ЗВЕРСКО НАРЕЂЕЊЕ АУСТРОУГАРСКОГ ГЕНЕРАЛА – Убијали, вешали, набадали на бајонете и живе спаљивали жене, старце и децу по Србији

Posted: 19. августа 2014. in Први светски рат

vjesanja-srbiУ наступању, а нарочито у повлачењу, аустроугарска војска је за 12 дана окупације, од 12. до 24. августа 1914. године, починила нечувена зверства, искаљујући своју мржњу и бес убијањем недужних људи – нејачи, понајвише деце, жена и стараца. Пред упад у Србију, командант 9. корпуса генерал Филеп, у заповести својим трупама наредио је:

„Аустријска војска водиће рат у непријатељској земљи, чије је становништво испуњено фанатичном мржњом према Аустријанцима и да према таквом становништву никаква хуманост и благост нису ни најмање умесни, него штавише штетни.

Наређујем да се за време ратних операција поступа према свима са највећом строгошћу, највећом оштрином и највећим неповерењем. Неуниформисани, али наоружани људи из Србије, било да се нађу у групама или појединачно, имају се безусловно на лицу места побити. Ко у овим случајевима буде имао милости, тај ће најстроже бити кажњен.

При заузимању места одмах узимати таоце – попове, учитеље, угледне поседнике. При поласку повести их са собом до последњих кућа и безусловно их побити, ако само иједан метак из места буде испаљен на трупе.

Чим се трупе задрже у месту, становништво се има одмах скупити, наредити прикупљање свег оружја и објавити да ће се извршити претрес и том приликом свака кућа разрушити у којој се нађе оружје. Ако становништво исте не буде ухваћено, биће обешени најугледнији мештани који су, према околностима, у могућности да дају обавештење о одсутним па очевидно то не учине. Ово се мора извршити!

Свуда се оружје мора предати и предузети претрес кућа.

Наредити да више од три човека на улици у групама не буде; да наступањем мрака ниједан становник не сме кућу напустити. Официри и војници мотриће строго на сваког мештанина и увек се опходити с највећом строгошћу и чврстином. Сваки покушај нуђења лојалности, обећања и томе слично има се грубо одбити. Томе не поклањати вере, па ни онда када би то искрено изгледало. У сваком становнику који се нађе изван насељеног места, а нарочито у шуми, не гледати ништа друго до члана банде. Ове људе одмах убијати, ако ма по чему изгледају сумњиви.“

Аустроугарски војници су – поступајући по наређењу – убијали, вешали, набадали на бајонете и живе спаљивали жене, старце и децу.

Ове дивљачке, дотле нечувене злочине, као очевидац, документовано и верно описао је др Арчибалд Рајс, професор Лозанског универзитета, који је на позив српске владе дошао у Србију и први обавестио свет о злоделима аустроугарске војске над становништвом Подриња:

„… Приближавамо се Шапцу и већ се види високи црквени звоник који се издваја бео на плавом небу. Сваког тренутка констатујемо да су овуда прошле трупе Франца Јосифа по запаљеним кућама и пластовима сена. Ровови су остали нетакнути… Ту је Јовановац са кућом у којој су ‘културтрегери’ искасапили 40 српских заробљеника и рањеника. Најзад улаз у Шабац обележен је потпуно изгорелим касарнама.

Што највише пада човеку у очи кад долази у ову варош, то су разваљена врата и прозори и гвоздени застори радња, обијени полугама или секирама. Средина вароши је потпуно опустошена дивљачким бомбардовањем. Црква носи многобројне ране; окружно начелство и пошта испробијани су рупама. Пожар је уништио многе куће; од других није остало ништа више до неколико накривљених зидова који се лелујају.

По улицама леже многобројне касе, обијене од Аустријанаца. Парчад граната и зрна од шрапнела покривају земљу. Неки становници који су остали или који су се вратили, повукли су се у крајње делове вароши, али и тамо су падали топовски меци и разорили скромне кућице. Шабац је био богата варош, весела, трговачка и чиста – данас то је хрпа рушевина! А бомбардовање се продужава. За време целог мога боравка, дању и ноћу, гранате су падале као киша.

Ипак, бомбардовање је било само један део пустошног рата ових фамозних војника ‘Културе’. Они су још и опљачкали целу варош. Можете ући у коју било кућу, богату или сиромашну: свуда је исти призор – све је опустошено и опљачкано. Оно што се није могло однети, поцепано је, поломљено или на неки начин учињено неупотребљивим. Тако су душеци распорени, огледала разбијена, столице, столови, ормани, разлупани секирама…

Биланс ‘рада’ Аустро-Мађара (до 25. септембра 1914) је овај: у Шапцу је разорено или озбиљно оштећено 2.500 кућа; око 2.500 особа изгубиле су све бомбардовањем и пљачком; 1.500 грађанских особа погинуло или било одведено од непријатеља; 537 породица нестало је. У мачванском срезу: 457 кућа разорених, 359 особа убијених, 371 особа одведена, од којих је много убијено успут. У азбуковачком срезу: 182 особе убијене, 228 запаљених кућа и 42 особе одведене. У јадарском срезу: 741 кућа разорена, 1.738 породица у беди и много искасапљених особа. За рађевски срез засад је немогуће добити податке…

Што се тиче вароши Шапца, зверства која су извршили аустроугарски војници, била су нечувена. Тако су војници Франца Јосифа купили све жене и девојке: око 2.000. Један део њих је затворен пет дана у Хотелу ‘Европа’; женама није давано ништа друго сем мало хлеба и воде. Прва ноћ је прошла без инцидента. Друге ноћи, каплари и наредници водили су жене у једну засебну собу и питали их: „Где су ваши мужеви? Где су положаји? Где су трупе?“ Кад су жене одговарале да не знају, тукли су их кундацима. Наредних ноћи, војници су улазили у салу где је спавало женскиње и одводили су девојке. Један од војника узимао их је за ноге, а други за главу. Ако су викале запушили су им уста марамом. Шта су радили с овим девојкама?

… Липолист је једно од оних мачванских села која изгледају да никад немају краја. То је пре рата било богато село, као што су готово сва села у Мачви, главној житници Србије. Али сада, како је све тужно! Аустро-Мађари су туда прошли. Ено куће Маринковића, ишарана куршумима. Сељаци и сељанке склонили су се у ову кућу, мало јачу од осталих. Швабе су пуцале на њих кроз прозор као на зечеве; 5 убијених и 5 рањених!

Друге од ових животиња ушле су код Марте Стојковић, чији је муж на фронту. Опљачкали су целу кућу и убили, из пушака, њеног 12-огодишњег дечка Веселина, па његов леш приковали за врата где је остао два дана. Сама мајка је рањена у кук и ногу бајонетом. У многим воћњацима видим мале хумке у које је пободен крст и бачено неколико цветова. То су гробови аустроугарских жртава за које Аустро-Мађари нису дозволили да се сахране на гробљу. Ови варвари су чак затрпали неколико мученика у јарак поред пута…“

ОПУСТОШЕНЕ РАДЊЕ, БАНКЕ

По радњама. роба је разбацана по земљи, чак загађена људским изметом, шешири су пробијени, слике и фотеље разбацане. Обијено је више од хиљаду каса. У владичанском двору, у начелству, по банкама, архиве су опустошене, а документи и књиге поцепане. Однесени су сва сребрнарија, накит и богата гардероба, забележио је др Рајс.

ПАПИН ОПРОСТ ЗЛОЧИНА

Егон Ервин Киш је у свом Дневнику записао да је већ 9. августа, пре почетка операција, „регимента маршовала око 4 километра од Бијељине до чистине, где се одржавала миса за војнике. Дивизијски свештеник држао је проповед у којој је саопштио да је папа Пије Х свим војницима дао опрост грехова (читај: масовних убистава)“.

Извор: Интермагазин

Преузето са Јадовно

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s