vidovdan-kosovski-boj-498

Приредио – Ђорђе Бојанић

Турци су прве нападе на Лазареву државу извели 1381. године, тада су дошли до Параћина, али су их ту Срби сузбили и вратили назад. Пошто је султан Мурат I био презаузет у Малој Азији, оставио је на миру Србе на неколико година. Кнез Лазар је добио дојаву да Турци врше велике припреме да у пролеће 1386. године поново  нападну Србију. Али и тај покушај за Турке је био погубан, па су морали поново да беже из Лазареве државе.

Турци су слично прошли и у Босанској држави, где их је 1388. године потукао Твртков војвода Влатко Вуковић и натерао на повлачење. Турци су били изненађени оваквим отпором у Србији и Босни. Схватили су да за ове нападе треба боље да се припреме и прикупе још више војске. Султан Мурат почео је посебне припреме за напад на Србију.

Кнез Лазар припремао је своју војску за одлучујућу борбу против Турака.Позвао је све Србе да иду на Косово да бране своју државу и српско име од Турака.

Народна песма каже да је кнез Лазар сваког ко не дође у бој на Косово проклео овим речима: “Ко је Србин и српскога рода, И од српске крви и колена, А не дође на бој на Косово, Од руке му ништа не родило, Ни у пољу белица пшеница, Ни у брду винова лозица, Не имао од срца порода, Ни мушкога ни девојачкога, Рђом кап’о док му је колена..!”

Српску војску предводио је кнез Лазар, иако није успео да сакупи сву српску властелу, а ни све српске ратнике.Од обласних господара кнезу Лазару се придружио Вук Бранковић (господар Косова), један одред послао је и босански бан Твртко I Котроманић, на челу са војводом Влатком Вуковићем.

Турску војску предводио је султан Мурат I са синовима Бајазитом и Јакубом. Турска војска кретала се територијом Дејановића. Сматра се да их је Дејановић задржао (снабдео их храном) а са циљем да јави кнезу Лазару о величини Муратове војске  (претпоставља се око 50 000 војника), што је за то време био огроман број, док је Лазар имао упола мање војника.

Дејановић је говорио турским старешинама да је преко расквашених поља у Македонији немогуће проћи пре маја. Тако је  зауставио турску војску на његовој територији у намери да кнезу Лазару јави о величини турске војске и да му омогући што више времена да окупи све српске ратнике и спремно сачека турску војску и крене у одлучујућу битку.

Српска војска је, по претежним оценама, била бројно мања од турске, али раније пристигла, била је одморна и спремна за борбу. Ипак, било је двоумљења да ли да се одмах крене на Турке.

По оценама војних стручњака, наша војска је имала више шанси за победу да је одмах кренула на Турке, пошто је била одморнија.

Са друге стране, Турци не би имали времена да им на главном правцу удара, као што су то учинили у току ноћи пред битку, ископају јаме и у њих уграде зашиљено коље и то све прекрију сламом. Међутим, већања команданата обе војске прекинула је велика олуја, а затим и јака киша (права провала облака) која се сручила на обе војске. Тек када се киша смирила, Турци су под заштитом мрака кренули на копање јама. Према турским хроничарима, у напад су први кренули српски стрелци из одреда Вука Бранковића, који је имао и највећег успеха у боју.

До одлучујуће битке дошло је 28. (15) јуна 1389. године северозападно од Приштине (Газиместан), на дан светог Виде (Видовдан). Турског султана Мурата убио је српски ратник Милош Обилић    (Кобилић). Предања говоре да су Милоша пре битке на кнежевој вечери програсили издајником. За време битке, Милош је на превару ушао у турски логор, говорећи да жели да пољуби скуте султану, у знак покорења, и убио га ножем.

Други наш стари запис “Похвала кнезу Лазару“ (из XV века) говори да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање још говори и да је Милош извршио ово дело још пре почетка борбе. Једно писмо краља Твртка помиње дванаест племића (завереника) који су заједно са Милошем извршили ово дело. Турски извори говоре да је Мурат погинуо после битке или мало пре њеног завршетка и да је убијен на превару од једног скривеног српског завереника или рањеног борца. О самом Милошу историја не зна никакве појединости.

На Косову су Турци сахранили Муратову утробу (Муратово турбе) а тело је пренето у Једрене ради балсамовања. Старији син Бајазит прикрио је смрт султанову јер би то значило пораз Турака, и наређује јуриш, што је сатрло српску војску (коњицу) јер је била оклопна, за разлику од турске лаке коњице. Брата Јакоба Бајазит је задавио, како би  био једини владар.

 Ускоро је и кнез Лазар био ухваћен и убијен. Наше легенде говоре да је кнез Лазар, када је био ухваћен, узвратио Бајазиту “ Да је раније знао за јуначки подвиг свог витеза, и да је за то знала цела српска војска, учинили би да и Бајазит лежи на трећим носилима “. Бајазит је, затим, наредио да се кнез Лазар и заробљена српска властела посеку. Није познато ко је и како изнео са бојног поља кнежево тело и предао га на балсамовање и чување калуђерима. Његово тело је тада сачувано, балсамовано и предато у цркву Вазнесења у Приштини (по неким непотпуним изворима Бајазит је за ово дао дозволу).

Убрзо после тога Вук Бранковић и Влатко Вуковић су се повукли. Турци су се сутрадан после боја повукли, водећи са собом многе заробљенике и рањенике, али је већина рањеника умрла на путу.

Косовска битка по свим изгледима трајала је само неколико часова а главна борба водила се око Мазгита и Газиместана.

Прве вести о бици записане су дванаест дана после боја од стране руског монаха Игњатија, који је пошао у посету светогорским манастирима. Најчуднији извештај је писмо босанског бана Твртка I који пише фирентијској влади како је он победио Турке на Косову, а о кнезу Лазару нема ни речи. Ово је још чудније јер је Твртко I имао извештај из прве руке, пошто се његов војсковођа Влатко Вуковић са делом војске вратио у Босну. То писмо је сачувано, као и његов одговор, у коме Фирентинци честитају Твртку I на победи и кажу да су срећни што је хришћанска војска победила. Чак се и сазнаје да су у Паризу звонила црквена звона у част победе хришћана над неверницима.

Из свега овога закључујемо да је победа у овом боју припала Србији, пошто су се турци повукли са бојишта. Турци су тек након седмдесет година освојили Србију.

Кнез Лазар је најпре био сахрањен у Приштини. Затим је 1391. године пренет у своју задужбину Раваницу. Сахрана кнеза Лазара није могла бити обављена одмах након његове погибије, јер се његово тело налазило у рукама Турака. Бајазит,наследник султана Мурата, који је посекао кнеза Лазара, држао је кнежево тело као ратни трофеј и средство за преговоре и уцену кнежеве породице.У наметнутим условима породици, да дође до тела, лежи косовски пораз. По завршетку преговора, кнежево тело је предано породици, која га је сахранила у Приштини, а потом пренела у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Сахрана у Приштини је извршена првих дана месеца јула 1389. По завршетку треће године од Лазареве  сахране, приступило се свечаном отварању кнежева гроба. Тада је утврђено да тело није подлегло трулежи и да је свето. Од 1697. године његове мошти су се налазиле у манастиру Врдник на Фрушкој Гори. У току Другог светског рата преносе их у Саборну цркву у Београд. Од 1989. године мошти кнеза Лазара налазе се поново у манастиру Раваница. Црква је Лазара прогласила за светитеља, неговала је култ Косова и подстицала будућа поколења “ да  освете КОСОВО “ – СРПСКУ СВЕТУ ЗЕМЉУ.

Речи Кнеза Лазара пред битку “ Пођимо, браћо и чеда, пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за час и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу. “

 Да се не заборави !

 На Косову и Метохији (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа (Албанци су племе са Кавказа које је населило данашњу Албанију почетком 11. века), како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима.

А српских кућа: 12.844. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину, Биничкој Морави, Призренском Пољу, Лабу Шиптара тада нема.

У Пећи, на пример, тада није било ниједне албанске породице…

Чак, 1838. године скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Србичине 92,09 одсто становништва. Данас, после НАТО злочиначке-агресије, под називом „Милосрдни анђео“, у Пећи (седишту српског патријарха) живи само неколико Срба!

Приредио – Ђорђе Бојанић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s