Шта ће нам шуметина усред града!?

Posted: 7. јуна 2014. in Занимљивости

bg park_620x0Пре једног и по века кнез Михаило финансирао поправку путева, а трговци се бунили против парка. Када је намесник Јован Белимарковић решио да направи парк на Калемегдану, трговци се оштро супротставили.

ПРЕ једног и по века, у време када су 1860. године Срби слутили, и од срца прижељкивали коначно ослобођење од турске власти, било је доба када је наш град био непрепознатљив за неког ко живи у садашњем времену.

Данашњу метрополу чинили су лоши путеви, а причу о једном од њих сачувао је врсни хроничар оног доба Милан Јовановић Стојимировић, у делу „Силуете старог Београда“. Он бележи како је тада пут од Пристаништа до Калемегдана био безмало непроходан.

То је она иста траса којом би данашњи Београђанин стигао Карађорђевом улицом, а затим би, баш као и трамвајска линија, кренуо навише према Калемегдану.

– Пут који је водио уз Калемегдан, био је те, 1860. године толико пролокан и рђав да је била авантура поћи њиме и пешке, а камоли колима – бележи Милан Јовановић Стојимировић. – Тада је кнез Михаило дао из своје приватне касе прилог од 300 дуката да се он доведе у ред, не би ли постао „каросабл“ (погодан за запреге).

Тако се један од омиљених српских владара трудио да град добије лепши изглед, а да путеви буду проходни и пристојни. Недуго затим, 1867. године кнез је примио кључеве града на Калемегдану од Турака, и варош је постала најзад српска и са војне и са цивилне стране, а Отоманска империја се коначно повукла одавде.

Тада је наступио нови проблем за градске власти, које поново описује овај хроничар. Данас би се многи зачудили, јер је Јовановић Стојимировић описивао ондашњи изглед парка који је у међувремену прерастао у најлепши у граду.

Државу је после убиства кнеза Михаила водило трочлано намесништво, и баш у том периоду родила се идеја о преуређењу простора испред утврђења из којег су отишли Турци.

– Чим је турски гарнизон напустио Београд Јован Белимарковић (један од намесника) решио је да то пусто поље пошуми – бележи вредни хроничар. – Блазнавац (други намесник) му је на то рекао: „Ради како хоћеш, али у буџету за то нема средстава“.

„Белимарковић је онда са војницима заравнио тај терен, дао му нацрт стаза и путева какве он, ваљда, има и данас, па је донео из Топчидера липе, дренове и друге саднице да покрије ту ‘пустољину’. На то су се београдске ћифте из чаршије побуниле.“

Разлог је био једноставан. Плашили су се. Свој бунт су проносили кроз град речима: „Шта нам он ту сади шуму, пред носом, насред Београда!“

– У њој ће да се легу лопови и душмани који ће нам обијати дућане и магазе – бунили су се ондашњи трговци. – Шта ће нам тај парк, осим да се у њему легу мангупи и убице!?

Стари хроничар, ипак, бележи како је Белимарковић успео да спроведе свој план, а уз њега је „истерао“ још једну важну идеју која се и данас огледа на лепом лицу Београда.

Успео је да раскрчи и простор од Капетан Мишиног здања до Стамбол-капије, то јест до данашње зграде Народног позоришта, на коме је срушио турске ћепенке.

Испоставило се да је упорни намесник, у намери да уреди престони град, од две паралелне уличице, које су биле уобичајене у оно време, створио једну, широку – а то је данашња Васина улица.

Аутор – Зоран Николић

ИзворНовости

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s