Васкрс истине о Јоаникију Липовцу

Posted: 16. јуна 2014. in Комунизам

Пишу: Д. Дамјановић – У. Балшић
imageМитрополит Јоаникије Липовац
, у најтеже ратно време – од 1941. до 1945. године – био је на челу Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, а околности његове мученичке смрти, као и датум страдања, више од шест деценија, били су непознаница!
Ова историска енигма коначно је разрешена 28. априла ове године, када је професор Жељко Видаков Зиројевић садашњем митрополиту црногорско-приморском, Амфилохију, предао оригинални документ – сведочење човека који је био непосредни судионик мучења и страдања Јоаникија Липовца у Аранђеловцу…
Вихор Другог светског рата, још 1941, поделио је Црну Гору на, неколико војски. На једној страни били су партизани које су предводили Милован Ђилас, Блажо Јовановић, Саво Ковачевић, Пеко Дапчевић, Арсо Јовановић… на другој четници под командом Баја Станишића, Блажа Ђукановића, Ђорђија Лашића, Павла Ђуришића… а ту су били и „федералисти“ Крста Зрнова Поповића. Уз италијанске и немачке окупаторе, поврх свега, деловала је и муслиманска милиција Хасана Звиздића…
У овако узаврелој Црној Гори, митрополит Јоаникије Липовац био је на челу Српске православне цркве, са основним задатком да – колико је когао – спречи братоубилачки рат и сачува народ од истребљења. Нигде нема ни једног документа или сведочења да је радио другачије: посвећен Богу, све је чинио да спаси и хиљаде несрећника који су из Босне и Хрватске бежали од каме, односно сигурне смрти.
На несрећу, поједини челници комунистичког покрета на ову митрополитову борбу и залагање нису гледали благонаклоно. Напротив. када су, у такозваним “лијевим скретањима” у Црној Гори и Херцеговини, марта и априла 1942, ликвидирали све који су били “за спас српства”, нису се либили да убијају и свештенике, па је – увидевши шта се све може догодити – митрополит Јоаникије, са масом народа и четничким јединицама које су се повлачиле пред партизанским снагама, кренуо на пут. Испоставиће се – без повратка!
О тим судбоносним данима, у шеснаестом пасусу Извода из Операцијског дневника Осме црногорске ударне бригаде, од 12. маја 1945, дословно пише: „Међу непријатељским војницима, предао се и један усташки генерал, те још неколико виших официра, њемачких и усташких, а ухваћени су издајници црногорског народа, митрополит Јоаникије и Саво Вулетић“. Место заробљавања је Цеље, у Словенији, а поменути извештај потписао је капетан Перо Перовић.
Одмах по заробљавању, митрополит је спроведен у Загреб, пред генерала Пека Дапчевића, који је о хапшењу Јоаникија Липовца известио члана врховног штаба, Милована Ђиласа, па је наређено да се организује његово пребацивање у Београд.
На железничкој станици у Топчидеру, ухапшеног митрополита дочекали су Ђилас и један од челних људи ОЗНЕ, Василије Чиле Ковачевић, после чега је заробљеник одведен пут Аранђеловца и затворен у предратну јеврејску вилу “Малер”…
Потоње страдање заточеног црквеног великодостојника могуће је реконстрисати једино на основу сведочења сада већ покојног мајора УДБЕ, тада капетана ОЗНЕ, Радојице Раке Ивановића, који је све што је знао написао, потписао и – пред смрт – предао професору Зиројевићу.
…“Поред бављења Опленцом и чувања предмета, једног дана добио сам наређење да одем у Аранђеловац и јавим се другу Зечевићу, који је за мене имао специјалан задатак. Када сам стигао, рекао ми је: ‘Слушај, друже Рако, ти си наш поверљив човек, искусан, и мораћеш да се позабавиш једним затвореником који се налази овде, у Аранђеловцу, у вили “Малер”. То је издајнички свештеник Црне Горе, зове се Јоаникије Липовац, митрополит је. Наши су га ухватили у Словенији и, по налогу друга Ђиласа, доведен је овде. Ти ћеш га саслушавати и покушати да од њега много тога извучеш. Посебно обрати пажњу шта зна о Дражи, о Црногорском националном комитету, колико је водећих четничких главешина успело да емигрира и где се крију, јер бисмо их тако могли открити, а ако их не можемо извести пред Народни суд, бар да их ликвидирамо. Чини ми се да је тврд, али ће га батине омекшати’. Када је друг Зечевић (Славко) отишао, ја сам наредио да ми доведу г. Јоаникија. Пред мене су извели измученог човека, лица поднадулог од батина, са усиреном крвљу на бради. Једва је стајао. Наредио сам да донесу столицу, да седне, и запитао га да ли му шта треба? Тихим гласом је рекао: “Ако може, бар мало воде”. Наредио сам да донесу бокал и чашу, и он је то попио на искап. Погледао ме је измученим погледом и тихо рекао: “Хвала, господине, Бог ће ти вратити”. Затражио сам његов предмет и видео руком друга Ђиласа написано: “Ради се о једном од највећих и најокорелијих непријатеља комунизма, сараднику талијанских окупатора и најближем сараднику зликоваца Ђуришића, Станишића и Ђукановића. Организовао је народ Црне Горе да се повлачи у иностранство. Треба му судити Народни суд, а ако буде требало, и по кратком поступку. Он може да узбурка јавност и иностранство. Обазриво са њим”. Када сам то прочитао, запитао сам га: “Да ли сте ви, свештениче, баш овакви како овде пише? Јесте ли бунили народ против комунизма, позивали на борбу против партизана, на братоубилачки рат”? Погледао ме је и тихо рекао: “Како ја све то чинио, велики Бог ми судио” – забележио је Ивановић, даље наводећи да су митрополита тукли и злостављали Милован Ђилас и Василије Чиле Ковачевић, те да га је, једном приликом, “обишла” и Спасенија Цана Бабовић, која га је чупала за браду.
Када јој је Ивановић рекао да то не може да ради, она је отишла без поздрава, уз поглед пун презира и прекора…
Радојица Ивановић даље сведочи да су, 13. јуна 1945, у Аранђеловац стигли и другови Светислав Стефановић Ћећа и Слободан Пенезић Крцун, који су Раки рекли да се причува Чилета јер је он свиреп а, како се прича, и оца је убио, па као такав, зашто не би мучио или убио свештеника?
…“15. јуна, Јоаникије Липовац је Ивановићу рекао да је био бранилац српског народа, да је штитио људе од зла и да су за њега Божје заповести закон. Још је рекао: “Знам ја, мој капетане, да жив одавде нећу изаћи и видјети моје најближе и Црну Гору, српску Спарту, зрно слободе. Тако је, ваљда, записано и тако Бог захтијева”. 18. јуна ујутру, мислим да је било око девет сати, позвао ме је стражар и рекао: “Друже капетане, тражи вас онај свештеник’. Пре тога, из Београда су стигли Василије Ковачевић и Павле Баљевић, али ми се нису јавили, већ су отишли до кафане. О њиховом доласку обавестили су ме моји људи. Када је владика Јоаникије доведен код мене, обратио ми се следећим речима: “Видим да је дошао онај Ковачевић из Београда, мислим да знам да ме чека смрт, па хоћу нешто да те замолим. Видим да си добар човек, иако си комуниста. Молим те да овај мали завежљај, када будеш могао, пошаљеш у Црну Гору, јер ће мене данас убити. Знај да мирно предајем своју душу у руке Богу и сину божјем Исусу Христу. Никога нисам издао, ни руке окаљао, а Бог ми је сведок колико сам људи спасио”. И, предаде ми комадић крпице у којој је био замотан један прстен, са три камичка која су највероватније испала приликом мучења“ – стоји, такође, у сведочењу мајора Ивановића.
Он, надаље, наводи и да је владика Јоаникије, у предвечерје 18. јуна 1945, подно Букуље убијен од руке Чилета Ковачевића, као и да су му сељаци причали како се митрополит, „пред смртну уру“, стално крстио и гледао у небо које је те ноћи било пуно звезда…

МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ, АМФИЛОХИЈЕ РАДОВИЋ:
Себе посветио Богу и народу
Великомученик Јоаникије Липовац био је човјек дубоке религиозности, честит, који је себе подредио за спас народа у једном тешком времену. Борио се да свакоме помогне, као што је то чинио и према избјеглицама, које је ратни вихор из Хрватске и Босне и Херцеговине донио у Црну Гору и манастир Острог. У току злих година, од 1941. до 1945, сачувао је многе људе, многима помогао да се из затвора избаве… Једноставно, све је чинио да спасе свој народ.
Када сам, деведесетих година прошлог вијека, одлучио да вратим слику Јоаникијеву у Цетињски манастир, један од најстаријих свјештеника богобојажљиво ме је запитао да ли смијем да тако јавно изложим ту фотографију, с обзиром да је митрополит мученички пострадао оставши вјеран Богу? Рекао сам да је Јоаникије Липовац невино страдао, да је живио по законима Божјим и да му је мјесто међу свецима.
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац рођен је 16. фебруара 1890. у Столиву, у Боки Которској, од оца Шпира и мајке Марије (Дамјановић). На крштењу је добио име Јован…
Његови преци живјели су у племену Цуца, у Катунској нахији, да би се – почетком 18. вијека – настанили у Боки. Основну школу завршио је у Прчању, гимназију у Котору, богословију у Задру, а Филофоски факултет у Београду.
У чин ђакона рукоположен је на Митров дан 1912, а два дана касније примио је презвитерски чин. На Велику Госпојину 1925, постао је протојереј да би, 8. децембра 1939, био изабран за викарног епископа патријарха српског Гаврила (Дожића) у Црној Гори, са почасном титулом епископа будимљанског. Замонашен је 1. фебруара 1940. године, у манастиру Раковица код Београда, када је и добио име Јоаникије…
Више деценија непрекидно трагам за истином о њему и његовом страдалнишву и, хвала Богу, коначно је дошло вријеме да се истина и дозна. Нијесмо знали тачан датум његовог мученичког страдања, а – добијањем овог документа – сазнали смо да је то 18. јун, тако да ће, убудуће, овај дан бити посвијећен светом Јоаникију Липовцу.

ПРСТЕН
Ускоро у Крагујевцу
За истином о страдању митрополита црногорско-приморског, многи су безуспешно трагали, нарочито последњих деценија. Мистерија је, међутим, разрешена тек обелодањивањем сведочења Радојице Ивановића који је, поред њега, Жељку В. Зиројевићу оставио и владичин прстен.
Уз благослов владике Амфилохија, професор ће га предати епархији Шумадиској у Крагујевцу, где ће трајно бити похрањен и изложен уз остале реликвије.

СТРАТИШТЕ
Трагање за костима
Уз ангажовање Омера Петојевића, новинара и хроничара Аранђеловца, Драгољуба Бубета Миловановића из Крагујевца, те Вукашима Милованчевића и других, лоцирано је тачно место убиства Јоаникија Липовца, па предстоји трагање за посмртним остацима. Ексхумација ће се, по одобрењу надлежног суда, како је најављено, обавити уз благослов владике шумадиског, Јована.

ГОДИШЊИЦА
Књига уз благослов
На дан страдања светог Јоаникија Липовца, 18. јуна ове године, из штампе ће изаћи књига о његовој мученичкој смрти. Издавач публикације коју је благословио митрополит Амфилохије је епархија Шумадијска, а аутор професор Жељко В. Зиројевић, у садањи са Ђорђем Миловановићем.

КОМУНИСТИ
Убили 109 свештеника
Током Другог светског рата, од 1941. до 1945, партизани су убили укупно 109 свештеника Митрополије црногорско-приморске, док су фашисти и њихови помагачи одговорни за смрт њих 15.
Митрополија је, иначе, пре рата бројала тачно 212 духовника.

 

Пишу: Д. Дамјановић – У. Балшић

Извор – АРЕНА 92

Advertisements
коментари
  1. zubz zubic каже:

    I danas se ti sinovi zlikovaca, nadojeni mrznjom sa maskom na licu sepure I vladaju

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s