СТОГОДИШЊИЦА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ВИШЕИМЕНОВАЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Posted: 30. јула 2014. in Занимљивости, Срби Црне Горе
Ознаке:

600px-Royal_Standard_of_the_Kingdom_of_Yugoslavia_variant_1920s_to_1937.svg_-300x300Аутор – Огњен Војводић

Ове године се навршава стогодишњица почетка Првог свјетског рата, до тада највећих ратних разарања и револуционарних преврата у свијету, али и стогодишњица првог званичног, на највишем државном и политичком нивоу, југословенског двоименовања и троименовања то јест вишеименовања српског језика. Наиме, стогодишњица почетка српског спровођења културно-политичког државног и језичког југословенског вавилонског пројекта.

На почетку рата 1914. године, док је српска војска водила битке на Колубари, српска Влада и Краљ у Нишу доносе Нишку декларацију, којом за ратни циљ проглашавају формирање Краљевине Југославије, троименог народа, Срба, Хрвата и Словенаца. У склопу југословенског државно-политичког пројекта, следеће 1915. године у Нишу, у државној штампарији, се објављује књига познатог српског лингвисте и академика Александра Белића, дугогодишњег радника на зближавању српског и хрватског књижевног језика, синтетичка студија ,,Србија и јужнословенско питање”. У којој се први пут званично појављују атрибуције: српскохрватски језик, српскохрватске пјесме, српскохрватска историјиска свест, српскохрватска земља, српскохрватска језичка национална мисао, српскохрватски књижевни језик, српскохрватске народне песме итд. Српско-хрватски и хрватско-српски било је политичко име тог југословенског језика, који је под називом “српско-хрватско-словенски” био службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевина Југославија.

Српскохрватски је био један од три званична језика и СФР Југославије (друга два језика су били словеначки и македонски), био је званични језик у четири бивше југословенске републике – СР БиХ, СР Црној Гори, СР Србији и СР Хрватској. У уставима обије Југославије званично име језика је гласило српско-хрватско- словеначки језик.)

Међутим, док је српске Влада и престолонаследник радили на тексту Нишке декларације, проглашења национално-језичког југословенског пројекту, и Белић са срспкојугословенским лингвистима објављивао лингвистичко оправдање југословенског државног хибрида, на другој страни барикада, Хрватски сабор 1914. године доноси одлуку о забрани ћирилице. Забрана коришћења ћирилице је спроведена и у Босну и Херцеговину. Наредбу је донијела Земаљска влада за Босну и Херцеговину (Гласник закона и наредба за Босну и Херцеговину, XLIX, 11. новембар 1915. године), Босански сабор је донио одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору тада рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада” (Окука 2006: 98).

Ћирилица је у Србији забрањена у јавној употреби одмах по окупацији почетком 1916, а у априлу исте године и у Црној Гори. Поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјестима. Забрана употребе ћирилице трајала је до ослобођења 1918. године. У Црној Гори под аустроугарском окупацијом су престали да излазе сви листови штампани ћирилицом, (наставио је да излази Глас Црногорца, ћирилицом, у Француској, а касније Италији).

Стогодишњица југословенског троимнеовања српског језика је значајнија и тиме што Нишка декларација крунише југословенским ловором и Бечки књижевни договор из 1850. године. На којем су Вук Карџић и Ђуро Даничић, самозвано у име српског језика и народа, склопили и потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о уједињењу српског и хрватског књижевног језика и правописа. Бечки књижевни договора и документ у тренутку потписивања није имао политичког и културног званичног значај у Србији и Црној Гори, већ данашњим речником речено инцијативу невладиних организација, али којим је отпочео процес југословенскг језичког вавилонског мијешања.

Судбину српског језика је одређена југословенским пројектом, културно-политичком употребом до данас. Југословенски језичко-национални опит први је и последњи примјер те врсте на свијету. Српско име језика и ћирилично писмо које је преживјело под Отоманским ропством, прогон под аустроуграском окупацијом, под југословенском културом политиком ће доживјети судбину српске самозабране ћириличног и православног писања и мишљења.

Рационалистичка теорија о језику као основи националног идентитета, а одбацивања свих других чинилаца народног бића и живота, првенствено религије, нигдје није тако банално спроведена као у српском југословенском пројекту. Утопистичке србојугословенске идеје српске атеистичке и слободнозидарске интелигенције 19. и почетком 20. Вијека – ,,јањичара Сорбоне”, како их је називао Владика Николај Велимировић, су превазилазиле сличне у свијету, па и програмске идеје Француске револуције, које су биле позитивније према националном јединству и идентитету Француза.

Нити у једном европском и ваневропском народу атеистичка и рационалистичка теорија о језику није тако буквално примијењена, чак ни у најпрактичнијој Енглеској, нити у револуционарној републиканској Француској, па ни у Сједињеним америчким државама и Совјетском савезу. Питање језика у Срба је постало политичко питање првог реда, окосница политичког и националног опредјељења, а вјерско и историјиско предање потиснуто као трећеразредно или непожељно питање.

,,Некада је неписменост народа бољи чувар народне особеност, његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену”, писао је руски дипломата, племић, мислилац и богослов Константин Леонтјев, у монаштву наречени отац Климет, посматрајући еуфоричну антиправославну просвјетитељску еманципацију балкански народа, тек ослобођених од османског ропства. Погрешне просветитељске и рационалистичке теорије 18. вијека о језику и територијалном суверенитету као основи нације су до данас толико пута оповргнуте. Данас најзанешенији рационалисти схватају да битније и суштинскије ствари од језика одређују и чине национални идентитет и народност – битније и од територије и крвне заједнице, од ,,политике плоти” како је називао Леонтјев, а то је вјера и религија, то јест јединствена и иста историја, једно Предање и памћење, које један народ чини јединственим културно-историјиским типом.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ БЕЧКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР

imgiiIMsdБечки Двор је покушавао више пута да декретом примора Србе у Аустроугарској да пређу на латинично писмо, што су српски представници молбама и преговорима успијевали да одбију. Међутим, оно што није могла да оствари римокатоличка царевина државним декретима остварили су римокатолички мисионари путем културних и реформских пројеката. Као и данас, међу православне Словен су упућивани унијатски мисионари словенског поријекла, међу Србе Хрвати или Словенци, какав је био и Јернеј Копитар – од Бечко Двора опуномоћени секретар за словенско питање Балкана и Украјине, и повјерљиви државни цензор словенских књига у Wieaner allgememe Zeitimg-u.

У сарадњи са српским реформаторима, Вуком Караџић, Ђуром Даничићем, као и Димитријем Давидовићем на пољу републиканске агитације, Јернеј Копитар спроводи успјешну унијатску мисију, али и пропаганду револуционарних антимонархистичких идеја. Јернеј је са Даничићем и Вуком у Бечу организовао договор са хрватским и словеначким представницима о прелску и кодификацији народног језика као говорног стандарда, мимо Цркве, српских културних институција. Вукова и Даничићева идеја на Бечком књижевном договору, то јест римокатоличког ментора српских реформатора, била је потпуна унификација српског језика и писма са хрватском латиницом.

Вук је 1845. формулисао ту идеју овако: ,,Ми сви ваља да се турдимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Словенским и од Словенскијех слова Латинскима, па ћемо онда и само онда бити један народ и имати једну књижевност”.

Бечки књижевни договор пројекат асимилаторске и прозелитске политика бечког Двора и римокатоличке мисије. Прилагођен атеистичкој идеологији српских рационалиста и револуционара, третирање народног језика као основе националних права, јединства и идентитета, а црквенословенског писама и језика као вјештачке примјесе. Римокатоличка мисија је користила рад реформатора који су ”чистили српски језик од православних наслага црквенословенског језика и писма”, стандардизовали простонародни језик као књижевни, а потискивали присуство православне цркве одбацивањем црквенословенског писам и језика.

Кроз југословенску језичку политику римокатоличка мисија у Хазбуршкој монархији је радила на одвајању Срба од православне Русује, а приближавању Хрватима. Хазбуршка држава и римокатоличка црква су подстицале спровођење Бечког договора и Вукову реформу, којом су православни Срби одвајани од православне већине – Русије, православних руских професора и уџбеника.
Хрвати су већ користили народни језик као књижевни и латиночно писмо, што је захтијевала римокатоличка мисија. Језик латинске курије и патриција је био латински, тако није долазило до прекидања са аристократским и религиозним римокатоличким наслеђа.

У прозелитском процесу је било потребно српски правопис гласовно уподобити хрватској латиници ради лакшег прелажење православних Срба на латинично писмо. Првенствено избацивањем слова из српског правописа која су га повезивала са правописом православног словенског свијета. Слична прозелитска политика латинизације писма је у том времену покушавана и у Украјини, коју је такође водио Јернеј Копитар.

Вуков задатак је био ”очистити” српски језик од црквенословенских ”наноса” и вратити у предправославно стање ”природног језика” и југословенско окриље. Уклонити карактеристична српскословенска и црквенословенска слова, као наметнута од црквне религиозне идеологије, и свести српску ћирилицу на исти број слова са хрватском латиницом. Вук је реформу језика релативно брзо спроводио, с обзиром на јак отпор Српске православне цркве и свих значајнијих српских књижевних и националних радника. Упоредите политику бечког Двора и резултате вукове реформе.

Српско писмо је Вуковом реформом фонетски (гласовно) изједначио са хрватском латиницом. Притом, Вук је у могао задржати и убацивати и старосрпска архаична слова ако имају гласовни еквивалент у хрватској латиници. Политички српски национализам заснован на језику ван религије и православног предања, као Вуков рад ,,Срби сви и свуда”, за наметање српског имена хрватском језику, без православних религиозно-историјиских посебности, за римокатоличке интеграције Словена није представљало сметњу.

Вук је упрошћено примијењивао језичке принципе европских рационалиста, као што је принцип њемачког граматичара Јохана Кристофа Аделунга: ,,Пиши као што говориш,читај као што је написано”, који су Вукове присталице програмски приписивали Вуку Караџићу. Познато је Вуково преузимање латиничног слова Ј, које већина Срба данас доживљава као комичну анегдоту из Вукове реформе ”неког црквеног језика”, којим је замијенио ”сувишну и стару” црквенословенску оптерећујућу ортографију. Наиме, направио ред у ”хаотичном српскословенском правопису”, а заправо, чиме је избацио из српског писам црквенословенска слова која су означавала тај глас у различитим значењима одређеног језичког смисла, нарушавајући тако сложену структуру и смисао ћириличног правописа.

Зато је црква била против увођења латиничног слова Ј, којим су замијењена и избачена из српског правописа сва црквенословенска слова богате црквенословенске ортографије, то јест смисао етимолошког правописа, који нас је повезивао са православном традицијом и смислом црквенословенске писмености. Која је онемогућавала злоупотребу народног језика и говора, и сложеношћу обухватала и подржавала укупност српскословенског и народног језика.

Римокатолички мисионари су подстицали Вука и на сакупљање народних пјесама, ради прављења пандана црквеној књижевности и језику. Што је Вуковј реформи донијело највећу популарсност, и на чијој је слави однио побједу и засјенио научне и вјерске аргументе. Протежирана и препоручена од римокатоличких мисионара најзначаним европским књижевницима у Европи да о њој пишу. Вук је злоупотребивши срспку епску поезију да би је пред српском јавношћу приказао као ”своју свјетску славу”.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЧКИ ВАВИЛОНСКИ ПРОЈЕКАТ

images3Програм Бечког књижевног договора двоименовања српског језика су спроводиле истовремено и револуционарне организације за циљеве свог југословенског пројекта. Поред римокатоличке југословенске мисије југословенски језички пројекат је креиран и у Београду, гдје је језички вавилонски вртлог био на српску несрећу и најачи. Послије рушења хазбуршке монархије, Београд као ратни побједник спроводи Бечки књижевни договор у димензији вавилонског мијешања језика, нараода и вјера, релативизујући религију кроз синкретистички југословенски екуменизам.

Југословенским језичким пројектом је спровођена и латинизацију српског писма, успјешније него у хазбуршкој монархији у римокатоличкој мисији или под окупаторским мјерама аустромађарске окупације. У Краљевини Србији је у употреби био српскословенски језик и ћирилично писмо, међутим, док је у хазбуршкој монархији римокатоличка мисија потискивала ћирилично писмо, културним и политичким институцијама Краљевине Србије су завладавали кадрови слободнозидарских и револуционарних усмјерења, припремајући терен за извођење југословенског културно-политичког пројекта.

Најпознатији и водећих такав културни званичник Краљевине Србије је био Јована Скерлића, који се залагао својим револуционарним идејама, као и римокатоличка мисија, да се зарад југословенства Срби одрекну ћирилице, а Хрвати ијекавског изговора и да пређу на екавски”. У својој Историји нове српске књижевности, у којој је негирао умјетничке вредности српске православне средњовековне књижевности, пише, ,,старе се преграде руше, стапају се народи и културе једне српско-хрватске књижевности”. Надахнут антиправославним духом Скерлић даље пише: “Наша култура и наша књижевност почиње од XVIII века , излажење из Средњег Века и улажење у модерно доба, одвајање од византизма и прилажење Западу, напуштање средњевековне црквене писмености и стварање савремене, световне, праве књижевности”.

Скерлић је умро 1914. године не доживјевши спровођење својих идеја у дјело 1918. године. Оне се нијесу у потпуности оствариле у Краљевини Југославиј, али јесу у СФР Југославији, збијањем римокатоличких и револуционарних редова. Године 1954. је организован Новосадски договор којим се покушало потпуније уједначити хрватски и српски на правописној и терминолошкој основи. Плодови тог договора су уродили на српској страни преласком већине Срба на латинично писмо. Такођ, процес екавизације српског језика започет у КСХС је настављен у СФРЈ, а предавања ијекавскох наречја Хрватима, што је довело до још једног раскида са српским језичким наслеђем – диконтинуитета у српској књижевној и језичког традицији.

У свом раду ,,Новосадски договор – удружени злочиначки подухват”, професор Жељко Филиповић наводи прећутане чињенице у српској лингвистичкој историји о том договору. Филиповић пише, поред осталог: ,, Године 1954. комунистичке власти су задале најснажнији ударац српској ћирилици обзнањивањем Новосадског „договора“. Када данас видимо шта је иза себе оставио тај „договор“ (необјављени циљеви – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом), а за шта се пред народом издавао (објављени циљеви – „равноправност писама и богатство двоазбучја“).

Документ је народу приказан као „договор књижевника и лингвиста“, који су се у јавности и појавили као његови потписници. Међутим, књижевници и лингвисти су овде били само декор у представи за јавност, и употребљени су да својим звучним именима послуже као пропаганда онима који су стварно стајали иза ове подвале, онима који су иза завесе повлачили конце и били њени стварни наручиоци и наредбодавци –највишем државном и политичком руководству! Ево како је хрватска страна забележила за своје потомство улогу државних власти у организовању тог „договора“, а што је српска страна – прећутала: „Poslije završene Ankete, zapravo preslikane Ankete Jovana Skerlića iz 1912., održan je pod visokim pokroviteljstvom ministra unutarnjih poslova Aleksandra Rankovića sastanak na kojem je zaključeno kako je jezik Hrvata, Srba i Crnogoraca jedan jezik, pa je i književni koji se razvio oko dva središta, Zagreba i Beograda, jedinstven s dva izgovora: ijekavskim i ekavskim, da je u nazivu jezika u službenoj upotrebi nužno istaknuti oba njegova dijela (i hrvatski i srpski), da su ravnopravna oba izgovora (ijekavski i ekavski) i oba pisma (latinica i ćirilica), da je potrebno izraditi priručni rječnik hrvatskosrpskog/srpskohrvatskog književnog jezika, terminološke rječnike i zajednički pravopis. Na temelju tih zaključaka izrađen je zajednički pravopis koji je 1960. Matica hrvatska izdala ijekavski i latinicom pod naslovom Pravopis hrvatskosrpskog književnog jezika s pravopisnim rječnikom, a Matica srpska ekavski i ćirilicom pod naslovom Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika sa pravopisnim rečnikom. U „Novosadskom“ pravopisu stoje potpisnici Novosadskoga dogovora, prešućujući ogradu Stjepana Ivšića (jednog od najuglednijih hrvatskih jezikoslovaca), koji je svoj potpis uvjetovao time da Novosadski dogovor neće poslužiti potiskivanju ijekavsko-štokavskoga i latinice u javnoj uporabi“.
*
О римокатоличкој језичој политици хрватизације српског језика пише и српски писац и дипломата Краљевине Југославије Јован Дучић, свједок слома Краљевине Југославије, али не и њене културне концепције. У дјелу ,,Југословенска идеологија” дучић пише: ,,Илиризам је хтјео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, добили су убрзо прохтјев да тако помоћу заједнице језичне наметну другим свој дух хрватско-католичко-аустријски. Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најприје брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.” И у свом политичком есеју ,,Вјерујем у Бога и у српство”, Дучић напомиње да је београдско-југословенска културна политика двоименим српско-хрватским језиком и вјештачком административном подјелом ијекавског и екавског наречја, српски језик и књижевност дала Хрватима.

Савремени Срби као југословенско језичко наслеђе његују равнодушан односа према употреби латиничног писма. Свједоци смо данас, послије распада Југославије, југословенске оданости Београда Бечком књижевном договору. Многи Срби који се издају за православне вјернике не маре што Српска православна црква искључиво користи ћирилично писмо. Док се у Хрватској протјерују преостали Срби, ломе ћирилични натписи, праве петиције, скупштински предлози и јавни протести за забрану ћирилице, у Београду се у протекле три године уклањају табле са ћириличним натписима улица и постављају нове са двојезичним натписом – ћириличним и латиничним. Водеће културне државне институцје Србије и послије донесеног уставног члана о ћирилици као званичном писму, ударнички воде југословенску борбу са ћирилицом.

Послије распада Југославије све републике су увеле своје школске програме матерњег језика и писам, а дјеца у Србији и даље од првог разреда основне школе равноправно уче латинично са ћириличним писмом. Дакле, ни економски интереси нијесу српску власт и културну политику окренуле српској ћирилици и традицији, већ упорном одржавању југословенског тржишта на подручју Србије за хрватску и бошњачку књижевну продукцију; док је хрватско и босанско тржиште за српску ћирилицу одавно затворено, још у СФРЈ, како због познатог хрватско-бошњачког антићириличкног става, а данас због непознавања ћириличног писма генерација школованих послије распада Југославије.

СРПСКИ ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

250px-Gorski_VijenacПитање српског језика у Црној Гори је данас политичко и културолошко питање у оноликој мјери колико је то било и прије сто година, при успостављању језичке политике Краљевине Југославије – троименог језика и народа, политичког пројектовања југословенске клтурне политике. Зато питање српског језика у Црној Гори данас морамо сагледавати у историјском процесу југословенског стогодишњег политичког језичког пројекта. Али, и процесима његове предјугословенске идолошке припреме, од ,,азбукопротреса” Сава Мркаља и Вукове реформе српског језика и правописа.

Све до присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевина Југославија, службени језик у Црној Гори је био српски. У Закону о Народнијем школама у Краљевини Црној Гори, штампаном на Цетињу, у краљевској државној штампарији, 1911.године, пише : Члан 1. Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.

Дакле, да бисмо судили о актуелном црногорском језичком питању тј. српском језику у Црној Гори морамо сагледавати процесе осамдесетогодишње југословенске и предјугословенске језичке политике. Историчарима је познато да слични језички пројекти немају историјског полазишта у историји Црне Горе, до појаве Југославије. Наиме, актуелни проблем и прогон српског језика у Црној Гори морамо посматрати као посљедицу, а не првенствено као плод политике актуелне антиправославне црногорске власти или ”црногорског антисрпства”. Или, политичког рада неке квазицрногорске националне партије настале крајем прошлога вијека, већ као наслеђе ванправославне једновјековне југословенске језичке политике.

Да ли то значи да су присталице уједињења и учесници Подгоричке народне скупштине били за српско-хрватско-словеначко уједињење и језик? Не значи. Мало је ко знао какав се фрнакештајнска креација крије у пакету југословенског монархо-масонског државног и културно пројекта. Нико није могао да слути да ће Краљевина Југославија спроводити римокатоличку латинизацију писма којој се српски православни народ у Црној Гори вјековима одупирао и одолијевао колико и отоманском ропству.

У свијету до тада нијесу постојали слични примјери, посебно не да у 20. вијеку неки народ, па било и племенске зајенице централне Африке, а камо ли народи древне историје, откривају и успостављају или мијењају назив свог језика. Историји су до тада били непознати примјери добровољног преименовања језика, или преласка са свог вјековног на друго и другачије писмо. Србија је била први примјер те врсте, српског самоодрицања државе, јзика и писма.

1526570_588949291184792_690551716_nТаквом политиком су били затечени Срби у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини. Нестале су са мапе свијета двије православне Краљевине Србија и Црна Гора, а српски језик је троименован у Уставу нове државе. Као што су Срби у аустромађарској царевини у Војводини писали црквенословенском ћирилицом, били православне вјере, и завали се Србима, а после 80 година југословенства многи постали Војвођани и пишу латиницом, а јављају се иницијативе за увођење војвођанског језика, тако се и велики број Срба у Црној Гори, упућен деценијиским притиском југословенске српско-хрватске екуменистичке политике прометнуо у пролатинске Црногорце – Монтенегрине.

Актуелна језичка политика црногорске власти само је доследна југословнској политици и вуковском принципу увођења простонародног говора, а игнорисања аргумената научног и црквеног противљења. Наиме, игнорисања историјиских и научних чињеница и аргумената, и наметања новог имена језика, као што је рађено на Бечком књижевном договору без питања праволсавне цркве и српских научних ауторитета тога времена. Новоцрногорска лингвистиика не иде за Његошевим узорима писам и језика, као што није ишао ни Вук, ни Вукове присталице, већ за ,,просто -народним овчарско- говедарским говором”, како га је називао племић и митрополит Стеван Стратимировић, позивајући се на Вука и своје суверео право да пишу као што говоре. Тако у језичком српско-црногорском сукобу имамо вуковске принципе и присталице на обије сукобљене стране.

10449502_676349055748042_4250392411849530275_nУпитајмо се зато, у којој мјери је српско противљење црногорском правопису и језику заправо одбрана вуковске и југословенске језичке доктрине, а у којој српске и православне? Као да је дијелу Срба мање битно преименовање српског језика и латинизација писма од додавања два слова и гласа у правопис, која у Црној Гори сви, а и ван ње многи Срби користе? Зар нам то не указује на југословенску српско-храватску усмјереност Срба, и срспко-црногорску племенску завађеност православних сународника. Наиме, на неправазиђени племенски престиж и менталитетску мржњу унутар српског народа, која је до данас окосница у стварима српског политичког и културног живота. Која је запостављана управо ради изграђивања српско-хрватско-словеначких језичких и националних односа.

Замислимо да су се Срби у доба Вукове реформе супроставили првом двоименовању српског језика, српско-хрватском језичком уједињењу и латинизацији српског писма, са одлучношћу којом се боре против именовања српског језика црногорским, или могуће варијанте ”српско-црногорског језика” и договора. Или, сангом којом се крве наши сјеверњаци Брђани и црногорске нахије око локалних говора и нагласка. Или жустрином и преданошћу којом београдски штампани и електронски медији сто година ревносно екавизују све ијекавске текстове Срба из Црне Горе, Босне и Керцеговине, Краине и Републике Српске (чак и у цитирању упраавног говора),сигурно не бисмо имали данашње проблеме око српског језика.

ДАНИЧИЋЕВО ДВОИМЕНОВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Djuro.DanicicПрво двоименовање српског језика, у складу са Бечким књижевним договором, је спровео Даничић Ђура, у свом најзначајнијем дjелу ,,Рјечник хрватскога или српскога језика”. Ђура Даничић или Поповић, Ђорђе – рођен у Новом Саду, 1825. умро у Загребу 1882.године; Даничић је своје презиме промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Ријечник је радио и објавио у Загребу, а штампан је латиницом. Први том рјечник је изашао у Загребу послије његове смрти. Даничић је за хрватску латиницу преуредио неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. (речником нијесу обухваћене ријечи из кајкавског и црквенословенског).

Занимљиво је, све реформаторе црквенословенског правописа, учеснике сукоба са православном црквом и црквенословенском традицијом прати изражена криза вјерског али и личног идентитета. Од Сава Мркаља, његове дијелом наслеђене и стечене душевне болести, покајања и неуспјелог замонашења, до смрти у душевној болници, преко Доситеја – и његовог замонашења и размонашења, и одавања антихришћанском рационализму и позитивистичком просветитељству, до Даничића, сина православног свештеника који уписује протестатску гимназију и ступа у мисију реформације. Даничић је завршио пет разреда гимназије у Новом Саду, а VI, VII и VIII у протестантској евангелистичкој гимназији у Пожуну (Братислава).

Као и Вукова реформаторска дјелатност ни Даничићева није пролазила без противљења срспких националних првака и књижевника. Против Даничићевог ријечника први је писао Лаза Костић, поручујући Ђури Даничићу : ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком”, истичући да је једначење ,,истога са истијем” политичка, а не лингвистичка ствар. Лаза Костић 1880. године пише: ,,Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена” каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским”. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички”.

Римокатолички план југословенског двоименовања српског језика је био пројекта потпуног преименовања српског језика и народа у хрватски. Наиме, ширење нове народности и језика, а потискивања до поништавања православославног живља и имена српског, које се историјом постало синоним православне припадности.

Познати руски дипломата и историчар, Алексадар Фјодоривич Гиљфердинг, у дјелу “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији”, о некадашњој поистовјећености српског имена са вјерском припадношћу пише: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (стр. 17.)

Прије југословенског језичког пројекта хрватски говор, којим је говорила релативно мала хрватска заједница, се сматрао дијалектом словеначког језика. (Говор Загораца је дијалекат словеначког језика. Иначе, словеначка римокатоличка интелигенција није потпуно спроводила Копитарова настојања потпуног понарођења књижевног језика. Словеначки језик је одржао живу везу и са старословенским језиком, што римокатоличкој мисији није била сметња само по себи). Зато, бискуп Штросмајер позива Даничића у Загреб да направи српско-хрватски то јест хрватски ријечник; да се језик многољудног српског православног живља на Балкану преузме и преименује под хрватски ,то јест православни Срби преобрате у нову народност, Хрвате – римокатолике; или кроз српско-хрватски језик у ”правовјерни” римокатолички народ.

LazaKostic28.aprЛаза Костић пише даље о Даничићевој југословенској мисији: „Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никакав. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео Ђуро Даничић.”
*
Такође, Даничићев превод Старог завјета на народни језик, али не са црквенословенског православног већ са протестантске варијанте Светог писма, је имао идеју протестантског просвјетитељства – одвајања Светог писма од Цркве, из ,,власти свештенства”, и препуштања ”народу” да га сам тумачи. Наиме, произвољном тумачењу појединца, ван православног Предања. Заправо, ради одвајања народа од православне цркве и саборности, протестантским принципом свођења вјере на приватну ствар појединца. Како што је ”доситејевштином”, како је називао Свети отац Јустин Ћелијиски антицрквени рад Доситеја Обрадовића, одвајана црква од школе, тако су Вук и Даничић радили на одвајању Светог Писма из Цркве.

Даничић дјелује доследно Лутереовој девизи ,,сола скриптура” – само Писмо, и негирања Предања Цркве, чији је Свето писмо само један дио, и не може се одвојено тумачити и разумјети ван цјеловитости духовног Предања и саборности цркве. Будући превођен са протестантске збирке који избацује многе књиге Светог писма које се не уклапају у протестантско погрешно тумачење хришћанства, Даничићев, као и Вуков превод Светог Писма, садржи бројне терминолошке и богословске грешке, и накнадно су поправљани, а Даничићев Стари Завјет се још увијек допуњава.

Видимо само из обриса југословенског прозелитског процеса да сам језик није пресудна категорија националног идентитета, већ памћење јединственог предања, као што је историјиска симболика националног имена. Она је уткана и у језику, али оном неочишћеном од староставног ријечника и појмова. Данашњи Срби, међутим, после 150 година југословенства и ”модерне” српске државности имају и ванправославни српски историјиски идентитетски кредит памћења, тако да само српско име, ван наведеног православног ”презимена”, више није само за себе залог православне припадности као некада.

ПЕТОИМЕНИ СРПСКИ ЈЕЗИК – Једном дато право књижевног језика једном народном говору промовисан је принцип и неминовна политичка злоупотреба језика од других крајева да њихов говори добију легитимитет језика.Соцјалистичка Југославија је разрадила језички програм Бечког договора и Краљевине Југославије према пројекту, и захтјевима новопроглашених југословенских република, покрајина и народа. Године 1946. пише се граматика ”македонског” језика (до Другог свјетског рата ”македонски” језик је сматран српским јужноштокавским наречјем. Бугари га до данас не признају и сматрају наречјем бугарског језика), а касније, како нам је познато, до данас, и других југословенских авнојевских република и покрајина.

Vuk_Stefanovic_Karadzic_(1787-1864)

Двадесетчетири година од распада Југославије, југословенске политичке нације су и даље у потрази за својим аутохтоним језиком. Разочаране чињеницама о српској језичкој основи својих југословенских и авнојевских језика, посежу не само за предхрићанском историјим, већ су спремни на повратак у стање предцивилзацијског дивљаштва. Али, не у новопаганском тренду повратака вјеровању предхришћанских предака, већ у еуфорији југословенског бјежања од свега православног, црквенословенском, ћириличног, источно-византијског, ка римокатоличком, латинском, западноевропском.

,,Вуков Рјечник је речник реалија села (“далеко од градова”), и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе”, пише Меша Селимовић. Исти принцип примјењују и лингвисти нових југословенских језика. Данашњи сукоб српско –југословенских језика и није друго до сукоб различитих сеоских реалија и говора.

Историја нам свједочи, а и сами смо свједоци, да је савремени српски језик и правопис, од реформе до данас, управо био замајац бржег језичког југословенског мијешања, преименовања и нестајања српског језика и писам; али, и удаљавања од самог народног говора, ка српскојугословенском новоговору, новог српског вантрадиционалног српског народа. Заиста, беспредметно је али и опасно бранити ћирилицу и српски језик средствима њеног потирања, оружјем њених непријатеља тј. принципима Вукове реформе језика и правописа.

Наиме, борити се са последицама, а прикривати узрок и историју болести, а притом славити оне који су свргли српско историјиско и црквенословенско писмо и сравнили га са хибридном хрватском латиницом, извршили прво двименовање и покренули процес југословенског вишеименовања српског језика. Заправо, бранити Вуковом заставом српски правопис од новокомпонованих правописа је исто што и гасити ватру бензином.
*
У стогодишњој престоници Југославије и југословенства – Београду најактивније је стваран новокомпоновани југословенски говор. Неутралан, ван српских нагласака и наречја, доследан вуковским принципима, супростављен црквенословенској традицији, али и народном говору, београдско-југословенски новоговор не представља формално-именичну негацију, не води преименовању, већ горој пошасти, банализовању и растакању смисла језика.

Југословеска ”колибри” култура принципом потпуног поравнавања језичког стила, пијачног и професорског, а све више и црквеног начина говора, доводи језик југословенске и српске престонице до до бесмисла, али и сам смисао садржаја говоренога, до баналности и обесмишљености.Говор нове површности, генерација отуђених од народног и црквеног језика, прилагођен потрошачком, штавише кафанском и уличком жаргону, утолико опаснији под псеудинимом српског језика, гута Београд и Србију, стремећи да поравна преостале, преименоване и непреименоване, српске говоре. Препуштен слободно-демократском начелу и култури максималне економичности Вуков српски језички принцип је постао средство вавилонског стапања, а не очувања националног идентитета и језика.

Вавилонско расијање језика је била божја казна и благослов, да помути језике оних који граде кулу упркос Богу. Библијском логиком, пошаст данашњег четвороименовања или шестоименовања српског језика, можемо разумјети и као благотворну казну због скрнављења и одрицања свештеног црквенословенског језика, светог слова светих православних предака. Али, и као брану српског језика и народности од политичких архитеката неког новог југо-вавилонског пројекта, којм би сви српски говори и наречја били сведени на безлични српско- југословенски новоговор. Тако да у будућности не бисмо могли, у општој надирућој поплави југословенског новоговора, наизглед парадоксално, ни у преименованим племенским говорима тражити енклаве чистог српског језика.

ЊЕГОШЕВ И ВУКОВ ЈЕЗИК

пописОднос Вука Караџића и Владике Петра II Његоша можемо посматрати као однос Вукове реформе и православне цркве, и ако постоји устаљено мишљење да су Вук и Његош били другови по перу и идејама. Однос Вука и Његоша је програмски површно представљан, а прећуткивана су њихова суштинска мимоилажења. Док је однос Вука и Доситеја Обрадовића програмски представљан као ривалитет два европска идеолошки праваца између којих је пожељно да се Срби опредјељују.

Владика Његош је подржавао Вукову употребу и народног језика, али не на тај начин, као мјере и извора књижевног језика, а Вукову реформу писма и правопис никада није признавао. Његошев језик и правопис су потпуно другачији од Вуковог. Супротно Вуку и Даничићу, Његош управо покушава васпостављање и настављање православног предања, византијиске и црквенослонавенске традиције ћирилометодијевског писма. Зато је Његошево дјело превођено на савремени српски. Зато данас Горски Вијенац, а да не причамо о Лучи микрокози, штампамо уз тумачења обимнија од самог дјела.

Када је Вук тражио подршку митрополита Његоша за свој превод Новог завјета, јер је није добио од митрополита Стевана Стратимировића (који је имао важност патријарха у Српској цркви), који је био највећи противник Вукове реформе језика и писма, Његош му писмом одговара: ,, ја бих био веома рад да се није ополчила српска јерархија на ваш превод Новога Завјета. У том послу неима се рашта моје мненије тражити, јербо други послови мени не допуштају да се оном науком како би требало занимам. Стога моје мненије неби важило ништа како неопитно и неосновно”.

Његош, и ако највећи српски пјесник, ниjе видиo основе народности и националне свијести само у језику, већ прије свега у вјери, у Косовском завјету и православом Предању. Границе српског народног језика нијесу и границе српског православља, нити народности. И Његош позива превјерене суплеменике на повратак свом роду и племену, али не само преко језика и крвне заједнице, већ путем православних предака. Свештеним језиком и писмом, витешким дјелом и подвигом православних предака, којим ће се вратити својој у ропству потамњелој културно-историјиској средњовјековној слави.

Однос владике Његоша према црквеној традицији и просвјетитељским-рационалистичким идејама тог времена се јасно види и из писма из 1837. године Кнезу Милошу Обреновићу, у којем захтијева од Кнеза Милоша да не штампа дјела Доситеја Обрадовића, који је био персонификација српског антицрквеног модерног европског духа, називајући га непријатељем рода српскога, и подлим оружјем непријатеља православне вјере.

И ако штампа књиге у Европи и путује Европом, Његош је ,, трагични јунак косовске мисли”. Поруке и визије његовог дјела нијесу усмјерене Риму, Бечу и Загребу, већ Пећкој патријаршији и Призрену, слави Немањића и Хребљановића, Дечанима и Студеници, дјелу и предању средњовјековног племства и предака. Његоша не усмјерава југословенска идеја и српско-хрватски Бечки договор. Зато Његошев језик и писмо, као најсрећније рјешења за формирање српског књижевног језика, није био прихваћен од тадашњих српских тј. већ југословенских лингвиста , ни од Вука и његових сљедбеника. Његош је и у односу на усмјерење и ставове тадашњих југословенских и револуционарних реформатора српског језика и правописа трагични јунак православне староставне црквенословенске мисли и писма.

gv-001Да су Његош и Вук до данс остала два различита језичка правца тврди и Меша Селимовић у својој књизи ,,За и против Вука” : ,,Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Основна друштвена позиција Вукова била је сељачко-демократска, Вуково полазиште је била борба за статус његовог друштвеног сталежа, а код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, тражења смисла изван обичног и познатог, за садржајан симбол, за универзални смисао”.

Када су се појавиле Његошеве књиге Вуков Рјечник није имао половину ријечи из Његошевог дјела и језика. Селимовић нас подсјећа: ,, Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње:прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, и многе друге.].” … ,,Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Још ни до данас није задовољавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики пјесник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевности, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао. Можда зато у XIX веку постоји низ добрих писаца, али само један Његош.”
*
Дакле, Вуков духовни сапутник и саборц није био православни владика Петар II Његош, већ римокатолички мисионар Словенац Јернеј Копитар, тадашњи Јелко Кацин, супервизор и секретар за политичко-религиозну асимилацију и интеграцију јужних православних Словена.,,Аустрофил, ревностан римокатолик, који је желео да путем уједначеног језика и латинице створи основу за реализовање идеје о аустријском словенству умјесто словенства рускога, римокатоличког умјесто православног ”, како пише Селимовић. ,,Копитар је званични цензор државних књига који директно подноси извештаје аустријиском министру унутрашњих послова, и Кнезу Метернику, незваничном владару монархије у име Двора.”

Копитарове преписке су преведене на српски и објављене у сабраним дјелима Вука Караџића. У једном свом извјештају 1827. године Копитар пише: “Српака православна цркава , чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувијек уклоњена. Овим ће нам, временом, сам од себе, пасти у руке”.

Дакле, док се сукобљавао са православном црквом и владикама, српским истакнутим националним дјелатницима, Вука су подржавали римокатолички и протестатски мисионари. Зато је, поред западноевропске папско-протестантске ”свјетске” славе године 1861. стекао и хрватску, када му је додијељена и титула почасног грађанина града Загреба. Зато је Вук од православне цркве нападан као “хроми антихрист”, “агент римске пропаганде” плаћеник који помаже да се Срби поунијате, и слијепо оруђе Копитарово.”

СМИСАО СЛОВА

p

,,Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име; И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској”.

Свето писмо старог завјета – Прва књига постања. Како читамо у Библији, Бог је дао човјеку дар језика. Створивши свијет и човјека, Господ човјеку доводи ,,све звијери пољске и све птице небеске”, да им надјене имена. Језик је божији дар човјеку као боголиком бићу. Човјек језик и говор дакле не налази у природи, не артикулише га из немуште природе, не ствара га у судару са природом, кроз потребе за преживљавањем и комуникацијом, сам у себи, разумом одвојеним од Бога, већ му је дат као својство словесног бића; да га као таланат усавршава у свештеном односу са Творцем, у славу предвјечног Слова.

Лингвиста зато мора да се бави и вишим смислом језика. За разлику од бесловесних животиња које се споразумијевају урођеним инстиктивним начинима ” комуникације”, човјек наслеђује, преноси и учи дар језик. Као што без словесог васпитања, препуштен природи човјек постаје сличан животињи. Језик је условно речено људска тековина, човјек није развио моћ говора у природи, и односу са природом, као најсавршенија животиња.

Човјек је чувар Богом му датог дара језика. Лингвиста зато није онај који региструје звукове из природе, артикулише крикове, или биљежи ономатопејске кованице подивљалих људи, већ проналази, открива и оплемењује језик као драгоцјени божији дар. Који чува свештени говор, усавршава га и изграђује чистећи га од безбожног, задивљалог , простачког говора.

Језик није простор демократске слободе, како тврде модерни лингвисти, а лингвистика наука која само описују језик и језичку употребу. Смисао лингвистике није само у биљежењу ,,како људи говоре и користе језик”, без прописивања правила о коришћењу језика. Наиме, лингвистика не исправља , не усавршава језик, него га наводно налази као ,,слободни елемент у природи”, ван одређене и осмишљене културе, и описује га као природну појаву. Својство сваке природне науке јесте да описује стварност, а не да је прописује, али лингвистика није просто природна наука, а лингвиста научник природњак који приступа језику као природној појави коју описује као такву.

Језик није само средство просте комуникације, размјене информација, већ нешто много више, што одређује човјеково боголико биће. Свођењем језика само на средство комуникације се обесмишљава његова сврха и смисао. Такав језик, сам по себи није апсолутна вријдност, и може бити злоупотребљен. Зато Господ Бог руши Вавилонску кулу и расијава језике, онима који су дар језика употребили у циљу безбожног вавилонског јединства.
*
,,У почетку бјеше Слово’ ‘, пише на почетку свог Јеванђеља апостол Јован. Тако је хиљду година црквенословенским и српскословенским језиком превођена старогрчка философска ријеч Логос, у хришћанској ери теолошки продубљена хришћанским смислом о предвјечном Логосу – Сину божијем. Код Грка је логос, исто што и разум, и словесан исто што и разуман, смислен, онај који има смисао. Смисао који даје Онај који је све смислио, чијим промислом све постоји.

Али, послије хиљаду година свештеног преводилачког тумачења и предања, Вук Караџић је у свом преводу Новог завјета ријеч и појам Логос – Слово, преиначио и превео са ријеч, прекинувши хиљадугодишњу традицију превода и поимања поруке Јеванђеља. Таквим преводом и промјеном је створена могућност вишезначног и произвољног тумачења појма о Почетку, о смислу Бога, постојања и живота, а тиме и писма и језика као произвољне и само људске ствари, да би се посредно релативизовао смисао слова и правописа.

Вуков превод појма Логос са ријеч, је програмски урађено да би се духовно тежиште помјерило са богочовјечанског на само човјечанско, од појма предвјечног божанског Слова –Логоса, Смисла великим словом, на само човјека, на ријеч по себи, као моћ говора, језика одвојен од Бога.

Слово представља нешто постојано, записано, у односу на ријеч која може бити промјенљива. Да би се избјегла произвољна или књижевна тумачења појма ријечи у накнадном новом преводу Новог завјета Светог синода исправљен је Вуков превод ријеч са ријечју Логос. Као што божија промисао претходи створеном свијету, тако језику и ријечи претходи човјекова мисао. Мисо о смислу одређене ствари или појаве коју човјек именује или описује претходи ријечи, а та мисао се сабира у слову, као сатканом смислу и символу одређене ствари и појаве. Језик је прво процес мишљења, а потом говора, човјековог разума, промишљања, а посредно чула. Мисао је старија од ријечи, претходи ријечи као и мишљење говору.

Dušanov zakonik Prizresnki rukopisО предвјечном Слову, људској ријечи и писму, језику божанском и човјечанском, искушењима и злоупотреби Светог писма, која су се јављала и у ранијим вјековима цркве, најбоље нам говоре Свети Оци Цркве. Навешћемо како о смислу појма Слова и ријечи пише и богослови Свети Василије Велики, у својим чувеним Бесједама, у Бесједи другој, на ријечи “У почетку бјеше Слово” (Јн.1,1)

,, И наш разум поставља питање: “Ко бјеше у почетку”. Каже се: “Слово”. Које слово? Да ли људска ријеч, или анђелска ријеч? Рекавши: Ако језике човјеечије и анђелске говорим… (1.Кор.13,1), апостол нам је открио да и анђели имају свој језик. Међутим, смисао ријечи је двострук: постоји ријеч која се изговара гласом и која након изговарања ишчезава у ваздуху, а постоји и унутрашња ријеч, затворена у нашим срцима, тј. мисао. Уосталом, постоји и вештачка ријеч. Пази да те не обману слична значења ријечи. Како би на почетку могла бити човечија ријеч, када је човјек постао тек позно?

Прије човјека постојале су звијери. Прије човјека постојале су и животиње, и сви гмизавци, и све што живи на копну и у води, и птице небеске, и звијезде, и сунце, и мјесец, и биљке, и сјемена, и земља, и море, и небо. Услед тога, у почетку не беше човечија реч, као што не бјеше ни анђелска ријеч. Сва творевина је, наиме, млађа од вјекова будући да је почетак свог бића добила од Створитеља. И ријеч која постоји у срцу млађа је од свега мисленог. Ти, међутим, богодолично схвати Слово. Јер, онај ко ти саопштава о Јединородном, назвао га је Словом, као што га је назвао и Светлошћу, а нешто касније и Животом и Васкрсењем.

Чувши ријеч “свјетлост” ти не помишљаш на чулну свјетлост која се може видети очима. Чувши ријеч “живот”, ти не подразумијеваш заједнички живот, којим живе и бесловесне животиње. И када чујеш “Слово”, буди опрезан да се, услед слабости разума, не спустиш до приземних и ниских појмова. Напротив, испитај смисао реченог. Зашто “Слово”? Да се покаже да произилази из ума. Зашто “Слово”? Стога што је рођен бестрасно. Зашто “Слово”? Стога што је образ Оног ко га је родио и што собом показује васцелог Родитеља, ништа не одвојивши од Њега и будући сам од себе потпун, као што и наша ријеч у потпуности изображава наша поимања. Ми оно што смо помислили у срцу износимо ријечју, а оно што је изговорено изображава мишљење које постоји у срцу. Јер, ријеч се изговара од преизобиља срца. Наше срце слично је неком извору, а реч која се изговара бујици које тече из њега. Стога и истиче онолико колико је првобитно изливено. Осим тога, какво је оно што је скривено, такво је и оно што се показује. Он га је, дакле, назвао, Словом да би ти представио бестрасно рађање од Оца, да би ти богословствовао о савршеном постојању Сина и да би ти показао безвремено сједињење Сина са Оцем.

И наша реч је пород ума који се бестрасно рађа, тј. који се не одсеца, не удаљује и не истиче. Напротив, васцијели ум пребива у свом устројству, стварајући целовиту и потпуну ријеч. И ријеч која проистиче садржи у себи сву силу ума који ју је породио. Оно, дакле, што је побожно у казаноме о ријечи прихвати ради богословствовања о Јединородном, а оно што ти се учини неодговарајућим и погрешним одбаци и на све начине избегни. У почетку беше Слово. Да је рекао: “У почетку беше Син”, теби би се, с именовањем Сина, поткрао и појам страсти, будући да се оно што се рађа од нас рађа у времену и са страшћу. Он је предострожно казао “Слово” да би спријечио недоличне претпоставке и да би твоју душу сачувао неповријеђеном.”

ЗАКЉУЧАК

l-lazarПисмо је графичка представа мисаоног, унутрашњег доживља и поимања свијета. Писмо је израз човјекове мисли и промишљања о смислу појава и ствари, а посредно говора. Писмо као сочиво сабира цјелокупно културно искуство једног народа. Кроз промјене писма пратимо развој културе народа. Кроз историју правописа једног народа пратимо његове историјске и културне епохе, његова културна уздизања и падове, његову историју, али и стремљења.

Писмо је графички приказ духовног стања једног друштва. Култура народа се одражава у сложености и богаству писмена, живом и живописном писаном наслеђу, а нестајање народа и културе у осиромашењу, графичком скраћивању писма, поједностављивању, до једнобразности вавилонског стапања. Слова су графички прављена према религиозном стилу, архитектури храмова, карактеристичном религиозном сликарству. Сложеност древних писама је изражавала достојанство и древност културе народа и друштва, кроз своју јединственост, а не сличност са другим културама. Сврха писам није била просто регистровање гласова, као гонографија и нема функцију фонографа. Увијек се у том смислу могу наћи друга и практичнија писма и ”језици”. Када би сврха писам била брзина и економичност, ефикаснија комуникација, онда бисмо могли прећи на брзопис или стенографију.

Нажалост, најбаналнији прогресивистички приступ правопису, револуционарног презрења и одбацивања прошлости, примијењен је на српски језик и писмо, као ни у једној другој култури и народу. Уведен је простонародни језик као књижевни, што није случај баш ни у једном језику. Вукова реформа је направила језички раскид не само са средњовјековном писменошћу, већ и са књижевним језиком савременика, до мјере да говорници народног језика и писма у 19. вијеку нијесу разумијевали своје саврменике и непосредно наслеђе своје српске писмености.

Сачињено је писмо за сврхе религиозне асимилације православних Срба 19. вијека, за малу балканску колонију и полудивље племе направљено је фонографско писмо, или тачние графеми, са њуховим локалним племенским фолклорним шарама, да лакше пређу у прпремљени културно-политички резерват. Принципи савремене српске писмености и језика данас представљају допринос и политици глобализма, стварању културе глобалне једнобразности. Архитекте глобализма завиде српском вуковском моделу правописа, најпрактичнијем принципу прилагођавања опште и високе писмености потребама прогреса, естетици и култури максималне економичности, профилу и потребама савременог просјечног потрошача.

Само гласовно (фонетско) писмо је оно које није плод мисаоног процеса и односа према свијету и животу, већ само чула. Једно слово један знак, лако се учи, али се лако и заборавља, оставља, и прелази на друго. Нема напора умног савладавања особеног смисла писма и језика. Писмо које нема своје симболичке равни, свог културног става, већ је сведено на регистровање гласова. Писмо без особене мисли о језику, осим графике, фолклор без суштине.

Уведени принцип промјенљивости у српски језик и писмо Вуковом реформом створило је претпоставке за даљу разградњу српског језика и писма. Укидање сталешке културе језика разорена је његова структура, и језик је постао залог губљења националног идентитета и јединства. Увођење ”народног језика” и правописа као књижевног умјесто јединству послужио је простонародном сверазграбљивању простонародног српског језика. Који и даље продукује нова раслојавања српског језика и писма, према новим политичким и друштвеним демократским стапањима и раслојавањима.

Супротно Вуковим и Даничићевим тврњама увођење простонародног језика као књижевног је довело до раскида не само са хиљадугодишњом црквенословенском писменошћу, него и са српском епском поезијом, до неразумијевања и отуђења од језика епике, коју је Вук употребио и на чијој слави је однио побједу.

Сврха спровђења принципа Вукове реформе, тачније револуције, прилагпђавања писма ”практичним” потребама, је била демократско сталешко стапање и југословенске ванрелигиозне интеграције, а не проналажење културе српске националне писмености. ,,Виша класа народа нашега”, чланак у којем Вук виши сталеж напада као однарођен, због чега је у комунизму мит о Вуку узгигнут до култа. Човјека из народа који је побиједио вишу класу, што најбоље говори о духу Вукове реформе-револуције.

Вуковом реформом је уведен принцип промјенљивости правописа и назива језика, али и више, и својеврстан принцип непромишљања језика и писма, свођењем на ниво гласовно-чулног, просто практичног, а тиме, кроз језик као средство изражавања мисли, и до упрошћавања процеса мишљења. Кроз упрошћавање смисла и значења језика, до свођења свијести на раван инстингтивног и интуитивног.

Такође, поред преиначења вјековног смисла превода Светог Писма, идеја избацивања из српског језика и ријечника ријечи и појмова који изражавају духовну димензију живота, мисаону и метафизичку страну човјековог бића, а прикупљања простачких израза и ријечи, који подстичу на примитивне пориве и навике, довољно говори о његовој мрачној мисији, као и његових свјесних и несвјесних следбеника.

Усвојени принципи и идеје Вукове реформе писма и језика произвели су у Срба укупне антикултурне процесе, погрешне претпоставке културне али и државотворне политике. Наиме, до трагичног југословенског културног и државног пројекта. И данас га воде путем сигурног политичког и културно-историјиског растакања.

Једини пут опстанка српског језика, од коначног несатајања у југословенском вавилонском вртлогу, јесте повратак путу православних предака, црквенословенским, ћирило-методијевским иточницима писмености и језика. Обнављања и успостављања прекинутог историјиског и културно континуитета, повратак православном памћењу и предању, да бисмо имали свијест о себи, својој прошлости, а тиме и своје будућности

(текст је објављен у Зборику: ,,Насиље над српским језиком у Црној Гори”. јун 2014. у издању Српког савјета у Црној Гори)

АуторОгњен Војводић

Advertisements
коментари
  1. Виде Даничић каже:

    Анализа О. Војводића о стању Србског језика у зборнику радова Србског савјета о стању Србског језика у Црној Гори – капитално је значајна по Србски језик у целини, јер је аутор дубински и лингвистички потпуно основано захватио суштинске проблеме који оптерећују Србски језик од тзв. демократора језика и културе Вука Караџића и крватског јаничара Ђуре Даничића.

    Србски језик и србско писмо ћирилица су сирочад Србства од Бечког договора 1850. г. – значи преко 160 година! У тренутној ситуацији ради се буквално о опстанку Србског језика и Ћирилице (Србице). Аутор је обухватио и лингвистички прецизно дефинисао проблем вишеименовања Србског језика и нестанка Ћирилице. Ова анализа треба да буде општа дијагноза стања СЈ и писма, на основу које наука о србистици (србска лингвистика) треба да утврди платформу коначне стандардизације СЈ и заштите од крађа и прекрађа које се врше већ век и по и воде у опште расуло и нестанак СЈ и тиме и у затирање идентитета Србства. Јер је СЈ силом прилика и грешкама србских власти и квази науке о србској лингвистици начинио језик и писмо приоритетним политичким питањем опстанка србске нације.
    Србска лингвистика мора коначно признати све грешке и поразе од крватске квази лингвистике, која се конституисала на крађи СЈ, конституисати србистику, рашчистити са тзв. Вуковом реформом СЈ и правописа, очистити своје редове од квази лингвиста који раде против научне истине о СЈ и Ћирилици, ујединити се на јединственој платформи стандардизације СЈ и зауставити пропадање србског културног обрасца и србског становишта.

    Још једном изражавам захвалност аутору О. Војводићу за ову анализу која је погодила у срце запуштено стање СЈ. Чини ми се да сам целога свог живота, од како сам почео мислити о СЈ и писму, очекивао овакву анализу и дијагнозу.

    Још није касно за спас Србског језика и Ћирилице – али је последњи тренутак…
    Нека нам је Бог у помоћи!

  2. Виде Даничић каже:

    Срби су народ са највише трагичних историјских грешака његових власти.

    Да набројимо највеће, без намере да их рангирамо по важности:
    – цар Душан је правио државу Срба, Грка и Арбанаса, а не етничку србску државу која би обухватала све србске етничке просторе (првенствено Босну и Војну крајину);
    – после смрти цара Душана великаши су „на комате раздробили царство“, а да су остали уједињени вероватно бисмо на Косову убедљиво добили бој против Турака и избегли вишевековно турско ропство;
    – после погибије народа у Првом светском рату каква није забележена у историји, уместо етничке Србије надобудни тзв. краљ мученик Александар оснива прву Југославију, која је постала гробница србског народа (таква се шанса једном народу указује једном у једном миленијуму!);
    – у Другом светском рату Срби су се поново поделили и нису подржалу отаџбинску ЈВУО на челу са херојем и мучеником ђенералом Дражом и дозволи су Енглезима да нам наметну тиииту и комуњарство, чиме смо коначно растурени као Божји и православни народ…

    У ове тешке историјске грешке спада и увођење Вукове реформе језика и правописа којом смо прекинули нашу културну традицију и везу са светосавским културним и православним обрасцем (данас Срби не могу да читају „Номоканон“ Св. Саве јер није преведен на Вуков говедарски језик…). Ова реформа је нанела незалечиве ране идентитету Србства.

    Морамо поништити све што је могуће после толиког протека времена из те тзв. Вукове реформе и утврдити стандардни образац Србског књижевног језика по којем ће бити потпуно јасно шта је Србски језик, која су његова основна обележја, где се говори и ко њиме говори, које је србско писмо, какав су однос са латиницом проузроковали србски непријатељи и шта је србска баштина исписана на Србском језику…

    Ова анализа госп. Војводића може нам бити за почетак одличан путоказ…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s