Огледало чињеница о стању српског народа

Posted: 24. маја 2014. in Занимљивости

ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ 
ПРЕДСЕДНИКУ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ 
ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ 
ПАТРИЈАРХУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

dr._sci._Marko_Mladenović- Уважени и преузвишени,

Српски народ има велике духовне потенцијале којима је утицао и на светску историју и на светску културу, науку, на књижевност, на уметност и на спорт. Такав народ не заслужује да у XXI веку умре напрасно због недостатка мудрости и знања његових лидера. Морамо га спасавати од колективног самоубиства и сачувати га за будућност.
Свима Вама је добро познато да Србија пролази кроз најтеже тренутке у својој историји. Познато Вам је и то да се у овој држави, која се још увек зове Србија, српски народ убрзано топи као „свећа која догорева”. Према прорачунима демографа и социолога требало би да Срба буде у матици 27 милиона, а има нас само 6 милиона и 200 хиљада. Од тога 800.000 инвалида, 400.000 стерилних. А колико је само на ивици лудила, неки са „вијетнамским синдромом”, неки са распуклом душом, па се на улици гласно свађају са својим „близанцем” у себи? А колико је повећана навала сталних гостију код „др Лазе Лазаревића”? Од 1999. г. и смртност је у Србији три пута већа! И млади умиру преко мере и преко реда. А шта је тек са социјаном бедом, са избеглицама и прогнаним, са убогима, гладнима, пониженим и увређеним, са људима-контејнерима.
Двадесети век Србима је оставио врло мршаво наслеђе. Ускоро ни ту скромну заоставштину неће имати ко да наследи, јер ћемо остати без народа: 4 милиона изгинулих, 4 милиона одбеглих, милион прогнаних, без дома, у грађанском рату, три Србије убијене у акушерским клиникама.
У том истом веку српски народ је промашио скоро све капије. На раскршћима би обично изабрао погрешан пут. И када је слављен као херојски народ, и када је у рату побеђивао, у миру је бивао побеђен. А када је четири пута побеђен, проглашавао је себе за победника. На слободним изборима готово увек бирао је диктатора за председника.
Промашена су и пета судбинска врата. Тај пораз је најтрагичнији. Поред „црвене”, улетео је наглавачке и у „белу кугу” и све више нестаје као понорница. Прети нам опасност да останемо сасвим без народа.
Над Србима је вековима вршен геноцид, али су се међусобно и они сами убијали. Трајно су оболели од митоманије, бесмртности, Небеске Србије, мазохизма и аутогеноцида. Који још народ слави своје поразе? Никола Пашић је рекао да је Гаврило Принцип пуцао у Србију, а не у принца Фердинанда. „Боље рат него пакт, боље гроб него роб”. Само те две грешке коштале су нас 4 милиона мртвих Срба! У бомбардовању 1999. г. играли смо по мостовима и позивали „Милосрдног анђела” да нас заспе томахавкама. Те године објавили смо рат целом свету. Лудаци су тврдили да ћемо ми бити сигурни победници. А и данас неки верују да смо победили НАТО, само се стидимо да то признамо. Сасвим смо одлепили!
Нису само ратови разорили биће српског народа. У 20. веку то су биле социјална и сексуална револуција. Комунисти су побили стотину хиљада „народних непријатеља”, протерали су са села после 2. светског рата милионе српских домаћина, сабили их у колхозе, тј. у сељачке радне задруге и у градске пролетере. У патријархално друштво унели су клицу совјетског учења против Бога, против нације, против породице и против приватне својине (а то су четири главна стуба људске цивилизацује), али и клицу о сексуалној револуцији, о слободи љубави по рецепту Ане Вербицке (мењати мушкарце као марамице), о ослобођењу жене из ропства, итд.
Због тога се река излила из свог корита, села су опустела, градови пренатрпани, брак је разбијен, породица растурена, масовни разводи, самци, ванбрачне заједнице, ванбрачна и напуштена деца.
У последњој деценији дошли су глад и беда, опште осиромашење. Нестала је средња класа. Најумнији део народа напушта земљу јер овде нема никакве шансе да преживи. Остајемо без омладине и интелигенције. 84% незадовољних пакује кофере. Готово ниједан из „труста мозгова” не жели да остане. 24 милијарде долара утрошила је ова земља на њихово школовање. То је поклон сиромашне Србије богатом Западу.
Крајња последица је урушавање друштва, разарање породице, суноврт морала, дубока криза брака, криза вредносног система, велики пораст друштвене патологије и криминализације друштва, итд.
Од великог, постали смо патуљасти народ. Ускоро ће нас претећи и Албанци, ако већ нису. Од 1.900. године Срби су се смањили за око 25%, а Албанци увећали за 700%. Само у 1. св. рату уништано је 58% мушког становништва. Бољшевичка и антисрпска стратегија Јосипа Броза довршила је оно што ратови нису успели да униште.
У седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века добили смо „шарену лажу”, пристојан стандард, брачне и сексуалне слободе и јурњаву за лаким животом и уживањима. Труднице су тражиле побачај због летовања на Хавајима. Постали смо барјактари свих феминистичких покрета, слободних абортуса и геј парада. Тада смо остали и без деце, не само без сељака. Многа деца остала су без родитеља. Многи родитељи су се касно сетили да треба да створе макар једно дете, као кућну икебану. Зато смо постали и стерилан народ. Регистровано је 400.000 стерилних родитеља. Неки ступају у брак тек кад треба да оду у пензију.
Слободан Милошевић је успео за само једну деценију да разори све што је некако скрпљено. Колико је само побијеног, расељеног, протераног народа, колико злочина, колико људских патњи и очаја! Он је, наравно, имао саучеснике и у другим народима, али је за „српску трагедију” он највећи кривац. И све док постоји српски народ отплаћиваће његове грехове. И грехове његове супруге Мирјане.
Господо и преузвишени, све ово Ви боље знате од мене, па је можда овај увод био сувишан. Ипак, на историју Вас подсећам највише због последица које Ви не желите да знате.
Деца су највеће жртве наше Апокалипсе. Она полако нестају. На један брачни пар долази 0,88 детета. Зато „бела куга” хара Србијом. Ако деца не долазе, уместо њих масовно пристижу стари људи. У целом свету у току је „сенктуциона експлозија”, масовни повратак старих, а код нас, њихов повратак је национална трагедија.
Срби су један од најостарелијих народа на планети, спадају у првих десет. Од 161. општине (без Косова), у 131. становништво спада у „дубоку” (просек преко 41.) и „најдубљу” демографску старост (преко 51. године). Шиптари на Космету имају просек око 30 година. Они су по годинама наша деца и унуци. Села су готово потпуно празна. Према попису становништва из 2002. насеља испод 500 становника смањила су се за 90%, испод 1.000 за 80%, испод 5.000 за 63 %, итд. Расту већи градови, али су они одскочна даска за сеобу у „бели свет”.
У многим селима више нема становника, или су остали само понеки деда и баба. У неким селима деца се нису родила за последњих 20 година, у просеку радја се сваке седме године по једна беба, у неким селима нема млађих од 20 година. Села су остала и без младих жена. Оне су побегле у градове. Има села и са просеком од 77 година. Породилишта и школе у малим местима стављају катанац на врата, која ни Богољуб Карић неће моћи да развали, у многим селима нема више ниједног ђака. Тамо где је деце било и за извоз, сада је пустош.
Већ око 20 година више умире народа него што се рађа. Има више старих него младих. Први симптоми депопулације јавили су се већ 1953. са масовним протеривањем сељака. То је био почетак краја. Један народ умире када остане без омладине. Некада је на три запослена долазио један пензионер. Данас на једног запосленог долази 1,3 пензионера, ускоро цела 2, а кроз двадесет година – 3. Ова последња слика је немогућа. То је прича о нестанку једног народа.
Млади људи постају „национална мањина”, а ускоро ће бити само енклаве у мору избораног, ћелавог и погуреног српског народа са штаповима и штакама, као што ће и сав српски народ представљати енклаве у мору турбана и кечета.
Сада је највише угрожена Источна и Централна Србија, више чак и од Војводине. Пред овом чињеницом политичари су остали без текста.
Неки глобалисти као да се стиде што у Србији живи и српски народ. Глобализам није негација патриотизма. Као што се мањине поносе својим националним идентитетом, ваљда то исто право има и српски народ. И ту лежи кључ свих неспоразума. Оно што признаје свима другима, не сме да призна себи. Примитивни политички менталитет жели по сваку цену да избегне одговор на шкакљива питања. И зато се заклања иза концепта грађанске државе. Нија важно да ли ће овде живети Кинези или Енглези, или можда чак и Срби. Нешто од онога што могу Бошњаци и Албанци, можда би могли и Срби? И то је врхунски домет њиховог патриотизма и лажног недоученог глобализма.
Ви, господо државници, неспорно је да представљате све друге грађане, не само Србе, али морате водити рачуна да српски народ не доживи судбину Хазара, Маја, Инка! Он је, пре свега, болестан. Са југа нам долазе млади високо репродуктивни народи који ће нас прегазити за пола века. Коме овце, томе и ливада!
Сценарио је следећи: Срби ће за 25 година бити национална мањина, за 50 година само енклаве, а за 100 година – остаће само успомена да смо овде постојали. Када умре матица, умреће и дијаспора. Сви ћемо се скупљати у „сабирном центру” Небеске Србије. Ми нисмо као Јевреји да се вратимо после 2.000 година. Наш пут је пут без повратка.
О томе постоји велика литература. О томе говори и моја најновија књига „Србија – свећа која догорева”.
У току тридесет година упозоравао сам на биолошку катастрофу и написао сам пар стотина писама по разним новинама и часописима, које нико озбиљно није схватао. Ево само неких наслова из тих мојих давнашњих у скорашњих чланака и интервјуа:
„….Срби су изабрали биолошку смрт. Последњи одлазак српског народа, Племенски ратови на Балкану. Демографски рат за етнички чисто Косово. Демографска посмртна звона. Ми смо самоубилачки а не Небески народ. Српски народ мора престати да буде дежурни кривац. Једна беба на пет баба. Да ли су мушкарци за креацију или рекреацију. Спас у кревету. Сви су запушили уши. Нестале су три Србије. Србима остало мање од века. Жене слободне и незадовољне. Хоћу дете, нећу мужа. Озбиљно угрожен опстанак. Мртви капитали нам седе у фотељама, док живи шетају улицама. Што више деце у Србији. Срби су мртва нација”, итд.
Тако је говорио Заратустра. Тридесет година је узалуд кукурикао. Његове пророчке поруке биле су забрањене за народ. Сада сви ћуте и праве се луди.
Удружење „Опстанак” за борбу против „беле куге” има два готова потпуна пројекта за радикалну измену популационе политике. Један се зове ПОКРЕТ „ЧЕТВРТО ДЕТЕ”, а други „СРПСКА ПОРОДИЦА – БЕЛИ АНЂЕО”. Први предвиђа обавезе државе, а други, Православне цркве и дијаспоре. Ја сам аутор првог, а публициста Александар Слијепчевић – другог Пројекта.
Ми смо последња генерација која може нешто учинити да Срби преживе сопствено самоубиство. После нас – Потоп! Наша Нојева барка остала је без Ноја и пробушена је на стотину места. Ситно крпљење пробушеног брода је посао ван памети. Потребно је да неисправну барку заменимо другом. А та друга барка мора бити препуна деце.
Сви политичари морају да се уозбиље и опамете. Ово је библијски тренутак. Двадесети век био је век сексуалних и социјалних револуција. Услов за опстанак Срба у 21. веку је БИОЛОШКА РЕВОЛУЦИЈА.
Треба учинити велики искорак у будућност овог народа! Не треба подлећи страху од напада екстремних феминисткиња. Привидно успешне, оне на крају остану саме и огорчене. И узалудно се лече по клиникама од неплодности. Зашто је ружно бити мајка четворо деце? Шта је боље: бити мајка, или секретарица? То питање постављају социолози на Западу. Они тврде да је много лепше бити мајка. Доста нам је идеологије сексуалних револуција и себичности одраслих!
Имамо могућности да у овом подухвату окупимо све истинске демократе и патриоте. Ако пропустимо овај последњи воз, то ће бити пут без повратка. Ми смо и онако задњи вагон у возу (М. Младеновић „Откачени задњи вагон”, Београд, 2002, стр. 380). Откачиће нас са европске и светске композиције и ућићемо у тунел чији је излаз зазидан. Никакви половични подухвати нас неће спасти. Ни половичне мере бивше министарке Матковић! Ако не извршимо јуриш на све институције друштва и на све грађане, на матицу и на дијаспору, нема нам спаса као народу.
Не треба да нас заваравају неупућени и злонамерни људи да су ово претеривања, да се деца ипак рађају, да се рађају и тројке, којима градоначелница однесе пригодни поклон. Поновиће нам се Косово!
Ми смо Европљани и грађани света, али имамо право да лечимо народ који је озбиљно оболео. Други, поготову на Балкану, тзв. „победници” из четири рата, стекли су диплому да се пред светском заједницом бусају својим патриотизмом. Само су Срби принуђени да га се стиде и у својој земљи.
Морамо се лечити од ината, од неслоге, од деоба и сеоба, од мазохизма, од Хазарског синдрома, од самоубилачког порива. Све смо чинили да сами себи дођемо главе. Други су то користили па су нас скраћивали за главу.
Срби морају да поврате колективни дух, веру у себе и свог Бога, да се више не топе као коцка шећера у мало воде, да поврате своје загубљене идеале, своје свеце и иконе, чак и старе словенске богове. Срби морају да се „сложе, множе и обоже”. Потребан нам је култ духовне величине (као код Јевреја), треба нам снаге да би опстали. Постали смо равнодушни, разочарани, сумњичави, свеједно нам је да ли ће овде живети Кинези или Енглези, Албанци или Бошњаци, да ли ћемо ићи радикално десно или радикално лево.
Сви жмуре пред наглим и драстичним падом наталитета, пред масовним исељавањем младих и пред демографском агресијом народа који надиру са југа и југозапада. Обилазе ово питње као да је то врело гвожђе које не смеју руком да дотакну.
Треба спречити историјски суноврат народа који није заслужио да оде на сметилиште историје због кратковидости његових лидера. Залудне су утехе да је српски народ саградио кућу насред пута, да су овде пролазиле све трансферзале, и црвене, и црне, и жуте, и зелене, да је био жртва вечитог геноцида. Премда је то делом истина, то је само једна страна медаље. Друга страна је много ближа истини: у његовом генетском коду изгледа да је током мучне, тегобне историје дошло до стварања мазохистичког, самоубилачког, хазарског синдрома. Врло често он се сам подметао и када је морао и када није морао.
Пре коначног затирања народа, затиру се његови споменици, руше и пале, као данас на Косову, или претварају у џамије.
Ово су само нека згуснута упозорења. Има их још на стотине. Несрећа је да ми и данас водимо самоубилачку политику. Наши лидери огрнули су се зидом ћутања. Да ли је реално поверовати да они не знају за ове чињенице? Ако не знају, онда нису дорасли да стоје на челу једног народа.
Ако знају да нестајемо, онда им мањка морални идентитет. Не може се ћутањем сакрити истина. Још горе од тога. Они не ћуте. Они галаме, свађају се, прегањају се око трица и кучина док народ масовно умире. Негде написах да је у нашој посткомунистичкој транзицији дошло до много веће акумулације лидера него капитала и деце.
Неки лидери ипак понешто предлажу. Већина предлога је из домена „капиталних инвестиција” (Велимир Илић). Борис Тадић оживљава и идеју покојног Зорана Ђинђића „хиљаду лидера”, о стварању новог подмлатка будућих државника Србије.
То су добре идеје, али, управо, ту почиње моје удаљавање од ових приступа. Сматрам да су сви они преуски. Недостаје им једна карика, најважније и кључна, а то је не „ХИЉАДУ ЛИДЕРА”, већ „МИЛИОН ДЕЦЕ”. Деца су наша највећа капитална инвестиција. Тек од милион нове деце можемо створити хиљаду будућих лидера!
Председник Србије мора да буде симбол једног свенародног Покрета за обнављање становништа. Земља нам је празна и пуста, а пуста земља је уклета земља. Српски народ захтева хитно лечење од блиске биолошке смрти.
Нови Устав Републике Србије мора кад-тад бити донет. У њему треба да буду одредбе о обнављању становништва и о новој функцији председника Србије.
Зато имам врло рационалан предлог. Предлажем да по новом Уставу председник Србије буде истовремено и претседник ДРЖАВНОГ САВЕТА ЗА ОБНАВЉАЊЕ СТАНОВНИШТВА. Чланови савета биле би најугледније и најумније личности овог друштва. Сличан предлог учинио је Добрица Ћосић, док је био преденик СРЈ, али тај захтев није прихваћен
Оно што не би било примерено држави са гледиштаУстава и закона, због могуће дискриминације грађана, треба да преузме Православна црква, јер је она велики дужник српском народу. Величанствени храмови као што је Храм светог Саве на Врачару, биће претворени у џамије. Или порушени, као сада на Косову. У једном роману то сам већ предвидео.
Српски народ је на историјској прекретници. Не смемо и овог пута да промашимо историјску капију. Ово поколење има велику одговорност.
У епохалне задатке спада израда потпуно новог система бриге о обнављању становништва. Он би био основа за предузимање дугорочних мера. Циљ Удружења „ОПСТАНАК” је да укаже на те мере, од којих су најважније:
Први услов је да се држава стави на чело колоне спасилаца народа. За сваку успешну производњу потребан је велики капитал. Неопходна је значајна прерасподела националног дохотка у корист рађања и бриге о деци.
У средишту пажње треба да буде „ЧЕТВРТО”, а не „треће дете”. Наравно да је борба друштва за рађање и првог, и другог, и трећег детета и даље врло значајан задатак. Али, стање је такво да тек четврто дете може, не само да обнови, већ и да знатно побољша стање посустале популације.
Зато се и Уставом и законима мора прописати ОСНИВАЊЕ ФОНДА ЗА ОБНАВЉАЊЕ СТАНОВНИШТВА. Мора се основати „ДЕЧЈИ ДИНАР” као национална институција. У ту сврху створиле би се две врсте извора: ЗАКОНСКИ (обавезни) и ДОБРОВОЉНИ. Законски: од сваког правног посла бар један динар за децу. Добровољни: у матици сви имућни грађани треба да се упишу у дародавце, а у дијаспори, сваки Србин би (наравно, добровољно) годишње издвајао сто долара за обнављање становништва у матици. Горња граница није лимитирана.
Такође, НЕОПХОДНО ЈЕ ДА МАТЕРИНСТВО (РОДИТЕЉСТВО) ПОСТАНЕ ПОЗИВ. То се може остварити ако се оно призна као радни однос за мајке са више деце. Ако жена одлучи да буде само мајка, она после трећег детета може добити плату као да је запослена. Ако то жена не жели, она и даље ужива све друге погодности намењене мајци и детету. Комисија би ценила оправданост захтева. Овај задатак био би поверен Православној цркви и Фондацији „Српска породица – Бели анђео”. Исплата би се вршила из средстава дијаспоре.
Сви АРТИКЛИ НАМЕЊЕНИ ДЕЦИ морају бити ослобођени порезе. И иначе, потребна је детаљна ревизија пореске политике да би она уместо АНТИНАТАЛИТЕТСКЕ постала ПРОНАТАЛИТЕТСКА.
Свим допуштеним средствима треба се борити против масовних ЛЕГАЛНИХ АБОРТУСА, све до њихове забране као у САД и др.
Треба увести тзв. „бећарски порез”, ПОРЕЗ НА НЕЖЕЊЕ И НА БРАЧНЕ ДРУГОВЕ БЕЗ ДЕЦЕ у зависности од њиховог имовинског стања. Имућни људи треба да плате. То не би била казна већ само израз друштвене солидарности.
Треба обезбедити да држава плаћа ЛЕЧЕЊЕ СТЕРИЛИТЕТА.
Треба извршити реформу НАСЛЕДНОГ ПРАВА ограничењем законског наслеђивања само на сроднике у правој усходној и нисходној линији и на браћу и сестре, осим оправданих изузетака који би изричито били предвиђени законом. Ова имовина припадала би држави и сливала се у Фонд за обнављање становништва. Била би то значајна средства.
Треба увести и ДОДАТНИ ПОРЕЗ НА ЛУКСУЗ , на скупе стамбене просторије, скупе аутомобиле, виле, јахте и др. Те паре – у „Дечји фонд”.
Од КОНФИСКОВАНЕ ИМОВИНЕ (непокретне и покретне) због кривичног дела или прекршаја, предвидети део који би ишао у Фонд. То би био „ДЕЧЈИ ДИНАР” из казнене политике.
Испитати могићност да се и од ПЛАТА И ЗАРАДА изнад просека, макар и симболични проценат улива у Фонд.
Веома је важно: ВРАЋАЊЕ СЕЛУ, јер ту леже неисцрпне биолошке резерве које могу спасити српски народ. Морају се разрадити пројекти за ДЕМЕТРОПОЛИЗАЦИЈУ градова и за враћање сувишног градског становништва на село, уз врло повољне кредите.
Неопходно је да цео ВАСПИТНИ И ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ буде прилагођен новим захтевима друштва за едукацију о браку и породици. Све ТЕЛЕВИЗИЈСКЕ СТАНИЦЕ и све новине, дневници и недељници, направили би програм едукације на планирању породице.
Увести предмете за СРЕДЊЕ ШКОЛЕ И УНИВЕРЗИТЕТЕ о васпитању за брак и породицу. На факултетима друштвених наука и на неким медицинским, увести, тј вратити предмет СОЦИОЛОГИЈА ПОРОДИЦЕ.
Потребно је ВРАЋАЊЕ ТРАДИЦИЈИ, оним вредностима из српске и из европске прошлости који имају универзални значај.
Борба против ДРУШТВЕНЕ ПАТОЛОГИЈЕ мора бити саставни део ових мера.
Улога СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ мора постати много већа у духовном и у моралном препороду народа. Није довољно улагати само у Храм светог Саве ако се сви свештеници не укључе у борбу против „беле куге” личним примером и потребном скромношћу.
Потребне су и МНОГЕ ДРУГЕ МЕРЕ у корист жене, мајке, деце, породице. Важно је да то знамо, да то хоћемо, да то можемо и да то морамо. Значајно је убедити жене да МАТЕРИНСТВОМ НИШТА НЕ ГУБЕ, да је то најлепши позив и да је будућност народа у њиховим рукама.
Потребно је такође ЕНЕРГИЧНО ЛЕЧЕЊЕ СРПСКОГ НАРОДА ОД САМОУБИЛАЧКОГ, ХАЗАРСКОГ СИНДРОМА. Сви ратови морају престати. За свој опстанак морамо се борити плодношћу, а не оружјем. Само ако се убрзо БРОЈЧАНО УВЕЋАМО имаћемо шансу да се ускоро вратимо у оне српске земље које су нам насилно отете, а пре свега на Косово.
Осим ових општих, предлажем и три посебне мере:
– Оснивање МИНИСТАРСТВА ЗА ПОРОДИЦУ и за обнављање становништва (спадамо у ретке земље које га немају).
– Оснивање репрезентативног, државног САВЕТА ЗА ОБНАВЉАЊЕ СТАНОВНИШТВА, на чијем челу би био председник Србије, а у који би ушли највиђенији представници овог народа.
– Организовање СВЕСРПСКОГ САБОРА сваке године матице и дијаспоре о будућности српског народа са једном једином темом: „КАКО СПАСТИ СРПСКИ НАРОД ОД БИОЛОШКЕ СМРТИ”. То би били „МАЈСКИ САБОРИ” у Сремским Карловцима према пројекту Фондације „СРПСКА ПОРОДИЦА – БЕЛИ АНЂЕО”.
– На свим континентима и у свим државама где живе Срби оснивати Скупштине Фондације „Српска породица – Бели анђео” са оним задацима који су детаљно разрађени у Пројекту о овој Фондацији.
Одлучном прерасподелом националног дохотка могуће је готово безболно обезбедити огромна средства за стварање и подизање потомства ове земље. Велике резерве, као што је речено, леже и у дијаспори.
Ови предлози су од историјског значаја. Господо председници, богаташи и бизнисмени, дијаспоро, Ваша светости, православна цркво, ово је библијски тренутак и последња опомена (пред искључње). Поправног испита неће бити. Ви ћете бити кривци ако српски народ доживи свој последњи одлазак из историје. Духови наших потомака тражиће вас по Девичанским острвима да им вратите украдену отаџбину.
др. сци. Марко Младеновић,
проф. Правног факултета и књижевник

Извор – http://srpska-dijaspora.org/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s