ГОЛИ ОТОК – Живот се разбио о камен

Posted: 5. јуна 2014. in Комунизам

Goli-otok_620x0Вуксан Кнежевић, некада најмлађи голооточанин, после шест деценија вратио се на „место злочина“ и исповедио „Новостима“ своју голготу и голготу жртава комунистичког терора.

 ЕВО га, Голи оток! Више не личи на себе. Некад овде није било ни дрвцета, ни комадић бетона. Само оштри камен који сече дланове. Ни птица није могла да пролети. А сад има, чак, и туриста. Има, ваљда, шта да се види…

Више као за себе шапуће Вуксан Кнежевић (81) док се искрцава на стрму голет. Он је један од најмлађих голооточких кажњеника. После шест деценија, дошао је да нам исприча своју причу, на пустом острву надомак Раба, где је провео најдужу годину свог живота.

Док се пењемо кроз камену нигдину, ка унутрашњости острва где туристи обично не иду, присећа се како је ту стигао претходног пута. У сточном вагону воза. Линија од Топчидера до Бакра. Као џакови, нагурани у потпалубље брода које је могло да прими максимално 250 људи. А било их је око 1.100. По двоје повезаних ужадима. Уз сурово батинање, немилосрдно су их гурали једне преко других.

Они са дна, покушавали су да дишу, грабили су завезаним рукама да се извуку под теретом новоубачених мученика. Они с врха, тежи, пропадали су на дно. Борили су се за ваздух, макар за само један удисај.

– Кад су нас искрцали на Голи оток, у потпалубљу, иза нас, остало је неколико непомичних тела. Били су то први који нису преживели – каже Вуксан.

А, био је то само почетак…

– Прошла је равно 61 година од тада – констатује Кнежевић док се осврће око себе, и покушава да прикрије узбуђење. Касније, уз кафу и домаћу лозу, признаје да су му ноге, како се глисер приближавао острву, подрхтавале. У стомаку му је „кључало“ и осећао је неку чудну дрхтавицу. Коју је, каже, прикривао од нас.

На острво смо стигли око 10 сати, 18. септембра, скоро у исти час када је, пред Специјалним судом у Београду, почело суђење његовом сину Горану Кнежевићу, српском министру пољопривреде, због наводне злоупотребе службеног положаја.

– Каква коинциденција! Ако се изузме седам месеци које сам провео у притвору у Вршцу, и четири и по месеца „добровољног“ рада у руднику, у Босни, на самом Голом отоку био сам 14 месеци. Невин. А Горан је само месец дана мање од мене провео у притвору. Ни данас не могу да верујем да се мом сину дешавало исто што и мени – горко каже Вуксан.

Крећемо се кроз тешко приступачан део острва, док покушавамо да нађемо чувену Петрову рупу. У јами дубокој седам и широкој 20 метара, опасаној митраљеским гнездима, у коју се прво спуштало мердевинама, а касније каменим степеницама, завршавали су најтврдокорнији – шпански борци, стари црногорски комунисти, као и они које је Тито сматрао личним непријатељима. Све у свему, њих 130, међу којима и Владо Дапчевић и Драгољуб Јовановић, старији брат Жикице Јовановића Шпанца. Они су подвргавани најстрашнијим мучењима.

Наилазимо на бар две рупе сличне Петровој. Касније сазнајемо да нико никада није нашао фамозну Петрову рупу, јер је затрпана, а трагови злочина уклоњени. Копано је неколико рупа сличних њој, баш да се завара траг.

Goli-otok-velika-draga-3Али, зато нам некадашњи робијаш Вуксан показује остатке каменог хотела, у ком су били смештени иследници и гости с копна, а који је толико био раскошан да у њему и данас, иако разваљен, стоички издржава квалитетан паркет. Поред су остаци тениских терена, а нешто даље зидине радионице.

– Овога није било, сигурно је сазидано после мог одласка – каже наш водич, који себе све време на Голом отоку иронично зове „домаћином“.

Пролазимо и поред управне зграде, и мноштва камених развалина које су накнадно зидане када је оток претворен у обичан затвор. Путићем иде воз „Голи експрес“, пун страних туриста, који води до Веле драге, и Другог мушког логора, ког су зидали сами затвореници, у јесен 1950.

У њему је наш „домаћин“ провео највише времена.

Вуксан Кнежевић ухапшен је у Вршцу, 5. септембра 1949. године. Имао је 17 година и тек је уписао трећи разред Учитељске школе. Најбољи ђак у основној, у Банатском Карловцу, где су му живели родитељи, затим и у Учитељској, узоран скојевац, акцијаш, окићен ударничким значкама… Ухапшен је у парку, на забаченој клупи, док је седео са девојком. До данас не зна шта је био његов грех. Да ли је то било због старијег брата Милана, члана Месног комитета КП?

Једна група Миланових партијских другова изјаснила се за Стаљина и Резолуцију Информбироа, 1948. Његов најбољи друг пребегао је у Румунију. Иако Милан није био стаљиниста, следила му је казна јер се „дружио с погрешнима“. Био је један од првих логораша на пакленом острву, а у време кад је Вуксан стигао, већ се у радној бригади спремао за условну слободу.

А можда је разлог био сасвим други? Можда баш тај што се Вуксан забављао са девојком на коју је „бацио око“ један од „виђенијих“ вршачких удбаша? Или су грех биле обе те ствари?

– Девојци и мени је пришао један удбаш који је водио неку станицу агитпропа у Вршцу с речима: „Пођи са мном.“ Питам: „Зашто?“ Каже: „Видећеш!“ Сећам се, била је недеља. Одмах ми је све било јасно. Питам где ћемо и да ли зна да имам карту за Сплит. Хтео сам да пређем у Поморску академију. А он ће: „Не брини. Идеш само да даш изјаву“ – сећа се Вуксан, док се по стрмом камењару вешто креће ка дрвеним баракама, које су после педесетих срушене и замењене каменим ћелијама.

И те камене су данас руиниране, без кровова, са разваљеним решеткама. У оним старим, дрвеним, провео је своје прве месеце на Голом отоку, безброј пута цвокоћући за време неподношљивих сењских бура.

– Довео ме је у двориште вршачког затвора и ту ме је без речи оставио. Сунце је паклено пржило, нигде хлада. Стајао сам и чекао од 11.30 до седам увече. Кад неко прође, а ретки су туда пролазили, покушао сам да му се обратим. Игнорисали су ме. Предвече се појавио дежурни официр са полицајцем и кратко добацио: „Убаци овог у двојку“ – наставља Вуксан.

Убацили су га у нешто што је подсећало на подземни бункер, без прозора и светла. Све је било влажно јер се бетон ових, тек сазиданих ћелија, још није добро осушио. Пипао је по мраку док му се очи нису привикле на таму. А онда је видео двојицу људи. Један је био из Пландишта. Други је чучао, умотан у кожух. Био је то бегунац из Румуније, братоубица. Није било ни клозета, ни кибле. Ујутро би добијали тврдо парче проје, а у подне и увече неки чорбуљак који је најчешће био тек замашћена вода. Добио је вашке. Није било ни умивања, а камоли купања.

После месец и по бацили су га у самицу. Касније су ту пребацили једног затвореника, бившег начелника СУП, старог комунисту, ђака Моше Пијаде из сремскомитровачке казнионе. После ће заједно путовати на Голи оток.

– Био је добар према мени све до острва. А тамо ме је, као и многи други стари комунисти, разочарао. Брзо је „ревидирао“ ставове и убеђивао и мене да слушам и сарађујем.

Вуксан је ухапшен у летњим патикама и мајици кратких рукава. Тако је првих дана спавао на голом бетону. Тек после две недеље од куће је примио пакет с одећом и капутом. На њему је после лежао, њиме се покривао, њега је подметао под главу уместо јастука. Он му је био једина утеха.

– У ћелији-бункеру био сам од 5. септембра до 31. децембра. Уочи саме Нове године, повели су нас двојицу у судски затвор, који је, у односу на ово, био хотел прве категорије. Док смо ишли улицом везани један за другог, дубоко сам удисао чист ваздух. Ситне пахуље боцкале су ме по лицу, а ја сам отварао уста и халапљиво их гутао. На ћошку, према Учитељској школи, налетео сам на групу ђака, који су из интерната журили на дочек. Скаменили су се кад су ме видели. Покушао сам да им се осмехнем. Иако ми до тада није било хладно, после тог сусрета почео сам да дрхтим…

За седам месеци, 17-годишњи заточеник само два пута је био позван на саслушање. Први пут, пет дана после хапшења. Морао је да потпише записник шта му је све одузето, између осталог, ударничке значке с радних акција. Узалуд су тражили да призна да је државни непријатељ. Понављао је да не зна зашто је ухапшен.

Други пут су га позвали у поноћ, у собицу без прозора. Не зна колико је времена прошло између та два саслушања. На зидовима су, уместо слика, висиле справе за мучење. На средини собе хоклица. Ту је сео, а један иследник је почео да га испитује. Врло брзо је, незадовољан сарадњом, почео да виче: „Бандо, нећеш ништа да причаш!?“ Утом, иза паравана истрчаше двојица горила, јасно показујући колико су нестрпљиви да јурну и пребију га. А онда је иследник бесно ударио ногом у хоклицу. Младић је полетео доле, прво од иследника добио песницу у главу, а онда од батинаша ударце чизмама по целом телу. Освестио га је милицонер, поливши га кофом воде, и одвукао у ћелију.

Био је у групи од шесторо или осморо затвореника, не сећа се тачно, које су једног мартовског јутра из вршачког затвора повели ка Београду. Док су аутобусом пролазили кроз његово село, видео је људе како журе на посао. Онако везан, покушавао је да лупне о прозор, да га било ко споља види, да може да поручи оцу и мајци да више није у Вршцу, да га негде воде. Нико није смео ни да погледа.

Возили су их прво у Панчево. Ту је у поноћ потписао пресуду на пола парчета папира, типску, извучену на шапирографу, у којој је само мастилом написано његово име и да се осуђује на 20 месеци друштвено-корисног рада:

– Уместо 20 месеци, некако сам прочитао 20 година! Те ноћи ми се по глави вртела иста сцена, са последње крсне славе. Пошто нисмо имали цркву, отац ме пошаље с другом у суседно село, код попа, да пресечемо колач. На пола пута, друг и ја пресечемо сами колач, вино попијемо, а новац за попа стрпамо у џеп.

Касније, на слави, родбина је седела у једној соби, а локални комунисти у другој. Отац је волео да их зачикује: „Бољи је мој Бог него ваш Маркс!“

– Међу њима је био и један удбаш који је цинично оцу добацио да ни његова слава није права и испричао му шта сам урадио са колачем. Отац се само окренуо и добацио ми: „Проклет био!“ Ушао је у собу и бацио колач. Баш та сцена ме је целе ноћи пекла и бридео сам због ње.

Кад су коначно стигли у Београд, на Топчидеру их је чекала композиција са сточним вагонима. Ту су се сливали затвореници из Војводине и уже Србије, њих више од 1.000. Дали су им по хлеб и мало мармеладе, потрпали их у фургоне и замандалили врата. И даље су били везани ужадима. Неки су халапљиво јели. Вуксану је цимер из вршачке ћелије препоручио да сачека, да не жури. Био је у праву. После два сата у вагонима је почела агонија. У мармелади је био лаксатив који је протерао све који су је јели. У почетку су вршили нужду само по угловима вагона, а после по себи и својим сапатницима. Није могло да се дише од несносног смрада.

– Око поноћи смо стигли у Бакар. Преко шина је била даска по којој нас потераше кроз шпалир батинаша, ка мору. Изубијани људи су одједном иза шпалира нестајали надоле. Мислио сам да нас бацају у таласе, да бих, кад је на мене дошао ред, схватио да нас трпају у потпалубље брода. Нагурани, без ваздуха, једни преко других, кренули смо ка Голом отоку – сећа се Вуксан Кнежевић.

Врло брзо дочекаће га нови шпалир, овога пута затвореника, мученика, као што је био и сам, повици „Уа, бандо!“, подмукли ударци песницама и ногама у слабине, неподношљиви болови, понижења, буре, гомиле камења и џакова под којима се пада од изнурености. Тако је преживео своју прву годину пунолетства. н

УЧИТЕЉ И ПИСАЦ

ВУКСАН Кнежевић је рођен 1931. у Точилову (Рашка област). Одрастао је у Банатском Карловцу. После Учитељске школе, завршио је Филолошки факултет у Београду. Од 1961. живи у Зрењанину. Радни век провео је као учитељ. После одласка у пензију почео је да пише књиге. До сада је објавио 10, од којих је неколико, на овај или онај начин, везано за Голи оток. Прву, аутобиографску, „Кривица невиности“, публиковао је 1996.

НА ХИЉАДЕ МРТВИХ

ГОЛИ оток се простире на 4,7 квадратних километара, источно од Истре, у Велебитском каналу, између острва Раб, Свети Гргур и Првић. У Првом светском рату Аустроугарска је на њему чувала руске заробљенике са Источног фронта. После сукоба Тито – Стаљин, 1948. године, на Голом отоку се отвара затвор за политичке кажњенинике, али је било и нешто осуђених ратних злочинаца из Другог светског рата, махом усташа. Први затвореници стигли су у јесен 1949, последњи су отишли 1956.

Већина зграда на острву била је смештена између увала Мала Тетина и Мелна. Средином педесетих затвор је са савезног нивоа прешао на републички, па је Хрватска ту до 1988. чувала обичне криминалце.

У време Резолуције ИБ, то је званично било Радилиште административно кажњених мушкараца/жена друштвено-корисним радом. Идеја је била да се изолују Стаљинове присталице како би, у случају напада Совјетског Савеза, лако биле ликвидиране. У сваком тренутку на острву је било између 2.000 и 3.000 затвореника, који су се делили на „банду“ и „ревидирце“. Било је и припадника радне бригаде. То су они који су се „поправили“ и спремали за одлазак кући.

До данас не постоје прецизни подаци, али рачуна се да је кроз логор за седам година прошло између 40.000 и 60.000 људи. Процене броја мртвих су још непрецизније. Мада су хрватски историчари идентификовали имена нешто више од 400 умрлих, спекулише се да је од 3.000 до 15.000 људи ту скончало под батинама, од изнурености, дифтерије или се просто убило скоком у амбис. Процентуално, 44 одсто заточених били су Срби, 21,5 одсто Црногорци, 16 одсто Хрвати, а пет одсто Македонци. Било је нешто мало и Словенаца и Албанаца

Затвор се састојао од четири логора: Први мушки (Мала жица), Други мушки (Велика жица), Петрова рупа (Кота 101) и касније Женски логор. Први женски логор био је на Светом Гргуру, као и официрски логор.

Аутор-Војислава Ц. Спасојевић

Извор – Новости

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s