ПАД СРПСКЕ ЦРКВЕ

Posted: 22. јула 2014. in Православље

VN3obr-rПобољшање односа са римокатолицима није представљало препреку за побољшање односа са осталим јеретицима. У септембру 1966. у Београду су основане две међуправославне комисије за преговоре са англиканцима и старокатолицима.
Тај догађај запечатио је улазак последње велике аутокефалне Цркве, Српске, у екуменистички покрет. “Обраћење” Српске Цркве у екуменизам постало је могуће са “избором” патријарха-марионете Германа, након смрти неодлучног патријарха Викентија у јулу 1958.
“Претходно су елиминисани сви опоненти. Владика Василије, у то време Епископ бањалучки, ухапшен је у Београду и од стране УДБ-е (комунистичке тајне полиције). Запрећено му је да ће бити враћен у Бања Луку и предат ‘народном суду’ због тобожње ‘контрареволуционарне делатности’, ако не подржи кандидатуру епископа Германа за патријарха. Чим је подржао његову кандидатуру, захваљујући Германовој ‘милосрдној’ интервенцији, био је ослобођен.
Оцу Макарију, игуману чувеног Дечанског манастира, дали су 200,000 динара (око 650 долара) као плату за принудни глас Герману. По повратку у манастир он је дао новац својим монасима и рекао им да се ‘осећа као Јуда’.
Многим делегатима на избору дате су посебне оловке и папир на коме је требало да гласају, како би доказали да ли су одржали обећање дато агентима тајне полиције (две изјаве сведока под заклетвом).
Према сведоцима који су били у патријарховој кући, он је имао партијску књижицу. А када је једном приликом оптужен за проневеру велике суме новца и када му је претило суђење, српски КГБ га је спасао и сам платио тај новац. После тога он је наравно у потпуности био ‘њихов човек’.
Године 1960. архимандрит Јустин Поповић, кога су назвали “савест Српске Цркве”, писао је: “… Атеистичка диктатура је већ изабрала двојицу патријараха… На тај начин она је цинично погазила света права Цркве, а такође и свете догмате”.
«По упокојењу последњег канонски изабраног Патријарха, Гаврила Дожића – пише јеромонах Акакије – безбожна комунистичка власт је желела да на чело Српске Цркве постави попустљивијег археијереја, који би одговарао њеним захтевима. Природни и од свих верних прихваћени наследник покојног патријарха Гаврила, био је Митрополит скопски Јосиф. Поред њега, део епископата је сматрао да за патријарха треба да буде изабран Митрополит дабро-босански Нектарије Круљ. Избори су заказани 10. јуна 1950. године. Комунистчки режим је за кандидата хтео да наметне Епископа злетовско–струмичког Викентија Проданова. Пошто им није пошло за руком да сломе одлучност Сабора епископа, па да у ужи избор, који се састојао од тројице епископа, уђе и њихов фаворит, чијој се кандидатури нарочито противио митрополит Јосиф, комунисти су помоћу УДБ-е спречили долазак највећег броја чланова Изборног сабора, и тако онемогућили његов рад. Идуће заседање Изборног сабора заказано је за 30. јун 1950. У међувремену УДБ-а уклања двојицу најозбиљнијих кандидата: митрополита Јосифа хапсе и одводе у заточеништво у манастир Жичу, а на митрополита Нектарија врше притисак да се одрекне своје кандидатуре, на шта овај коначно и пристаје. Застрашени таквом бруталношћу комунистичких власти, остали епископи у тројни предлог, поред двојице митрополита, Загребачког Дамаскина и Црногорско–Приморског Арсенија, стављају и епископа Викентија Проданова. Тако, уз велики притисак УДБ-е, Викентије Проданов са само једним епископским гласом бива изабран за патријарха. Иако у свему послушан властима, новоизабрани патријарх Викентије се ипак одупирао неким Титовим замислима, као што је на пример било стварање македонске цркве. И није дуго остао на патријаршијском престолу – умро је после осам година.
После Викентија комунистима је требао потпуно одан човек, који ће Српску Цркву увести у службу атеистичком режиму. Таквог кандидата пронашли у лику удовца-свештеника Хранислава Ђорића, који је замонашен са именом Герман и 1951. године постављен за Викентијевог викарног епископа. У изборној кампањи за Германа режим више није скривао своје активно учешће. Сви чланови Изборног сабора су од стране УДБ-е били детаљно ‘обрађивани’. Шеф верске УДБ-е за Србију Милан Вилић је члановима Изборног сабора отворено говорио: ‘Ми желимо да Герман буде изабран и знајте да ће он и бити изабран, без обзира да ли ви за њега гласали или не. Ми желимо да у личности патријарха имамо сигурног и овејаног пријатеља, а код Викентија смо мало олако поступили’. Свима су подељене коверте са новцем. Један од примера разних уцена и застрашивања пружа студенички игуман Платон Миливојевић, коме су дошли крвави шеф Београдске УДБ-е Милош Минић и још један његов сарадник и саопштили му да ће га ухапсити због вршења јавног неморала и проневере новца приликом продаје манастирске шуме, уколико не буде гласао за Германа. УДБ-а је тврдила да у рукама има доказе свих његових слабости – држање прилежница у манастиру, неколико ванбрачне деце итд.“
Управо у то доба јерарси-ревнитељи унутар Руске Заграничне Цркве почели су да се залажу за промену односа РПЦЗ према Српској патријаршији. Тако је архиепископ Аверкије Џорданвилски писао митрополиту Филарету, првојерарху РПЦЗ: “Када је у питању Српска Црква, њен патријарх Герман је послушник комунисте Тита, што признају и сами Срби, називајући га ‘црвеним патријархом’. Ово смо чули од многих свештеника и мирјана који су побегли из Србије. Како ми можемо признати и имати молитвено општење са “црвеним патријархом” који одржава најближе пријатељске односе са црвеном Москвом? Зар наш Архијерејски Сабор не може да донесе погрешне одлуке? Зар ми у Православној Цркви имамо учење о непогрешивости сваког Архијерејског Сабора?”
Ипак, став архиепископа Аверкија према Србима није био опште прихваћен у РПЦЗ. Многи јерарси и свештеници РПЦЗ дошли су из Србије где су и школовани, те су из захвалности за гостопримство које су им Срби пружили између два светска рата, сматрали да не треба да их осуђују, нити да прекину општење са њима. У којој је мери тај став био мотивисан заиста захвалношћу, а у којој једноставно страхом РПЦЗ од губитка својих последњих пријатеља у “светском православљу” – питање је за расправу. У сваком случају, то је било противно црквеним канонима, који захтевају прекид општења да свима онима који су у општењу са јереси, као што то захтева и дух истинске хришћанске љубави. Јер истинска љубав према Србима захтевала је да им се покаже у какав их понор води њихов екуменизам – та опомена добила би на озбиљности када би била праћена потпуним прекидом општења…
Године 1963. дошло је до одвајања Америчко-канадске епархије од патријаршије у Београду. Српској Цркви је у САД припадала Епархија Америчко-канадска на челу са епископом Дионисијем Миливојевићем. У САД-у је осим Дионисија од 1946. боравио још и српски епископ Николај Велимировић. Неколико година после рата, он је био активан у дешавањима у српској емиграцији у САД, те као ректор богословије у Либертвилу, а повремено је предавао и на академији Светог Владимира и на богословији у манастиру Свете Тројице у Џорданвилу. Педесетих година владика Николај се повукао из јавног живота, и настанио се у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији, где је у манастирској богословији предавао догматско и пастирско богословље и омилитику, а касније (1955.) је постао ректор богословије.

Неколико Срба је у то време прешло под окриље РПЦЗ. Међу њима је био и некадашњи судија Црквеног Суда Жичке Епархије – Јован Сарачевић, кога је под именом Сава замонашио архиепископ Леонтије Чилеански, и који је најпре у Аргентини рукоположен за јеромонаха, да би касније био изабран за епископа РПЦЗ у Едмонтону – покрајина Алберта у Канади.

Почетком педесетих, због лошег стања у Српској Цркви, Руској Заграничној Цркви је пришао и Михаило Тошовић, такође једна од значајних личности за српско Истинско Православље. Године 1952. био је изабран за наставника Светог Писма и Грчког језика у руској семинарији Свете Тројице у Џорданвилу. У Џорданвилу је и замонашен, добивши име Арсеније. Касније је хиротонисан у јеромонаха, а потом унапређен у звање архимандрита. Средином 50-их година, са благословом митрополита Анастасија, почео је да издаје духовни часопис ‘Српски мисионар’, у коме је разобличавао отпадништво Српске Цркве, МП и ‘светског православља’. Отац Арсеније је убеђивао Србе да је, због поробљености Српске патријаршије од стране комуниста, неопходно да се одвоје од патријаршије, и залагао се за оснивање Српске Заграничне Цркве по узору на Руску Заграничну Цркву.

Епископ Николај Велимировић је подржао ову замисао оца Арсенија, међутим, већ 1956. он се упокојио. Поводом чланка оца Арсенија „Слободним Србима – слободна и нормализована Црква“ епископ Николај је 9. 12. 1954. писао о. Арсенију: „Читао сам Ваше чланке и дивим се Вашем познавању Канонског права. Камо среће да је патријарх Гаврило при одласку у Југославију учинио оно што је патријарх Тихон учинио, то јест да је оставио поруку архијерејима ван Отаџбине да управљају Црквом у дијаспори по својој мудрости, а не да чекају од њега упутства из ‘тамнице’. Да је Гаврило то учинио, стање наше Цркве изван Отаџбине било би до сада сасвим другачије. Но пропуштено се не поврати. Но, ипак, надамо се да ће Господ помоћи све на добро и да неће заборавити своју Невесту, Цркву Светосавску. Ово у вези Вашег писања, јасног и енергичног…“

Владика Николај је умро под јако сумњивим околностима и постоји озбиљна сумња да је убијен. Мајевски пише: „У току последњих година живота владике Николаја, код нас, у манастир (Св. Тихона у Пенсилванији), долазио је један Србин, нови емигрант. Владика није био тим нарочито задовољан и туђио се од њега, немајући потпуно поверење. И ето овај Србин, – после одсуствовања више од једне године – наједанпут се поново појавио код нас, у време циче-зиме и велике вејавице, уочи изненадне смрти владичине, а наиме у суботу 17. марта 1956. године. Ради великог снега и немогућности коришћења аутомобила, владика се преселио на неколико дана у зграду семинарије, ближе манастиру и храму. И увече те суботе, после вечере улазио је у собе семинариста. Говорио је с њима о литургији сутрашњег недељног дана, када је семинарист најстаријег разреда имао да проповеда у далекој парохији. Улазио је владика и код секретара семинарије и предао му неке потписане папире… Око 10 часова увече семинаристи су видели како је Србин улазио у спаваћу собу владике. А после 11 часова они су видели како је он са прибором за кафу улазио улазио у умиваоницу по воду, рекавши им да хоће да готови за владику црну кафу. Семинаристи су били много изненађени да је тако доцкан владика зажелео да пије кафу, коју је у последње време уопште избегавао по пропису лекара. Кад је и како Србин отишао од владике, нико није видео. Ту се и прекида све што је уопште познато о последњим часовима Николаја.
Идућег дана, у недељу 18. марта, сви семинаристи, са оцем инспектором и певачима, кренули су у 7 часова ујутру у далеку парохију, на мисионарско путовање. А владика Николај требало је да служи у манастирском храму. У одређено време звоно је звонило и у храму су се спремили за дочек владике. Но, он се није појављивао. Тада је отац Василије отишао у семинарију и закуцао на врата владичине келије, али одговора није било. Вратио се у манастир и обавестио настојатеља; решили су да чекају владику. И баш после 15-20 минута чуло се телефонско звоно: сазнало се да епархијски српски епископ, који се никад раније није интересовао за здравље владике Николаја, наједанпут распитује се за његово здравље… Сви су се изненадили у манастиру, зато што су сви знали да се никад раније није показивала таква пажња према владици Николају. Попричали су, размислили и настојатељ је сам отишао у семинарију. Закуцао је на врата, но такође одговора није било. Тада је силом отворио врата. И видео је овакву слику: у спаваћем рубљу владика је лежао ничице на поду покрај кревета с ногама према вратима, а главом према прозору. Настојатељ је притрчао и покушао да придигне владику, али одмах је приметио да је он мртав. На глави у владике видела се мала рана, а у руци биле су бројанице, које су му поклониле руске монахиње.
Настојатељ је истрчао из собе, позвао из манастира монахе и секретара семинарије. Из оближњег места позвали су лекара, који је установио смрт, а која је наступила неколико часова раније. Узрок смрти, без сецирања, он није могао да каже. (Срби, који су доцније дошли, тражили су да се не врши сецирање).

Тело владике Николаја пренели су на кревет и одслужили први парастос. Обавестили су нашу Митрополију у Њујорку и владику Дионисија у Либертвилу. Такође и српске црквене општине у Њујорку, Лакавани и друге. Очекивао се долазак Срба. Тело владике било је по великом снегу пренесено у манастирски храм и одевено у одежде…

Другог дана ујутро дошао је и сам владика Дионисије, који нас је од првог тренутка изненадио у манастиру и семинарији. У присуству монаха и семинариста, који су се вратили, он је узвикнуо крај одра умрлог: ‘За живота ти си ме много мучио… а после смрти натерао си ме да путујем по непогоди’.
Затим, са неколико Срба који су допутовали са њим, он се трчећи устремио у собе владике Николаја (у нашем дому у семинарији) и подвргао их потуном опустошењу: покупили си кофере и сандуке, грабили су све што им је допало шака, а особито их је интересовала кореспонденција владике и његове белешке. Натоварили су то на своје аутомобиле и одвезли…
Кад сам допутовао, собе владике Николаја представљале су неописиву слику опустошења: све је било испретурано и на поду лежале су стотине писама, листова, кутија и др.. Слика, какву ја дотле никад у животу нисам видео! И најжалосније било је то да су тако поступили према успомени и наслеђу највећег православног јерарха, великану Цркве и богословске науке… Све то се могло догодити тако само ради мога одсуства. Да сам ја био на месту, то, осим доктора, никог не бих пустио к телу владике, до позива полиције из суседњег места, која би произвела ислеђење и запечатила собе владичине. Затим само према решењу суда, биле би владичине собе отпечаћене и све детаљно записано, доведено у поредак и евиденцију. Осим тога, ја нимало не сумњам да код таквог човека, каквим смо ми сви знали владику Николаја, и при његовом карактеру, није могло а да не буде писмене воље за случај смрти, или чак формалног тестамента. У то мене убеђује не само његово карактер, него и друге околности. Но о томе, такође други пут.“
Године 1963. дошло је до раскола између Америчко-канадске епархије и Српске патријаршије, односно до одвајања епископа Дионисија. Повод за раскол било је стављање епископа Дионисија под суспензију маја 1963. године, због моралних и дисциплинских преступа. Дионисије је тврдио да је суспендован због свог антикомунизма и да су оптужбе измишљене по налогу комунистичких власти, са циљем да га уклоне и тако потчине српску дијаспору, преко њима оданих епископа.
Августа 1963. одржан је Црквено-народни сабор Америчко-канадске епархије, на коме је одбијена послушност српској патријаршији. Дионисијеви следбеници су тврдили да је кривица њиховог владике измишљена, па су и сами изнели неколико оптужби на рачун патријаршије, као што су постављање патријарха Германа од стране комунистичке власти и његова потчињеност тој власти, затим стварање тзв. „Македонске православне цркве“, цепање Американско-канадске епархије на три дела уз постављање нових епископа, све по налогу комуниста, као и оптужбу да су нови епископи комунистички људи итд.
Иако је већина оптужби на рачун патријаршије била основана, па је самим тим Дионисије имао заиста више него довољно разлога да се одвоји, многе чињенице указују на то да је његова искреност под великим знаком питања.

ИзворСРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s