ОЗНА убила 56.000 Југословена између 1944. и 1953. године!

Posted: 15. јуна 2014. in Комунизам

U-ime-Naroda36Међу убијенима су били свештеници, ђаци, чувени глумци, књижевници, професори универзитета, домаћице, радници… Принцип је био да се међу оне за које се знало да су издајници упише неко са компромитујућим презименом и прегршт имена невиних грађана, којих су Удбаши желели да се реше. Спискови ликвидираних су јавно објављивани на стубовима по граду.

Нимало случајно, по жељи аутора изложбе “У име народа! Политичка репресија у Србији 1944-53” историчара др Срђана Цветковића подаци о томе колико је људи и на који начин ликвидирала тајна полиција у другој половини 40-их година прошлог века јавности су обелодањени у некадашњој згради Озне, Агитпропа, ЦК КПЈ у којој је данасИсторијски музеј Србије.

У најмрачнијој од свих соба импровизоване куће терора налази се поставка, овенајтеже међу тешким причама из периода “имитације стаљинизма” или како су га касније звали – тоталитаризма на Титов начин.

Са зидова нас посматрају лица неких од 56.000 жртава које је за свега девет годинамучки, без суђења, ликвидирала Озна.

Међу њима – свештеници, ђаци, чувени глумци (попут Аце Цветковића), књижевници(попут Светислава Стефановића), шеф Црвеног крста Петар Зец, бројни професори универзитета, домаћице, радници…

Систем је, према речима аутора изложбе, био једноставан. Међу оне за које се знало да су издајници, и који би у сваком систему били кажњени уписало би се понеко компромитујуће презиме и прегршт имена невиних грађана, којих су Удбаши желели да се реше.

Спискови су јавно објављивани на стубовима какве и данас имамо прилике да видимо у Кнез Михаиловој.

Док ступамо подом на којем је црним кстићима обележено свих 211 тајних гробница на исцртаној карти Србије, испред нас, на великом екрану, тече филм о стрељању на Багдали у Крушевцу (крајем 1944. године).

– Овде су их све поређали и с осмехом на лицу стрељали – објашњава један од сведока из документарца, а као да се на његове речи наставља, причу за Телеграф почиње Цветковић:

– Ово је први пут да су јавности показане књиге стрељаних и изложена сведочанства жртава пред смрт. Чланови тајне полиције, из личних освета или због партијског напредовања, ликвидирали су око 56.000 људи. Од тога, више од 30.000, стрељањем.Око 3.000 њих страдало је након фарсичних судских процеса у којима су унапред били осуђивани, а остатак је завршио у логорима и затворима, у Градишки, Билећи, Столцу, на Голом Отоку, Забели у Пожаревцу (кроз коју је прошло више од 40.000 људи), Рамском риту где се налазио логор за жене… Највише њих страдало је у логорима у Војводини између 1944. и 1946. године  – открива аутор изложбе.

Он додаје да поменути број жртава није коначан, као и да су пописи које нам показује, у највећем делу направљени на основу књига и спискова које је правила Озна.

Према Срђановим речима, парадигма младих страдалника свакако је ученик Трговачке академије, млади фудбалер Саво Поповић (1927 – 1946) из Обреновца, на чије последње поруке исписане мајци на јастучници и доњем вешу наилазимо у првомстакленом изложбеном делу.

Сазнајемо да је овај момак којем је било свега 19 година када је страдао, убијен због “непријатељског деловања”. А истина је да је као млади опозиционар “само размишљао другачије”.

У крајње потресним редовима, између осталог, Саво је поручио родитељима “да се не секирају, а да он никога ниије ни убио, ни покрао те да уздигнуте главе одлази”.

По ликвидацији, политичке осуђенике је било забрањено сахрањивати, а само на територији Београда било је двадесетак полутајних гробница у које су одлагани лешеви. За њих су знали сви из краја, али о томе није смело да се прича.

– У Шапцу су жртве бацане с моста на Сави, у Крагујевцу се при изградњи фабрике “Фиат” наилазило на кости – прича Цветковић показујући нам мапу гробова преко којих су подизани паркови и додајући да је једино у Бољевцу, после силних мука извршена ексхумација.

Као илустрацију апсурдности у којој су се налазили оптужени пошто би сазнали да ће их затворити, Цветковић наводи причу о чувеном сликару, професору и декану Бранку Поповићу.

– Бранко Поповић је био сликар и професор историје уметности на Архитектури.Учествовао је у Првом светском рату и одликован француском “Легијом части с палмама”. Други светски рат га је затекао на положају декана Техничког факултета. Баш на дан ослобођења Београда, 20. октобра 1944, припадници Озне су га одвели у Управу града. Одатле му се губи траг. “Политика” и “Борба” су 27. новембра исте године објавиле да је професор Бранко Поповић стрељан као “народни непријатељ” – прича Срђан настављајући:

– Одмах је конфискована његова кућа у Улици цара Уроша која је убрзо срушена.Мало је познато да је Поповић добио дојаву од свог пријатеља да ће га ухапсити, али да он није желео да бежи, јер није веровао да ће му ико наудити. Мислио је да ће унајгорем случају бити изведен на суд и да ће доказати своју невиност.

Аутор – Катарина Вуковић

Извор – ТЕЛЕГРАФ

Advertisements
коментари
  1. Zeljko каже:

    Sta reci kad se jos drze na vlasti preko dece i unuka…Da li je i koliko od tih 56.000 rehabilitovano?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s