ПРОЈЕКАТ СТЕВАНА МОЉЕВИЋА ОД 30. ЈУНА 1941. О ГРАНИЦАМА, ДРУШТВЕНОМ УРЕЂЕЊУ И СПОЉНОЈ ПОЛИТИЦИ »ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ« У ОБНОВЉЕНОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Posted: 24. јула 2014. in Други светски рат, Занимљивости, Uncategorized

img-1-small448Искушења српског народа у овоме рату, изазвана губитком државе и слободе, довела су га до непоколебљивог уверења:

1) да снагу државе не чини ни пространство њене територије, ни број њеног житељства, па ни богатство земље, колико независност погледа, смисао и љубав за државу, њену слободу и независност, унутрашња слога и духовна повезаност народа у часу спољне опасности, те спремност његова да за државу и њену слободу жртвује све што има па и себе сама;

2) да он ту истоветност погледа на државу, смисао и љубав за државу и њену независност може опет постићи само ако буде окупљен у хомогеној Србији. Примере су му за то дале Србија и Црна Гора у прошлим ратовима и Грчка у садањем рату.

Стога се Србима намеће данас прва и основна дужност:

да створе и организују хомогену Србију која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе, и да јој осигурају потребне стратешке и саобраћајне линије и чворове, те привредна подручја како би јој био омогућен и обезбеђен слободан привредни, политички и културни живот и развитак за сва времена.

Те стратешке и саобраћајне линије и чворови, потребни за сигурност, живот и опстанак Србије, иако гдегде данас не би имали српску већину, имају да послуже Србији и српском народу да се не би више понављала тешка страдања која Србима наносе њихови суседи чим се пружи прилика.

Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба.

 ГРАНИЦЕ

Основна грешка у нашем државном уређењу била је што 1918. г. нису биле ударене границе Србије. Та се грешка мора исправити, данас или никад. Те се границе данас морају ударити, и оне морају да ухвате цело етничко подручје на коме Срби живе са слободним излазима на море за све српске области које су на домак мора.

1) На истоку и југоистоку (Србија и Јужна Србија) српске су границе обележене исходом ратова за ослобођење, и њих ваља само појачати Видином и Ћустендилом.

2) На југу (Црна Гора и Херцеговина) ваља да у Југозападну српску област уђу поред територије Зетске бановине:

а) сва источна Херцеговина са железничком пругом од Коњица па до Плоча, укључиво са појасом који би ту пругу за-штићавао, тако да би у њу ушао срез коњички цео; од мостарског среза општине: Мостар град, Бијело Поље, Благај и Житомислићи; срез столачки цео; а од метковићког среза Плоче6 и све подручје јужно од Плоче; те Дубровник коме би се имао дати посебан статус.

б) северни део Албаније, уколико Албанија не би добила аутономију,

3) На западу ваља да у Западну српску област уђу, поред Врбаске бановине, Северна Далмација, српски део Лике, Кордуна, Баније и део Славоније, тако да тој области припадну личка жељ. пруга од Плашког до Шибеника и северна жељ. пруга од Окучана преко Суње до Костајнице. У ту би област ушао на једној страни срез бугојански осим Гор. Вакуф, а од среза лије вањског општине: Лијевно и Доње Поље, а на другој страни од среза шибеничког општине: Шибеник и Скрадин; од книнског среза: општина Книн и српски део општине Дрниш са свом територијом преко које прелази жељ. пруга Книн — Шибеник, те евентуално српским делом општине Врлика у сињском срезу; срез бенковачки цео; срез биоградски цео; срез Преко цео; тако да граница Западне српске области иде Велебитским Каналом и обухвата Задар са свим отоцима пред њим, од среза госпићког општине: Госпић, Лички Осик и Медак; од среза перушићког источни део, преко кога прелази жељ. пруга; од среза оточачког општине: Дабар, Шкаре и Врховине; од среза огулинског општине: Дреж-ница, Гомирје, Гор. Дубрава и Плашки; срез војнички осим општине Бариловић; срез Вргинмост цео; срез глински осим општина Бучице и Станковац; од среза петрињског општине: Блиња, Гра-дуса, Јабуковац и Суња; срез костајнички осим општине Бобовац; од среза Новске општине: Јасеновац и Вањска Новска, али ове општине ваља порушити тако да жељ. пруга остане на територији ових двеју општина; срез окучански цео; срез пакрачки осим општина: Антуновац, Гај и Пољана; од среза пожешког општина Велић Село; срез Дарувар, Грубишно Поље и Слатина; затим босански срезови Дервента и Градачац. Разуме се да у ову област улазе и сви други срезови унутар наведених граница.

За ову западну српску област, која би имала 46 срезова са близу милион и по душа, на којој је цело предузеће Шипада,8. и велики гвоздени рудник Љубија, и преко које прелази Јадранска пруга Ваљево — Бања Лука — Шибеник, ваљало би обезбедити Задар с околином и отоке који су пред њим ради заштите њеног изласка на море.

4) Северној српској области ваља дати, уз територију Дунавске бановине, одузете јој српске срезове Вуковар, Шид и Илок, и од винковачког среза општине: Винковци, Лаже, Мирковци и Нови Јанковци; срез и град Осијек цео;

Овој области ваља обезбедити Барању с Печујом и источни Банат с Темишваром и Решицама.

5) Средишној српској области — Дринској бановини — имају се повратити одузети јој босански срезови: Брчко, Травник и Фојница.

Далмација, која би обухватала Јадранску обалу од Плоча па до испод Шибеника, те од бос. херц. срезова: Прозор, Љубушки, Дувно; западне делове мостарског и ливањског среза, те делове книнског и шибеничког среза на северу, има да уђе у састав Србије и да добије засебан аутономан положај. Римокатоличка црква у Далмацији биће призната и од државе помагана, али рад цркве и римокатоличког свештенства у народу мора бити на корист државе и под њеном контролом.

ПРИЛОГ БИОГРАФИЈИ СТЕВАНА МОЉЕВИЋА

Др Стеван Мољевић (Рудо, Босна и Херцеговина, 6. јануар 1888 — 15. новембар 1959, Београд), био је српски и југословенски правник, адвокат, политичар и публициста, председник Југословенско-француског клуба, председник Југословенско-британског клуба, председник Ротари интернационал клуба и члан Централног националног комитета Југославије у Другом светском рату.

Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Загребу, а потом и правни факултет, и докторат. Још као гимназијалац приступио је омладинском српском покрету који се борио против Аустријске Монархије и против Анексије БиХ. У Бањој Луци је организовао друштво „Соко“ и удружење „Побратимство“. Као српског интелектуалца у БиХ, аустро-угарске власти га на Бањалучком процесу 1916. за велеиздају осуђују на затворску казну коју је одробијао све до слома Царевине.

Године 1918. био је, иницијатор уједињења БиХ у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Др Мољевић је 1922. основао Југословенски-француски клуб и био председник клуба 17 година. У Баљалуци 1929. године основао је културно друштво “Змијање”. Залагао се се и за подизање споменика Петра Кочићу. Француска држава му је доделила три одликовања, међу којима и Орден Легије части, добијен 1937. поводом 20. годишњице од оснивања Клуба у Бањалуци. Клуб је основан и у Приједору. Основао је и Југословенско-британски клуб и био председник пет година. Др Мољевић је био оснивач Ротари интернационал клуба чији је такође био председник. У књизи Др Драгоја Тодоровића “Уједињено српство” наводи се да је Мољевић био масон и председник ротари клуба. По стварању Српског културног клуба у Београду, постао је председник бањалучког одбора клуба и на том положају остао све до почетка новог рата.

После проглашења НДХ, напушта Босну и одлази у Црну Гору. У јуну 1941. написао је пројекат „Велика Србија“, а у августу 1941. изабран је за члана Централног националног комитета. У Србију долази у априлу 1942, а са Дражом Михаиловићем се први пут састаје на Златару маја 1942. У октобру 1942. одлази у Врховну Команду Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) у Црној Гори и са Михаиловићем се поново враћа у Србију у лето 1943.

Био је уредник листа „Равна Гора“ и један од иницијатора Светосавског конгреса у Ба, када је био један од твораца резолуције. Након конгреса избран је у одбор тројице и председника Извршног одбора ЦНК Краљевине Југославије. На том положају био је саветник Михаиловића све до напуштања Србије и одласка у Босну. У марту 1945. поднео је оставку, да би га у околини Босанске Крајине заробиле снаге Југословенске армије. На суђењу Дражи Михаиловићу у Београду 1946. осуђен на казну затвора у трајању од 20 година.

Умро је као тежак болесник на робији у Сремској Митровици 15. новембра 1959.

Сматра се једним од зачетника идеје о „етничком чишћењу“:

„Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба.“

Извор – ПОГЛЕДИ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s