске Владе о Југославији. Тек је Версајским уговором КСХС призната од савезника. На земљи српског отачаства је отворен југословенски полигон за утрку интернационала свих боја; са правом на потискивање, и прогона до погрома свега српског и православног. Срби Босне и Херцеговине, Крајине и Далмације, Македоније, Косова и Метохије, који су у вјековном ропству исчекивали ослобођење и уједињење са Србијом и Црном Гором дочекали су југословенске интеграције.
Као и комунисти и масони су пројектовали вишнационално и вјерски измијешано друштво у којем ће лакше спроводити програмске идеје. Југославија је убрзала револуционарна кретања и омогућила мобилисање широког револуционарног покрета КПЈ, што не би постигли у засебним националним и религиозно јединственијим државама. Југославијом ће и римокатолицизам направити продор на Балкан, какв никада не би постигао под аустрријиском круним.
Крунисани југословенски пројекат ће окончати владавину династије Карађорђевић, као што је претходно уклонио династију Петровић Његош. Југословенски франкенштајнски сустав је убио свог творца 1934.године, и насрнуо на српски народ и Српску православну цркву – Српски патријарх Варнава је отрован 1938.године у афери кокордат. Другим великим ратом је срушена југословенска квазимонархија, а српски народ и црква уведени у други југословенски револуционарни и римокатолички геносцид у 20. вијеку.
*
На српски народ и цркву је насрнула револуционарно- римокатоличко- масонска троглава југословенска аждаја. Југословенски масонско-монархистички модел, екуменистичког поравнавања религија, био је пројекат погубнији по православне Србе од комунистичког и римокатоличког, који су отворено прогонили православну цркву. Римокатоличка мисија је спроводила свој југословенски српскко-хрватски програм ради унијаћења православних Срба, који је Хзбуршка монархија подржавала, потспјешујући тако и револуционарна југословенска дјеловања која ће је и срушити.
Под иновјерним монархијама православни Срби и други православни народи су имали подношљивији статус него касније под револуционарном или римокатоличком влашћу националних држава. Под Ататурком су сви Грци протјерани из отаџбине, Цариграда и Мале Азије, а Јермени скоро истријебљени, који су пет вјекова опстајали под Османским царством. Послије рушења Хазбуршке монархије Срби су под влашћу НДХ доживјели геноцидни погром и протјерани из Српске Крајине и Далмације, гдје су опстајали вјековима и под прозелитизмом и влашћу латинске монархије.

САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ ЗА СВЈТСКУ РЕВОЛУЦИЈУ – Сагледавајући узроке и посљедице, укупне историјиске исходе, ван наших неисторијиских националних србојугословенских конструкција, у историјској синтези видимо да је Велики рат донио човјечанству револуционарне резултате. Својеврсну свјетску револуцију, а такви су били и његови узроци. Не само поводи већ су укупни претходећи друштвени и идеолошки свјетски токови водили Великом рату- револуцији.
Националним покретима 19. вијека религија и историјиска национална реторика је била помагач за покретање народних маса у борби за демократска и општељудска, а не посебна национална и вјерска права. Наиме, национално име је било параван, маска, револуционарни псеудоним за спровођење револуционарних тежњи.
У том идеолошком револуцонарном процесу и стогодишњица Сарајевског атентата се може сагледавати као стогодишњица повода за преврат Октобарске револуције колико и рушење Хазбуршке монархије. Као што знамо, југословенски револуционари су пуцали у хазбуршког престолонаследника не само као окупатора, него и као “превазиђени“ друштвени поредак. Препреку ширењу републиканско-демократског поретка и југословенског ванрелигиозног уједињења, као што је руски Цар био препреке успостављања великог ванрелигиозног заједништва – Совјетског савеза.
Сарајевски атентатори можда нијесу били за свјетски рат али јесу за револуцију, и ако у својим југословенским и провинцијиским представама свијета и револуције. Илустрација идеологизованих представа рата младобосанаца су и њихови искази у судској истрази, као онај Принципов да је уочи атентат читао књигу Кропоткина и размишљао ,,шта можемо да учинимо у случају једне свјетске револуције”.
Перо Слијепчевић 1925. године у часопису Нова Европа, Загреб.бр-18, пиш: ,,интересантно је да се републиканцем назива Гаврило Принцип на процесу, а на истом месту изјављује да Србију сматра пијемонтом Југословенства“, али у истом тексту признаје: ,,Београд jeсте био у оно време тачка за орјентацију свих Југословена“.
Можда најзлокобније свједочанство револуционарне острашћености младобосанца нам даје податак о сусрету идеолог Младе Босне и члан Црне руке Владимир Гаћиновић са Лавом Троцким, по јеврејском имену Давида Бронштајна, теоретичара и организатора Отобатске револуције, једаног од вођа погубљења руске царске породице. Троцки, који је за вријеме Балканских ратова као новинар писао против српске војске као освајачке, о Гаћиновићу у листу Кијевска мисао пише надахнуто као о ,,босанском идеологу револуције и младићу који има свој циљ“.
Али, прије и након свега, свједочанство да југословенске и револуционарне идеје младобосанаца, борба за људска права, муслимана, православних и римокатолика без разлике, или изјашњавање Гаврила Принципа на суђењу као србо-хрвата, а Васа Чубриловића као Југословена, нијесу биле усамљене, већ да је такво мишљење претходило и у умовима српских политичара и интелектуалаца Краљевине Србије, свједочи доношење 1914.године Нишке декларације (у јеку Колубарске битке) о Југославији као ратном циљу српске војске.

РЕВОЛУЦИОНАРИ ИЛИ РОДОЉУБИ – Прво српско грађанско друштво Краљевине Србије, утемељено на доситејевском школству одвојеном од православља, на идеолошким узорима опаснијим од српских вјековних непријатеља, формирало је српскојугословенску револуционарну омладину. Револуционарни демагози, замјеном теза револуције и родољубља, преиначењем смисла српске епике и Косовског завјета, хришћанских начела слободе и жртве, под плаштом патриотизма, врбовали су малољетне Србе и подстицали на револуционарно дјеловање.
Ослобађање Косова и Метохије је као испуњење српских демократских, а не српских вјерских и историјиских права; национална еманципација од патријахалних, религиозних, монархистичких начела Османлијиског царства. Кроз српски историјиски архетип обилићевског дјела и Косовског завјета и нашим генерацијама су представљани револуционарни преврати и евроамерички пучеви модерне српске историје – од Мајског преврата (свргавања Обреновића и довођење Карађорђевића), преко Сарајевског атентета, до 27. марта…
Типична тековина изградње револуционарног националног мита новог доба, а уједно поновљено комунистичко суђење круни, је обнава Солунског процеса 1953. године, одлуком Александра Ранковића, савезног министра безбиједности СФРЈ, када су рехабилитовани Драгољуб Димитријевић Апис и црнорукци, генералштабни пуковник Краљевине Србије, вођа оранизације ,,Уједињење или смрт“, познате као Црна рука, са своја три официра, који су 1917. осуђен на смрт због оптужбе за покушај атентата на регента Александра Карађорђевића у Солуну.
Моша Пијаде, за кога се сматра да је покретач обнове Солунског процеса, је својевремено био близак круговима око Аписа и стални сарадник у дневном листу ,,Пијемонт“ гласилу “ црнорукаца“. Као академик био је ментор на одбрани докторске дисертације Аписовог сестрића Милана Живановића, одржаној убрзо по завршетку обновљеног процеса, пропраћеној до тада невиђеном медијиском пажњом.
Солунски процес је права потврда правила да ,,револуција једе своју дјецу “ – масонско колико и монархстичко суђење српском револуционарном национализму, који пошто је испунио улогу рушења два царства мора да се преусмјери и контролише. Оба југословенска процеса “црнорукцима“, примјер су комунистичке и југословенске употребе српског политичког национализма, који ван свог религиозног и историјиског смисал, као сваки пуки политички национализам, представља само оруђе револуције.

ЗАКЉУЧАК – Данас већина Срба смисао свог укопног постојања, прошлости и будућности, тражи у политичком и историјиском признавању српске жртве и државе од Европе, па и позитивно признавање Принциповг атентата на европског принца и престолонаследника највеће европске монархије. Српско подвојено схватање смисла Првог светског рата се испољило и ове година, на стогодишњицу Великог рата. Кроз тумачење смисла прославе Видовдана, избора између европског и револуционарног пута, а далеко од хришћанског.
Косовски бој као одбрана европских римокатоличких вриједности и ватиканских ломача. Сарајевски атентат на Видовдан не као атентат на римокатоличку и латинску Европу, већ на монархију и аристократију, препреку на револуционарном и југословенском путу. Сарајевски атентата за Југославију и револуцију, ван православног и светолазаревског предања, које су савремени Срби препустили прошлости и православној Цркви.
Да ли су Срби данас, сто година од почетка Великог рата и прокламовања Нишке декларације о Југославији, спремни и способни за повезивање историјиских чињеница, узрока, повода и посљедица? Наиме, да поред непосредних непријатеља у рату и ропству, мржње према Турцима и Њемцима, у игру свјетског рата и глобалне политике убаце трећу и четврту страну, а ако се не разболе од размишљања, и пету и шесту, на политичку палету свјетских сила и покрета које су учествовале и тражиле своје интересе у светском рату и Сарајевском атентату? Или ће наставити идеолошком инерцијом површног патриотизма, за поривима револуционарног рушилаштва и југословенског безбожништва?
Данас видимо да је све било боље од Великог рата, револуције и Југославије, па и план Едварда Греја Халтинг Белгрејд, локализације ратних сукоба из јула 1914. премјештања српске престонице у Ниш, а привременог препуштања Београда аустро-угарима. Сачувн би био српски народ од рата и београдско-југословенског пројекта и погрома, као и Краљевине Црна Гора и Србија.
*
Нека заговорници сарајевског атентата прво загледају Принципове фотографије прије атентата, или из суднице, у лице револуционарног афекта, који су идеолози револуције перфидно будили у малољетницима, подстичући их на адолесцентну агресивност и револуционрно рушилаштво. Фотографија Гаврила Принцима из школских читанки и историја, по којој га памтимо, послије тамновања и мучења, човјека изнуреног и сломљеног садизмом римоктоличке инквизиције, младића клонулог душом и тијелом, је нешто друго; управо слика српске трагичне судбине у коју су српски народ гурнули анархистички и комунистички фанатици, голоруког у руке римокатоличких џелата. Слика српске трагедије која се поновила и у Другом светском рату у револуционарном југословемском пиру и римокатоличком јасеновачком геноциду.
Зато, слика мученика Гаврила Принципа, распињаног римокатоличким мукам, а претходно отрованог и распетог револуционарним отровом, не смије бити путоказ, већ опомена српском роду и родољубима, какве их грабљивице и немани вребају ван пута и завјета православних предака. Више од милион српских војника у Великом рату нијесу знали да гину за Југослоавију, као што су и многи традиционални српски родољуби Босне и Хереговине били обманути, и враћа ли се касније српским редовима, када је било касно.
Двадесет година послије избијања рата Иво Андрић у инервјуу за лист Милоша Црњанскох Идеје каже: ,,Година 1914. нас је толико распршила и покосила, тако и толико да се више никад нисмо могли сабрати и придићи“. Али, српску трагедију у Великом рату не чине само небројени изгубљени животи најбољих српских синова и изгубљена држава, већ нешто много горе; а то је неразумијевање или погрешно схватање поднесених патњи и жртве у рату – изгубљени смисао српске борбе, српског страдања.
Обесмишљавање српског живота и смрти које није дошло из Америке и Европе, пропагандом историјиског ревизионизма Великог рата, проглашавањем Гаврила Принципа за терористу, већ које се рађа међу Србима, напуштањем пута православног Предања, а призивањем револуционарног и југословенског злодуха српског самоуништења. Прометнутог у неку нову ванисторијиску, ванправославну, утопистичку вавилонаску визију земаљског раја.
Обиљежавање стогодишњице Великог рата и српског страдања зато треба да буде повод за српско расуђивање о смислу српског страдања. Наиме, увиђање заблуда, тражење српског смисла у излазу из стогодишње агоније југословенства, разрешењем српске трагедије и голготе Велигог рата у васкрсу Србије и Црне Горе, а не Југославије. Пробоја Солунског фронта на путу повратка Српству – Србији, Црној Гори и Српској. У испуњењу Косовског завјета, а не Нишке декларације. Повратку православном путу и предању прадака, православним, а не југословенским и револуционарним принципима.

(текст објављен у Српским новинама , Српског савјета у Црној Гори)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s