ПОТРЕСЛЕ КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ И ЈУГОСЛАВИЈУ: 7 Највећих корупционашких афера у историји!

Posted: 19. јула 2014. in Занимљивости

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127264-533049Чланови комисије, „мање важни“, приметили су да је у топовској муницији много шкарта, што је имало посебну тежину с обзиром на чињеницу да су топови „шнајдер-крезо“ 75 мм представљали главно артиљеријско оруђе наше војске.

АФЕРА С МУНИЦИЈОМ

1. Од фирме „Шнајдер-Крезо“, познате по давању бонуса свакоме коме је то било потребно, Михаило Рашић и Дамјан Влајић 1908. набавили су шкарт топовске гранате

Србија се на почетку 20. века спремала за ратове који ће уследити деценију касније. Одређена су велика средства из државног зајма за набавку оружја и муниције код француског „Шнајдер-Крезоа“, корпорације у рангу „Крупа“, „Шкоде“ и „Викерса“. Сви они имали су разрађене механизме продаје и давања бонуса коме је било потребно.

Много шкарта

Године 1908, пошто је посао утаначен, Србија је у Француску упутила војну комисију да надгледа испоруку муниције и опреме. Њоме је руководио пуковник Михаило Рашић, а за техничку исправност робе био је одговоран његов колега по чину Дамјан Влајић, начелник артиљеријског одељења Министарства војног.

Убрзо су остали чланови комисије, „мање важни“, приметили да је у топовској муницији много шкарта, што је имало посебну тежину с обзиром на чињеницу да су топови „шнајдер-крезо“ 75 мм представљали главно артиљеријско оруђе наше војске.
О томе је с лица места обавештено Министарство војно, али ништа није предузимало.

Вероватно би тако и остало да се Србија поводом аустроугарске анексије Босне и Херцеговине није опасно приближила рату. На тајној седници Скупштине један посланик покренуо је ово питање, а министар Степа Степановић три дана касније поднео је оставку. Његов наследник одмах је сменио пуковнике Рашића и Влајића, а скупштинска комисија утврдила је да је више од половине читаве поруџбине шрапнела примљено „противно техничким погодбама и на сумњив начин“. Осим тога, Рашић је пристао да нам Французи испоруче муницију слабије убојне моћи, што је имало директну последицу по борбену готовост наше артиљерије.

Без доказа

Није било конкретних доказа да је примио мито, али другог објашњења за ово није било.
Пуковници Рашић и Влајић ухапшени су 1910. године, али већ после две недеље пуштени су да се бране са слободе. У каснијем процесу оптужбе против Влајића потпуно су одбачене, док је Рашић ослобођен, уз бројне пропусте у судском претресу. Пуковници су потом пензионисани. Рашић је враћен у службу и унапређен у чин генерала у време балканских ратова, а пред крај Првог светског рата постао је шеф српске војне мисије у Француској и касније упућен у САД, да наше исељенике регрутује за борбу. Никола Пашић узео га је у своју владу за министра војног.
Данас једна улица у Београду и једна у Шапцу носе његово име.

 НАПРЕДАК У СЛУЖБИ

Михаило Рашић је враћен у службу и унапређен у чин генерала у време балканских ратова, а пред крај рата постао је шеф српске војне мисије у Француској. Никола Пашић узео га је у своју владу за министра војног.

АФЕРА С ОПАНЦИМА

2. Српски војници марширали су и по жеги, блату и лапавици – готово боси. Половина или чак две трећине обуће испоручене војсци било је неупотребљиво

Операције аустроугарске војске против Србије у Првом светском рату почеле су 12. августа форсирањем Дрине.  Од тада па до 15. децембра 1914, кад је ослобођен Београд, српски војници марширали су и по летњој жеги, јесењем блату и зимској лапавици – готово боси! Чак две трећине опанака које су лиферанти испоручили војсци било је неупотребљиво!

Испитивање

Два месеца после Церске битке, у новембру 1914. године, председник Српске социјалдемократске партије Триша Кецлеровић тражио је од Народне скупштине да образује комисију и истражи овај случај, у који су, осим лифераната, били укључени индустријалци из Ниша, браћа Милан и Влада Илић, и пуковник Душан Поповић.

Комисија која је поводом његових тврдњи формирана установила је поражавајуће чињенице: за војску су опанци рађени од „рђаве труле коже, често и пресоване хартије“; многи су били „кратки, као за децу“, а већина није могла да издржи више од једне недеље марша. Војсци су их испоручили Милан и Влада Илић.

За време евакуације Ниша октобра 1915, по одлуци Председништва Скупштине, уништена је целокупна скупштинска архива како не би пала у руке непријатељу.

У личним белешкама краља Петра И из тог времена, између осталог, пише:
„У авлији велика хрпа артије, веле, ту су стари рачуни који се не могу вући. У ствари су то рачуни да се не могу утврдити злоупотребе и крађе које су дотични учинили. Као и у опанчарској афери. Благословени лопови којима у овој земљи нема затвора јер су министри и рођаци њихови умешани.“

Нова набавка

Народна скупштина није предузела ништа ни против браће ни против одговорног у војсци, пуковника Поповића.

Напротив, Влада Илић фебруара 1915. добио је нову поруџбину за велике количине војничког веша, а Поповић је касније унапређен у начелника Министарства војног.
Влада Илић тридесетих година биће градоначелник Београда, цењен и хваљен. Стечени капитал је умногостручио, па је уочи Другог светског рата важио за најбогатијег Србина.

„Од својих пара, на свом земљишту“, забележено је, „отворио је београдски зоо- врт“. После ослобођења власти нове Југославије конфисковале су му имовину. Кажу да је умро у стану једног рођака у потпуној беди, без чарапа на ногама. Рехабилитован је 2009.

ЗА ЛОПОВЕ НЕМА АПСА

Краљ Петар: У авлији велика хрпа артије, веле, ту су стари рачуни који се не могу вући. У ствари су то рачуни да се не могу утврдити злоупотребе и крађе које су дотични учинили. Као и у опанчарској афери. Благословени лопови којима у овој земљи нема затвора јер су министри и рођаци њихови умешани

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533051АФЕРЕ С ДРАГУЉИМА И ПЛАТИНОМ

3. Раде Пашић, син председника српске владе, хапшен је у време рата јер је у Паризу куповао платину, па ју је продавао немачким агентима који су правили муницију.

Никола Пашић глорификован је у српској историји као најбољи и најмудрији државник свих времена. Чињеница је, међутим, да је и сам био алав на паре: „Тај човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу (…). Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље (…). Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи“, пише Арчибалд Рајс у свом тестаменту. Тај и такав, председник владе која је позвала Србију на све жртве у Првом светском рату, свог сина је, као „болесног од срца“, од ратних страхота склонио у Париз.

Град светлости

У Граду светлости Раде Пашић живео је на високој нози. Захваљујући ауторитету оца, председника владе, савезнице Француске у рату, код једног јувелира купио је драги камен вредан 350.000 франака, оставивши капару од само десетине те суме. Као гарант да ће остатак бити плаћен навео је адресу српског посланства у француској престоници.

Кад ни после договореног рока дуг није измирио, ухапшен је, а из затвора пуштен кад је наше посланство платило. Посланик Србије у Паризу Миленко Веснић касније је тврдио да је од Пашића тражио да надокнади ту суму, али да је он одбио. Само годину дана касније, 1916, Раде Пашић ухапшен је опет – овога пута због трговине с непријатељем. Установљено је, наиме, да је заједно с Михајлом Глушчевићем, секретаром амбасаде у Паризу, у запечаћеним дипломатским ковчезима шверцовао платину у неутралну Швајцарску. Пашић и Глушчевић тамо су је продавали немачким агентима! Платина је непријатељима српске војске била неопходна за авионску индустрију и производњу топовске муниције.

Протеран на Крф

Французи су младог Пашића протерали на Крф, а Глушчевића изручили српским властима. Њему је суђено још пре пробоја Солунског фронта, али је ослобођен, с образложењем „да према српским законима нема никакве кривице сем можда царинске“.

Глушчевић се после рата вратио у Париз, али Французи му нису заборавили сарадњу с Немцима. Ухапшен је 1919, а од Београда је затражена документација да би му они судили.

Штавише, 1923. године суд у Краљевини СХС Глушчевића је ослободио свих оптужби, а заплењена платина му је враћена!

КО НИЈЕ ЗА СЕБЕ, НИЈЕ…

Арчибалд Рајс: Пашић је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу (…). Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље (…). Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи

АФЕРА СА СТОКОМ

4. Српска влада је стоку коју је добила од Немачке 1921. на име одштете продала Радивоју Хафнеру, ортаку Радета Пашића, и то по незамисливо ниској цени

Новостворена Краљевина СХС добила је 1921. на име ратне штете од Немачке стоку за ону коју су српским сељацима запленили немачки и аустроугарски војници – 60.000 оваца и 17.500 говеда. Раде Пашић издејствовао је код министра пољопривреде у влади свог оца да се не раздели осиромашеним сељацима и тако обнови сточни фонд, већ да се прода конзорцијуму његовог ортака Радивоја Хафнера. Хафнер је, иначе, у Првом светском рату био лиферант аустроугарске војске.

Дали у бесцење

Тако је Министарство финансија владе Николе Пашића ову стоку, без наплате царине и без конкурса, продало фирми „Омниум Серб“ по цени од 45,5 динара за једну овцу и 1.510 динара за говече – у време кад је цена овце у Војводини била 200 динара, а говечета 3.000!

Штампа, која је открила ову аферу, писала је да је Хафнер само од овог посла купио 35 палата у Загребу. Новинари су израчунали да су Хафнер и Пашић зарадили 136 милиона тадашњих динара на рачун државне касе. Поређења ради, плата лекара била је 1.500 динара, тако да су зарадили око 60 милиона евра у данашњем новцу!Политика је у тексту под насловом „Афера за афером“ писала: „Приређен је један нов скандал и дошло је до једне нове срамоте. Они који су то приредили наравно да неће ни поцрвенети. Али земља, револтирана већ земља, мораће се запитати: Па докле ће се ићи у бестидностима и цинизму? Радило се у већој потаји него икада до сада. И радило се брже него икада до сада. Радило се о пљачки која износи на милионе и која има за последицу да оштети државни углед, па чак и државну касу можда за стотине милиона.“

Раде преварант

Београдски дневник Радета Пашића објавио је: „Други мисле он само даје своје име и ставља у покрет своје везе, и све што ради, ради као од шале. Свака компанија која хоће да има какав крупнији посао с државом мора имати за свог члана и г. Раду Пашића – и овај има више прихода него стари г. Пашић од свога имања. Само име г. Пашића, то је један огроман капитал од кога млађи г. Пашић вуче ренту, коју он управо претвара у динаре и франке.“

Кад је 1926. „стари г. Пашић“ умро, сахрањен је на Новом гробљу. Велелепни споменик красила је биста покојника коју је у белом мермеру исклесао Иван Мештровић. А онда је у Београд из Италије свратио колекционар који је желео да купи неко дело славног вајара. Раде му је продао очев споменик, због чега су га тужиле рођене сестре. Суд је незахвалном сину наредио да на споменик постави одливак продате бисте у бронзи. И данас је тамо…

НЕВИЂЕНО БОГАТСТВО

Штампа је писала да је Хафнер само од овог посла купио 35 палата у Загребу. Новинари су израчунали да су Хафнер и Пашић зарадили 136 милиона тадашњих динара на рачун државне касе. Поређења ради, плата лекара била је 1.500 динара, тако да су зарадили око 60 милиона евра у данашњем новцу.

АФЕРА СА ЧЕСИМА

5. По бескрупулозности младом Пашићу био је раван једино Милан Стојадиновић, али овај је по државу био много опаснији јер је злоупотребљавао јавне функције

Између два светска рата у Србији Раде Пашић, син јединац Николе Пашића, свакако је био уплетен у највише корупционашких афера. „Комбинације је завршавао“, речено језиком данашње финансијске елите, захваљујући свом оцу Николи Пашићу, који је био више него благонаклон према јединцу.

Горан Антонић, истраживач корупције, каже: „Остало је забележено да је Никола Пашић, слушајући тешке оптужбе против сина у Скупштини поводом малверзација око шећера, рекао: ‚Овај, а шта ћете? Дете, па воле шећер!‘“

Богата каријера

Млађем Пашићу по бескрупулозности био је раван само Милан Стојадиновић, али он је по државу био много опаснији – злоупотребљавао је функције на којима се налазио. А био је на највишим: три пута министар финансија, два пута председник владе и министар спољних послова! Имао је 34 године када га је 1922. Пашић узео за министра финансија, са задатком да стабилизује динар. Стојадиновић је успео у овоме и стекао велику популарност.

„Једино што је Стојадиновића спречило да постане велики државник био је недостатак осећаја за морал“, записао је један хроничар.
Може онда да се замисли какви су Раде Пашић и Милан Стојадиновић били у пару! Афера „Адамстал“ то је и показала…

Умро као богаташ

Једно чешко предузеће из места Адамово (отуд име афери) пристало је после Првог светског рата да обнови нашу железницу, али да посао не буде плаћен унапред, како се тада радило, већ по завршеном послу.

Посао је обављен, али исплату је министар Милан Стојадиновић месецима одлагао. Директору предузећа из Адамова, који је допутовао у Београд, сугерисано је да једино Раде Пашић својим везама може да му помогне… И јесте: Стојадиновић и Пашић поделили су мито, дуг је Чесима плаћен, али је чешка круна, док је Стојадиновић отезао са исплатом, упетостручила своју вредност!

Штета нанета државном буџету била је равна суми за 80.000 лекарских плата. Рецимо, око 50 милиона евра данас!

Као политичара наклоњеног Хитлеру, Стојадиновића су Енглези држали у интернацији на Маурицијусу. После тога отпутовао је у Аргентину, где је 1954. с поглавником НДХ Антом Павелићем потписао споразум о разбијању и подели Титове Југославије. Милан Стојадиновић умро је као богат човек 1961. године.

ЛИМУЗИНА ЗА ДИНАР

Приликом посете „Мерцедесовим“ погонима Стојадиновићу су саопштили да му поклањају ауто. Он је то одбио, јер му је као високом функционеру било забрањено да прима поклоне, па је настало убеђивање, док не дођоше на идеју да ауто купи за симболичну суму. „Нека буде један ваш динар“, рекао је директор „Мерцедеса“

АФЕРА С РАТНОМ ОДШТЕТОМ

6. Захваљујући обвезницама за надокнађивање ратне штете грађанима и предузећима, радикалски прваци нагло су почели да дижу палате по Београду

Милан Стојадиновић брзо се сврстао међу најбогатије Србе.
Кад се по завршетку Првог светског рата млада Краљевина СХС прихватила надокнађивања ратне штете грађанима и предузећима, он се нашао на правом месту – био је министар финансија.

Подела обвезница

Пошто држава није имала пара да исплати сву процењену штету, 1923. поделила је обвезнице. Њих ће, саопштено је, исплаћивати у складу с приливом новца од уплата из поражене Немачке.

Народ ни онда није имао велико поверење у државу и њене хартије, а није ни био вичан берзанским пословима, па је ситуација била идеална за операцију коју је Стојадиновић смислио. Шпекуланти су се размилели по Србији ширећи гласине да Немачка обуставља исплату ратне штете и да ће обвезнице пропасти. И, наравно, откупљивали их од збуњених људи за десетину номиналне вредности.

Кад је већина обвезница прешла у руке круга око Стојадиновића, он је 1925, као министар финансија, одлучио да држава почне да их исплаћује, што им је одједном подигло вредност за 15 пута!

Круг упућених у ову махинацију представљали су министри и прваци Стојадиновићеве Народне радикалне странке. Они у овоме чак нису видели ништа спорно.

Сви поштени

Министар просвете Миша Трифуновић у Скупштини је овако одговорио на примедбу опозиције да су радикалски прваци нагло почели да дижу палате по Београду:

„Палату у Београду зарадио сам поштено. На једној седници владе Милан Стојадиновић реферисао је да ће бонови ратне штете ускоро почети да расту јер ће државна каса почети да их исплаћује. Том приликом препоручио нам је да их купујемо пре него што цена почне да скаче… Пожалих се Милану да немам новца за куповину бонова, и он отвори мени и још неким члановима владе кредит у Јадранско-подунавској банци. Тако сам купио бонове по 30 динара. После месец дана њихова вредност је почела да скаче. Ја се тада уплаших неке берзанске игре и продах бонове. Мој основни капитал тако се упетостручио. Тада сам исплатио банци и зарадио кућу.“

Илустративан је и овај пример. Приликом посете „Мерцедесовим“ погонима Стојадиновићу су саопштили да му поклањају ауто. Он је то одбио, јер му је као високом функционеру било забрањено да прима поклоне, па је настало убеђивање, док не дођоше на идеју да ауто купи за симболичну суму. „Нека буде један ваш динар“, рекао је директор „Мерцедеса“. Сведоци су у Београду причали да је наш председник владе извукао из џепа дводинарку и пружио је директору. „Шта сад да радимо, немам да вам вратим ситно“, нашалио се овај.
„Ништа не мари. Дајте још један за кусур…“, узвратио је Стојадиновић озбиљно.

БЕЗ ГРАНИЦА

„Једино што је Милана Стојадиновића спречило да постане велики српски државник био је недостатак осећаја за морал“, записао је један хроничар

БРОЈНОСТ ИХ ШТИТИЛА

Гласањем посланика Народне радикалне странке, која је имала већину и која није хтела да њен истакнути члан оде у затвор, поступак против Марковића је обустављен. Он је после тога још три пута био министар правде.

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533045АФЕРА МИНИСТРА ПРАВДЕ

7. Први министар Краљевине СХС који је због корупције био саслушаван у Скупштини и
на крају напустио владу био је министар правде Лазар Марковић

Први министар Краљевине СХС који је због корупције био саслушаван у Скупштини и на крају напустио владу био је министар правде Лазар Марковић – од 1921. до 1923. године.
Опет су у питању биле злоупотребе са исплатом ратне одштете, што је у неку руку и разумљиво јер су се у првим годинама по завршетку Првог светског рата ту вртеле највеће паре.

Механизам пљачке био је прост: још од краја 19. века у Вучју код Лесковца постојало је предузеће за производњу гајтана и тканина ортака Илића, Петровића и Димитрија Теокаровића. У рату су им Бугари спалили један погон, па су ортаци, у складу са законом, у октобру 1922. упутили молбу министру правде Лазару Марковићу за издавање уверења о надокнади за ратну штету. Непуних месец дана касније то уверење је издато – али само на име Славка Теокаровића, једног од Димитријевих синова и министровог пријатеља.

Обештећење

Министарство је одредило обештећење од 8.222.700 динара, али министар правде наложио је Управи за ратну одштету да се његовом пријатељу одобри набавка машина у износу од милион златних марака, како је објавио дневник Политика у фебруару 1924. године.

Паритет између златне марке и динара тада још није био одређен, па га је министар Марковић одредио сам, отприлике, и тако заправо бар удвостручио, ако не и утростручио, износ додељен Теокаровићу, пошто је незванично једна златна марка вредела 18 динара.

Тим парама су синови Димитрија Теокаровића – Влада, Лаза и Славко – основали у Параћину фабрику вунених тканина, као и фабрику за прераду финог предива, а део машина долазио је из контингента ратне одштете.

Изиграни ортаци

Изиграни ортаци Илић и Петровић тражили су правду у Министарству, па се онда обратили новинарима. Затим је дошло и до дводневне расправе у Скупштини.

Испливало је да министар Марковић лично у новој фабрици у Параћину има знатан удео у власништву. Осим тога, обелодањено је да је Славко Теокаровић у међувремену уплатио у Босанској банци 96.000 динара као кауцију за два луксузна стана у згради Академије наука у Београду. Станови су за оно време били ултрамодерни и веома скупи, и били су изнајмљени на име Теокаровића и Марковића, с тим што је Славко Теокаровић бившем министру уплаћивао месечну ренту од 20.000 динара.

Гласањем посланика Народне радикалне странке, која је имала већину и која није хтела да њен истакнути члан оде у затвор, поступак је обустављен. Марковић је после тога још три пута био министар правде.

Пише: Михајло М. Поповић

Извор – Курир

Advertisements
коментари
  1. zubz zubic каже:

    Pa od koga se ovi lopovi uce?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s